ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 1. део – Како је све почело?

• Генерације наших ђака, па тако и писац ових редова, већ у основној школи прво што науче о пореклу свог народа је то да су се наши преци тзв. Стари Словени доселили на Балкан у 6. и 7. веку, са територија иза планинског венца Карпата и након досељавања покорили староседелачко становништво тзв. Илире, Трачане, Хелене, Романе…
• Наравно за мозак било ког детета па и адолесцента који је склон маштаријама таква прича је можда и прихватљива, јер више личи на бајку, а не на озбиљну науку
• Међутим, како растемо и сазревамо ми који волимо да проучавамо прошлост сопственог народа полако почињемо да сумњамо у истинитост свега изреченог и наученог у школи. Када из основне пређете у средњу школу, чека вас иста та прича само за нијансу опширније обрађена. На филозофском факултету на катедри за историју исто. Да ствар буде гора, на факултету готово да ништа боље није образложена у односу на средњу школу, осим што имате да ишчитате неколико средњовековних аутора који говоре о наводној сеоби Старих Словена на Балкан у 6. и 7. веку
• Пажљивом читаоцу већ на први поглед пада у очи да ти писци не говоре о никаквој сеоби народа, већ о војним упадима Словена, који се чаробним штапићем и чудноватом акробацијом речи из уста наших професора претварају од војске у народ, па тако војни походи и ратови зачас постају сеобе народа, притом нас не удостојивши ни једне реченице о томе где су ти силни ратови и бојеви између Словена и староседелаца Илира и Трачана, чије смо наводно земље ми освојили и населили. Где ишчезоше толики народи и племена који су по речима њихових савременика важила за најратоборније и најмногољудније народе на свету, где нестаде језик Илира и Трачана и како је могуће да у нашем језику ми немамо ниједну позајмљеницу из њихових језика?
• Пре него што ће та прича загосподарити нашим школама и универзитетима, она ће се појавити на једном другом месту из чисто политичих интереса. Такође и у самој Русији јединој православној земљи и поред Пољске јединој словенској земљи у то време (17.-18. век) појавиће се једна слична теорија која ће за дуго времена, све до данашњих дана држати у заблуди руске нараштаје и тако онемоућити прави одговор Словена на нападе на њих
• Главни заговорници нордијске или бечко-берлинске школе код Срба (или главне штеточине) били су у то време Иларион Руварац, по образовању богослов (теолог), Стојан Новаковић, по образовању правник и Љубомир Ковачевић, по образовању математичар. Новаковић је био министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје за разлику од тадашњих предавача у великој школи Милоша С. Милојевића и Пантелије С. Срећковића, који су били школовани историчари

ПИШЕ: Александар Митић*

  

Кренимо редом. Кроз читав антички и средњовековни период, све до почетка 17. века, сви хроничари, летописци, историчари се слажу да су Срби и други Словени на Балкану староседеоци и да су они истоветни са Илирима, Трачанима, тј. њиховим небројеним племенима попут Далмата, Трибала, Панона, Дардана, Меза, Дачана, Гета-Гота… па их многи писци, нарочито грчки и латински и називају тим именима а не Србима, Бугарима, Словенима… Тек 1611. год. угледало је светло дана једно дело ромејског цара Константина VII Порфирогенита (913-959) под називом „О упављању царством“ (De administrando imperio)[1], које је наводно написано у 10. веку, а први пут објављено као што видимо у 17. веку. Занимљиво је то да читавих седам векова ниједан писац никад није поменуо то дело нити цитирао неки део из њега, што само по себи изазива сумњу у аутентичност дела. Такође је занимљиво да је то једини спис који говори о сеоби Срба и Хрвата на Балкан читавих 330 година након наводног досељавања. Дело се појављује пре дела млетачко-далматинског писца Јоаниеса Луциуса под називом „Краљевство Далмације и Хрватске“ из 1666. год.[2], који је сачинио своје дело зарад дневно-политичких интереса Млетачке Републике (Венеције) како би оправдао њено заузимање Далмације након Морејског (Кандијског) рата са Османском Империјом. Дакле, Јоаниес Луциус је први писац који је изнео једну хипотезу да су Словени дошљаци, а да су Романи староседеоци у Далмацији. С тим у вези можемо посматрати и појаву дела Константина Порфирогенита пре дела Јоаниеса Луциуса, мада се појава дела Константина Порфирогенита може посматрати и као својеврсни одговор Римокатоличке Цркве на дело Дубровчанина Мавра Орбинија под називом „Краљевство Словена“, које је изашло 1601. год. у Падови, најпре са благословом Римокатоличке Цркве, да би након исчитавања од стране исте, било стављено на индекс забањених књига[3]. Наиме Орбини је у свом делу најсвеобухватније до тада обрадио историју свих Словена, наводећи преко 300 референци, тј. позива на литературу, што пре њега нико није урадио. Дакле, можемо рећи да је његова књига и за данашње научне појмове веома добро документована, док је за тадашње свакако била недостижна, па не изненађује што је одмах засметала Римокатоличкој Цркви. Оно што је такође сметало Ватикану, је како они кажу „претерана љубав“ према Словенима шизматицима, тј. Словенима који нису римокатолици него су православни. Дело Мавра Орбинија одише свесловенским патриотизмом па можемо слободно рећи да је он и био зачетник неког раног панславизма и словенофилства, што се након њега манифестовало бројним делима словенских аутора попут Винка Прибојевића[4], Ђорђа Бранковића[5], Јована Рајића[6] и других.

СЛОВЕНИ – ДОШЉАЦИ ИЛИ СТАРОСЕДОЦИ НА БАЛКАНУ?

Док су Млечани тврдили од 17. века да су Словени дошљаци, а Романи староседеоци, не би ли некако оправдали своје присуство на простору Далмације и јадранских острва, дотле су у исто време Аустријанци (Хабзбурзи) бранили Словене истичући да су они староседеоци, а Романи дошљаци. Од тада па све до друге половине 19. века изаћи ће бројна дела која говоре о аутохтоности нашег народа на просторима Балкана, као и наших веза са Илирима. Да неко не уобрази како је та благонаклоност куће Хабзбурга била због претеране љубави према нама. Наравно да не. Хабзбурзи су од Млетака бранили своје право на тзв. „Илирску круну“ тј. право на српске-словенске територије на Бакану, јер су сматрали да они имају право на њих. Наравно, то ће се променити врло брзо након нестанка Млетачке републике, а нарочито након пораза Наполеона, прерасподела територија и ревидирања граница које је он успоставио на бечком конгресу 1815. год.

