У претходном поглављу обрадили смо Прокопија из Цезареје као аутора који се узима као извор од стране наше званичне историјографије за доказивање наводне сеобе Словена на Балкан током 6. и 7. века, или у његовом случају током 6. века, јер је он као очевидац описао догађаје које је видео, а тичу се периода из 6. века.
У овом поглављу обрадићемо још 5 аутора који су живели и писали током 6. века, а чија дела такође служе као доказ нашој званичној историјографији за наводно досељавање Словена на Балкан. То су: Јордан, Агатија, Јован Малала, Менандар и Евагрије Сколастик.
Видећемо шта су они писали о нама и да ли се њихова сведочанства могу узети као доказ досељавања Словена или се пак ради о нечем другом. Кренимо редом.
Јордан
Јордан је био готски-гетски историчар. Претпоставља се да је рођен почетком 6. века у ромејској провинцији Доњој Мезији и сматра се да је пореклом био Алан, али пошто је био у сродству са остроготском краљевском династијом Амала, успео је да буде нотар на њиховом двору. Своје главно дело „О пореклу и делима Гета“ (De origine actibusque Getarum), завршио је око 551. год. и у њему на пар места помиње Словене, што нашој званичној историјографији служи као један од доказа за сеобу Словена. Сада ћемо цитирати та места и видети да лије баш тако. Пошто овај аутор још није превођен, даћемо најпре цитат на латинском, а затим превод са латинског на српски.
Ево шта на једном месту каже Јордан када описује где су станишта Словена: „Iuxta quorum sinistrum latus, qui in aquilone vergit, ab ortu Vistulae flminis per inmensa spatia Veneharum natio populosa consedit. Quorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur, principaliter tamen Sclaveni et Antes nominatur. Sclaveni a civitate Novietunense et laco qui appellatur Musiano usque ad Danastrum et in boream Viscla tenus commorantur: hi paludes silvasque pro civitibus habent. Antes vero, qui sent eorum fortissimi, qua Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur usque ada Danaprum, que fkumina multis mansionibus ab inviceum absunt.[1] (ПРЕВОД: Од извора реке Вистуле преко немеривих простора станује многобројни народ Венета, чија се имена мењају према различитим породицама и местима, начелно се називајући Склавенима и Антима. Склавени пребивају код града Новијетунена и језера које се зове Мурскијско, све до Данастра и на север све до Вискле: за насеља имају мочваре и шуме. Анти опет, од оних који су најјачи, тамо где се сужава Понтско море, протежу се од Данастра све до Данапра, а те реке удаљене су једна од друге много конака)“.
У овом Јордановом цитату видимо да он наше претке назива Венетима и да се по њему они начелно деле на Словене и Анте. Словени по њему живе од града Новијетунуна и језера Мурса на западу, па све до реке Дњестар на истоку и Висле на северу, а Анти од реке Дњестар на западу, па до реке Дњепар на истоку. За нас је овде важно да покажемо где се налазио град Новијетунум и језеро Мурса. За мурсијско језеро смо већ рекли у предходном поглављу када смо обрађивали дело Прокопија из Цезареје, али није згорег да поновимо. Дакле језеро Мурса се налазило на данашњем простору Славоније између римских градова Марсоније (Славонски Брод) и Мурсе (Осјек) и у то време престављала је једну огромну мочвару коју је војном смислу успео да премости тек османски султан Сулејман Величанствени у 16. веку подигавши понтонски мост дужине 12 км, када је ишао у поход на Угарску. Град Новијетунун или Новијодунум се налазио отприлике на ушћу реке Крке у реку Саву близу данашњег Кршка у Словенији, на пола пута између данашњег Загреба и Љубљане, а не како је то Шафарик мислио у данашњој Румунији преко пута ушћа реке Прут у Дунав[2]. Генијални Шафарик је по том питању ипак погрешио. Дакле по Јордану Словени се простиру од данашње Љубљане и Загреба, па до ушћа реке Дњестар у Црно Море. По Јордану они још у 6. веку живе на целом простору северно од Саве и Дунава, управо како нас о томе обавештавају и Псеудо Цезарије, Приск, пре њега, али и његов савременик Прокопије из Цезареје, као и каснијих словенских хроника