Etrurci bili Srbi? Poslušajte njihov jezik pa procenite da li pseudoistoričari znaju o čemu pričaju

Da bi nešto bilo prihvaćeno kao istorijska istina, nije dovoljno da to jedan narod želi, inače bi Nemanjići bili Albanci pošto je to ono što Albanci žele. Frustracija jednog dela našeg naroda, koji smatra da su Srbi „dokazano” autohtoni na Balkanu, posledica je neznanja i neshvatanja kako funkcioniše istorijska nauka, i šta predstavlja „dokaz”

Freska iz jedne etrurske grobnice na kojoj je prikazan simpozijum, tj. banket posle obeda, kada se pilo uz muziku, igru, recitacije i razgovore. Radi se o grčkom običaju koji je izvezen u druge delove Mediterana. Foto: Wikipedia

Ono što je devedesetih još uvek bila teza koju zastupa samo marginalna, malobrojna grupa sledbenika Olge Luković-Pjanović i Jovana Deretića (koji, uzgred budi rečeno, stoje na dve suprotne i nepomirljive strane), postalo je u međuvremenu opšte uverenje, zastupljeno među slojevima različitih stepena obrazovanja, od pekara preko „menadžera” do lekara.

Uverenje glasi: Srbi su narod najstariji, i svi su Srbi. Svaka reč koja počinje glasom „s” je dokaz „prave srpske istorije”, a i sve ono što je dobro a ne počinje glasom „s” takođe je srpsko: neutemeljene i nedokazane premise i hipoteze volšebno postaju činjenice, na kojima se grade nove takve premise i hipoteze, koje postaju činjenice, i tako se unedogled gradi ta kula od karata.

Suštinski, u pitanju je paranoična teorija zavere. Ona kaže da već hiljadama godina na antisrpskoj raboti zajednički rade rimski imperatori te grčki filozofi i istoričari, Vatikan i Carigradska patrijaršija, koji, poput Germana i Latina, ne mogu ni oko čega da se slože i u svemu su sukobljeni, sem u jednoj stvari: mržnji protiv nas i želji da nas liše našeg istorijskog prava.

Mapa drevne Etrurije iz perioda pre početka rimske ekspanzije. Foto: Wikipedia

Etrurci su bili antički narod koji je živeo na prostoru severne i centralne Italije, u oblastima današnje Toskane (koja nosi ime po rimskom nazivu za taj narod: Tuski), Umbrije, Emilije-Romanje, Lombardije, Veneta, delom i Lacija. Zašto ih naši pseudoistoričari prisvajaju? Zato što su oni sebe nazivali „Rasena” (tokom kasnijeg razvoja njihovog jezika: Rasna ili Raśna).

Zvuči kao „Raška”, zvuči i kao „Rasija”, kako Rusi izgovaraju ime svoje zemlje, ali dok se ne dokaže suprotno, radi se samo o slučajnom poklapanju s imenom naše istorijske oblasti oko koje se razvila nemanjićka država, koja je ime dobila po gradu Rasu, a ne obrnuto, u koji su Vizantinci krajem 10. veka smestili sedište Katepanata Rasa, i Raške eparhije, podređene Ohridskoj arhiepiskopiji.

Sam naziv tog našeg grada je izgleda nastao metatezom: za vreme Justinijana, sredinom 6. veka, nazivao se Arsa. Može biti da je „Arsa” u stvari proizvod metateze, te da je „Ras” izvorni naziv, ali to može ostati samo na nivou spekulacije, dok se ne ona dokaže, što ima male izglede da se desi. „Šta je babi milo, to joj se i snilo” nije prihvaćeni naučni metod.

A čak i ako bi se to dokazalo, to nije samo po sebi dokaz autohtonosti nas Srba na Balkanu (jer smo naziv oblasti mogli primiti po „dolasku”, koji se desio dok se takođe ne dokaže da se nije desio, pod uslovom da ima šta da se dokaže).

„Sarkofag supružnika”, 1. vek pre nove ere. Foto: Wikipedia

Svi ljudski jezici zajedno imaju ukupno stotinak fonema, a svaki jezik u proseku 40-50, retko više od toga. Svi dolazimo s istog izvora, i proizvodimo iste ili slične glasove, samo ih kombinujemo drugačije. Slučajnih poklapanja nepovezanih reči nepovezanih jezika, mora biti, oni se u lingvistici nazivaju lažnim kognatima, mada možda mogu biti i „lažni prijatelji”.

Pored toga, svi indoevropski jezici imaju isto poreklo, pa nije redak slučaj poklapanja među njima. Primera radi, nemačka reč „švajn” i srpska reč „svinja” istog su etimološkog porekla; a postoje i neke poznate ilirske reči (nema ih mnogo sačuvanih ali postoje) koje se poklapaju s našima (nemojte misliti da tih poklapanja nema i sa albanskim), no to samo po sebi jedino dokazuje da su nam jezici srodni.

Međutim, ono što je vrlo česta praksa u pseudoistorijskim krugovima je upotreba lažnih etimologija, koje nastaju iz pokušaja da se stare i tuđe, u antici zabeležene reči, objasne savremenim srpskim jezikom, što je komično, da ne upotrebimo neki grublji izraz, i naprosto besmisleno.

Erotska scena na etrurskoj vazi. Foto: Wikipedia

Prvo, čak i da je pre 2.000+ godina postojao barem zametak našeg naroda, mi ne možemo znati kojim su jezikom ti ljudi govorili, ne možemo biti sigurni ni da smo pre 1.500 godina govorili protoslovenskim, pa stoga se ne mogu ni nazivi niti reči drugih naroda koje želimo da prisvajamo, tumačiti koristeći ni savremeni srpski ni starosrpski, narodni jezik iz srednjeg veka.

Na tlu Evroazije, brojni toponimi i brojne reči u brojnim jezicima podsećaju na naš etnonim i verovatno su s njim u vezi, ali ni to nije samo po sebi dokaz postojanja nas kao naroda, jer može biti i puko objašnjenje etnonima, a to nije isto (mada je od ogromnog značaja, jer bi nam pružilo objašnjenje našeg narodnog imena: zašto se zovemo Srbi).

U svakom slučaju, radi se o nečemu čime bi trebalo da se bave istoričari, arheolozi, lingvisti, antropolozi, genetičari, a ne diletanti, koji svojim ponašanjem i metodama samo kompromituju svako ozbiljno istraživanje na temu prethrišćanske istorije Srba, i onemogućavaju dijalog.

Drugo, reči menjaju značenja i u roku od sto godina, a kamoli u roku od par milenijuma. Recimo, praznik Duhovi se proslavlja 50 dana nakon Vaskrsa (zato se naziva i Pedesetnica), i mada njegov naziv danas zvuči kao množina, u stvari je to staroslovenski genitiv ili dativ jednine (u zavisnosti od tumačenja), i odnosi se na silazak Svetog Duha (koji je jedan) na apostole.

Etrurska nekropola Banditača, koja sadrži preko 1.000 tumula, tj. humki, pravi je grad mrtvih sa sve ulicama i trgovima. Foto: Wikipedia

Onda, reč „gusar” danas asocira na pomorskog razbojnika, ali u srpskom srednjovekovlju se odnosila na drumskog razbojnika, hajduka (ta reč ili dolazi od turske reči „hajdut” što znači „bandit”, ili mađarske ”hajdo” što znači „stočar”).

„Brod” je bio gaz, deo reke koji može da se pregazi konjima i pešice; „pustinja” je nama danas Sahara, ali srednjovekovnom Srbinu pustinja bi bila i Amazon, i zapravo je ogromna šuma duž Carigradskog druma, između Niša i Beograda, na prostoru današnje Šumadije, upravo nazivana pustinjom, zato što je bila pusta.

Treće, jezik se neprekidno menja, i nama bi danas bilo teško da razumemo Srbina koji je živeo u 14. veku nove ere, a kamoli u 14. veku pre nove ere, pod uslovom da je, kao što rekosmo, uopšte i govorio jezikom iz kojeg se razvio naš današnji. Ne može se prosto uzeti neki natpis na etrurskom i pročitati kao što čitate redove ovog teksta (a neki to pokušavaju ili tvrde da su uspeli).

Dalje, svi ti silni narodi koje naši pseudoistoričari prisvajaju, uopšte nisu govorili istim jezicima. Pođimo od već pomenutih Ilira. Ko su uopšte bili Iliri? Oni sebe tako nisu zvali, i pitanje je da li su sebe ikako zvali, tj. da li su imali bilo kakvu svest o zajedništvu.

Plemena u Iliriji i Donjoj Panoniji za vreme Rimske imperije. Foto: Wikipedia

Da li je to bio jedan narod podeljen na plemena, ili grupa srodnih naroda koji su govorili istim ili sličnim jezicima, ili zbir različitih naroda koji su govorili različitim jezicima, samo su ih Grci sve „đuture” zvali Ilirima?

Većina naučnika sada smatra, da najverovatnije nisu bili kulturno i lingvistički homogena grupa. Pod uslovom da je to tačno, smešna je bilo čija tvrdnja da su ekskluzivni „potomci Ilira”, pošto teoretski svaki čovek na današnjem Zapadnom Balkanu može biti i identitetski i genetski potomak nekih Ilira (takođe, može biti identitetski ali ne i genetski, te genetski ali ne i identitetski).

Što se tiče Tračana, oni jesu bili jedan narod podeljen na plemena, ali zaseban u odnosu na Ilire, s kojima su se mešali na rubnim područjima (nauka još ne zna kako da klasifikuje Dardane). O tračkom i ilirskom/ilirskim ne zna se mnogo, ali sve govori protiv njihove povezanosti; hipoteza o zajedničkoj tračko-ilirskoj grani indoevropskih jezika postojala je, ali je zbog gomilanja protivnih dokaza napuštena sredinom 20. veka.

Prosto, nauka ne može pouzdano da tvrdi zato što traga za istinom zahtevajući nepobitne činjenice i služeći se ustanovljenim metodama jednakim za sve. Jedini princip pseudoistorije je želja da nešto bude istina (pošto bi bilo lepo da je ova bronzana glava tračkog kralja Seuta III deo naše baštine, zašto onda ne bismo i Tračane proglasili Srbima: to je logika kojom se vodi pseudoistorija), a dokazi i činjenice mogu da se fabrikuju ako ih nema; metod ne postoji.

Seut III, kralj Odriske kraljevine, velike tračke države koju je stvorilo moćno pleme Odrišana, a koja je postojala u periodu 5—3. veka p. n. e. Ova njegova bronzana glava sofisticirane izrade je otkrivena 2004. u njegovoj grobnici kod Kazanlaka u Bugarskoj. Foto: Wikipedia

Prema tome, ne možemo biti i Iliri i Tračani, već ili Iliri ili Tračani. (Ovo isto važi i za Albance, kod kojih takođe postoji tendencija prisvajanja i jednih i drugih, iako treba naglasiti da čak ni teza o njihovom ilirskom poreklu još uvek nije nedokazana, mada se smatra najverovatnijom; no to je zasebna tema.)

Dalje, ne možemo biti i potomci Etruraca, i Ilira ili Tračana, jer su Etrurci bili nešto potpuno drugo i govorili potpuno drugačijim jezikom. Istina, lingvisti ni njega još nisu pouzdano klasifikovali, ne mogu da kažu kojoj tačno porodici pripada i s kojim je sve jezicima u vezi, kako se i iz čega razvio.

No svi pokušaji da se dokaže da se radi o indoevropskom jeziku su propali, i naučnici sada smatraju da etrurski pripada grani izumrlih paleo-evropskih jezika kojima se govorilo pre dolaska Indoevropljana (kad već pominjemo Albance, pomenimo i da albanski jezik sam predstavlja jednu granu porodice IE jezika, tj. da je izolovan u porodici kojoj pripada i srpski).

Ali uprkos svim tim nejasnoćama, u kojima pseudoistoričari plivaju kao ribe u vodi, nudeći svoja epohalna rešenja, jezikoslovci su — oslonjeni na arheologiju koja je otkrila oko 13.000 etrurskih spomenika, od kojih je ipak samo mali broj znatnije dužine — odgonetnuli dosta bitnih stvari, blagodareći višedecenijskim naučnim naporima s istinom kao jedinom agendom.

 „Cippus Peresinus” je kamena ploča sa 46 linija teksta na etrurskom, što je čini jednim od najdužih natpisa na tom jeziku. Otkrivena je u blizini Peruđe 1822. godine, a pretpostavlja se da je postavljena u čast ugovora između dve etrurske familije, u vezi sa korišćenjem jednog zemljišta. Datira se na 3. ili 2. vek p. n. e. Foto: Wikipedia

S obzirom da se latinski alfabet razvio iz etrurskog, koji se razvio iz starogrčkog i feničanskog, mi znamo kako je etrurski jezik približno zvučao. A nije zvučao ni približno kao bilo koji slovenski, da bi se savremeni srpski i slovenski jezici mogli koristiti za njegovo direktno tumačenje. Na stranu svi ostali razlozi zbog kojih se to ne može raditi.

Dovoljno je samo napomenuti da je etrurski jezik bio aglutinativan, dakle, gramatički nastavci na jednoj reči su bili brojni i jasno vidljivi, i po tome spada u istu grupu s uralskim jezicima (mađarski, finski, estonski), turkijskim, mongolskim, baskijskim, japanskim, korejskim, dravidskim, itd.

Srpski, poput većine indoevropskih jezika, spada u flektivne jezike (svi baltički i slovenski, sanskrt, paštu, grčki, latinski, italijanski, španski, francuski, portugalski, rumunski, irski, nemački, islandski, albanski...), koje karakteriše malobrojnost gramatičkih nastavaka, od kojih svaki ima više funkcija.

A flektivni i aglutinativni jezici stoje u suprotnosti jedni sa drugima. Da ne dužimo: pogledajte ovaj video, poslušajte i uverite se sami.

(P. L.)