Кад је Наполеон поразивши Аустрију створио Илирске Провинције од Алпа до Боке Которске, утицао је на снажно буђење Словена на том простору. Треба подсетити да су православни Срби у његово време били у закону равноправни са римокатолицима, што ни пре њега, ни после њега није био случај. Након пораза Наполеона и Бечког Конгреса 1815. год. целокупна територија Илирских Провинција улази у састав Аустријског Царства, а са њима и читава територија некадашње млетачке републике. Од тада идеје „илиризма“ шире се и на остале делове царства насељене Србима-Јужним Словенима. Пошто је минула опасност од млетачке пропаганде, а са друге стране почело масовно буђење и солидарност Словена у Аустрији, које ће се нарочито манифестовати у револуцији 1848. год. када су они затражили за себе слична права као и Мађари, Аустрија је забранила Илирско име. Управо од тога доба почиње да се протура једна хипотеза да су Илири преци данашњих Албанаца, а да су Словени досељени на Балкан у 6. и 7. веку. Дакле видимо да је Аустрија тада зарад својих интереса и очувања своје целовитости и тековина Бечког Конгреса из 1815. год. повампирила млетачку причу из 1611-66. год. а епитет најстаријег народа на Балкану дала Албанцима, који у то време нису ни били народ, већ скупина разноразних племена пореклом српских, цинцарско-влашких, грчких, турских, латинских, кавкаских… без јасног националног осећања[7], чијој ће афирмацији као јединственом народу под именом Албанци управо Бечка наука да кумује[8]. 

Пре него да погледамо шта се дешавало код нас на том пољу, осврнућемо се укратко на ситуацији у највећој словенској земљи Русији, јер су се у њој пре протурања приче о досељавању Словена код нас, догодиле ствари које су имале далекосежне последице на целовитост словенског духовног, етничког и цивилизацијског простора.

НЕМАЧКА НАУКА НАМЕЋЕ И РУСИМА СВОЈЕ ВИЂЕЊЕ ЊИХОВЕ ПРОШЛОСТИ

  У 17. веку након „смутног времена“ (1605-1612) у Русији се устоличује нова династија Романов. Већ у првој половини 18. века немачка наука је успела да највећем словенском народу тј. Русима, наметне своје виђење прошлости, тако да су Руси већ од тада учили да су им оснивачи државе били Скандинавци-Германи, тзв. Варјази. Наравно да се то не би десило да Руским царством у то време нису владали династи германске крви, јер се династија Романов од свог доласка на руски престо углавном орођује са немачким племићким кућама. Тај заокрет у руској науци тријумфовао је управо за време владавине царице Катарине II „Велике“ (1762-1796)[9], а најављен је реформама цара Петра I „Великог“ (1682-1725), који је одушевљен западном културом раскинуо са дотадашњим словенским-православним путем Русије и окренуо Русију ка Западу. За његове владавине промењен је календар и од традиционалног рачунања времена од Стварања света, које је било својствено свим православним Словенима (Србима, Русима, Бугарима, Власима), али и Ромејима (Византинцима) и Јерменима, прешло се на рачунање времена од Христовог рођења, а нова година није почињала 1. септембра, већ 1. јануара. Такође словенски називи месеца, замењени су за римске какве и данас користимо.[10]

Петар је укинуо Руску Патријаршију и место самог Патријарха, и уместо њега увео Духовну Колегију (Синод) на чијем је челу стајао цар уместо патријарха, што је довело до огромних последица на читаву православну цркву. Сузбијао је монаштво и затварао манастире. Забранио је ношење браде, а свако ко је носио браду морао је да плати порез. Забранио је ношење традиционалне руске ношње и увео западну моду и одевање, такође увео је ношење перика и уских панталона као на западу.[11]  

За време Катарине II „Велике“ руским историјским катедрама почињу да господаре странци углавном Немци попут Милера, Струбеа, Шлецера, Бајера… То изазива отпор руских научника, понајвише Михајла Петровича Ломоносова који је био најгласнији у полемици са „немцима“. Међутим, након Ломоносовљеве смрти целокупна његова писана заоставштина бива предата Милеру, који је прерађује тј. фабрикује и потура под именом Ломоносова, тако да кад неко чита Историју Русије од Ломоносова, веома се чуди зашто је Ломоносов толико трошио енергију на полемику са немачком школом када у „његовој“ Историји Русије стоје управо ставови Милера, Бајера, Шлецера и других немачких научника. Слично се десило и са радом Ломоносовљевог саборца и предходника Василија Татишчева. Наравно да је јасно да су радови Татишчева и Ломоносова преправљени, исфабриковани и потурени под њиховим именима како би дотични немачки аутори оправдали своје небулозне приче о Германима као наводним оснивачима руске средњовековне државе[12].

Као и у време Петра I и Катарина II је наставила са затварањем манастира и гушењем монаштва. Од 954 манастира колико је било у Русији на почетку њене владавине, на крају њене владавине остало је свега 254. Читавих 700 манастира је затворено. Такође Катарина је заједно са аустријским царем Јосифом II 1781. год. склопила уговор за савез против Османске Империје који је предвиђао поделу Балкана између Аустрије и Русије. По тој подели од Влашке и Молдавије би се створила посебна држава „Дакија“, којом би управљао Григорије Потемкин, један од многобројних Катарининих љубавника, а од свих балканских османских територија било би створено „Грчко Царство“ по угледу на некадашњу „Византију“[13], на чијем челу би се нашао Катаринин унук Константин. У тој подели Аустрија би добила Малу Влашку, као и узан појас од 3 миље испод Дунава од Никопоља до Београда, укључујући Видин и Оршаву за одбрану царства.[14] Дакле, видимо да је по плану Катарине II и Јосифа II српски народ био поцепан између два царства. Такође видимо колико је она водила словенску политику, кад је готово све словене на Балкану сврстала у тзв. Грчко Царство.[15]

