KO JE BIO BOG JARILO I ZAŠTO SU SRBI ZABORAVILI NA NJEGA: Nemanjići mu se molili, čvrsto verujući u njegove magične moći

Foto: Shutterstock / Ilustracija

Đuđevdan je jedna od najvećih slava kod Srba. Na današnji dan, nekada, pleli su se venci, pravili krstovi koji su se kasnije stavljali na ulazna vrata, a u vodi „obogaćenoj“ biljem i čuvarkućom umivale su se devojke. Ponegde, iscrtavani su magični krugovi oko sela i terale veštice. Dozivali momci. Prizivalo zdravlje.

Pre Đurđevdana na taj dan slavio se Jarilo. Jarilo je bio pre Đorđa. Samo su njih dvojica zamenili uloge kada je umesto mnogoboštva došlo hrišćanstvo. Ne treba zanemariti činjenicu da u priči o Svetom Đorđu ona aždaja upravo predstavlja to višeboštvo, piše Enigma.

Jarilo je u našoj mitologiji bog prolećne vegetacije i plodnosti, a bio je povezivan i sa ratom. Zamišljan je kao izuzetno lep mladić, koji jaše na belom konju, u beloj odeći, bosonog, okićen poljskim cvećem i sa svežnjem klasja u rukama. Zbog toga su u različitim prolećnim obredima, devojke odevene u belo i ovenčane cvećem, jahale na belim konjima. U njegovu slavu su pravljene i lutke od slame, koje su nazivane imenom ovog božanstva.

Znan je Jarilo i kao Jarovit, Jarovid, pa i Gerovit. Može se shvatiti na dva načina: kao bog rata i kao božanstvo Sunca koje, kao Jarilo, označava donosioca plodnosti.

Prema legendi, Jarilo je Perunov sin. Kad se rodio, Veles ga je oteo i odveo u podzemni svet, gde je proveo detinjstvo sa Velesovim ćerkama. Kako su Stari Sloveni zamišljali svet kao ogromno stablo, Jarovid se u podzemnom svetu nalazio u samom korenu stabla. Da bi došao do vrha, morao je da prođe kroz krošnju, odnosno svet ljudi i tako on donosi proleće.

Jarovid zatim upoznaje Moranu, svoju sestru, Perunovu kći i oni se zaljubljuju. Njihova ljubav donosi hranu i žitarice kroz celu godinu. Zbog nevere, Perun ubija Jarovida gromom, a Morana postaje bela starica – zima, umire i odlazi u podzemlje. U svet ljudi dolazi hladna zima. Zatim se Jarovid ponovo rađa i sve se ponavlja. U hrišćanstvu su ovi mitski događaji obeleženi praznicima.

Rođenje Jarovida je Đurđevdan, na proleće, svadba Jarovida i Morane na Ivanjdan, zemlja je već oplođena, počinje leto.

A da Sveti Georgije (ili Jarilo) ima duboke korene u našoj istorijskoj i religijskoj svesti, pokazuje i legenda koja kaže da je on bio zaštitnik Nemanjića, pa kada je Stefan Nemanja dospeo pećine u koju su ga zatočila braća, on se molio upravo Svetom Georgiju. I kako to biva, u znak zahvalnosti, nikao je manastir Đurđevi stupovi iznad nekadašnje prestonice Rasa. U blizini reke Raške su ostaci pećinskog manastira gde je nekad zatočen bio Stefan Nemanja.

Sem one standardne legende, Srbi imaju svoju priču o junaku i aždaji. Onu gde aždaja iz okoline Peštera, tačnije jezera, gde i danas stoje ostaci Trojan grada, uzima devojke device i odvodi ih. I gde dolazi ratnik koji oslobađa ćerku gospodara grada, ubija aždaju i vraća devojku ocu. Smatra se da na Koštanom polju počivaju ostaci opasne aždaje koju je, prema predanju, ubio Sveti Đorđe. Ili Đerzelez Alija. Ne treba da čudi što muslimani takođe slave ovaj praznik.

Priča kaže da kad je aždaha umirala, kako je padala svaki kraj je dobijao ime, po delu njenog tela koji je tu završio. Tamo gde se aždaja braćaknula, tamo je selo Braćak, opružila se kod sela Pružanj, repom je oknjila šumu u Krnjoj Jeli. Kako je padala, zanjihala se planina Ninaja. Kod Živalića aždaja je bila živa još, kod Vučinića se vukla, a najviše je njene krvi isteklo kod Točilova. Kosti ostadoše u Koštanom polju.