попут руске хронике Монаха Нестора, као што смо навели у предходном поглављу о Прокопију, али и пољских хроника Викентија Кадлупке[3] и Монаха Богухвалова[4], који су такође сматрали да је Панонија прапостојбина Словена и да су антички Панони првобитни Словени. Јордан каже да Словени насељавају „мочваре и шуме“, што је послужило званичним историчарима као доказ тражења словенске прапостојбине иза планинског венца Карпата у мочварама Припјата између данашње Украјине и Белорусије, па су се наравно без успеха трудили да у њиховој близини убицирају мочвару Мурса. Међутим заборављају да је цела данашња Војводина, Славонија и Мађарска била мочвара све до времена аустријске царице Марије Терезије, за чије владавине је први пут почело исушивање мочвара, копање одводних канала и регулација корита великих река попут Дунава, Тисе, Драве, Тамиша, Мориша, Бегеја… Такође чак и кад мочвара Мурса неби била у Славонији, него на неком другом месту, остаје проблем римског града Новијетунуна који је већ убициран у близини данашњег Загреба, а свакако да никако није могао да буде северно од Дунава, а поготову не у Припјату, јер једноставно римска власт није прелазила реку Дунав, па се град који носи латински назив, није могао налазити изван тог подручја. Дакле једино логично решење је да се мочвара Мусрса налазила северно од Марсоније (Славонски Брод), јужно од Мурсе (Осјека), а источно од Новијетунуна. Остаје питање дали су Марсонија и Мурса добили име по мочвари или обрнуто, али је то небитно за наше даље излагање?
Јордан у свом делу још једном помиње Словене, када говори о ратовима које су водили са готским краљем Херманериком и ево шта каже: „Post Herulorum cede item Hermanaricus in Venethos arma commovit, qui, quamvis armis despecti, sed numerositate pollentes, primum resistere conabantur. Sed nihil valet multitudo ruminbellium, praesertim ubi et deus permittit et multitudo armata advenerit. Nam hi, ut in initio expositionis vel catalogo gentium dicere coepimus, ab una stirpe exorti, tria nunc nomina ediderunt, id est Venethi, Antes, Sclaveni; qui quamvis nunc, ita facientibus peccatis nostris, ubique deseviunt, tamen tunc omnes Hermanarici imperiis servierunt.[5] (ПРЕВОД: После пораза Херула подиже против Венета Херманерик оружје поново, а ови, премда никакви у јунаштву, али бројем јаки, из почетка покушаше да се одупру. Али ништа не вреди нератничка величина, нарочио тамо где и бог то допушта и долази мноштво наоружаних. А ови, као што смо почели да казујемо на почетку излагања или у каталогу народа, од једног колена потекавши, три имена сад изнеше, то јест Венети, Анти, Склавени; па премда сада услед наших грехова посвуда бесне, тада су ипак сви служили властима Херманериковим)“.
И у овом Јордановом цитату нема помена о никаквој сеоби или досељавању, већ о ратовима Словена-Венета са Готима. Оно што пада у очи је наводно лоше јунаштво наших предака, што ће се и касније преносити као нека врста пропаганде код свих писаца који су писали на латинском и грчком језику. Остаје само питање како су тако неборбени и плашљиви Словени успели да победе све своје непријатеље, који су наводно били врхунац јунаштва и ратничке вештине тог доба. Али то је предмет неке друге расправе. Незнамо само како се то Јордан узима као извор о наводном досељавању Словена на Балкан, код наших званичних историчара, када он ниједном речју не помиње никаво досељавање Словена, већ напротив, Словене управо види на њиховом исконском простору, тј. у Подунављу.
Римске провинције Горња Панонија (Pannonia Superior) и Доња Панонија (Pannonia Inferior). У Горњој Панонији видите град Новиодунум, а у Доњој Панонији град Мурсу, у близини кога се налазила мочвара Мурса, одакле су се према гетском-готском историчару простирали Словени.
Агатија
Агатија је рођен око 536. год. у граду Мирини у Малој Азији. По завршетку књижевности у Александрији и права у Бејруту, долази у Цариград. Написао је Историју у пет књига. Она углавном представља допуну Прокопијевих дела, али по стилу и приповедању знатно заостаје за Прокопијевим делима.
