Foto: Autor: Nepoznat - Nepoznat, Javno vlasništvo, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=8769602
Istraživajući granice između Rusije i Kine Vladimir Putin je naleteo na biografiju jednog Srbina.
Ono što je saznao je da je grof Sava Vladislavić Raguzinski, pored toga što je postavio granicu između Rusije i Kine (koja je i dalje na snazi), bio osnivač prve ruske obaveštajne službe, savetnik cara Petra Velikog, špijun, trgovac umetninama, ali i patriota koji je podsticao bune u Srbiji koje je pomagala Rusija.
Sava Vladislavić je rođen u Jaseniku 1668. godine, ali se pod pritiskom Turaka preselio u Dubrovnik (na italijanskom Raguza) odakle je krenuo na studije u Francusku i Španiju. Nakon završetka studija počinje da se bavi trgovinom umetninama u Carigradu, gde dolazi u kontakt sa ruskim diplomatama.
Sadržaje važnih međunarodnih ugovora Turske sa najmoćnijim zemljama tog vremena Rusima je otkrio 1702. godine, nakon čega ih ovi koriste za sklapanje preko potrebnog mira sa Turskom. Za ovaj doprinos car Petar Veliki nagrađuje Vladislavića dvorcem u Moskvi i pravom na monopolsku trgovinu širom Rusije, što mu je donelo veliko bogatstvo.
Raguzinski 1709. stupa na carski dvor i osniva „Tajni kabinet“, prvu obaveštajnu službu u Rusiji, koja igra važnu ulogu u bici kod Poltave, gde su Rusi pobedili Šveđane, ali se kao najznačajniji smatra njegov doprinos u uspostavljanju granica između Rusije i Kine.
Kao izaslanik Katarine Prve, koja ga je 1725. imenovala za grofa, Raguzinski putuje u Kinu, gde donosi detaljne karte sa granicama između dve zemlje i pregovara o različitim oblicima trgovinske saradnje sa veoma rezervisanim Kinezima. Pored pretnji smrću i pokušajima podmićivanja ugovor se zaključuje zahvaljujući upornosti i diplomatskim veštinama Raguzinskog. Rusija dobija velike plodne teritorije u Sibiru na kojima se nalazi i više od 40 reka većih od Save, kako je grof naveo u izveštaju carici, a Vladislavić dobija grad Troickosavsk (danas Kjahta), u kojem podiže crkvu posvećenu Svetom Savi.
Tu se njegov patriotizam ne zaustavlja. Redovno je u Sremske Karlovce slao knjige i učitelje, tako da se smatra za utemeljivača prve srpske škole, a bio je odgovoran i za podizanje nekoliko buna protiv Turaka u Crnoj Gori i Srbiji koje je pomagala Rusija.
Ovom slavnom Srbinu su 2009. ruske vlasti podigle četiri spomenika na različitim lokacijama, u Jaseniku gde je rođen, Sankt Peterburgu gde je sahranjen, u Sremskim Karlovcima i Kjahti.
Извор: Аутор: Непознат - United States Holocaust Memorial Museum, Фотографија #46726, Јавно власништво, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=2814972
Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Kрагујевцу 21. октобра 1941
Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Kрагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика.
Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице.
Други светски рат затекао га је у Kрагујевцу где је учио Војно-техничку школу. Kада су запосели зграду Војно-техничког завода, Немци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад.
Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање.
У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стрељањима цивила и ђака у Kрагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао немачки стражар и побио их.
У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Немци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра.
У исповести за ревију Исток, лета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успео:
„Ноћу смо се прикрали вили у којој је живео гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са седељке у оближњем хотелу. Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Kада је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја несам за овакве задатке!
Успео сам некако да се попнем у уђем неопажено. Левом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у суседном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је немачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз степенице. Сударили смо се на степеницама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бег кроз суседна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу немачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса.
Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дете од једне године. Kада сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухавтили, никад а нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три месеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Kада сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, где ме спасио лекар др Веселин Савић.
Исте те 1952 године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом.
ВИТЕЗ ПРАВОСЛАВЉА
Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што пре тога није успело ниједном цивилу.
Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понео га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нису могли да верују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.
Веселин Шијаковић је умро 27. септембра 2009. године. Остала су му два сина Драгољуб и Богољуб (професор Универзитета, био је министар вера у Београду, у два мандата), и четворо унучади.
Renomirani švajcarski nedeljnik Veltvohe (Weltwoche) objavio je autorski tekst Kristofa Morgela, istoričara medicine i političara Narodne partije Švajcarske SVP/UDC o "Herojskom srpskom narodu" (Heldenvolk der Serben).
Ugledni švajcarski nedeljnik Veltvohe (Weltwoche) objavio je autorski tekst Kristofa Morgela, istoričara medicine i političara Narodne partije Švajcarske SVP/UDC o "Herojskom srpskom narodu" (Heldenvolk der Serben).
Tekst prenosimo u celosti:
Srpska nacija ima istoriju punih borba i žrtvi. Evropa mnogo duguje ogromnoj srpskoj spremnosti da se žrtvuje.
Retko koji je drugi evropski narod bio kritikovan tako brutalno u Zapadnoj Evropi u poslednje tri decenije kao što je Srbija. Većina međunarodnih izjava posle raspada Jugoslavije bila je negativna, i često praćena strašnim neznanjem.
Za skoro sve komentatore glavni krivac za poslednje balkanske ratove i zločine u vezi sa njima bio je jasan od samog početka. Kad je austrijski pisac i nobelovac Peter Handke pozvao na "Pravdu za Srbiju" 1996. godine, zahvatio ga je pravi cunami ogorčenja, a posebno je stizao iz Nemačke i Francuske.
Mnogi Srbi se s pravom osećaju neshvaćenima i napuštenima. Oni pate zbog užasa koji su drugi širili o njima. Čak i pre izbijanja Prvog svetskog rata, čak i ozbiljne novine u Dunavskoj monarhiji i u Nemačkoj imperiji vređale su Srbe da su varvarski, odvratni narod, tretirali su ih kao gomilu razbojnika i kraljevskih ubica. Svakom ko bi im kao zarobljenik pao u ruke iskopane bi bile oči, a povrh toga i nos, uši i genitalije. "Srbija mora da umre" pisalo je na pamfletima sila Osovine.
Youtube/Prinstcreen
Arčibald Rajs
Švajcarci su to videli sasvim drugačije. Bolničarka Crvenog krsta Luiza Probst, koja je tri meseca brinula o ranjenim vojnicima u Beogradu 1913. godine, pisala je o Srbima: "Shvatali smo njihovu borbu za slobodu i radovali se njihovim pobedonosnim bitkama". Drugi balkanski rat protiv Bugarske bio je zaista uspešan i dolično je proslavljen u bolnici. Sestra Probst je sve vreme doživljavala ljude u "potpuno stranoj zemlji" kao "učtive i ljubazne" i bila je potpuno uverena u švajcarsku misiju da "pomaže Srbima u nevolji".
Na početku Prvog svetskog rata Rodolf Arčibald Rajs, profesor za kriminalistiku u Lozani, sa neutralne tačke gledišta izveštavao je o neopisivim ratnim zločinima koje su austrougarske trupe počinile nad Srbima: "Odavno je moćna Austrougarska odlučila da uništi demokratski i slobodarski srpski narod."
Švajcarski stručnjak je dokumentovao da su korišćeni zabranjeni eksplozivni projektili koji su izazivali strahovite povrede, da su ubijani zatvorenici i civili – deca, žene i stari ljudi. Bilo je silovanja, namernih sakaćenja, otmica, pljački i namernih podmetanja požara. Sva ova planski smišljana okrutna dela nad Srbima bila su u suprotnosti sa pravilima međunarodnog ratovanja, a dolazilo je i do sravnjivanja neutvrđenih gradova.
Vojnici Dunavske monarhije su brutalno besneli nakon što su im Srbi naneli razarajući poraz kod Jadra i Cera između 16. i 24. avgusta 1914. Bila je to blamaža za vojsku Habzburškog carstva, koja je bila nadmoćnija po broju i opremi od srpske, a taj poraz je držan, što je bilo više moguće, u tajnosti. Posle 1916. godine hrabri srpski vojnici, uglavnom prosti zemljoradnici i pastiri, izborili su se za svoju slobodnu otadžbinu na strani pobedničkie Antante.
Volfgang Gete se divio Srbima
Srpski narod je vekovima živeo u ratnoj napetosti na raskrsnici između istoka i zapada. Sloveni doseljeni u rimski Ilirik u ranom srednjem veku postepeno su prevedeni u hrišćanstvo pod uticajem Vizantije. Od 1171. vladala je dinastija Nemanjića, a dva veka duga vladavina kulminaciju je doživela krunisanjem srpsko-grčkog cara Stefana Dušana 1346 godine.
Srpska pravoslavna crkva bila je verni sluga državne ideje, ali je istovremeno uživala zadivljujuću autonomiju. Car Dušan je priredio zakon kojim su se ograničavala prava i privilegije vladajućih klasa u odnosu na narodne mase, obezbedio uzornu upravu i utvrdio nezavisnost samih sudova od carske vlasti.
U odlučujućoj bici 15. juna 1389. na Kosovu polju, o čijem se ishodu može raspravljati, pali su i turski sultan Murat i kasnije osvešćeni srpski vladar Lazar. Od tada, u stihovima kao u himni, Srbi su pevali o junaku Milošu Obiliću, vitezu bez straha i krivice koji je ubio sultana i tako sprečio zulum.
Johan Volfgang Gete se divio srpskoj narodnoj poeziji najviše, pored ljubavnih pesama zadivljujuće lepote, o epovima Marka Kraljevića (1335–1394 / 95): "On je najviši i najneukrotiviji od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovnih želja i ciljeva".
Pogrešno bi bilo misliti da je srpsko carstvo propalo na Kosovu Polju, pošto je posle te bitke opstalo još sedam decenija u ekonomskom i kulturnom procvatu. Ipak, istoričar Hajnrih Gelcer iz Bazela govorio je o svetsko-istorijskoj bedi tog nesrećnog dana 1389. godine koji je oteo vlast od Srba koji opisuje kao "sjajni narod, najplemenitiji od svih slovenskih plemena". Srbija je sve do 1459. pružala uporni otpor Turcima koji su napredovali, ali je na kraju podlegla njihovom naletu.
Srpska revolucija
Nijedan narod se nije borio protiv osmanske vlasti duže od Srba, koji su prvi prišli Turcima, a poslednji proterani. Čak i da je srpska država nestala sa mape na 350 godina, zahvaljujući neprekidnom radu pravoslavne crkve, izraženom osećaju za tradiciju i živom sećanju na ranije herojske epohe, Srbi nikada nisu uspeli da se pomire sa svojim okupatorima. Podržavali su Austrijance, Ruse i Mlečane u borbi protiv Turaka.
Ali nezavisnost su osvojili samo sopstvenim naporima: od 1804. do 1814. godine se pobunio Đorđe Petrović, “Crni Đorđe” (Karađorđe), i porazio više puta Turke. Posle poraza, Miloš Obrenović je organizovao Drugi srpski ustanak 1815. godine i izborio samostalnu kneževinu.
