Rekonstrukcija u kojoj su Srbi isključivi krivci

 

Foto: Pixabay/Sakurayim

Lični stav Čedomira Petrovića u članku „Treba li Kosovo da prizna Srbiju?“ zasnovan je na jednostranom i selektivnom pristupu odnosima između Srba i Albanaca, i to uvek i isključivo na štetu Srba.

Petrović detaljno citira memorandum „Isterivanje Arnauta“ koji je 1937. godine napisao Vasa Čubrilović.

Ovaj memorandum treba posmatrati u istorijskom kontekstu, u predvečerje Drugog svetskog rata, u vreme kada je Hitler već počeo da porobljava Evropu.

Mišljenje o prilikama na Kosovu i Metohiji je od Vase Čubrilovića, kao istoričara, zahtevano od državnih vlasti u sklopu mera koje su preduzimane radi zaštite zemlje od fašističke opasnosti.

Ovo mišljenje nije objavljeno, ostalo je u arhivama i po njemu nije postupljeno.

Naprotiv, u Drugom svetskom ratu je pod zaštitom Italije i Nemačke formirana Velika Albanija kojoj je priključen najveći deo Kosova i Metohije.

U ovoj fašističkoj tvorevini nad Srbima i Crnogorcima vrši se teror i masovno proterivanje, uz plansko doseljavanje Albanaca iz Albanije, što Petrović ni jednom rečju ne spominje.

Svim Srbima koji su naseljeni posle 1912. godine i povratka Kosova i Metohije pod vlast Srbije je od strane jugoslovenskih komunističkih vlasti zabranjen povratak posle Drugog svetskog rata, što je takođe smanjilo srpsku populaciju u pokrajini.

Posledice delovanja Velike Albanije vidljive su u rezultatima popisa stanovništva iz 1939. i 1948. godine, po kojima je procenat albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji porastao sa 57 odsto na 68 odsto, a procenat Srba i Crnogoraca opao sa 34 odsto na 27 odsto.

Petrović ne spominje ni novi talas raseljavanja pod pritiskom koji je počeo posle Brionskog plenuma 1968. godine.

Stariji Beograđani pamte kolone očajnih Srba sa Kosmeta u Pionirskom parku koji se jadaju zbog paljevine useva, krađe stoke, silovanja, prebijanja, skrnavljenja crkava i drugih zločina.

I ovde su podaci iz popisa najbolji pokazatelj rezultata albanskog pritiska na Srbe i Crnogorce: procenat Albanaca na Kosmetu je od 1961. do 1991. godine porastao sa 67 odsto na 82 odsto, a procenat Srba i Crnogoraca opao sa 27 odsto na 11 odsto.

Posle oružane pobune takozvane Oslobodilačke vojske Kosova 1998. godine na Kosovu počinje građanski rat sa žrtvama na obe strane, da bi posle NATO agresije 1999. godine sa Kosova bilo proterano još 200.000 Srba, tako da je, prema popisu kosovskih vlasti iz 2011. godine, procenat Srba koji su ostali na Kosmetu smanjen na 1,55 odsto.

Ni jedna od navedenih činjenica ne može se naći u Petrovićevom članku. On pravi jednostranu rekonstrukciju događaja u kojoj su Srbi isključivi krivci, memorandum Vase Čubrilovića iz 1937. godine je osnova za navodnu operaciju Potkovica tokom NATO agresije, a Vasa Čubrilović, sarajevski atentator, antifašista i banjički logoraš, koji se celog života izjašnjavao kao Jugosloven, po Petroviću postaje „jedan od završnih tvoraca rađanja srpskog natčoveka“.

Do pomirenja Srba i Albanaca se ne može stići iskrivljavanjem istorijskih činjenica i stoga tekstovi poput Petrovićevog samo produbljuju postojeći razdor.