Тако Агатија када говори о опсади колхидске тврђаве Оногур из 555. год. коју држе Персијанци помиње Словене. Ево тог његовог цитата: „Ове су водили Дабрагеза и Усигард обојица варвари додуше, али заповедници ромејских одреда“. Затим описујући како су напали један неопрезан одред Персијанаца каже: „Пошто су ишли у слабом реду и неопрезно, на њих изненада насрнуше Дабрагеза и Усигард са својим људима и одмах их у бекство натераше“[6].
Када описује одбрану колхидске тврђаве Фазис из 556. год. од Персијанаца каже: „И да би лађе, распоређене по реци, биле сасвим заштићене, командир Дабрагеза, по народности Ант, и лохаг Елмингир, Хун, поступише по наређењу и од бродовља издвојише десет брзих лађа са крмом на оба краја те отплове подаље уз реку. Они су будно стражарили и, пазећи на прелазе, пловили би сад средином реке, a сад уз једну или другу обалу“[7].
Још једном Агатија помиње Словене у служби ромејског царства када описује борбу Ромеја и кавкаског племена Мисимијана из 556. год. Ево шта каже: „Словен, по имену Сварун. Он баци копље на једног који je y ратној справи био слабије заштићен, и смртно га рани“[8]. Након тога уследило је рушење ратне справе и предаја Мисимијана, тј. склапање примирја између њих и Ромеја.
Из ових Агатијевих цитата видимо да су многи Словени служили у ромејској војсци, као што смо и раније видели из Прокопијевих списа. Видимо да су многи од њих били заповедници ромејских трупа попут Даброгезе и Усигурда. Агатија нам даје и име једног истакнутог ромејског ратника словенског порекла који се звао Сварун. То је само доказ о нашој аутохтоности, а никако о некаквом досељавању, јер да су Словени заиста дошли, они неби тако брзо били прихваћени од Ромеја, па им не би било поверено заповедништво над посебним одредима, поготову када видимо из њихових дела да су готово увек Словени били у сукобу са Ромејима. Такође то показује и карактер ромејског царства, као једне мултиетничке универзалне империје, где су сви који су поштовали систем царства могли да напредују у служби, како у војсци тако и у цивилству до највиших државних звања, без обзира ког су етничког порекла били: Грци, Словени, Јермени, Сиријци… као што ћемо показати и у наредним текстовима.
Године 589. Агатија описује провалу хунског племена Куртигура. Прешвши преко Дунава, Куртигури се деле на две групе, од којих је један одред кренуо ка Цариграду. Ево шта каже Агатија о томе: „У међувремену онај други варварски одред, који je угрожавао Херсонес, често je јуришао на зид, примичући лествице и опсадне справе, али je исто тако често био одбијан од Ромеја који су били унутра и свом снагом га бранили. Њима на челу стајао je Герман, син Доротејев. Он је био сасвим млад и тек су му бркови почели да расту, али истицао се као уман војсковођа и спреман je био на подвиге који су превазилазили његову младост. Његова отаџбина je била илирски град који се од давнина звао Бедеријана, a доцније му je промењен назив у Јустинијана Прима. Јер цар Јустинијан, пошто je y њему био рођен, своје родно место достојно je украсио разноврсним делима и од безначајног места створио je богат град и назвао га према своме имену“. Пошто је Герман успешно бранио Херсонес, Куртигури мењају план и још једном покушавају да га заузму. Ево шта о томе каже Агатија: „Прикупивши веома много трске, и то оне најдуже, најчвршће и најдебље, и слажући једну уз другу и повезујући их узицама и ланеним концима, израдише много свежњева, Поставивши тада преко њих дрвене праве мотке као веслачке клупе и пречаге, и то не по читавој дужини него само на крајевима и у средини, и омотавајући свежњеве дебљим узицама, и повезујући их међусобно и учвршћујући, стезали су их толико чврсто да су од три или више добијали по један сплав, довољно широк да прими четири човека и дубок толико да сигурно носи терет и да се услед танкоће не потопи. Таквих сплавова израдише не мање од стопедесет“[9].
