Древни српски календар:
Огромна већина Срба не зна да им (3. априла) почиње нова година. И то 7530. по реду, колико је прошло времена и од Потопа.
НАСА је прије пар година саопштила да је древни српски календар најтачнији, да је у потпуности усклађен са природом, да се почетак годишњих доба према том календару поклапа са електромагнетним промјенама Сунца, али сем неколико истакнутих научних имена, нико на то не обраћа пажњу у српској јавности.
Српски народни календар је био званични календар средњовјековних српских држава од 1119. године када га је у црквени кодекс унио Свети Сава, па све до средине 19. вијека. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације. Многи споменици, манастири датирани су по српским календару. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. вијека. На споменику цару Лазару, деспота Стефана Лазаревића, стоји да се Косовска битка догодила 6897. године.
Група српских научника предлаже повратак Старом српском календару, према којем данас (3. априла) почиње 7526. година. Они су упутили писмо предсједнику Србије Томиславу Николићу, патријарху Иринеју и председнику САНУ Владимиру Костићу, захтијевајући од њих да у Србији поново „важи“ стари календар. Тврде да је то најстарији календар на свијету, те да биљежи вријеме од после Нојевог потопа, који се догодио прије око 7.500 година.
Говорећи о томе зашто је Стари српски календар посебан, етнолог Слободан Филиповић каже „због тога што се заснива на природним јединицама сунчевог система“. „Наш календар прати биолошки ритам Земље. То је уједно народни, црквени и државни календар“, каже он, тврдећи да су „Срби једини народ који посједује циклусно знање“.
Иначе, српски календар датира још од винчанске културе, а на то указује карактеристичан симбол за вријеме – лук са два пресјека (као на илустрацији горе!). Година се дијелила на два дијела, љето је било „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду мјесечеве мијене.
Новинар НИН-а, Драган Јовановић, који је један од потписника петиције, каже: „Срби су имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живио са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим пјесмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.“
-Српска историја није била лака а ни кратка. Траје преко седам хиљада и пет стотина година – каже ентолог Драгомир Антонић, који је објавио књигу „Српски народни календар“. – Календар којим су се Срби некад служили, најстарији је на свијету. Срби немају никаквог разлога нити смеју да одбаце преко пет и по хиљада година своје историје, јер у историји су садржане многе мудрости које нам и данас могу бити од користи. Понешто из давне историје објавио сам у „Српском народном календару“. Описана су вјеровања о Месецу, Сунцу и звијездама. Сачувана су вјеровања о многим природним појавама и како се према њима ваља односити. Објашњени су и народни празници којих нема у црквеним календарима: Некрштени дани, Пасји дани, Горешњаци, Девети уторак, Међудневице и други који су се сачували хиљадама година у народном вјеровању и обичајној ритуалној пракси. У „Српском народном календару“ забиљежен је значај сваког дана. Шта ваља ког дана радити, а шта не ваља. Који су дани обични, без обредних радњи, а којим данима би требало извести одређене радње.
Све је засновано на миленијумском искуству и пракси сачуваној у народном памћењу Срба. Без измишљања. Савремена наука је доказала да су многе чињенице записане у народном веровању тачне.
Док се у Србији о овом величанственом календару ћути, за истраживање истог заинтересоване су институције у Португалу и Индији, као и америчке изадавачке куће и НАСА која је и потврдила повезаност овог календара и природних појава.
Према Милану Т. Стеванчевићу, бившем експерту Уједињених нација који се овом проблематиком бавио пар деценија, радиће се на новим сазнањима којих има доста, будући да се подаци о српском календару налазе у старим рукописним књигама, које имају велику историјску и научну вриједност, а које су однете из земље и налазе се у музејима и библиотекама широм Европе.
–Метеоролошки сателити доказују да су „горски цареви“ без свемирске технологије, после Митровдана некако знали да Сунце смањује активности на сјеверној хемисфери и мудро се повлачи код „јатака“ на зимовање. Народни српски календар на неки начин познаје термине промјена електромагнетизма Сунца, а таква прецизност не може бити случајна, јер захтијева много знања из космичке метеорологије – каже Стеванчевић.
Како се на Преображење мења вода?
-По српском календару, Сунце се посматра као живо биће које се сматра и божанством. Оно је лице које служи српском народу за датирање многих природних појава, као што је, на пример Преображење, а оно се јавља 19. августа. Тада се мијењају гора и вода. Да се мијења гора знамо по лишћу које жути и опада, а шта значи “мијења се вода”? Када је Београдска школа метеорологије истраживала хемијски састав воде 2008. године, запрепастили смо се да се 19. августа мијења хемијски састав кише. До тада је кисјела, а од тада алкална или неутрална.
Питање је како је наш народ знао да се тада мијења и састав воде, јер смо ми ово открили уз велика магнетна средства, апарате и инструменте – објашњава Милан Т. Стеванчевић.
Месеци до Светог Саве
Свети Сава је написао Законоправило (први Устав Српске православне цркве) којим је, између осталог, озваничио српски народни календар, али и промијенио називе мјесецима, усвајајући оне из грегоријанског календара. А ево како су се до тада код Срба звали мјесеци:
Јануар је био коложег, а име је добио по ложењу дрва због хладноће и како би се увећала моћ зубатог зимског сунца.
Фебруар се звао сјечко, по времену које је због хладноће карактерисала сјеча шума.
Март се звао дерикожа, пошто је био вријеме када су се домаће животиње убијале због несташице хране на крају зиме.
Април се звао лежитрава, јер су људи напокон могли да леже на трави након зиме када је иста била покривена снегом.
Мај се звао цветањ, по цветању биљака и дрвећа.
Јун се звао трешњар, по сазријевању првих воћака.
Јул се звао жетвар, пошто је то било вријеме за прву жетву.
Август се звао гумник, пошто се тада жетва преносила из поља на гумно, мали хоризонтални плато ограђен каменом на коме се вршило жито, али такође и мјесто на коме су се људи састајали ради дружења, договарања и игре.
Септембар се звао гроздобер, пошто се тада брало грожђе.
Октобар је био шумопад, време када је лишће почињало да жути, црвени и опада.
Новембар се називао студен, због хладног времена у касној јесени и осећаја блиске зиме која је или већ у суштини дошла или ће доћи ускоро.
Децембар се називао коледар, и означавао је време када почињу обредне процесије и народни ритуали у циљу дочека Нове године.
Аутор: Донко Ракочевић
календар, рачуњање времена, Срби
http://www.magacinportal.com/2017/04/03/drevni-srpski-kalendar-danas-pocinje-7526-godina/
Нема коментара:
Постави коментар