ОТПОР У РУСКОЈ НАУЦИ ТЗВ. НОРДИЈСКОЈ ИЛИ СКАНДИНАВСКОЈ ТЕОРИЈИ О ПОРЕКЛУ РУСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ДРЖАВЕ И ДИНАСТИЈЕ

И касније у руској науци имамо отпор тзв. нордијској или скандинавској теорији о пореклу руске средњовековне државе и династије. Тако је изузетно гласан и даровит по том питању био Јуриј Венелин[16], али обзиром да је преминуо као врло млад, он је брзо заборављен, а његова дела гурнута у страну. И данас руска званична наука робује причи од пре 3 века да су средњовековну Русију створили „странци“ Варјази[17], али се све више чују гласови који оповргавају ту тезу, публикују се дела која разобличавају германску подметачину из 18. века. Надамо се да ће обновљена права руска наука успети да се избори са нордизмом у сопственој историји и пошаље га на ђубриште историје где му је и место.

Велика источна криза која је букнула 1875. год. босанско-херцеговачким устанком и претворила се у својеврсни рат Словена против Османске Империје, у коме су учествовале две српске државе: кнежевина Србија и кнежевина Црна Гора заједно са царевином Русијом од 1876. па до 1878. год, пружила је велике наде али и разочарења. Након пораза Османлија Русија закључује Санстефански мировни уговор, чије су одредбе подразумевале стварање „Велике Бугарске“, која би поред бугарског етничког простора обухватала и огроман део срског етничког простора (Македонију, Шоплук, Јужно Поморавље), тако да је у ствари већи део те „Велике Бугарске“ био српски, а не бугарски етнички простор. То је изазвало револт код Срба и кнеза Милана, који се од тог тренутка окреће Аустро-Угарској. Такође, ни великим силама се није свиђала помисао да Русија буде доминантна на Балкану, па је сазван други конгрес у Берлину исте 1878. год. где су одредбе Санстефанског уговора ревидиране, и од Велике Бугарске створена једна знатно мања бугарска кнежевина са центром у Софији, као и Источна Румелија са центром у Пловдиву, која је директно била под суверенитетом османског султана. Србија је добила проширење у Јужном Поморављу. Пошто је српске интересе на Берлинском конгресу заступао угарски гроф Андраши, то је Србија у догледно време Аустро-Угарској морала да врати противуслугу.

Та противуслуга учињена је у виду „тајне конвенције“ из 1881. год. после чега је Србија постала протекторат Аустро-Угарске. Није смела да тргује, нити да закључује било какве међудржавне уговоре без знања Аустро-Угарске, а забрањена је и било која врста пропаганде против Аустро-Угарске[18]. Та ставка о пропаганди подразумевала је и ревидирање комплетне српске историјографије. Од 1881. год. тј. од потписивања „тајне конвенције“ између тадашње кнежевине Србије и двојне Аустро-Угарске монархије, започела је владавина тзв. нордијске или бечко-берлинске историјске школе на нашим катедрама за историју, археологију и филологију. Та историјска школа настала у „кухињама“ тадашњег Беча, Берлина и Рима-Ватикана, створена је зарад политичких циљева тек створених држава Италије (1870. год.) и Немачке (1871. год.), као и нешто раније преуређене Хабзбуршке монархије у двојну Аустро-Угарску монархију (1868. год.). Италија и Немачка незадовољне колонијалном прерасподелом света покушаће да изврше продор ка истоку, у матичне словенске земље, за шта им је као пример служила управо Аустро-Угарска, која је у свом саставу највећим делом имала словенско становништво и ако је оно у односу на владајуће Аустријанце-Немце и Мађаре углавном било обесправљено, односно Словени су у тој држави били грађани другог реда. Поучени примером династије Хабзбург, која је под својом влашћу више векова држала Словене, Немачка и Италија ће покушати сличан пројекат, а Аустро-Угарска ће здушно подржати њихов план, како би угушила разбуђене словенске покрете за национално ослобођење широм своје територије и наставила да влада над њима, спроводећи германизацију и мађаризацију Словена. Тако ће све три државе на својим научним катедрама понудити другачију слику прошлости од тадашње уобичајене, а све зарад остваривања својих империјалних циљева.

ЗАГОВОРНИЦИ НОРДИЈСКЕ ИЛИ БЕЧКО-БЕРЛИНСКЕ ШКОЛЕ КОД СРБА (ГЛАВНЕ ШТЕТОЧИНЕ): Иларион Руварац, Стојан Новаковић и Љубомир Ковачевић

Главни заговорници нордијске или бечко-берлинске школе код Срба били су у то време Иларион Руварац, по образовању богослов (теолог), Стојан Новаковић, по образовању правник и Љубомир Ковачевић, по образовању математичар. Новаковић је био министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје за разлику од тадашњих предавача у великој школи Милоша С. Милојевића и Пантелије С. Срећковића, који су били школовани историчари. Милош С. Милојевић је одмах након 1881. год. био премештен да службује у Лесковцу, док је на место Пантелије Срећковића као предавача историје у Великој Школи дошао Љубомир Ковачевић, који је био кум Стојана Новаковића и као што смо већ навели по образовању математичар. Данас када се званична наука поново оглашава у вези све бројнијих текстова на тему заборављене српске аутохтонистичке историје, држећи придике ауторима тих радова како немају стручно знање, јер већина њих нису школовани историчари, можда не би било с горег да се подсете ко су били њиховни духовни оци попут Руварца, Новаковића и Ковачевића, да ли су они били по образовању историчари или нешто друго? По нама то је у најмању руку лицемерно. На крају крајева сматрамо да ниједног аутора не треба одбацити или прихватити у потпуности.

Стојан Новаковић (главни штеточина), министар просвете од 1880. па до 1885. год. па је за време свог мандата реформисао школство, а самим тим и увео нов начин изучавања српске историје по жељи Беча и Ватикана

Критика Милојевићевих и Срећковићевих радова, нарочито од стране Илариона Руварца, бугарофила и мађарофила, човека који је користио тако банлне изразе у својим полемикама, недостојних његовог свештеничког позива, узета је у нашој историјографији као „коначан обрачун“ са романичарском историјском школом, како су називали Милојевића, Срећковића и њихове следбенике. Међутим, и поред неких добрих запажања у радовима Руварца и указивања од стране њега на грешке пре свега у историјским радовима Срећковића и сам Руварчев рад врви од историјских грешака, а да нико од званичних историчара није нашао за сходно да га критикује, мада нас то не чуди.