Дакле и из овог цитата се види да није реч о никаквом досељавању већ о војном упаду. Такође овде Агатија пише о Хунима, тј. о једној њиховој грани Куртигура како су је записали ромејски писци. Ако Хуни нису Словени, већ Монголи невидимо потребу за тим да у зборнику „Византијски извори за историју народа Југославије“ буду цитирани ови редови. Међутим став наших научника о овом проблему иде дотле да тврде како овде ромејски писци под Хунима не виде „праве“ Атилине Хуне који су по њима монголског порекла, већ претке данашњих Бугара, па пошто су Бугари такође Словени, због тога су ови цитати из Агатијиног дела и уврштени у зборник. Међутим проблем опет настаје јер иста та званична наука тврди како су и „прави“ Бугари такође татарског порекла, дакле блиски Монголима, а не Словенима, па се опет поставља питање „зашто су ови цитати уврштени у зборник“? У 19. веку су по питању Хуна занимљиве радове дали Јуриј Венелин и Александар Вељтман, што смо и напоменули у предходном тексту када смо обрађивали дело Прокопија из Цезареје, а о том проблему можете видети наш текст „Ко је био Атила и ко су Хуни“?[10] У сваком случају из овог Агатијиног цитата видимо јасно да се не ради о досељавању већ о војном походу.
Јован Малала
Јован Малала је рођен негде крајем 5. века у Антиохији. Пореклом је био Сиријац. Кад су 540. год. заузели Персијанци, преселио се у Цариград, где је и умро око 574. год. Написао је велику Хронику у 18 књига, где обрађује време од библијског Адама па до његовог доба. Балканским Словенима је посветио врло мало пажње. Има их тек у једном пасусу Малалиног обимног дела.
Ево шта Јован Малала каже о Словенима и њиховом продору у Тракији из 559. год: „Месеца марта, индикта седмог, провалише Хуни и Словени у Тракију. Водећи борбу поубијаше многе, a неке и опљачкаше. Тако опљачкаше Сергија, сина Бакховог, војсковођу и Едерма, старијег сина Калоподијевог, и одведоше их у ропство. Стигоше до Цариграда, открише порушена места Цариградског белема, провалише кроз њих и продру све до цркве св.Стратоника *** ортодаксну веру“.[11]
Где овде Јован Малала говори о сеоби? Нигде. Малала помиње само провалу тј. војни поход Словена и Хуна кроз провинцију Тракију. Видимо да продиру до Цариграда и да на једном лоше утврђеном месту на цариградском бедему успевају да уђу у Цариград и да продру до цркве св. Стратоника. Обзиром да је на том месту оштећен текст, претпостављамо да је тамо писало да су Словени продревши до поменуте цркве „угрозили и саму ортодоксну веру“. Да ово не буни неког, морамо да кажемо да су Словени који су продирали са простора северно од Дунава, на територију ромејског царства у то време били припадници властите словенске религије, а не хришћанства, док су Словени који су били у служби ромејског царства вероватно морали да буду хришћани-православни, јер иначе тешко да би могли да буду у служби царства, мада из историје ромејског царства знамо и за неке изузетке поводом тог питања. Такође из целокупног огромног Малалиног дела на преко 800 страна Словенима је посвећен само један пасус.[12] Занимљиво. Како је то могуће, ако се Словени досељавају на Балкан већ у том периоду, а да један писац у својој обимној Хроници у 18 књига, не запише ни један једини редак о тој сеоби, и удостоји их само једног пасуса, а и у њему не говори о сеоби већ о упаду словенске војке?
Менандар
Менандар се родио око 550. год. у Цариграду, а умро највероватније крајем 6. века. Био је ромејски правник, царски гардиста и историчар. Његова историја која је углавном наставак Агатијиног дела сачувана је само у фрагментима и компилацијам из 10. века. Она представља драгоцен извор за односе између Ромеја са једне и Авара и Словена са друге стране, али као што ћемо видети ни код њега нема помена никаквог досељавања Словена у 6. Веку, које да се заиста догодило сигурно било прибележено од овог писца.
