КРИВОТВОРЕНА ИСТОРИЈА: Како Је Конструисан “Старогрчки”, Фалсификати Константина Порфирогенита…

КРИВОТВОРЕНА ИСТОРИЈА: Како је конструисан “старогрчки”, фалсификати Константина Порфирогенита…

Савремени немачки аутори, махом лингвисти и историчари, Камајер, Депен, Гајзе, Илиг, Топер… у својим оригиналним делима баве се анализом средњевековних докумената, насталих под окриљем католичке цркве у време ренесансе, који су данас доказани као фалсификати.              

Историја приказује нашу цивилизацију у временском континуитету, по простом редоследу смењивања епоха и појединаца, иако они могу реално да буду паралелни или ретроактивни  чак накнадно убачени. Управо, ова последња историјска матрица, уз промену терминологије, најлакши је и начешћи облик фалсификовања историје, вршен у бројним средњевековним манастирма католичке цркве у Европи.

“Старогрчки” је цинцарски језик

“Старогрчки” језик преведен је са арапског, тек у 13-ом/14-ом веку и очигледно је конструисан из 24 дијалекта. Није ни чудо, што швајцараски научник Фистер каже, да је “грчки” стар једва 450 година, јер им је и прва држава створена тек у 19 веку! Милан Будимир је такође заступао тезу, да је такозвани “старогрчки” (који је уствари цинцарски) добрано исконструисан, а текстови често фалсификовани. Он је давних дана утврдио, да се “старогрчки” базира на српским дијалектима који се у лингвистици називају пелашки језик, јер припада прејелинским Пеластима или античким Србима.

Латински – језик шарлатана

Латински језик је конструисан између 10-ог и12-ог до 16-ог века и предстаља вештачки језички инжењеринг, са „ручним радом“ католичке цркве. Наиме, десетине католичких манастира организовано су радили на успостављању новог глобалног језика католичке доминације. Затим, су на тај језик рађени “преписи” наводних “грчких” и “византијских” рукописа, прилагођени идеологији ренесансе и хуманизма, па се тако данас према томе могу лако разоткрити. Отуда је Милер, још 1814 године за латински рекао, да је језик шарлатана, коришћен за богослужење, трговину и међусобну комуникацију.

Доминацијом над Британијом у 12 веку, наметнут је Англосаксонцима вештачки латински језик, тако да данашњи енглески речник садржи 70% латинског средњевековног измишљеног вокабулара. Тај језик се звао “lingua franca”,  а конструисан је тако, што су преузете  речи и корени из окружења, од којих је 90% српских (“словенских”). У списима из 9 и 10 века провејава ренесансни дух, а до прелома 17 у 18 век, видно се у текстовима мешају ћирилична и латинична слова! Постоји 13 истих слова у ћирилици и латиници, од 30 укупно, али ако то упредимо са енглеским алфабетом од 24 слова, онда је то више од 50 посто!

Прве Библије, „створене су“ у доба ренесансе у разним варијантама. Штампане су тек у 17-ом а дотеране у 18-ом и 19-ом веку. Ни данас се не зна која је од тих верзија правоверна. Чувена Улфилина Библија из 4-ог века,  према овим ауторима је чист фалсификат, створен почетком 17-ог века, а језик наводно “готски” није ни постојао, јер је нађено свега 80 “готских” речи у тој Библији. Измишљени Готи су само друго име за Гете, који су Сарбати, као и Германи, па је то уједно и одговор на питање Топера у “Фалсификатима историје”: Како то, да од Германа није остао никакав траг?

Сви поменути аутори тврде, да католичка црква постоји тек од 12 века а да су прве папе биле  у 12/13 веку у Авињону, чији је први бискуп био од Балшића. То се прикрива Авињонским “ропством папа”. Тек у 14 веку прелазе у Рим, који тада има само 60 000 становника а стара римска управна зграда је накнадним додавањем куполе постала црква светог Петра у 16-ом/17-ом веку. Папе су откопавале Рим, али, ниједан писани документ пре 12 века није веродостојан. Према томе, поклон цара Стојана алиас Константина и његове мајке Јелене цркви св. Петра у Риму је фалсификат. Записи између 12-ог и 17-ог века у 80% случајева, такође представљају безобразне преписе, дописе и измишљотине.