Чак и након „победе“ тзв. нордијске бечко-берлинске школе над тзв. аутохтонистичком историјском школом код нас су се увек појављивали аутори који су подсећали  на то другачије виђење прошлости у односу на званичну историјску струју. Међутим, од настанка краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Југославије) 1918. год, касније и социјалистичке Југославије 1945. год. све је било подређено пароли „братство и јединство“ па ни историјографија није била поштеђена тога. Од распада Југославије деведесетих година 20. века наше тржиште је преплављено великим бројем радова који су на разне начине писали о нашој старој историји и о присуству нашег народа на ширем простору Балкана пре фамозног 6. и 7. века. Добар део тих радова има крупне недостатке у виду непознавања основне историјске методологије, као и у виду бројних претеривања, што олакшава критику представника званичне историјске струје и трпања у исти кош свих аутора који изучавају српску и словенску историју пре 6. и 7. века, што је свакако тендециозно и недопустиво. Поред тога што немају чврсте аргументе за свој „научни“ став, још више брине чињеница да су у свим бившим југословенским републикама прича о досељавању Словена на Балкан, као и на катедрама оних земаља које су је пласирале зарад остваривања својих геополитичких циљева попут Немачке, Аустрије, Мађарскеи Италије, готово потиснута са универзитета, само се још увек код нас одржава и то не силом аргумената, већ силом политичког положаја. Свакако јасно је да то са правом науком нема никакве везе.

Пре нас о овој теми су опширно писали Драгољуб Антић, Слободан Јарчевић и Јован И. Деретић у свом делу „Измишљено досељавање Срба“.[19] Сва три аутора су понаособ дала свој допринос у расветљавању ове теме. Драгољуб Антић уводи читаоце у време и прилике у Европи, кад је према званичној историји, уследило досељавање Срба и Словена. Такође доказује физичку немогућност такве сеобе. Слободан Јарчевић темељно анализира спис Константина Порфирогенита и открива у њему бројне нелогичности, изражавајући са правом сумњу да се ради о аутентичном спису. Јован И. Деретић студиозно истражује античке ауторе који су писали о Србима и Словенима, доказујући континуитет нашег постојања од најранијих времена. Оно што је по нама мањкавост њиховог дела, је у ствари позивање углавном на историјске изворе, док су помоћне дисциплине које се баве прошлошћу попут археологије, лингвистике, етнологије, антрополоије, генетике… запостављене у њиховом раду. Ми ћемо управо ићи тим путем не би ли допунили њихово излагање на тему сеобе Срба и Словена, и потврдити њихове већ изнесене ставове.

Ово је само уводни текст за серију текстова које следе и где ћемо на основу 12 различитих научних дисциплина, кроз један мултидисциплинарни приступ, чврстим аргументима да разобличимо лаж о наводном досељавању Срба и Словена на Балкан у 6. и 7. веку.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Constantini Imperatoris Porphyrogeniti – De administrando imperio: ad Romanum F. Liber nunquam antehac editus, Ioannes Mevrsivs primus vulgavit, latinam interpretationem ac notas adjecit, Ex oficina typographica Ioannis Balduini, Impensis Ludovici Elzeviri, Lugdunum Batavorum, 1611.

[2] Joanies Lucius – De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex, p. 303, Amstelaedami, aqud Ioannem Blaev, 1666. Овог писца присвајају Хрвати и тврде како се он звао Иван Лучић, и ако се он никада није тако потписивао, нити је говорио да је Хрват. За себе је тврдио да је Далматинац (Роман) и увек се потписивао као Јоаниес (Ђовани) Луциус, а матерњи језик му је био талијански.

[3] Мавро Орбини – Краљевство Словена, Ганеша клуб, Београд, 2016.

[4] Vinko Pribojević – O podrjetlu i slavi Slavena, Golden Marketing, Narodne Novine, Zagreb, 1997.

[5] Гроф Ђорђр Бранковић – Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, Прометеј, нови Сад, 1994.

[6] Јован Раић – Исторія разныхъ славенскихъ народовъ, наипаче болгаръ, хорватовъ и сербовъ, изъ тмы забвенія изятая, Вене 1794.

[7] Кавкаски Албанци, лажни Илири, Пешић и синови, Београд, 2007.

[8]Теодора Толева – Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, Филип Вишњић, Београд, 2016.

[9] Многи сматрају да је Катарина Велика била пореклом Лужичка Српкиња. За такву тврдњу има доста докумената, нпр. њено пуно име гласило је Софија Фредерика Аугуста од Анхалт-Зербста , што указује да је из српске земље, али у то време, већина те српске земље је била германизована, па и породица будуће руске царице Катарине Велике. Њен матерњи језик није био сорабски (лужићко-српски), већ немачки, па не треба гајити илузије да да је она водила пансловенску политику, напротив. И Бизмарк је био словенског порекла, па није водио словенску већ германску политику.

[10] О старом српском-словенском календару видети: Сања Шуљагић – Примена српске писмености и календара у периоду владавине династије Немањић, Политичка ревија бр. 4, београд, 2016, стр. 17-38; такође видети: Милан Стеванчевић – Српски календар као културно и историјско наслеђе српског народа и Српске Православне Цркве, Београдска школа метерологије, књига 6, Београд, 7522 (2013), стр. 323-348; такође видети: Драган Јацановић – Књига постања-Српски календар, Браничево бр. 1-3, 1996, стр. 74-93.

[11] Више о погубним реформама Петра Великог видети: Срђан Новаковић – Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха, књига прва, од искона до убиства кнеза Михајла, Историјски Арив Крушевац, 2019. Стр. 211-222.