Autorka je redovna profesorka Univerziteta u Beogradu u penziji

izvor : https://www.danas.rs/

ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА И СЛОВЕНА: Како је стваран Мађарски народ

 

• У крајеве у којима сада станују, Мађари су дошли између 860 – 870. пoc. Христа. Грчки и латински писци, који говоре о њима, приказују их као дивље пљачкаше. Мађарски историчари кажу то исто

Слика: Мађарска краљевина у периоду од 10-ог до 12-ог века, зелена боја означава етнички Мађарски простор, жута боја означава етнички простор Словена. Карту је израдио историчар Јован Пејин

Према Јулију Паулеру, Мађарима из доба пре примања хришћанства „најомиљенија и главна забава су били ратови односно пљачкашки упади у земље суседних земљорадничких народа, да би само дошли до што већег плена и да би заробили што више људи“. На својим брзим коњима они су вршили изненадне препаде у мањим одредима на мирна насеља, палећи и пљачкајући, заробљавајући и убијајући оне који су им давали отпор, да би се после извршења препада исто тако брзо изгубили како су се и појавили. Прво су напали, опљачкали и подјармили Словенска, Србска племена која су већ имала своје домове и била стално настањена у Панонској равници, па су затим предузели пљачкашке походе у немачке, талијанске, византијске па чак и франачке покрајине. 

Марцали пише да су 898 – 899. у два маха опљачкали Верону и околину јој у северној Италији; напали су и на саму Венецију и опустошили њену околину. 901. упали су у Баварску, где су све опљачкали, спалили и поубијали, али где су и први пут били поражени од стране Немаца. Идуће године опустошили су долину Драве и Муре. 

Опат из Сент Галена вели за њих да „не опраштају ни оцу ни мајци“, да „кољу децу пред очима родитеља“, да је од њих „земља опустошена“ и „да се бели од костију поубијаних и покланих“. А према признању самог Марцалија, ондашњи културни свет унео је у своје молитве речи: „Боже спаси нас од стрела Мађара”.

Овим пљачкашким походима Мађара учињен је крај тек шездесетих година X века, када су се Мађари, после претрпљених страховитих пораза у Немачкој, Италији и на Балкану, исцрпљени и крајње проређени, смирили. „Некадашње вере у сигурну победу није више било. Морали су увидети да свет за њих постаје све ужи. Увидели су да немачке и талијанске покрајине брани све више огромна и непоколебива кула западно-римске империје. Као номадским племенима, којима је, поред пљачкашких похода, лов био једино занимање, Мађарима је требало дуго времена да се привикну на земљорадњу и остале привредне позиве, који означују виши ступањ културе. Обрађивање земље они су примили од староседеоца Словена,  Србa, који су се не само, дакле, налазили на вишем културном ступњу, него су према Мађарима чинили и већину становништва у земљама у којима су се настанили. То, улепшвајући, признаје и Балог, кад вели да су Мађари „осећајући у себи позив војничког и политичког народа“ само војевали и заповедали, док су земљу обрађивали само староседеоци Словени, Срби, који су као народ сачињавали већину.

Услед тих и таквих расних особина претила им је опасност да се сасвим изгубе, јер су били притиснути са једне стране римском – са друге стране Ромејском империјом. Прелаз у хришћанство дао им је подлогу, којом је створен каснији и садашњи мађарски народ.

Мађаре су првобитно сачињавали ратници са својим породицама, који су, када нису ратовали, проводили своје време у лову и спремању за будућа војевања. Земљорадњом и осталим привредним пословима бавили су се Словени, Срби, које су приликом свог доласка подјармили.

Павле Балог каже: „Земљу су првобитно само староседеоци Словени, Срби култивисали. У првим вековима није могло бити мађарског варошког живота“. „Мађар је осећао у себи позив војничког и политичког народа“. „Мађари су само војевали и заповедали, док су Словени, Срби радили, сачињавајући већину као народ“.