Када описује ромејско аварске преговоре око Сирмијума 568. год. Менандар каже: ,,Бајан после борбе οко бедема послао je неке, да разговарају ο миру. Неки у Сирмијуму, попевши се на врх купатила које je још стајало на расположењу народу, да би по обичају, осматрали непријатеља вребали су и посматрали из скровишта да ли ће се појавити нека варварска војска, и чим опазише аварске гласнике који већ долазе залутавши у даљини са стазе, a не распознавајући их тачно, посумњаше да je аварска војска и одмах јавише и послаше знак. Бон незадовољан тиме пожури да сигурније испита истину. Дознавши да Авара има мало и да они желе да разговарају као гласници, пошаље и сам изван бедема оне који треба да воде преговоре ο измирењу“. Када преговори о миру нису успели аварски каган Бајан одлучује: „да десет хиљада Кутригура званих Хуна пређу реку Саву и да пустоше кроз Далмацију, а, сам je сa свом својом војском, прешавши Истар, боравио на гепидским границама“[13].
Из овог цитата видимо да су Авари после неуспешног покушаја да заузму Сирмијум (Сремску Митровицу), који је својевремено био једна од 4 престоница римског царства, дакле за Ромеје врло важан град, покушали да мировним преговорима извучу што већу корист за себе, па када то није успело аварски каган Бајан шаље одред од 10.000 Куртигура тј. Хуна који су му били потчињени да опустоше Далмацију, док је он са војском прешавши Дунав боравио у Срему, који је раније био поседнут од Гепида. Видимо да нема никаквог насељавања, већ само војног похода, овог пута на римску провинцију Далмацију и то не Словена него Куртигура.
Даље Менандар описује даљи ток преговора између Авара и Ромеја, па долазимо до једног занимљивог места где сазнајемо да су Авари склопили са Ромејима споразум о нападу на Словене и да су уз помоћ ромејских бродова пребачено 60.000 аварских коњаника на словенску земљу северно од Дунава. Ево шта о томе Менандар каже: „када je прешао на супротну обалу реке одмах je спалио села Словена и опустошио поља, водио je и односио све, пошто се нико од варвара није усудио да му изађе у сусрет, него су се разбежали у шикаре и шумске гудуре. Овај покрет Авара против Словена није настао само услед цезаровог посланства и жеље Бајанове да Ромејима узврати љубав за све чиме му je цезар у највећој мери исказао пријатељство, него сy му били врло мрски и због личног непријатељства. После je наиме аварски вођа, самом Даурентију и жупанима који су на челу народа дозивајући их да се покоре Аварима и да ће бити уписани за плаћање данка. Дауритије и вође са њим им рекоше „Ко je, дакле, тај од људи и који се греје на сунчевој светлости, који ђе покроити нашу снагу? Навикли, смо, наиме, да владамо туђим, а не други нашим. У то смо сигурни док буде ратова и мачева. Пошто су се Словени овако обесно понашали, нису се друкчије владали ни Авари у своме самохвалисању. Затим из тога прнцкоше погрде и увреде, пошто су, варвари уске и надувене памети, и мећусобно се. посвађаше.. И Словени, не могавши да обуздају срџбу, убише посланике који онамо дођоше, како je Бајан другим путем дознао. Због тога je Бајан одавно подизао оптужбе против Словена и имајући према њима потајну мржњу, a иначе љутит, што нису постали њему подложни, a шта више и што je од њих претрпео непоправљиво, и истовремено желећи да учини услугу цезару, a y исто време, мислећи да ће наћи богату земљу, јер одавна ромејска земља од Словена*** a њихова земља никада од кога другог од свих народа…“[14]
Ни овде невидимо доказе за никакво досељавање, јер Авари по склопљеном споразуму са Ромејима и уз њихову свесрдну помоћ око пребацивања аварске војске преко Дунава, нападају Словене на њиховој земљи. Такође видимо да су Словени организовани у неки облик државе јер имају владара кога Менандар назива Даурентије, као и жупане који заједно са њим управљају-владају Словенима. Простор на коме су Авари напали Словене је Влашка у данашњој Румунији. Дакле и овде имамо податак да је тај простор, као и цело Подунавље исконска словенска земља, као што смо раније видели код Прокопија и Јордана, а то се види и код њихових предходника Приска и Псеудо-Цезарија, али о томе ћемо више писати у неком другом поглављу. С тим у вези треба обратити пажњу на задњу реченицу из цитата где се каже да је аварски каган мислио да ће „наћи богату земљу, јер одавна ромејска земља од Словена*** а њихова земља никада од кога другод од свих народа…“ Очигледно да на месту где је оштећен текст стајало „пљачкана“ или „уништавана“, јер се само тако може схватити смисао реченице. Дакле аварски каган Бајан је сматрао да ће затећи богатсво у словенској земљи јер су Словени дуго времена продирали и пљачкали по територији ромејског царства, док на њиховој словенској земљи нико није пљачкао и уништавао, па је с тим у вези он и очекивао да ће у свом походу стећи добар плен.