Дело Константина Порфирогенита – пример успешних фалсификата

pogledajte jos : Др ЈОВАН ДЕРЕТИЋ: Српска историја је кривотворена, у томе је учествовао и Добрица Ћосић

  Константин Порфирогенит и његово дело, означени су као фалсификат са почетка 17-ог века а Мавро Орбини се тек нешто мало више сматра веродостојним, али и примером како се фалсификује историја. Отуда, поставља се питање зашто Орбини не зна за Порфирогенита, а такође, нигде не помиње Турке? Одговор на прво питање је једноставан, Порфирогенит је фалсификован после Орбинија и његовог “Краљевства Словена“ (Николић). Али, да ли су и Турци настали тек после Орбинија? Поготово што нема џамија као материјалних доказа. Изгледа да јесу, судећи по Николићевом тумачењу семантике назива Турци, од имена Тирени, Етрурци, Тирци, одакле је  настало име Турци за Рашане (“Трачане”) Хелма и М. Азије који су примили ислам.

Интересантно је, да аутори изричито инсистирају, да не постоје никакви докази о Великој сеоби народа као ни о постојању Каролинга и Меровинга, а то значи ни Карла Великог и народа његовог царства, што је детаљно обрадио М. Николић у књизи “Карло Велики није постојао”. Документи, који се сматрају релативно нефалсификованим, потичу тек из штампане историје од 1460. године и времена Гутенберга, која је временски, по свој прилици млађа два века.

   Сви испитивачи тврде, да је назив “Словени”  настао  упоредо са именом “Склавени”  крајем 16-ог века. Ушао је у употребу са Орбинијем, а званично у науци тек у 19-ом веку. Погрдни изрази, који се односе на Србе, “Словене”, као што су Склавени, Серви, Вандали, Пагани (погани) или Трибали, буквално су  измишљотина католичке цркве у касном средњем веку, која је тада почела да се шири на околне народе. Језичким и историјским измишљотинама, уз инфериоран однос, према пре свега српским (“словенским”) народима, католичка црква је остварила доминацију у Европи, а сви испитивачи фалсификоване (званичне) историје сматрају, да се католичка црква консолидовала тек у 17-ом/18-ом веку.

За античке личности и ауторе, као што су Цезар, Тацит, Еузебије, Полибије… доказано је, да су сви њихови радови трећередни и трећеразредни фалсификати. Повод за ова истраживања, савремени енглески, немачки и француски аутори су нашли код Исака Њутна, научника из 16 века, који је у својој хронологији изнео тврдњу, да хришћанству недостаје 500 година а да су “Грци” уведени у историју 500 година раније према његовом прорачуну. Дакле, појаву “Грка”, треба рачунати у првом веку после Христа. Они даље тврде, да је врло тешко одредити прецизан календар, посебно за последња три миленијума. Њихов генерални закључак јесте, да је историја скоро до 19-ог века скроз на скроз фалсификована.

Тако, данас имамо кастрирани енглески језик, који је умртвљен тиме што је претворен у нетворбен, да би се поново добио “lingua franca” као језик целог света. Кроз историју, друштвене “елите” су углавном биле полуписмене, па је тако и француски језик настао на основу најудаљенијег галског дијалекта из околине Париза, који је католичка црква и “елита” изабрала, јер им је тако одговарало. Осим тога, мора се напоменути, да све романске цркве изворно  нису хришћанске!

Примогеност српског језика и цркве

Што се нас Срба тиче, одавно је примећено, да је српски старији и од “грчког” и од “латинског”, да у суштини не постоје три језичке гране, јер су се “германски” језици издвојили из српских алијас “словенских” у другом и првом миленијуму (Свадеш), а романски језици су драстично преслојени од стране вештачког латинског који је добрим делом уништио све старе дијалекте. Све вештачке интервенције (стандаризације, правописи…) направили су прави циркус и хаос у језицима, јер одувек потичу од „елита“, које су редовно преуређивале језик и историју према својим идеологијама.

Драги читаоци, треба знати, да је српски језик је као и црква примоген, а сви остали европски језици, укључујући и “словенске”, изворно, само његови дијалекти. Наравно, нестајање српског језика и ћирилице представља губљење идентитета, али, што је још много горе, то значи и одрицање од сопствене примарне генетике у којој су језик и  писмо урођени, како тврде Чомски и Пешић. Отуда је разумљив труд Запада да Србима промени генетски код.

Јелена Радојковић и Слободан M. Филиповић

ИЗВОР: Центар академске речи