Prva aždajina glava nađena je u Čukotama, gde su je meštani čukali. Druga glava obaljena ostala je kod Baljena, a rep kao gujin nađoše Gujići.

Izvor hladne vode Đurđevice, legenda kaže, stvorio je Sveti Đorđe (Jarilo) udarivši mačem o kamen odakle je potekla voda. Na tom mestu i dan danas prinosi se ovan kao žrtva velikom svecu.

Smatra se da su deo kostiju šake, kože i kose Svetog Georgija baš u Srbiji, u crkvi Svetog Prokopija u Prokuplju. Ove relikvije prošle su dug put od manastira Đurđevi stupovi (gde su čuvane do 1689. kada su Turci spalili manastir) do mesta gde su sad i niko sa preciznošću ne može da opiše njihovo putešestvije. Ipak, neko će se na veliki praznik setiti malenog kovčežića i velikog srca ratnika. 

Српски калуђер који је спречио покатоличавање Срба у Војводини!

Срби никад нису љубили школе. Изгубили су царство, а нису основали ни једну једину школу. Нису умели да створе дипломатску вештину засновану на знању. Нису знали да предвиде шта ће им се десити. Образовање и наука су оно што представља кичму једнога народа, оно што омогућује усправно држање пред другима и сигуран, далек поглед у будућност, записао је крајем 18. века Јован Рајић, архимандрит, писац и историчар.

За Рајића је историја уистину била учитељица живота, али Срби његовог времена ту учитељицу нису имали. Због тога настојао да његово народ добије своју учитељицу, или бар да нема туђу.

Јован Рајић је написао прву писану историју српскога народа, коју је назвао „Историја разних славенских народов најпрече Болгар, Хрватов и Сербов“. Грађу за ову књигу прикупљао је 40 година у Немачкој, Русији, Венецији, на Хиландару и другде.

Наша прва писана историја штампана је у штампарији Стефана Новаковића 1794−1795. године у Бечу. Своје капитално дело Рајић је завршио још 1768. али је оно због цензуре било штампано тек четврт века доцније.

Сматрао је да се без познавања историје суседних народа не може разумети ни сопствена, јер „са суседима највише и другујемо, али и ратујемо“.

Учени Срби су пре два века за Рајића говорили да је отац српске историје а његов „Катихизис“ зауставио је вешто смишљени план Марије Терезије за унијаћењем православних Срба у Карловачкој митрополији.

Царица је имала жељу да уведе „добар катихизис за народ и школе“ због велике бриге коју „носи за верни илирски народ свој, нарочито да би обучен био и у познавању Бога и његове врховне власти и одавања правог поштовања како Богу, тако и господару своме у узајамним дужностима.“

Катихизис је био написан на немачком а преко царског комесара достављен у Карловце, али га је српски Синод одбио. Краљица је то прихватила уз услов да Срби за три недеље понуде своју Књигу вере православне. Јован Рајић се прихватио посла и за само 17 дана сачинио Катихизис. Рајићев Катихизис којим је осујећен план Беча састављен је из три дела: о вери, љубави и нади.

Јован Рајић, осим што је био врло образован и талентован, био је необично вредан човек. Дневно је радио по 16-17 сати, два-три сата се молио Богу а четири-пет сати је спавао. Његово животно начело било је да је грех проводити време у беспослици.

„У једином мом животу времена имам довољно, неправeдно, па је грешно провести га тихо и беспослено.“

ИЗВОР

tamodaleko 

ŠOKANTNA ISPOVEST NATO OFICIRA: „Bio sam NATO huškač protiv Srbije, a onda se sve promenilo! Morate da tužite agresore“

FOTO: WIKIPEDIA

Kristian Kaš iskreno o 1999. godini. Na razgovor je došao u svom uobičajenom izdanju – u beloj majici s veliki natpisom „Nema predaje Kosova i Metohije“, dok mu je na sakou okačen bedž kojim, nimalo biranim rečima, poručuje NATO-u da napusti Srbiju. Bivši NATO oficir, Norvežanin Kristijan Kaš, kaže da srpski jezik govori dovoljno dobro da stvara probleme, ali nedovoljno da bi ih rešavao.

