Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја

Било је то топло, сунчано јунско јутро када сам чуо звона са Цркве, која су позивали на Свету Литургију. Узео сам сина за руку и кренули смо пут звона. Син Никола, који је два месеца пре тога напунио три године, уз пут ми је причао шта је све научио, док сам био одсутан. Причао је веселим дечијим гласом како је научио молитву Оче наш, како се свако вече молио клечећи са мамом да се тата врати жив и здрав, како је водио борбу са авионима прљаве војске пуцајући из своје пушке… Слушао сам га расејано, јер су ми мисли биле на Косову и Метохији, са којег сам стигао претходног дана. И када смо били на неких пар стотина метара од храма, син ме повуче за руку, заустави, погледа у очи и упита: ”Тата, зашто сте пустили прљаву војску да дође на Косово?” Син ме гледа радознало у очи, не знајући да ми тим питањем и погледом бол задаје. Нисам могао да издржим његов дечији продорни поглед, спустио сам главу, нем, без одговора. А онда сам осетио топлину на образима, сузе су се сливале низ лице. Осетио сам страховит притисак у грудима, бол у глави, а пред очима су ми се појавиле неизбрисиве слике због којих ми душа пати, а тело крвари.

Слика прва:

           Те, за нас Србе несретне 1999. године у пролеће, пружила ми се прилика да на делу покажем љубав према својој земљи и народу. Рано ујутру 19. марта кренуо сам заједно са осталим полицајцима СУП-а Шабац пут Косова и Метохије. Док сам се поздрављао са сином Николом, рекао сам му: ”Сине, иде тата у рат, да не да прљавој војсци да дође на Косово!” То што сам њему рекао, заиста сам тако мислио и осећао. Одједном сам заборавио на сва она дешавања која су предходила овом рату, све оне преваре и заблуде, све игре политичара, поразе и продаје. Видео сам само један циљ дати све, па и живот у одбрани нашег Светог Косова. И ако се показало да нама ништа није свето и да све може да се преда или прода, мислио сам да је то немогуће да буде са Косовом. Веровао сама тада, као што верујем и данас, као што биљка без корена не може живети, тако ни Србија без Косова и Метохије не може постојати. Веровао сам да нико неће смети, због клетве Св.великомученика Кнеза Лазара, да изда. Због тадашње издаје, сви они који то учинише осташе проклети век векова, а Срби због тога бише у ропству Турском неколико векова. Ако се то догоди, веровао сам да ћу својом жртвом од тог проклетства бар своје поколење сачувати. Ушли смо у аутобусе, мислио сам да ћу полетети, па је ли могуће, ја ћу бранити нашу светињу ”Крст Часни и слободу златну”, као што су то радили и моји преци. А онда ево улазимо на Косово, дошло ми је да викнем возачу, стани, ми смо на светој земљи, стани да је целивам. Стигли смо у касарну у К.Митровици и одмах су нам рекли узмите само најнеопходније ствари идемо на терен. Тада они најслабији одустају, неколико полицајаца одбија да иде. Ми остали улазимо у велики шлепер и крећемо пут Србице. Стижемо у Србицу, пребацују нас у мање камионе и одвозе на положаје неколико километара даље. Тамо нас прикључују јединицама полиције које су започеле чишћење терена од шиптарских банди (терориста). Обузима ме велико узбуђење, јер оно што сам гледао на телевизији и слушао од других ја доживљам, улазим у праву борбу. У даљини се чује оно познато шиптарско ”пак, пак” из њихових пушки кинеске производње. Чује се команда, убаците метак у цев и откочите пушке, крените у колони по један…

Слика друга:

          Док сам лежао на поду канцеларије у згради ПС Србица, одједном је нешто почело да се чује у ваздуху, неко је викнуо ево управо нас прелећу ракете, почео је рат. Ако сам дотад и гајио наду да ће неким чудом ипак проћи без рата, брујање у ваздуху ме је отрезнило. Одмах сам се упитао, где ли ће ове силне ракете завршити, колико ће људи погинути. На ходнику је неко викао излазите сви из зграде, сигурно ће и њу гађати. Изашли смо испред, напољу ведро небо, пуно звезда и да није тог злокобног брујања, било би то предивно вече. Гледамо један другог, немо и свако са својим мислима и бригама, шта нам је са фамилијом, пријатељима. Тај неми говор прекида наредба да кренемо према школи, да се тамо склонимо…