За годину 579. Менандар каже: „кренувши са целом војском стиже у подручје реке Саве, између града Сирмијума и Сингидунума. И предузео je да премости реку, непријатељски смишљајући граду Сирмијуму, желећи да га покори, a бојећи се да не буде спречен од Ромеја који су држали посаду у Сингидунуму и прибојавајући се њиховог дугогодишњег искуства и знања у прелажењу река чамцима, желећи да подухват оствари пре него што његова намера изађе на видело, сакупивши’ бродове и многе сплавове по горњој Панонији и на Истру, од њих јe направио ратне бродове и сам са целом варварском војском пешке прелазећи преко Сирмиског острва дође до реке Саве. Πошто су се Ромеји у тим градовима поплашили и прозрели мy намеру, стратег у Сингидунуму Сет пошаље хагану да упита са којом je намером, када чврсти мир и пријатељство владају између њега и Ромеја, дошао на реку Саву, говорећи још да неће мирно гледати да се предузме грађење тог моста на реци, будући да цар то уопште не допушта. Рече (хаган) да изграђује мост не намеравајући ништа учинити против Ромеја него да би пошао против Словена и прешавши Саву и прошавши кроз ромејску земљу да ће одмах прећи Истар против њих, пошто му цар ромејски спреми много чамаца за прелаз. То да je и раније радио из љубави према ромејском цару и да je, ослободивши многе хиљаде заробљених из ромејске земље који су робовали Словенима, одмах их враћао Ромејима. Сада рече да je претрпео срамоту од њих који нису хтели да плате тада одређени данак за сваку годину, и да су убили аварске посланике к њима послане, и због тога да je дошао на Саву. Ради тога нареди да Сет прими посланнке које ће он послати цару, a који he молити да му се спреме бродови на Истру, пошто намерава да се пребаци против Словена, и рече да je спреман заклети се заклетвама које и Авари и Ромеји сматрају највећим да не смишља никакву штету против Ромеја нити против града Сирмијума, него због напада на народ Словена да жели да изгради мост. То се није чинило истинитим ни Сету самоме ни Ромејима у Сингидунуму“[15].
Из овог подужег цитата Менандар нас обавештава о градњи моста на реци Сави од стране Авара ради њиховог преласка на простор ромејског царства, а све ради како они тврде напада на Словене, на простору данашње Влашке, као што су извели раније, што смо видели у предходном цитату. Међутим као што видимо Ромеји нису имали поверења у њих и сматрали су да је та аварска изградња моста уперена против њих, тј. ка заузећу Сирмијума. Из цитата видимо да се простор данашњег Срема називао „Сирмиско острво“, што ако га поматрамо са данашњег гледишта и није баш сасвим тачно, јер је са три стране окружен рекама, са севера и истока реком Дунавом, а са југа реком Савом, док је на западу копно, односно област Славонија. Међутим у то време са запада Срема као што смо и раније напоменули налазила се мочвара Мурса, између Марсоније (Славонског Брода) и Мурсе (Осјека), па је данашњи Срем заиста био својеврсно острво јер је са све четри стране био окружен великим водама. Овај податак нам је и додатни доказ да је мочвара Мурса добро убицирана, јер су у прошлости многи научници покушавали да је изместе са овог терена, јер се није уклапала у наводну словенску прапостојбину која је по њима била иза планинског венца Карпата, па су мочвару Мурсу тражили на разним местима, само не онде где је заиста била.