Advertisements

U Kforu nije bio običan vojnik, već oficir zadužen za odnose s javnošću. Svedok je terorističkog napada na autobus „Niš ekspresa“ kada je poginulo 12 Srba. Iako nije završavao vojne škole, zahvaljujući visokom obrazovanju, u misiji Kfora je dobio čin majora. Danas, gotovo 20 godina nakon što je njegova vojnička misija na KiM završena, Kristijan kaže da se u Norveškoj oseća kao „riba na suvom“, a da je u Srbiji kod kuće. Na Kosmet je došao 18. decembra 2000. godine i tamo je proveo sedam meseci. Od tada živi na relaciji Srbija–Norveška. Upravo je poslao zvaničnu molbu patrijarhu Irineju da, kao hrišćanin luteranske ispovesti, bude primljen pod okrilje SPC.

Zašto sebe nazivate bivšim NATO huškačem?

Bio sam oduševljen kada je počelo bombardovanje. Radio sam kao novinar Asošijeted presa. Celu noć sam proveo u redakciji šaljući u London reakcije norveških zvaničnika.

Da li ste danas svesni šta je ratna propaganda učinila Srbiji i koje su posledice?

Tada sam shvatao to kao moj posao, verovao sam da radim nešto ispravno, da je reč o humanitarnoj intervenciji, da pomažemo albanskom narodu i kažnjavamo zločince.

Šta se promenilo u međuvremenu?

Bio sam svedok 16. februara 2001. godine kada su Albanci digli u vazduh autobus „Niš ekspresa“. Došao sam na mesto napada nakon sat i po, a ni danas ne mogu da zaboravim miris spaljenih tela, gume i plastike. Taj napad je bio naša odgovornost. Nismo uspeli da odbranimo Srbe i ostale manjine na KiM. Tražim oproštaj za to svaki dan. Kada sam otišao iz misije nastavio sam da se bavim novinarstvom i da živim u dve zemlje. Prošlost se vratila 2011. godine kada sam pravio reportažu o sestrama Maslovarić, Srpkinjama s Kosmeta, koje nisu dobile azil u Norveškoj i tada su živele u izbegličkom kampu u Resniku. Nakon razgovora sam došao u stan na Novom Beogradu i počeo da plačem, plakao sam dva dana. Osećao sam ličnu krivicu i odgovornost. Bio je to veoma težak trenutak.

Zašto sebe toliko krivite, svesni ste da vi, kao običan službenik, niste mogli ništa ni da odlučite, ni da sprečite?

Naravno da jesam, ali svejedno osećam odgovornost i zbog bombardovanja i zato što nismo zaštitili manjine na KiM. Sramota je da Norveška na takav način postupa prema Srbima s KiM. Napravili smo problem izbeglištva i onda se ovako ponašamo prema izbeglicama. Nadam se da zbog toga mogu da tužim tadašnjeg predsednika vlade, Bondevika, koji sebe naziva vernikom, a zapravo je ratnohuškač. Pod velom humanitarne intervencije sproveo je agresiju na Srbiju. Verujem da je moguće tužiti sve zemlje koje su učestvovale u NATO agresiji.

Šta je Kfor trebalo da uradi na Kosmetu nakon bombardovanja, a nije?

Kada je misija došla na KiM trebalo je da uvedemo policijski čas, vojni zakon. Umesto toga hteli smo da budemo heroji, oslobodioci. Dozvolili smo da teroristička OVK postane kosovska policija. To su najveće greške međunarodne misije.

Rekli ste da su postojali dokazi da je Florim Ejupi digao u vazduh autobus 2001. godine, ali da su ti dokazi uništeni. Kako se to desilo?

Glavni istražitelj Džo Mekalister je bio mnogo besan na Kfor jer je asfaltirana rupa na putu koja je nastala usled eksplozije. Izgovor je bio da mora da bude normalizovan saobraćaj. Mekalister je hteo da uhapsi Ejupija, ali on je zapravo radio za CIA.

Imate li dokaz za te tvrdnje?

Naravno, sve to je dokazao istražitelj Mekalister.

Ejupi je bio zatvoren u „Bondstilu“ iz kojeg je pobegao. Na koji način se to desilo?

Da ste nekada bili tamo znali biste da je to nemoguće. Jednostavno, Ejupi je radio za CIA i pušten je.

Kako su se osećali vojnici Kfora na Kosovu i Metohiji koji su došli nakon bombardovanja, verujući da su Srbi zločinci?