[12] Анатолиј Фоменко, Глеб Носевски – Ломоносов и Милер, допуна на крају књиге Анатолија Т. Фоменка „Тројански рат у Средњовековљу“, Астрељ, Москва 2007. стр. 363-374

[13] Термин Византија потиче из 16. века и као израз је први пут употребљен од стране немачког картографа Херонима Волфа 1557. год. док се та држава у целокупном свом постојању (330-1453) никад тако није називала. Она се за све време свог постојања називала Ромејско (Римско) Царство, а њени становници Ромејима (Римљанима). Држава је била политичка, а не етничка. Израз „Византија“ је намерно подметнут од стране Херонима Волфа, а раширен од стране Монтескјеа и ватиканских агената, како би показали да слава Римског Царства припада само њима.

[14] Срђан Новаковић – Исто, стр. 224-228

[15] Да у то време на балкану Грка готово није ни било, осим у већим градовима видети: Александар Митић – Срби у Грчкој, Трагови Срба и Словена на простору савремене Грчке, Примапром – Балканска геополитика, Бања Лука, 7527. (2019)

[16] Јуриј Венелин – Скандиноманија и њени поклоници, Пешић и Синови, Београд, 2000.

[17] О Варјазима можете видети: Александар Митић  – Ко је био Рјурик и ко су Варјази, www.balkanskageopolitika.com, такође видети: Бронислав Лисин – Откуда родом Рюрик? www.perunica.ru

[18] Више о тајној конвецији видети: Слободан Јовановић – Влада Милана Обреновића, СКЗ, Београд 1990, стр. 58-60; такође видети: Радован Калабић – Грофовска времена, Београд, 2009.

[19] Јован И. Деретић, Драгољуб Антић, Слободан Јарчевић – Измишљено досељавање Срба, Ганеша клуб 

NAUČNICI U NEVERICI: U Srbiji počela civilizacija starija od Mesopotamije

„Zagonetka podunavske civilizacije“ i „Tragovima Indoevropljana“, dve knjige uglednog lingviste, kulturologa, profesora i poliglote Haralda Harmana, nedavno objavljene i na srpskom jeziku, bile su povod poseti ovog uglednog naučnika Beogradu.

Harmanov rad iz oblasti arheomitologije, istorije i evolucije jezika i istorije religija u fokusu ima istraživanje dunavske civilizacije, o čemu i svedoče dve predstavljene knjige.

U razgovoru za Sputnjik profesor Harman kaže da se seća svoje prve reakcije na vest da postoji pismo starije od mesopotamskog:

„Rekao sam ’ne, to je nemoguće‘, ali sam ubrzo shvatio da jeste tako“.

Čak i naučnik Vašega ranga prvo reaguje iz predrasude, iz ustaljenog znanja, a tek potom prihvata novo?

— Moja reakcija je zapravo bila veoma poučna za mene. Jer ja sam rekao — „u redu, moram da vidim i proučim o čemu je reč, da bih znao i mogao da tvrdim šta je tačno“. Često u razgovorima sa kolegama, kada im kažem da postoji to pismo, oni to kategorički negiraju. A kada ih pitam koliko su predmeta sa tim znacima i simbolima videli, oni priznaju da nisu videli nijedan. Prirodno je da ih pitate — „pa kako onda znate da ste u pravu“. E, tu sam, zapravo, prepoznao sebe — oni reaguju na isti način kao što sam nekada reagovao ja.

Zašto je važno da saznamo ko su i kakvi su bili stanovnici dunavske civilizacije ili, kako kažete — Stare Evrope? Da li smo se malo pomerili u odnosu na njih?

— Ono najvažnije što svi treba da znamo jeste kakvo je naše kulturno poreklo i koji su naši kulturni slojevi. Dunavska civilizacija ima značenje i za Srbiju i za Albaniju i za Rumuniju i za Bugarsku i mi te kulturne slojeve moramo dobro da poznajemo. Ali to je istovremeno i temelj koji je izuzetno bitan za sve nas, jer se na tom temelju gradi sve ono što je usledilo posle.

Naučne su pretpostavke da su te terene naselili Anadolci, pa narodi iz evroazijskih stepa… Kako su se te kulture mešale i koja je bila dominantnija — starosedelačka ili došljačka?

— Iz Anadolije su došli pioniri koji su sa sobom doneli poljoprivredu, tu su se susreli sa narodima koji su bili lovci i koji su se bavili prikupljanjem hrane. U međusobnoj interakciji, lokalni stanovnici su usvojili poljoprivredu — sve se to dešavalo na obalama Egejskog mora — i odatle, kada su već usvojili taj agrarni paket, širili su dalje poljoprivredu u Evropu. Ono što je bitno da znamo jeste da su dunavsku civilizaciju kreirali lokalni stanovnici koji su živeli tu, a ne došljaci.

Ova istraživanja pokazuju da evropska civilizacija ne počinje od Starih Grka, nego da je postojala razvijena kultura na koju su se oslonile minojska i mikenska. Koliko je teško promeniti, u nauci i uopšte, te davno usvojene stavove?

— To je upravo ono što ja radim. Moj način je da pozovem moje kolege i kažem im — dođite kod mene, pogledaćemo zajedno materijale, pročitaćemo ih, i onda ćete mi reći šta mislite.

I kakav je rezultat — i dalje su im „draži“ i stariji Minojci?

— Kada neko kaže da je minojska kultura najstarija, ja odmah tražim da mi objasni kako je ta kultura nastala, jer to nije palo s neba. Minojska i civilizacije na kikladskim ostrvima su ćerke stare evropske civilizacije. One su se tu spajale, tu se obavljala trgovina i sve ostalo.

Kao lingvista, kroz reči pratite i istražujete tragove jedne drevne kulture. Koliko se jezika mora znati da bi se taj posao radio?

— Aktivno govorim i pišem na osam jezika, a postoji još 15 jezika kojima se služim.

Vinčanska kultura

Deo dunavske civilizacije je i za nas veoma važna vinčanska kultura; da li je ona bila i superiorna u odnosu na druge?

— Postoji jedan veliki kišobran dunavske civilizacije, koja se sastoji iz nekoliko lokaliteta. To su Vinča, Turdoš, Varna i Karanovo, a svaka od njih je karakteristična po nečemu. Mi ne možemo reći da je prvo nastalo vinčansko pismo, jer je prvo pismo nastalo u Turdošu. Ono po čemu rekord drži vinčanska kultura je prva obrada, izlivanje i kovanje bakra. U Varni je prvi put obrađivano zlato… Tačno je da Vinča pokriva mnogo veći region, ali nikako ne treba isticati nijednu od njih kao vodeću ili najveću.