Године 581, док су се водили преговори између Персијанаца и Ромеја десила се провала Словена у Тракији. Ево шта о томе каже Менандар: „И док je, дакле, у таквим пролазило време и док су се посланици обеју држава тиме бавили, a источни рат стајао такo у неизвесности, четврте године царевања цезара Тиберија прикупио се у Тракији народ Словена, више од сто хиљада, да би опљачкао Тракију и многе друге земље“[16].
Овде Менандар помиње да се прикупило чак 100.000 Словена да би опљачкали Тракију и многа друга места. Међутим ни овде он не помиње насељавање, већ поново војни поход ради плена. Оно што примећујемо је да се та огромна војка прикупила у Тракији, а не северно од ње у данашњој Влашкој. Тракија је тада обухватала шире подручје него сада: од реке Дунав на северу до Белог (Егејског) Мора на југу и од Црног Мора на истоку, па до река Искар и Месте на западу. Значи ли то да су Словени непосредно пре тога успели да загосподаре једним делом Тракије чим су на њеном простору сакупљали војску за нападе на друге делове ромејског царства? Овај податак колико нам је познато није познат нашој службеној науци.
Након тога Менандар описује даље преговоре између Авара и Ромеја око предаје Сирмијума и коначно предају Сирмијума 582. год. Ево шта о томе каже: „Бајан рече да Ромеји треба да му без борбе предају Сирмијум јер није остало више никакво средство да град не буде освојен. Сем тога он ће врло брзо пропасти услед несташице животних намирница, јер, прво, са две стране му je затворен довоз жита, и друго, аварска сила неће одустати од рата док joj град не падне у руке“[17]. Након тога пошто није стизала помоћ граду од стране ромејске војске, град је предат Аварима, склопљен је мир, а Ромеји су се обавезали да плате данак за предходне три године.
Из овог последњег Менандровог цитата такође нема никаквих података о досељавању Словена на Балкан, чак ни у назнакама, већ о коначном заузећу Сирмијума од стране Авара. Дакле Менандар као писац уопште није никакав извор за досељавање Словена на Балкан током 6. века, што смо видели из цитата које смо навели, а такве податке нећете наћи ни у другим његовим цитатима који се налазе у наведеном зборнику, а ми их нисмо навели овде због обимности текста, али и зато што је потпуно непотребно, јер не говоре о никаквом досељавању Словена на Балкан, али остављамо сваком на вољу да то провери и сам се увери у истинитост наше тврдње.
Евагрије Сколастик
Евагрије је рођен у Сирији, у месту Епифанија 536. год. Живео је највише у Антиохији где је вршио адвокатску службу. Заједно са антиохијским патријахом Григоријем, долази у Цариград , као његов правозаступник. Сматра се да је умро крајем 6. века. Оставио је иза себе „Црквену историју“ у шест књига. За нас је од значаја само његова пета и шеста књига где он само узгред помиње Словене.
Ево једног од цитата који се односи на годину 582, након склапања мира између Ромеја и Персијанаца „…Кад je то било урађено на истоку, био je освојен од Авара Сирмијум, који су најпре држали Гепиди и после тога предали Јустину…“[18]
Овде видимо да Евагрије помиње исти догађај о заузећу Сирмијума као и Менандар, па неки закључују како је он користио Менандра као извор за тај догађај, мада обзиром да је о догађају заузећа Сирмијума могао да сазна и од неких сведока тога времена, можда га је и унео независно од Менандра.