Samo mali broj vojnika i oficira koje znam podržavaju Albance, najviše desetak. Svi su na strani Srba. Moj dobar prijatelj bio je vojnik Kfora tokom pogroma 2004. godine, kada su norveške trupe bile kod Lebana. Šveđani su branili Čaglavicu, ali su bili u haosu i nije bilo šanse da odbrane tu srpsku enklavu. Zvali su Norvežane u pomoć. Hiljade Albanaca je blokiralo glavni put pa su norveški vojnici išli preko Obilića. Međutim, i tamo je oko 500 Albanaca stajalo na putu. Moj prijatelj je bacio dimnu bombu i potom naredio da kolona vozila prođe kroz albanski živi zid da bi stigli do Čaglavice. Dva dana su se borili i sprečili da oko 10.000 Albanaca uđu u enklavu. Mnogo mi je drago što su moji zemljaci odbranili te Srbe. Nemačke trupe, recimo, tada nisu ništa uradile, kao ni ja dok sam bio u misiji.

Šta ste vi uopšte mogli da uradite tokom sedam meseci boravka na KiM s funkcijom portparola?

Ne znam tačno, ali danas mi je drago što sam proživeo sve to jer sam sada drugi čovek. Svaki dan ću nastaviti da molim Srbiju za oproštaj, a tako se i zove jedan od mojih portala na kojem objavljujem tekstove. Ne odustajem od borbe za srpske interese. Jedan od mojih prijatelja je, u šali, rekao da bi bilo dobro kada bih mogao da budem sledeći ambasador Srbije u Norveškoj. Posle mi je priznao da to nije bila u potpunosti šala. Tako bi Srbija imala čoveka koji već poznaje mnoge političare u Norveškoj i koji može da pije kafu s članovima parlamenta. Zapravo, moj cilj je da se borim da Norveška povuče priznanje takozvanog Kosova. Već sam s mnogima razgovarao o tome, a kao član partije Demokratija, pre dve godine, sam pokušao da uđem u parlament. Da se to desilo predložio bih vladi da povuče priznanje.

Da li je to uopšte moguće?

Znam da je to veoma teško, jer je Norveška jedna od najlojalnijih članica NATO-a, ali došlo je vreme da se nadamo da će jedna evropska zemlja povući priznanje. Možda bi to bila Francuska, ukoliko Marin le Pen dođe na vlast ili možda Italija.

Mnogo ste optimističniji nego naši političari, da ne spominjem običan narod…

Advertisements

 Optimista sam, ali istovremeno sam svestan da moramo da radimo na širenju istine. Ministar Ivica Dačić je već uradio mnogo na povlačenju priznanja, to nam daje nadu. Izazvao sam na debatu Jensa Stoltenberga, ali još nismo imali priliku da ukrstimo argumente. Pre nekoliko godina sam iskreno razgovarao s njegovim ocem Tornvaldom, koji je umro prošle godine. Rekao mi je da je bio veoma tužan tokom NATO agresije na Srbiju i da sporazum u Rambujeu nijedna država ne bi prihvatila, jer je to bio ultimatum kojim je NATO tražio slobodan pristup kopnu, moru i vazduhu, kao i oslobođenje od krivične odgovornosti. Zahtevano je i da u roku od tri godine bude održan referendum na KiM.

Više puta ste govorili da ste protiv EU i NATO-a, zašto mislite da je loše da se Srbija pridruži EU?

Norveška je najlojalniji član NATO-a, ali, kao što znate, nismo u EU. Međutim, norveška ambasada u Srbiji radi sve što je u njenoj moći, pravi ogroman pritisak, da Srbija pristupi NATO-u. Kad je reč o EU, lepo je da nema carine i da imamo slobodnu trgovinu, ali kada je u pitanju politika, EU nije dobra. To je globalistički projekat, a ne demokratija. Nameću se odluke zemljama članicama jer evropska tela odlučuju u vezi s unutrašnjom politikom jedne zemlje. Norveška vlada je globalistička, kao EU i NATO.

Šta je po vama moguće rešenje kosovskog problema?

Mogu da kažem da nije još gotovo kada je u pitanju Kosovo jer na tome vaše rukovodstvo intenzivno radi svaki dan. Jedno od mogućih rešenja je konfederacija, da se dopusti Prištini da ima svoj parlament, ali da se vodi jedinstvena spoljna politika.