U kakvom smo odnosu mi danas i ta civilizacija od pre sedam hiljada godina; da li smo mnogo udaljeni i u nekom drugom smislu, a ne samo u vremenskom?

— Moram da potvrdim da smo, nažalost, veoma udaljeni, jer ono na čemu se bazirala dunavska civilizacija jeste osećaj zajedništva, saradnje i poverenja. Tako se trgovalo. Velikim slovima treba naglasiti — saradnja. Ono što mi danas treba više da radimo jeste da izbegavamo debate i sukobe. U ono vreme su ljudi bili ravnopravni sa svojim susedima i sa njima zajedno živeli su u miru. I to bi danas, posle dugih sedam milenijuma, trebalo mi da naučimo od njih.

Dejana Vuković (Sputnik) 

Запад води језиви хиљадугодишњи рат против Срба на Балкану

Запад води „језиви, хиљадугодишњи“ рат против Руса и Словена на Балкану, а тај колонијални однос према њима се неће променити

Књига швајцарског новинара Ги Метана, под насловом Русија и Запад (Хиљаду година рата), не говори само о односу који Запад веома дуго, већ вековима, гаји према Русији. У овој књизи реч је и о нама – Србима, Словенима, и о разноликим народима који настањују Балканско полуострво. Још значајније: овде је реч о једном „језивом рату“ и о „хиљадугодишњем остракизму који поткопава Запад изнутра, одсецајући један велики део њега самог“.

Запад (Европа) уопште није заједница која се протеже „од Атлантика до Пацифика“, о којој је, између осталих , сањао Де Гол. „Прави Запад“, у најбољем случају, данас обухвата Сједињене Америчке Државе и данашњу Европску унију; ову последњу не у потпуности. Сaм Запад одбија да прихвати поједине европске народе и традиције као равноправне, чак и онда када је, из неког разлога, присиљен да их формално призна за „европске“. У ствари, он их одбацује, претварајући их у непријатеље.

Према мишљењу утицајног француског католичког историчара Алана Безансона, а то је заправо преовлађујуће мишљење на Западу, границе „праве Европе“ подударају се са границама до којих продире готичка уметност: „Источна граница Европе може се посматрати као линија која уједињује последње готичке цркве. Ова линија иде уз Финску, балтичке земље, Пољску, Мађарску, Хрватску, Словенију. Управо је то граница ’Европе од 25’ (земаља чланица ЕУ)… С друге стране, јасним прекидом оглашава се византијска уметност“.

Раскол почиње давно пре 1054, данас тешко разумљивим теолошким спором, са франачком литургијом и „филиокве“ (лат. Filioque – „и (од) Сина“), који је накнадно, на Западу, уметнут у Символ вере. „Западно царство“ прогласило је ново и другачије хришћанство, другачију религију и нову, западну империју, оглавашавајући православне за „шизматике“. Није Исток отпао од хришћанства, него је то учинио Запад, скривајући ту чињеницу гомилом историјских фалсификата и бучном пропагандом.

Требало би у ствари рећи, додаје Метан, да с оне стране те границе почиње „неевропско варварство“. О томе заправо говори Безансон. То су крајње границе до којих је допрло католичанство, касније расцепљено реформацијом: „Европа се зауставља тамо где… сусреће другу цивилизацију, режим другачије природе и религију која је не жели“ (А. Безансон). Од тог шареног мора народа у свести западњака заправо почиње нешто „друго“ – „Азија“.

Расецајући живо ткиво појединих народа на лимесу, ово слепило фатално је предодредило будућност Европе и трајно онемогућило њено јединство. И пројекат Европске уније, хронолошки последњи у низу покушаја „европског уједињења“, данас се, из истог разлога, суочава са коначним неуспехом, са фијаском. Европа је крајем 20. века поново умрла у Југославији. Разбијајући Југославију, „уједињена Европа“ је самој себи пуцала не у ногу, него у главу.

ФЕНОМЕН „ЛАЖНЕ СЛИЧНОСТИ“

Пољски писац Маријус Вилк, који је двадесет пет година проживео у Русији, говори о феномену „лажне сличности“: ниједан народ на свету не личи толико на Европљане (попут руског) а да то у суштини није. Али то не важи само за Русе и Русију, иако за њих можда важи више него за друге; важи и за огромна пространства на европском истоку и поједине народе „географске Европе“, који и јесу и нису „Европљани“. Иста западна предрасуда вреди и за Балкан, посебно за балканске Словене, оне православне, Србе пре свега.

Борис Михајлович Кустодијев „У дневној соби у Москви 1840-их“, 1912.

Када је реч о Грчкој, западњаци својатају њено античко наслеђе, као један од „три стуба на којим почива Европа“ (Атина, поред Јерусалима и Рима), али снажно одбацују њено православље, „Византију“, чија историја, како је писао још филозоф Монтескје, представља само „сплет нискости“. Заблуда, која ће остати жилава и истрајна све до дан-данас, а која „источњацима“ приписује лажљивост, подмуклост, превртљивост, суровост („скитску суровост“), склоност злочину и интригама. „Источњаци“ само својом спољашношћу наликују на Европљане а да то ипак нису. Они су истински и непоправљиви „отпадници Европе“.

Како Запад реагује на ту „лажну сличност“? Снажним и упорним подозрењем и осећањем (лажне) супериорности. Упорним, каткад притајеним а каткад, кад то дозволе историјске околности, сасвим отвореним непријатељством. „Шизматике“ треба спасити; по могућности огњем и мачем. Један историјски пример за то је довољан: Британска империја је за читаво столеће продужила живот „болесника са Босфора“, умирућег Турског царства, како би угушила покрете балканских народа (Срба и Грка) за ослобођење и спречила „руски утицај“. (Нешто слично поновиће се и крајем 20. века, када је Запад током разбијања Југославије безрезервно стао на страну сепаратиста и исламизма у Босни, а потом политички и војно подржао албанску побуну на Косову.)