Слика трећа:

         Поред нас пролазе колоне србске војске. Потписан је лажни мир и ми смо распоређени на путу од од Србице до К.Митровице, да обезбеђујемо несметано повлачење наше војске. Непрегледне колоне војних возила у њима момци 19-20 година. Гледам те голобраде момке, дивим се њиховој храбрости, снази, љубави према домовини, па они су победили страшни фашистички НАТО. Да они су победили, они су достојни својих предака који су рушили царевине, они су били на корак да сруше НАТО. И уместо да на њиховим лицима сија задовољство и радост, види се на њима незадовољство јер су им политичари узели победу и претворили у пораз,  види се жалост јер су напуштали оно што су својим оружјем сачували, а што су неку ”људи” без образа и части предали у руке светским зликовцима и шиптарским криминалцима…

Слика четврта:

         Налазимо се поред пута К.Митровица-Приштина у близини Вучитрна. Стојимо, нас двадесетак полицајаца држећи пушке поред себе, а преко пута нас три оклопна возила француских легионара са упереним оружјем према нама и гледамо колоне Срба који беже из Вучитрна. На неких две стотине метара од нас, окупило се стотинак шиптара који уз претње и вређање гађају каменицама Србе који пролазе поред њих у колима, тракторским приколицама, а преко пута три оклопна возила са француским легионарима све то посматрају. Изнад нас небо је прекривено НАТО хелихоптерима, који пркосно и претећи лете, показујући своју силу и нашу немоћ. Не можемо да верујемо својим очима, послали су нас да бранимо нашу нејач, а ми сада стојимо као кипови, јер французи ће да пуцају ако нешто покушамо. У нама кипти невиђен бес, неко наглас опсује. Поред нас пролазе наши Срби, понижени и израњавани шиптарским каменицама, гдедају у нас тражећи заштиту. На једној тракторској приколици, која је управо пролазила поред разјрених шиптара, отац телом заклања дечака од 2-3 године да га не повреде каменице, а рукама му покрива очи да не гледа ругање шиптара. Ни сам не знам како сам издржао да… 

Слика пета:

        Улазимо у аутобусе и крећемо за Шабац. Око мене сви радосни, враћају се кући породицама. А ја осећам се понижено, туга за Косовом је надвлада радост што ћу видети породицу. Немо гледам кроз прозор, уз пут обилазимо колоне избеглог народа, на камионима, тракторима, у аутима. Преплашена деца се привијају уз уплакане мајке, а мушкарци видно сломљени, забринутог погледа гледају у даљину, не знајући куда и где возе. А онда стижемо код Краљева, огромне колоне избеглог народа помешани са војним и полицијским колонама. Тада видех и осетих колико смо безосећајни, полиција не да народу да иде даље, а пушта колоне војних и полицијских возила. Упитах се, где је сад Св.Николај Србски  или Војвода Мишић или Вожд, који зауставише војску, а народ пустише да прође. Њима није требала полиција, већ је била довољна њихова јака реч. Они окренуше војску да удари на непријатеља, да народ заштити, а народ пустише да се склони. Зашто сад нема неког да викне, да војску и полицију на Косово врати, а да народ пропусти да се склони…

         То листање слика трајало је неколико секунди, а за мене као да је била вечност. Хтео сам тог момента да клекнем пред сина и да га замолим за опроштај, јер нисам испунио обећање, на Косово је дошла прљава војска. Дете и ако тако мали, схватио је да његов тата не зна одговор и само ме повуче и рече: ”Тата, идемо у цркву”. Ходао сам као без свести и тек мирис тамјана на уласку у храм ме је повратио. А онда поглед сам зауставио на икони св.Саве и просто сам вриснуо у себи: ”Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја!”

Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ!

Аутор: Раб Божији Горан Живковић