(Izvor: Srbija Danas)

Британија у стратешким документима Србију третира као непријатеља кога мора уништити!

 

• Енглеску (или Велику Британију), која у својим стратешким плановима Србију третира као непријатеља који се мора уништити, Србија не може сматрати пријатељском државом, још мање савезником
• Од настанка модерне српске државе, Енглези су били непријатељи српског народа, али нису били препознати као непријатељи од стране српског народа, јер британска империја никад није ратовала против српске војске – све до последње деценије 20. век.
• Са друге стране, од почетка 19. па до краја 20. века Срби су идеалистички, наивно гледали на Енглезе, и у Енглеској видели савезника, али и узор демократске државе.
• То је почело да се мења 1999. године кад Енглеска или Велика Британија први пут у историји објављује рат Србији и напада Србију – у оквиру агресије НАТО алијансе.
• Енглези су 1999. године заједно са Немцима, Италијанима и Турцима (архинепријатељима српског народа), напали Србију и окупирали КиМ (током бомбардовања, британски специјалци покушали су и да упадну у Србију преко јужне границе, и били су елиминисани).
• Међутим, ни бомбардовање није била кап која је прелила чашу. Мислим да ће та кап бити све ово што се дешава Новаку Ђоковићу у Аустралији, која је 100% под контролом Велике Британије, део Комонвелта.
• Сад је и најнаивнијем православном Србину јасно да Енглези немају добре намере према Србима и да је Србија за Енглеску непријатељ.
• За Србе ће, од сада, Енглези бити исто што и Турци, или Немци, или паписти („лукави Латини“).

АУТОР: Никола Варагић

Након нестанка балканских православних држава крајем средњег века, долази до уздизања Запада. Од 17. века Германи и протестанти преузели су доминацију од Романа и католика. Међу Германима, као лидери издвојили су се Англосаксонци – Лондон је постао светски центар финансија, трговине, обавештајне делатности… Али, у периоду од 17. до 20. века долази до успона и православне Русије. Лондон је заменио Рим/Ватикан на западу Европе, а Москва је заменила Цариград на истоку Европе. Главни конкурент Енглеске, до 20. века, била је Русија, која је лукаво сломљена Великим ратом и Бољшевичком револуцијом, а затим је СССР измучен Другим светским ратом и Хладним ратом. Иако су Сједињене Америчке Државе већа држава од Велике Британије, Лондон је остао главни центар моћи Запада, оно што је Рим био вековима пре тога. Сви путеви на Западу сад воде у Лондон.

Од настанка модерне српске државе, Енглези су били непријатељи српског народа, али нису били препознати као непријатељи од стране српског народа, јер британска империја никад није ратовала против српске војске – све до последње деценије 20. века. Током 19. и 20. века, Енглези су били у савезу са Турцима против Србије и Русије, у немачком народу подстицали су расизам и агресију према Словенима и са папистима су направили савез за напад на Православље. Енглези су желели да контролишу средиште Европе или Евроазије, простор од Балтика до Балкана, свесни да једино тако могу да буду (остану) господари света. На том простору доминирају Словени и Германи и рат између Германа и Словена је највиша одговарао Англосаксонцима. Током оба светска рата Енглези су били (неискрени) савезници православних Словена, а пре и после светских ратова непријатељи. (Енглези су се поставили као посредници и између Грка и Турака.)

Са друге стране, од почетка 19. па до краја 20. века Срби су идеалистички, наивно гледали на Енглезе, и у Енглеској видели савезника, али и узор демократске државе. То је почело да се мења 1999. године кад Енглеска или Велика Британија први пут у историји објављује рат Србији и напада Србију – у оквиру агресије НАТО алијансе. Енглези су 1999. године заједно са Немцима, Италијанима и Турцима (архинепријатељима српског народа), напали Србију и окупирали КиМ (током бомбардовања, британски специјалци покушали су и да упадну у Србију преко јужне границе, и били су елиминисани).

Међутим, ни бомбардовање није била кап која је прелила чашу. Мислим да ће та кап бити све ово што се дешава Новаку Ђоковићу у Аустралији, која је 100% под контролом Велике Британије, део Комонвелта. Сад је и најнаивнијем православном Србину јасно да Енглези немају добре намере према Србима и да је Србија за Енглеску непријатељ. За Србе ће, од сада, Енглези бити исто што и Турци, или Немци, или паписти („лукави Латини“). Лукави Енглези и јесу исто што „лукави Латини“, само је Србима било потребно 200 година да то схвате. Енглези су лукаво користили Турке, Немце, Јевреје, затим САД, сад Аустралију…

Лондон је главни центар антихришћанске елите Запада која жели да уништи Православље и тек онда следе Њујорк и Вашингтон, Берлин, Рим и Париз, и Тел Авив (Лондон је центар и јеврејске финансијске елите, главно упориште Јевреја на Западу). Лондон је привукао и руске и кинеске милијардере и арапске шеике… У данашњем свету, све је новац, а Лондон је финансијски центар света. Да би то и остао, Лондон користи своје главне савезнике или бивше колоније (САД, Аустралија, Канада, Холандија, Данска, Израел…) да напада главне конкуренте (Кина, Русија) и ништа се у тим државама не догађа без знања Лондона.

Енглези знају да су православни Словени бољи и да их у свему могу победити. Енглези се плаше конкуренције и више чак ни у спорту не знају шта је фер-плеј. Доказ је и ово што се догодило Новаку Ђоковићу у Аустралији. Осим тога, Енглеска је делом колевка и данас је најјаче упориште материјализма, савремене или западњачке медицине, а која, на пример, у потпуности искључује знања и искуства кинеске или руске медицине. Аустралија у свему прати Енглеску, и овај скандал са Новаком Ђоковићем око уласка у Аустралију је обрачун вакцинациста са слободним светом. Добили су жесток отпор нормалних људи. Симбол тог отпора на светском нивоу постао је Новак Ђоковић – православни Србин који је у спорту енглеске и евроатлантске елите постао најбољи и то та елита не може да поднесе.

Дакле, сад кад и Срби и Руси знају да је циљ Лондона да контролише простор од Балтика до Балкана, и да је Енглеска непријатељ православних Словена, баш ме занима колико ће још дуго да постоји британска империја – колико дуго ће још Енглези, уз помоћ технике „завади па владај“, контролисати простор од Балтичког мора преко Карпата и Паноније до Балкана (и Мале Азије, Црног и Егејског мора), средиште Европе или Евроазије?

На крају, да истакнем да не мислим да је енглески народ непријатељ српског народа и да би требало мрзети Енглезе. Овде под Енглезима подразумевам енглеску (или британску) владајућу елиту (финансијску олигархију, аристократију) која не брине о интересима свог народа, него о својим интересима, и која је главни стуб мултинационалних корпорација на Западу. Владајућа елита Запада је наднационална, трансхуманистичка и жели да обрише све границе, али се Енглези увек издвајају и највише штите своје интересе, интересе своје елите. Зато Енглеску (или Велику Британију), која у својим стратешким плановима Србију третира као непријатеља који се мора уништити, Србија не може сматрати пријатељском државом, још мање било каквим савезником (против било кога).

У политици нема љубави, само интерес. Интерес Енглеске је да се уништи Србија. Србија нема други избор, осим да уништи британску империју. Наравно, то Србија не може сама, али у савезу са осталим православним и словенским народима – може. Кад су Срби, Грци и Бугари створили савез избацили су Турке са Балкана, Руси и Срби били су савезници у оба светска рата и избацили су Немце… Сад је време да се и лукави Енглези избаце из овог дела Европе. Мозак свих операција, везаних за тзв. меку моћ у државама које се претварају у колоније (а људи у робове), налази се у Лондону. Православна Црква преживела је ударе јеретика и са Истока и са Запада, верујем да ће надживети и британску империју. Једну од главних улога у опстанку Православне Цркве и рушењу британске империје имају Срби – познати по томе што су на првој линији одбране Православља, као рушитељи империја.

ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2022/01/19/pad-britanske-imperije/

Убиј ме, нећу писати латиницом! – Овако се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица

Зашто смо се одлучили за чланак о страдању српских јунака Бјелопавлићана из 1916. године? Зато што смо одлучили да последицу физичког страдања због духовности, надовежемо на данашњост која није нимало лепша.

Професор Веселин Матовић са супругом и 25 колега из Никшића и колегом Слободаном Чуровићем из Подгорице је стожер ћириличног писма у Црној Гори. Они су настављачи и чувари душевне кутије Бјелопавлићана. Они си ти о које се дугоноћне маказе тупе, баш као што су се турске сабље тупиле о кости наших предака, како рече Свети владика Николај Велимировић. Намерно кажемо дугоноћне маказе, јер сви који знају професора Матовића, знају за његову анализу сече српског језика, коју је изнео у својој књизи „Ноћ дугих маказа“. Вероватно ни сам професор Матовић није рачунао да ће Милогорци баш толико наставити са „чиргилизацијом“ о којој пише. Маказирањем српског језика у Милогори и превођење српског у непостојећи милогорски језик, само је наставак изваљивања српског угаоног камена из срца

Шта рећи за крај о учитељима Бјелопавлићанима? Њихове душе су у кутији коју држе чувари писма. Надамо се да ће се једног дана кутијица бјелопавлићких душа отворити и да ће захватити опијену и отромбољену заставу српства, намокрену англо-саксонском осиромашеноUранијумском латиницом. Надамо се да ће њихове душе спржити полураспад и да ће се иста застава ускоро виорити на Ловћену и Ртњу.

Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.

Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.

А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.

Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:

“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.

Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).

Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:

„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.

Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:

“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.

Слично је и у запису Јакше Брајовића:

„Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.

Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побегне, али је сваког пута био ухваћен.

МИ НИСМО РОБОВИ

Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића:

„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?

Брајовић је одговорио:

„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

ПОБУНА У УЛЦИЊУ

У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом. По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Милорад Ђошић

Извор: Ћирилица 

Најстарија српска химна: Њен настанак обавијен је велом тајни! Никада нећете погодити о којој химни је реч!

Најстарија српска химна Иако је прошло више од 200 година од када је први пут званично запевана и постала део школских слава, Химна Светом Сави и данас нема познатог аутора.

Најстарија српска химна вероватно је настала у једном фрушкогорском манастиру пре скоро три века, а као аутор наводи се један владика.

„Ускликнимо с љубављу светитељу Сави…”, химна посвећена првом српском архиепископу и књижевнику Светом Сави, настала је у манастиру Кувеждину на Фрушкој гори 1735. године.

Сматра се да је ову свечану песму испевао владика вршачки Јован Глигоријевић, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. пренео је у Хиландар.

Ево у ком граду је први пут изведена, где је и донесена одлука о обележавању школске славе –

У манастиру Кувеждину нема писаног трага када је настала ова песма и да ли је певана у манастирској цркви посвећеној Светом Сави, али историчари и истраживачи верују да је Химна Светом Сави, односно песма са насловом „Песн Светитељу Сави и архиепископу сербскоме“, која је забележена тек 1832. године, појана у цркви овог манастира.

А о првој школској слави постоји запис да је прослављена у Земуну 1812. године на иницијативу проте Јефтимија Ивановића, који је претходно боравио у Кувеждину. Тада је основан и школски фонд са задатком да се „Свети Сава има обележавати сваке године, као заштитник српских школа“.

Прочитајте и:

Сигурно нисте знали: Представљамо вам три тајне српске историје које још увек нису одгонетнуте!

Настојатељ манастира Кувеждина, јеромонах Варнава, овако сведочи о Светосавској химни

– По предању знам да је Химна Светом Сави настала у овом манастиру, али писаних трагова нема, јер је манастирска архива изгорела за време Другог светског рата. Ако је Химна написана 1735. године, онда је сигурно и појана у цркви Светог Саве, овде у манастиру, пре него што је постала школска слава у Срба – каже јеромонах Варнава.

Једини писани траг о Химни Светом Сави, о њеном настанку и аутору, те јеромонаху који је песму записао и пренео је у манастир Хиландар, налазимо у споменици „Прва српска игуманија после средњег века“, коју је написала монахиња Теодора Васић, а издао манастир Ваведење пресвете Богородице из Београда, 2006. године. У свом предговору за ову споменицу професор др Драган Недељковић пише да је у Кувеждину настала химна и спомиње њеног аутора Јована Глигоријевића и јеромонаха Силвестера Вучковића, који је химну и записао. У овом издању Недељковић не наводи извор података о настанку Химне Светом Сави.

Као могући аутор помиње се и…

Историчар Димитрије Руварац закључује да је песма настала у Срему, а закључак изводи на основу песмарице из 1845. године. Као могући аутор спомиње се и песник и свештеник из Панчева Васа Живковић, који је живео од 1819. до 1891. године.