Види се из овога, као и из осталих доказа, да су Мађари већ у почетку искоришћавали Словене у крајњој мери и у сваком погледу. Када су примили хришћанство, признавајући надмоћ и власт римске царевине, још им се више указала прилика, да Словене подјарме и искористе у своје виталне интересе. Када су, услед притиска културног света, били онемогућени за даљња пљачкања и када им је претила опасност да ће их сасвим нестати, добили су, путем хришћанства, од потлачених Словена нову крв, која им је донела препорођај. Насилним асимилирањем успело им је да повећају свој број тако, да су на тај начин и постигли своју садашњу бројност. Најбоље доказује, колико их је пропало у ратовању и пљачкању у првом веку и како их је мало било када су примили хришћанство, што су бројили свега око 20-30.000 породица.

Фракнои и Салаи кажу, да је после прелаза у хришћанство број њихових насеобина према Славенским био апсолутно незнатан. Тек у XIII веку постају нешто бројнији, али се по називима насеобина види, да су пореклом Славенске. У овом веку се Славени спомињу у мађарској историји већ као Словаци, Срби, Хрвати, и Словенци, а поред њих, и са њима заједно, и Румуни и Немци.

Како је мало Мађара било још и у XV веку доказује Хунфалви, који пише „У Прашком, чешком музеју има веома много чешких докумената Краља Матије. На немачком језику издато је још више, али не познајемо ни један његов документ на мађарском језику. То карактерише доба Краља Матије у погледу народности. Чешки и немачки документи су требали: Краљ Матија је дакле издавао такве; мађарски документи нису требали: „Краљ Матија није дакле ни издавао такве (тј. мађарске).

Балог каже „У средњевековној Мађарској место народног језика заузимао је латински језик“; „Као да ова држава није шест стотина година ни била отаџбина Мађара“; „Није нам остала ни једна мађарска реч са уста наших народних краљева (Арпадоваца)“. 

Др Дезидер Чанки каже, да је број мађарских градова и села у XV веку био незнатан према осталим народностима. У почетку XVI века, непосредно пред окупацијом Мађарске од стране Турака, веома је мален број Мађара и у народу и у јавном животу Мађарске.Мађарски краљеви, да би попунили број у ратовима изгинулих и одржали војску, били су приморани давати земље, племства и привилегије и осталим народима. Наиме, све до укидања кметства, 1848. године само онај је могао бити државни, политички и војни фактор, који је био племић, или привилегован, слободан грађанин. Тако су се, за неколико векова, готово сасвим изгубиле оне мађарске породице, које потичу из мађарске расе, а њихово место су заузимали представници Србa, Чехословака, Немаца и Румуна, који ће касније сачињавати такозвани високи мађарски сталеж. То је онај сталеж мађарских магната, који је дао мађарској све државне, политичке и војничке функционере све до укидања кметства и сталешких привилегија, који је једном речи сачињавао и значио државу у доба феудализма.

Иван Нађ је написао дело: „Породице Мађарске са грбовима и генеолошким таблицама“у тринаест књига и на 6553 страна. Дело је штампано од 1857. год. до 1868. године и садржава имена породица, које су играле улогу у мађарској историји, породица, које су дале све државне, политичке и војничке функционере пре укидања кметства 1848. године. У овом делу има око 12.000 породичних имена, од којих је Србa око 2.000, чехословачких, пољских и руских око 4.000, немачких око 2.000, румунских око 3.000, а једва хиљаду износе такова имена, о којима се зна, или се барем да слутити, да су мађарска.

(http://www.scribd.com/…/ivan-nadj-Породице-Мађарске-са-грбо…)

Иван Нађ је нарочито пазио на то, да истакне дела оних породица и оних људи, који су имали у рукама судбину Мађарске. Види се по именима, која се највише помињу у мађарској историји, да једва има међу њима такових, која су чисто мађарска.

Део из публикације Лазарa Стипићa “Истина о Мађарима“
(по мађарским подацима)

Приредила: Биљана Диковић