Две године касније тј. 584. Десио се продор Авара све до југа Балкана. Како нас обавештава Евагрије, он се десио због заузећа ромејске војске у рату против Персијанаца. Ево шта о томе каже: „…Док се то тако догађало, Авари стигавши два пута до такозваног Великог Зида, Сингидунум, Анхијал и целу Хеладу и друге градове и тврђаве освојише и опљачкаше, уништивши и спаливши све, пошто je огромна војска боравила на истоку…“[19]
Поред тога што и овај цитат не говори о досељавању већ о провали односно војном упаду Авара, где се говори да су освојили и порушили све тврђаве од Сингидунума (Београда) па до Југа Балкана, тј. до Хеладе, овај цитат нам је изузетно важан јер Евагрије као савременик тих догађаја нигде не говори да су ти Авари и Словени који су „освојили Хеладу и порушили градове“ староседелачко становништво тј. „Хелене“ наводно раселили и на њихово место населили Словене, како нас о том догађају неколико векова касније извештавају неки други ромејски писци које ћемо обрадити у наредним поглављима. Поставља се право питање, ко је о том догађају био боље обавештен Евагрије као савременик тог догађаја или каснији писци који су о тим догађајима писали са велике временске дистанце, врло често водећи рачуна о дневно-политичким потребама свог времена, пишући и „удешавајући“ историју како је то захтевао тренутни политички тренутак, што морамо приметити ни данас није изузетак?[20]
Свих пет аутора из овог поглавља, као и Прокопије из предходног поглавља, су писци који су живели, стварали и описали догађаје који су се догодили у 6. веку. Ниједан од њих, ни једном својом реченицом, једним својим редком није поменуо никакво досељавање Словена на Балкан у том периоду. Напротив, они говоре само о војним походима Словена на простор ромејског царства. Такође Јордан и Менандар нам потврђују као и Прокопије у предходном поглављу да је Подунавље исконска земља Словена. Агатија нам пружа податке да су неки Словени били у служби царства, па и њега можамо схватити бар посредно као аутора који говори о нашој аутохтоности, а никако као аутора који потврђује наше досељавање.
Из свега наведеног, тачније из овог и предходног поглавља можемо, дакле, да закључимо, да бар што се тиче аутора из 6. века чија дела наша наука узима као доказе за наводно досељавање Словена, нема никаквог говора о томе. Наведене ауторе можемо узети у обзир само као писце који нам пружају одређене податке о нашој средњовековној прошлости, као и нашим ратовима са Ромејима, али војном доприносу неких наших саплеменика тој империји, а никако као ауторе који доказују сеобу Словена на Балкан, јер о томе нема никаквих података код њих. У два поглавља која следе након овог, приказаћемо писце који су живели и стварали у 7. веку, да видимо дали они говоре о досељавању Словена или о нечем другом.
Аутор: Александар Митић*
* Аутор је до сада објавио неколико чланака и књигу „Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на тероторији савремене Грчке“, где је, између осталог, обрадио и питање хеленизације Срба
ЦЕНА: 1.200,00 , НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН: 064 224 334 9
ЛИТЕРАТУРА
[1] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Theodorvs Mommsen, Berolini, 1882, str. 62-63
[2] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, 1823, Архив Војводине Нови Сад – Словенски институт Нови Сад, 1998.
[3] “Magistri Vincetii episcopi cracoviensis Chonica Polonarium sive originole regum et principum Poloniae”, Monumenta Poloniae Historica, Krakow, 1952.
[4] Boguchvali – „Chronica Polonica“, Monumenta Poloniae Historica, Nov. Ser. Krakow, 1952.
[5] Исто, стр. 88-89
[6] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Агатија, превод Фрање Баришића, стр. 75
[7] Исто, стр. 76
[8] Исто, стр 77
[9] Исто, стр. 78-79
[10] Александар Митић – Ко је био Атила и ко су Хуни? www.balkanskageopolitika.com
[11] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Јован Малала, превод Фрање Баришића, стр. 84.
[12] Ioannis Malalae – Chronographia, Corpus scriptorum historiae bizantinae, Inpensis Et. Weberi, Bonnae, 1831.
[13] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Менандар, превод Б. Крекића, Л. Томића, стр. 88.
[14] Исто, стр. 91-92
[15] Исто, стр. 92-93.
[16] Исто, стр. 96.
[17] Исто, стр. 97.
[18] [18] Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, САН, Византолошки институт, Београд 1955. Евагрије, превод Б. Крекића, стр. 100.
[19] Исто, стр. 101.
[20] О Србима и Словенима на простору савремене Грчке, па самим тим и ромејске провинције Хеладе видети: Александар Митић – Срби у Грчкој, трагови Срба и Словена на простору савремене Грчке, Балканска Геополитика, Бања Лука, 2019.
Извор: balkanskageopolitika.com
Нема коментара:
Постави коментар