Западна свест била је и остала колонијална. Све и кад би то хтела, а неће, она не може да прихвати „друге“ као равноправне, нити може да им призна било какво право на посебност. Спремност да се прихвати западни дискурс, жеља да се најзад „постане Европљанин“ и „део цивилизованог света“, отвара једино пут за колонизацију од стране Запада. То је стварна слика Балкана и Источне Европе на крају 20. и на почетку 21. века, када је Балкан и читав исток континента поново колонизован и претворен у забачену, заосталу и сиромашну периферију прогресивног „западног света“. Колонијални однос Запада према Балкану у потпуности дефинише и данас важећа девиза: „Балкан (ни по коју цену) не сме бити препуштен Балканцима“.

ВАЖНА САРАЈЕВСКА ЛЕКЦИЈА

Постоје истине које није дозвољено изрећи гласно. Ако их неко баш и изрекне, чини то на сопствену одговорност. Требало би да буде свестан последица које ће неминовно наступити: „Новинар је 2015. године скамењен од страха да ће изгубити посао“, примећује Метан. „Више нема снаге да се одупре политичким притисцима и захтевима главног деска да уподоби своју тему предрасудама и неодољивим позивима доминантних група које врше притисак. Служе ли медији још нечем другом, осим „уподобљавању“ истине у одговарајући и једино пожељан калуп? Наравно да још увек постоје медији и новине, као и новинари које то одбијају, износећи другачије истине, дозвољавајући, макар и повремено, другачије погледе и мишљења од оних која су у основи једино прихватљива. Али је њихов опстанак све мукотрпнији и тежи. Изгледа да такви једноставно нису у стању да науче животно важну лекцију: Равно је самоубиству бити сасвим сам кад си у праву, док је грешити у гомили гаранција за живот“.

Швајцарски новинар Ги Метан

Једну од тих, изузетно важних лекција Ги Метан је могао да научи у Сарајеву године 1993. Свега неколико година после пада Берлинског зида, он се нашао у међународној делегацији новинара која је допутовала у Босну како би пружила подршку „независном часопису Ослобођење“. Тада је у Сједињеним Државама и Европској унији важило прилично једнострано схваћено право народа на самоопредељење. Неповредивост граница је преко ноћи нестала из западњачког речника и из прагматично тумаченог међународног права; требало је, за почетак, срушити постојеће границе и омогућити насилну сецесију југословенских република. Читава представа је, мање или више вешто, режирана споља. Сценарио ће се касније поновити у Украјини и широм бившег Совјетског Савеза; али тада је на дневном реду било поновно „исцртавање карте централне Европе, од Чешке до Македоније“: рушење „федерације народа који су до тада живели под истим кровом“.

ИНТЕРЕСИ НЕВИДЉИВИХ ЛОБИЈА

Чувени сарајевски дневни лист, тврди Метан, који је некад био истинско отеловљење независности и мултиетничности, претворио се у карикатуру, која је служила искључиво једном циљу: промовисању босанских (муслиманских) интереса и „пропаганде која се тада још није називала исламистичком“. Алија Изетбеговић тада није био „подстрекивач исламизма“. Био је на Западу уважавани председник „демократске, мултикултурне и мултиетничке Босне“. То је, у ствари, био јасан и недвосмислен интерес Запада, мотивисан геополитиком и учвршћен тврдоглавим и жилавим предрасудама.

Окупљени новинари, под изговором одбране слободе, претворени су у марионете и у „оружје једног табора против двају других“, заборављајући на своју најпречу дужност: да раскринкају и обелодане превару. Пристрасност је већ онда постала систематска. „Обавеза да се крене против Срба“ се подразумевала. То ће се и догодити свега две године касније. Поновиће се и 1998. и 1999, када је на сличан начин усмерено западно јавно мњење захтевало одлучну акцију због наводне српске репресије на Косову. А наставља се и данас.

Швајцарски новинар је 1993. године био „згрожен овом фарсом“. Ово, горко искуство натерало га је да пажљивије и с много више опреза посматра извештаје и коментаре које су други новинари „објављивали поводом југословенског сукоба и догађаја у Русији“. У оба случаја постојала је, а постоји и данас, страна која никад неће бити саслушана и чији захтеви неће бити узети у обзир. „Истина“ је свима била позната унапред. Зашто би онда губили време слушајући оно што им говоре „bad guys“ – „лоши момци“? Ги Метан је свакако био један од ретких; остали, велика већина, приклонила се главном току, лагодно се утапајући у струји конформизма. Никаква слобода извештавања и медија данас више не постоји. Постоје само лобији и њихови опипљиви интереси; лобији који не желе да се именују.

ГЕОПОЛИТИКА НИЈЕ СЛОВЕНСКА НАУКА

Геополитика и сурова реалност геополитичких интереса нуде неке одговоре зашто је то тако. А геополитика, како констатује Александар Дугин, у предговору за Основе геополитике, уопште није словенска наука: „Геополитика, сувопарна наука, не нарочито словенска, потребна нам је да бисмо имали поуздан објективан алат, да бисмо боље схватали толико страну нам логику атлантизма, да бисмо јасније увидели шта је то Евроазија, наша заједничка цивилизацијска матрица“.

Александар Дугин

На геополитичке реалије надовезују се снажне предрасуде, таложене вековима и дубоко укорењене у колективно несвесно појединих западних народа. У основи, то је логика и менталитет колонизатора, конквистадора који се према народима и њиховим традицијама односе као према „домороцима“, а домороце је потребно или потчинити или истребити. То и јесте сама срж атлантизма. Не можемо очекивати да се оно што се таложило столећима промени преко ноћи. Овај образац понашања сувише је дубоко усађен у Западној Европи, последично и у Сједињеним Америчким Државама. Словенски народи се, уопште узев, овде котирају веома лоше, можда с понеким изузетком: „Словени се (ни данас) не доживљавају као потпуно европски,“ уочава Родриго Собота, „и то не само у Немачкој, већ и у САД, где смо класификовани као ‘non-white’ (‘не-бели’)“.

Укратко, Запад ни данас, као ни у прошлости, не гледа нимало благонаклоно на Словене, чак ни када се они сами издају за „Запад“, када покушавају да убеде и себе и друге да су већ постали пуноправан и „органски“ део модерног Запада. А то посебно важи за православне Словене. У том, последњем случају, да се сами и „добровољно“ сврставају уз Запад, могуће је очекивати једино да буду цинично искоришћени у сврху реализовања западних, хладнокрвно и себично прорачунатих геостратешких интереса.

Помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд је у децембру 2013. признала да су САД од 1991. године „уложиле“ више од пет милијарди долара како би помогле Украјини да оствари „будућност какву заслужује“. Изјава, сама по себи скандалозна, није наишла на одговарајући одјек у медијима. Какву то будућност заиста „заслужује“ Украјина и шта је Украјинцима заправо обећала Нуландова много јасније видимо данас, када је читава земља разорена ратом и „реформама“ које диктира Запад; девастирана, опљачкана и најзад депопулизована, до те мере да јој, према скорашњој изјави шефа украјинске дипломатије Павела Климкина, прети да изгуби половину свог становништва.

Одумире, заправо, читава Источна Европа, о чему сада извештаваи Ал Џазира: „Земље Источне Европе налазе се на врху листе земаља чији се број становника смањује драматичном брзином“. Зашто владе ових земаља одбијају да се баве тим, а и многим другим, животно важним питањима, или се њима баве само површно и успутно, стварајући тек привид да нешто „озбиљно раде“?

НЕЗАОБИЛАЗНА ПИТАЊА

Књига Ги Метана о русофобији на Западу – русофобија и антиславизам и постоје једино на Западу – није једина у својој врсти, али такви гласови су и данас изнимно ретки. Швајцарски аутор нема никаквог разлога да буде пристрасан у својим опсервацијама. Он износи чињенице које је немогуће оспорити и поставља питања која се не могу заобићи. „Јер, има на хиљаде питања која треба поставити“. На пример: „Какав нас то страх обузима да не можемо да видимо шта се налази с друге стране огледала?“ Или: „Зашто се у нашим новинама, на радио и ТВ станицама, никад не преиспитује легалност, легитимност и надасве ефикасност западних војних интервенција, док се немилосрдно денунцира жеља потчињених да се одбране?“

Дечак држи руску заставу приликом обележавања прве годишњице од припајања Крима, 16. март 2015.

„Да ли је наше виђење света онолико објективно колико верујемо да јесте? Да ли су наша дела заиста плод наших високих моралних захтева или су диктирана материјалним интересима због којих зазиремо пред неким другим? Да ли морални темељи наше међународне политике припадају променљивој геометрији? Зашто су границе Украјине биле неповредиве 2014, док то није било тако с границама Србије 2008, као ни с границама Чехословачке 1993?“ И такође: „Европска унија, која је подигла велику галаму кад је Русија подупирала повратак Крима у њено окриље, апсолутно није рекла ни реч кад се 1991. распала Југославија…“

Да ли се овде можда ради о „насумичним дезинформацијама“ или неопростивом незнању? И зашто их ми без промишљања прихватамо? Неће бити да је у питању грешка, незнање или немар. „Велики западни медији имају манир да искривљују стварност у име одбране ‘западних вредности’, а у том циљу, ‘одбране вредности’, дозвољено је баш све, па и да се ствари представљају на сасвим супротан начин у односу на чињенице које се званично установљују“.

Отуда је могуће да се агресор представља као жртва, и обрнуто; већ према практичној потреби. Ко је уосталом агресор у Украјини, а ко је био агресор у бившој Југославији? Да ли је само једна сукобљена страна увек у праву и коме је дато да, с непорецивошћу врховног моралног ауторитета, пресуђује у спору? „Агресија“, сумњив појам, постоји у сваком рату и никад није једнострана; то и чини његову суштину. Поготово јe тако у грађанском рату. За западне новинаре и интелектуалце, са само ретким изузецима који потврђују опште правило, питање је бесмислено јер се одговор подразумева и дат им је унапред. И  ту више једноставно нема шта да се истражује.

ИНТЕЛЕКТУАЛНА РАДОЗНАЛОСТ

Коначно и најважније од свега: шта се догодило с нашом интелектуалном радозналошћу? Постоје питања која би морала да „непрестано прогоне интелектуалце, професоре, докторе, истраживаче и новинаре“, опомиње Метан, „све оне којима је занимање да мисле, да разумеју и да објашњавају“, али то се не дешава, већ се они утапају у најприземнијем интелектуалном комформизму, у претежној већини, задовољавајући се хорским понављањем клишеа, баналности чији је једини циљ да нас обесхрабре и умртве нашу моћ расуђивања, по могућности заувек.

„Због чега се“, пита Метан, „задовољавамо слаткоречивим којештаријама о слободи, демократији и трајном разрађивању Семјуела Хантингтона, Френсиса Фукујаме и Бернар-Анри Левија?“, кад је савршено јасно да је реч о галами „самопрокламованих експерата и плаћеника“; плаћеника који имају амбицију „да поново исписују прошлост и скицирају будућност по најтривијалнијем америчком укусу“.

Од ове болести нису оболеле само западне, већ, великим или чак највећим делом и наше интелектуалне и политичке елите; озбиљне расправе о прошлости и будућности изостају, или се воде на маргини, а не тамо где би требало, јер се тамо већ одавно „све зна“. Озбиљне расправе и „питања која се не могу заобићи“ замењују баналности, мантре без смисла које се бесконачно понављају; тривијална питања и једнако тривијални одговори, попут оног да је „будућност Србије у ЕУ“ или да „евроинтеграције немају алтернативу“. Ретки дисонантни гласови третирају се као скандал. Још ефикасније и убојитије, на њих се одговара громогласном тишином. Зашто се свака јавна расправа сузбија и онемогућава и пре него што је почела, укључујући и ону о Косову и о фамозном „разграничењу“, о „Европи“, претварајући се у фарсу, у наступе добро увежбаних и, очигледно, плаћених хорова“.

Демонстранти машу заставама Србије и ЕУ на Тргу републике у Београду, 7. мај 2008. (Фото: Daniel Berehulak/Getty Images)

Ми данас живимо у епохи драматичних, управо тектонских промена у свету, много значајнијих него што је било рушење Берлинског зида. Наша прва дужност је да их спознамо и схватимо. А несналажење и неразумевање оног шта се стварно дешава је први и неопходни услов да пометња прерасте у трагедију.

Борис Над

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард