Манастир Свете Катарине У Египту Православље

 

Манастир Свете Катарине је саграђен на месту испод Синајске горе, у Египту, где се према Старом завету Господ обратио пророку Мојсију око 1400. године пре Христа, код несагориве купине.

Године 330. на том месту царица Јелена, мајка цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ту капелу одлуком цара Јустинијана И (527-565) и царице Теодоре гради се црква, тробродна базилика од црвеног гранита којим обилују синајске планине.

Мојсије је ту, на месту садашњег манастира, видео пламени огањ у жбуну купине који гори, а не сагорева, и чуо је глас анђела Божијег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“.

У оквиру манастира налази се и бунар, где је Мојсије први пут видео и упознао своју жену.

Купинов жбун је јединствен у свету. Покушавали су људи да пресаде његове младице на неко друго место, али се нигде нису примиле. Делови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабораторије, где је утврђено да је купина вероватно стара колико и Мојсије.

Манастир је окружен највишим врховима гранитне планине Синајске горе — врх Света Катарина има 2.642 метра надморске висине, док Мојсијев врх има 2.285 метара надморске висине.

Црквени објекти су, пре свега у одбрамбене сврхе, опасани четвороугаоним каменим зидинама са четири куле. Године 542. цар Јустинијан и царица Теодора отпочели су градњу нове цркве и монашког конака.

Унутрашњост цркве украшена је крајем ВИ века. Име Света Катарина носи од ИX века, када су мошти те великомученице, рођене у Александрији 294. године, пренете са врха Синајске горе у манастир, где и данас почивају.

Манастир поседује другу највећу збирку рукописних књига на свету, која броји више од 3.500 књига и од које је већа једино рукописна збирка која се чува у Ватикану.

У манастирској збирци се до половине XИX века налазио Синајски кодекс, најстарији препис Библије, сачињен у ИВ веку, који је данас изложен у Британском музеју у Лондону.

У манастиру се чува и споразум о изузећу, документ са отиском Мухамедове руке, који су, према предању, монаси манастира добили лично од Мухамеда 625. године, када су, да би сачували манастир од муслиманске најезде, отишли у Медину и затражили помоћ од муслиманског пророка.

Мухамед је написао документ у којем захтева да се манастир заштити и запечатио га је отиском своје руке. Али бојећи се да то неће бити довољно да заштите манастир када га је у XИ веку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси су калифу послали прегршт блага из богате манастирске ризнице, а преко ноћи, за сваки случај, срушили су трпезарију и сазидали џамију са минаретом који се види преко зидина изван манастира.

Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је овај манастир јединствено место у чијој унутрашњости се налази и муслиманска богомоља.

Манастирске ризнице чувају и најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до ВИИ века, а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару.

У ВИ веку израђена је Икона Христа Пантократора, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа — божанска и људска. Сачуване су и иконе Светог Петра, Богородице са анђелима и светих ратника рађене у истој техници.

У манастирску ризницу грчки свештеници пуштају само православце.

За Манастир Свете Катарине на Синају везан је и део српске историје. Познато је да је цар Јустинијан још у ВИ веку довео десетак породица са простора данашње реке Дрине и населио их уз сам манастир са циљем да чувају манастир.
За део данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се сматра да су потомци старих Срба са подручја данашње Србије. Занимљиво је и то да су они једина заједница у свету поред Срба чији припадници имају и славе породичне славе.

Свети Сава на свом другом путовању по светим местима боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав часни пост, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ.

Манастиру су свети краљеви Драгутин и Милутин даровали бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир.

Српски, односно Синајски псалтир или Димитријеви записи је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из XИ века и представља најстарији сачувани псалтир на старословенском језику.
Пронађен је у Манастиру Свете Катарине на Синају по којем и носи назив и где се још чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту.
Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи део Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.

Интересантни су и синајски (српски) папируси пронађени у Манастиру Свете Катарине, писани српским писмом — ћирилицом.

Сматра се да су као поклони српских великаша, многи најстарији српски рукописи доспели у Манастир Свете Катарине, где се и данас налазе.

Присне везе између Србије и манастира су постојале и у време цара Душана. Крајем XВИ века српски монах Јоаникије је постао игуман манастира и то у време када је у манастиру било више српских монаха.

У манастиру певају „по гласовима“ који су типични за српско народно певање, а осам врста гласова (изузетно древне мелодијске формуле) се користи и у српском црквеном појању.

У XИ веку делови моштију Свете Катарине разнети су по хришћанском свету, а у самом манастиру чувају се и глава и лева рука светитељке. Православци имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине, а након тога монах свакоме дарује прстен на којем пише „Агија Катарина“.

Манастир је у поседу Грчке православне цркве и као један од најстаријих хришћанских манастира налази се на списку Светске баштине, организације УНЕСКО.