Деспот Стефан Лазаревић у народу познат и као Високи Стефан, био је син кнеза Лазара и кнегиње Милице.
ЗА ЊЕГА СЕ КАЖЕ ДА ПРЕДСТАВЉА ГОРОСТАСНУ ФИГУРУ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ.
Када је имао само 13 година, започиње своју владарску каријеру и на своја плећа узима Србију – оптерећену материјалним и људским жртвама, у којој влада безвлашће и страх од турске најезде.
У том периоду, преживела властела се повлачила на своје територије без жеље да брине о становништву.
У оваквим околностима и уз свесрдну помоћ мајке, Стефан је сазревао као личност, државник и ратник. Стефан Лазаревић израстао је у, појавом, невероватног човека. Био је риђокос, имао је плаве очи и био необично висок. Причало се да људи нису могли дуго да издрже његов поглед.
Зашто Стефан Високи?
У много чему особен, он је једини српски владар чији су земни остаци идентификовани ДНК анализом, што додатно заокружује слику о његовој посебности и у смрти, и у животу.
Дуго се мислило да је гроб деспота Стефана у манастиру Копорин. Након ДНК анализе која је обављена на моштима пронађеним у неименованом гробу у манастиру Манасији, његовој задужбини, утврђено је да мошти припадају Стефану, особи у најближем сродству са кнезом Лазаром Хребељановићем.
Откривени земни остаци деспота Стефана говоре о његовој висини од око 178 цм, што је импресивна висина у епохи у којој се просечни раст одраслог мушкарца кретао око 165 цм.
Први витез Европе
После Косовског боја Србија се обавезала на слање помоћних одреда отоманском султану и плаћање данка. Као отомански вазал, Стефан је предводио српске одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.
Битка код Ангоре 1402. била је тежак пораз Отоманских снага, али и место где је Стефаново ратничко умеће највише засијало. Након ње добио је и титулу деспота.
Књижевник Александар Тешић, аутор романа о деспот Стефану „Онај што научи мрак да сија“, каже:
– Након овог боја слава деспота Стефана прочула се надалеко. Сви су му се дивили као ратнику. Чак су му и Монголи „скинули капу“. Са друге стране, у бици код Ангоре султан Бајазит је заробљен и убрзо је умро, а постојала је изјава деспота Стефана да је то био његов најсрећнији дан јер се ослободио Бајазитових окова.
Након Ангорске битке углед Стефана Лазаревића је нагло порастао, а легенде о његовом јунаштву рашириле су се по Европи.
Прича каже да су млади ратници из читаве Европе “хрлили” у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу.
Сви ови догађаји очеличили су деспота Стефана. Био је члан Витешког реда Змаја, познат и признат у читавој Европи. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био “Први витез“, а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.
Изузетна улога деспота Стефана у историји Београда
Дубоко свестан деликатног положаја мале Србије медју великима, деспот Стефан је 1403.године, постао вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замену за то, Србија је добила свој “бели град”, Београд је постао саставни део Србије и њена престоница.
До тог времена Београд је био разрушен, напуштен и “уклет“ град. Деспот га је средио и у њему владао око 15 година. Ту је подигао и цркву посвећену Богородици, заштитници и њега и Београда. Новостворена престоница је као своју славу прогласила Вазнесење Господње – Спасовдан и то се није променило до данашњих дана.
Захваљујући изузетној вештини владања, деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.
Деспот Стефан као покровитељ културе и уметности
Из различитих извора могуће је закључити да је деспот Стефан много одударао од раскалашне властеле свога доба. Понајвише је волео да чита и разговара са ученим људима. Волео је да пише и да лично преводи са грчког, као и да одлази у лов, а посебно са соколима.
Уживао је у хорском певању духовних и литургијских композиција, а за световну музику, по речима Константина Филозофа, није много марио, са изузетком походне војне музике, за коју је мислио да је добра за подизање војног морала при ратним сукобима.
СД/Стил
Нема коментара:
Постави коментар