Пролеће и лето четрдесет прве могли би се мирне душе окарактерисати као два најстрашнија годишња доба у новијој историји српског народа, будући да је тај период, непосредно након успоставе тзв. Независне Државе Хрватске, донео са собом геноцидни цунами и незапамћене покоље у усташкој режији. Народ је у збеговима испунио шуме и горе и тако дао замајац устанку који је почео да пламти широм те марионетске полудржаве, али они Срби који су живели у источној Босни и Херцеговини, на све су начине покушавали да се домогну сигурности онога што је остало од Србије, то јест да пређу Дрину.
Једно од главних избегличких зборишта био је Вишеград, место које се по новој територијалној прерасподели балканског бурета барута обрело у оквиру ендехазијске велике жупе Врхбосне, те које је железничком пругом било повезано са Ужицем и — каквом таквом слободом, барем од усташког ножа. По целом граду, на све стране бауљале су избеглице, али је посебна гужва владала на самој железничкој станици, где су махом беспомоћне жене са децом, и старци, чекали да им се укаже прилика да се укрцају на неки воз који иде на исток, успут наседали на преваре неких својих сународника-кријумчара којима је само било битно да се окористе новонасталом ситуацијом, а који су им нудили пребацивање у Србију, узимали новац и нестајали бестрага. Међу том несрећном масом налазио се и човек по имену Војин Никитовић.
Никитовић, међутим, није био избеглица. Машиновођа по занимању, њега је Априлски рат затекао на служби у Вишеграду, возио је на релацији Вишеград—Ужице, а усташке власти га нису дирале, као ни многе друге који су били важни за несметано функционисање њиховог „државног“ апарата. Био је ипак свестан да се ради о краткорочној безбедности од ножа; ликвидације стручног особља већ су биле почеле, он је био свестан да ће ред доћи и на њега, и почео је негде тамо јула месеца да кује планове за „излазну стратегију“, па је договорио пребацивање преко неких, наводно поузданих, кријумчарских канала, али се убрзо уморио од чекања, притом му је било жао народа на станици, па је у његовом уму почела да сазрева генијална замисао: украшће локомотиву, накачиће композицију, натрпаће у вагоне колико год људи може и једноставно прећи границу.
Покренуо се 10. августа увече. Познанике међу избеглицама је обавестио о свом плану, дао им задатак да обавесте остале и да им пренесу упутство да са собом понесу што мање ствари како би што више њих могло да се смести у већ образовану композицију која се налазила на седмом колосеку; уз напомену да се укрцају непосредно пре смене страже, дао им је и клин за прикопчавање композиције на локомотиву, како би могли муњевито да реагују када се он појави. Пред поноћ је украо локомотиву број 85009, након што је чувар, са којим је имао претходни договор, ухватио маглу како после не би могли да кажу да је био саучесник; слегнуо је раменима када је схватио да у локомотиви спава ложач Рагиб Токо, јер није смео да га буди, пошто није знао како ће овај да реагује када схвати његов наум, али није могао ни да одустане. Пазећи да га не пробуди, наставио је са спровођењем замисли у дело.
Све остало што се дешавало изгледа као сценарио за неки акциони филм. Локомотиву је полако одвезао до седмог колосека, извршио инспекцију вагона, схватио да се у њима налази преко пет стотина људи, проверио да ли је правилно скопчана, отрчао до скретнице, наместио је у положај за излаз из станице, вратио се у локомотиву и пуном паром ударио пут Србије. Утом се пробудио Токо, али је, обавештен да хитно превозе транспорт до Шаргана, почео да ложи ништа не сумњајући, уопште не примећујући зауставне сигнале на станици.
Композицију је зауставио на станици Добрун, и изашао на перон, где га је железничар обавестио да шеф станице и командант посаде у Вишеграду захтевају да се одмах врати, или шаљу потеру; Никитовић на то реагује неочекивано, блефира: угурава железничара у станицу, узима телефон, позива све станице између Добруна и Шаргана, упозорава их да са собом има петсто наоружаних људи, који ће узвратити на сваки покушај да их се заустави, било оружјем било препрекама и одронима, рачунајући на то да су успутне посаде мале и да су већи гарнизони довољно удаљени да им помоћ не може стићи на време. Потом се вратио у локомотиву и пуном паром ударио напред.
Пролетео је кроз станице Вардиште, Мокра Гора и Јатаре, игнорисао све зауставне сигнале на њима, увидео да су наоружане посаде озбиљно схватиле ону његову ничим утемељену претњу, и да су железничари, не желећи да се играју животима због неких будала, оставили све скретнице отворене, те стигао до станице Шарган Витаси, где се зауставио, страхујући да му котао не експлодира због великог притиска и преоптерећења.
Ту су га обавестили да је потера кренула, да је читава пруга под узбуном, да га на путу до Ужица чекају заседе, ко зна колико њих; оглушио се на њихове апеле да послуша наређење, саветујући их да кажу да им је претио оружјем, како не би сами настрадали. На брзу брзину је прегледао теретне вагоне у којима није било слободног простора за избеглице, пошто су већ били попуњени разном робом, и у једном од њих открио товар оружја, које је разделио људима, рекао им да их напуне и држе на готовс, за случај да налете на неку заседу, како би барем скупо продали своју кожу, ако ништа друго. И сам је нешто оружја узео за себе. Била је то пука игра случаја, да баш такву композицију украде, али је касније послужило!
Станице Кремна, Биоска, Врутци, низале су се једна за другом, пуне застрашених железничара који му сигнализирају да стане, који му гестикулирају да је полудео, да ће их све отерати у смрт. Али се Војин Никитовић уопште није обазирао, ти људи нису имали представу шта се стварно дешава с друге стране Дрине, ти људи можда нису били свесни ни своје колаборације са окупатором, они су „само радили свој посао“, као најобичније овце за клање. Никитовић није био такав, али је у једном тренутку морао да заустави воз, што се десило испред тунела број 17, недалеко од станице Ступари, неколико километара далеко од Ужица у којем је још увек био снажан немачки гарнизон, који је сигурно већ послао јединице низ пругу.
За све то време ложач Рагиб није имао представу да учествује у вршењу кривичног дела, и природно је почео да паничи, али га је Никитовић некако умирио, објаснио му да повратка у Босну за њега нема а да му он гарантује живот. Потом је обишао вагоне, рекао људима да изађу напоље, да је све готово, да су у Србији, и упутио их на околна села по којима су се убрзо размилели. Претходно им је, међутим, узео све оружје и заједно са Током га сакрио у тунелу, у отворима за које су знали углавном само железничари, на које обична војска не би ни помислила, као и у пећини поред пруге. Потом су њих двојица и сами збрисали.
Немци су наишли на празну локомотиву која се још пушила, и на празне вагоне, а у једном од њих на празне сандуке у којима су до скоро били пушке и муниција. Потера и потрага нису уродиле плодом, никога и ништа нису нашли. Вешто скривено оружје сачекало је слободну Ужичку републику, и Железничку чету Радничког батаљона Ужичког народноослободилачког одреда, у којој су се обрела два локална железничара, комунисти које је Никитовић упознао са скровиштем, будући да их је одраније познавао: Михајло Миливојевић Мињац, командир чете, и Божо Радаковић, политички комесар (Раднички батаљон је 29. новембра готово сав јуначки изгинуо на Кадињачи).
Неколико месеци након крађе воза, усташе су у Старом Броду недалеко од Вишеграда поклале 6.000 српских избеглица, махом жена, деце и стараца, док је јунак ове приче (о коме се може читати у књизи „Железница и железничари Ужичке републике“ од Бранка Медића и Драгољуба Јанковића из 1961) и сам приступио Железничкој чети, био рањаван и три пута заробљаван, мучен на Бањици, али увек успевао да побегне и да преживи рат, после којега је неко време изгледа живео у Ужицу. Не може се рећи да је његово херојство било општепознато у бившој Југославији, несумњиво због скромности актера, иначе би вероватно завршио на великом платну као главни лик каквог партизанског спектакла; али су новине у СФРЈ много пута писале о њему, а 10. фебруара 2017. и „Политикин Забавник“, у чланку којим смо се послужили за писање овог нашег. Судбина ложача Рагиба Тока потпуно нам је непозната, али се надамо да је преживео и да се касније ни на који начин није обрукао, без обзира што је стицајем околности завршио на правој страни историје.
Извор Dnevne.rs
Нема коментара:
Постави коментар