Wikipedia
Ugledni nemački istoričar Leopold fon Ranke je 1829. godine svojim delom "Srpska revolucija" tematizovao prošlost Srbije u evropskoj istoriografiji i opovrgao predrasude o nepostojanju istorije slovenskih balkanskih naroda, kao i njihovoj nesposobnosti da formiraju državu. Devetnaesti vek doneo je nekoliko promena na prestolu između porodica Obrenović i Karađorđević, ali i postepenu političku, ekonomsku i kulturnu modernizaciju.
Rusija kao zaštitna sila
Rusija je propagirala političko i kulturno ujedinjenje svih Slovena (panslavizam) i danas je svojevrsna zaštitna sila. Srbija je 1882. godine proglašena kraljevinom. Tragični događaji su bili neizbežni, kao što je ubistvo kraljevskog para 1903. i 1934. godine. Pod kraljem Petrom I Karađorđem, Srbija je u Drugom balkanskom ratu 1913. mogla skoro udvostručiti svoju teritoriju, pored toga tu su bili Sandžak, Kosovo i Severna Makedonija. Posle Prvog svetskog rata osnovana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) pod nazivom Jugoslavija od 1929. godine, koja se izričito proglasila neutralnom.
Nacistička Nemačka je 1941. godine napala Jugoslaviju bez objave rata, ali uz masovno bombardovanje Beograda. Zemlja je morala da se preda, pri čemu su Hrvati često pomagali Nemcima, što objašnjava kasnije tenzije. Ipak, Srbi su ostvarili dve male pobede: u jesen 1941. "Užička republika" je bila prvo oslobođenje jednog nacistički okupiranog područja u Evropi, a 12. februara 1942. godine 105 zatvorenika je uspelo da pobegne iz niškog koncentracionog logora. Sa 1,7 miliona mrtvih, odnosno više od deset odsto stanovništva, Jugoslavija je platila jedan od najvećih danaka u krvi od svih zemalja tokom Drugog svetskog rata.
Kontroverzno bombardovanje
U novembru 1945. harizmatični borac otpora Josip Broz Tito je proglasio komunističku republiku Jugoslaviju koju su činile Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Tito se ubrzo okrenuo od sovjetskog modela socijalizma i prišao Zapadu. Početkom 90-ih godina prošlog veka došlo je do raspada jugoslovenske države i izbijanja krvavih ratova u Jugoslaviji. Slobodan Milošević, poreklom iz Crne Gore, pokušao je, kao nacionalistički komunista, da vojno spreči otcepljenje pojedinih država.
U ozloglašenim Balkanskim ratovima krajem 20. veka svi umešani činili su zverstva i ratne zločine. Uzrok i posledicu, žrtvu i počinioca teško je klinički razlikovati s obzirom na više godišnjeg etničkog nasilja, svađe i proterivanja. Za Zapad je, međutim, srpska strana od početka uspostavljena kao ratni huškač i agresor. Nedelje teškog bombardovanja srpskih gradova od strane NATO-a (sa nemačkim učešćem pod crveno-zelenom vladom) 1999. godine i dalje su veoma kontroverzne, pogotovo što su sprovedene bez mandata UN.
Bajden i mostovi
U svakom slučaju, Srbi nisu zaboravili reči sadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena: "Predložio sam da pošaljemo američke pilote i dignemo u vazduh sve mostove na Drini... .
U međuvremenu, Republika Srbija odavno je parlamentarna demokratija kojoj više nije potrebno spoljno podučavanje. Predsednik je Aleksandar Vučić iz Srpske napredne stranke, dok je premijerka Ana Brnabić, koja otvoreno živi u homoseksualnoj zajednici. Srbi su i u svetu i u svojoj zemlji poznati kao profesionalci, posebno u oblasti trgovine i usluga, ali i nauke.
Oni nisu ništa manje moderni i otvorenog uma od bilo kog drugog naroda. A mitovi o njenoj herojskoj prošlosti važni su za njen život, kao što su legende o Telu i zakletvi na Ritli za nas Švajcarce. Srbi su odavno od heroja istorije postali heroji svakodnevice.