Први нотни запис Светосавске химне оставио је композитор Корнелије Станковић (1831 – 1864) после светосавске прославе у Бечу 1858. године. Своју музичку верзију урадили су доцније и други композитори: Мокрањац, Јенко и Крстић.

Остаје да се и даље истражује да ли је Химна Светом Сави испевана у Кувеждину на Фрушкој гори пре 283 године и преписана стигла на Хиландар пре 180 и неку годину, али и да с поносом наставимо да славимо школску славу и да схватимо колико велик је допринос Светог Саве у развоју српске државе и Српске православне цркве.

Опанак 

Сигурно нисте знали: Представљамо вам три тајне српске историје које још увек нису одгонетнуте!

Јесу ли ово теорије завере или мање-више приче засноване на чињеницама можда никада неће бити познато

„Србија је велика тајна, не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа“ су добро познати стихови наше Десанке Максимовић на основу којих вас уводимо у неразјашњене српске мистерије.

Људи воле мистерије, воле да нечему придају тајно и мистично значење, а ово су само неке које издвајамо из богате српске историје мистерија. Можда ће вам после читања овога чланка неке ствари постати јасније, а неке још више обавијене маглом. У сваком случају пробудиће вам машту и натерати на размишљање!

Да ли сте знали да је гроб Бранислава Нушића у облику пирамиде, и ако јесте зашто је то тако?

Свако ко је икада посетио Ново гробље у Београду зна да гроб великог српског комедиографа изгледа као фараонска пирамида са тешким црним вратима и изнад њих ћириличним натписом „Куће Бранислава Нушића“.

У вези са овим и данас се плету разне приче, од којих се неке граниче са теоријама завере. Према једној, Нушић је био истакнути члан масона, тајног друштва чија је пирамида један од главних симбола. По другој, комедиограф је тражио баш овај облик да би на тај начин избегао могућност да му се неко „унереди на гробу“.

Мистерија планине Ртањ

Ртањ из даљине изгледа као пирамида, права, огромна пирамида! Чак је и Артур Кларк, писац научне фантастике, тврдио да се у овој планини заиста крије пирамида и да је то најстарија творевина ванземаљске цивилизације!

Неки су убеђени и да се у планини крије свемирски брод, који ће полетети пред смак света, а да ће само они који се нађу у близини бити на њему и тако пронаћи спас. Постоје и исповести људи који су „тамо горе“ срели становнике других планета.

За прелепи Ртањ везује се и прича о јеврејској породици Минх, која је поседовала фабрику штофова у Параћину, а касније и рудник каменог угља на овој планини. Јулијус Минх је извршио самоубиство и то под неразјашњеним околностима, а његова супруга Грета саградила је капелу на врху Ртња. Она је срушена до темеља, у потрази за скривеним благом – јер легенда каже да је на врху Ртња живео чаробњак који је чувао огромно богатство.

У крају се препричава и легенда по којој су Немци за време Другог светског рата пронашли на Ртњу Грка који није зна како се ту нашао, пошто је последње чега се сећа било да је чувао овце, на пашњаку у својој земљи…1800. године!

 Највећа мистерија везана за Ртањ јесте гравитационо чудо. Магнетне и гравитационе аномалије чине да авиони избегавају да лете преко Ртња, ниски прелети су најстрожије забрањени, а чак и сателити скрећу за неки проценат степена кад се нађу над овом планином.

Да ли је Душан Силни убио свога оца?

Цар Душан „Силни“ како га данас зовемо, био је све оно што је српска властела чекала вековима – способан, храбар и одлучан. Дао им је прилику да освајају, шире се и доносе ратни плен. Зато и не чуди што је највећи број српског племства, незадовољан попустљивом политиком према Бугарској и Византији, у сукобу Душана и његовог оца, тадашњег краља Стефана Дечанског, стао на страну младог краљевића.

Најраније у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина, „младог краља“ Душана, и оца краља Стефана Уроша ИИИ Дечанског. Из овог сукоба, Душан је изашао као победник и оца је заточио у тврђави у Звечану.

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. Иако је званично умро природном смрћу постоје извори који тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се његов отац погуби.

Стефан је, каже легенда, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке, као и целу српску државу. Већ Душанов син, цар Урош, изгубио је царство, а легенда о проклетству трајала је много векова посебно када је кнез Лазар са својим ратницима погинуо на Косову, а Србија пала под Турке.

Опанак