Утрла пут повратку српског народа својим коренима и пракоренима

ОВО ЈЕ ЖЕНА КОЈА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ЈЕ СРПСКИ ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ НА СВЕТУ (ВИДЕО)

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Српски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш српски језик најсроднији древном санскритском језику

„Ако желиш да уништиш неки народ – уништи му историју!“

Српска званична „научна“ јавност више од једног века делује „килаво“, без воље и начина да се ухвати у коштац са исфабрикованом историјом Срба којој је циљ да заташка и уништи српски идентитет и да Срби вечито буду тиква без корена, сагласно лажној и фалсификованој историји по којој су Срби хорда дивљака која се од некуд доселила на Балкан у VII веку (662 год.) и почела све живо да убија и отима земљу народима који су ту живели. Врхунац тог културно-духовног геноцида кривотворењем српске историје достигнут је данас.

На 35. заседању Комитета Унеска у Паризу, Француска је, дрско и уз застрашујуће притиске, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“.

Србе је то шокирало…

Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“.

Душебрижници „теорије завера“ који бдију над „глобалним селом“ да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре: „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“.

Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.

Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје!

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Српски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш српски језик најсроднији древном санскритском језику, а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!

Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

По одласку у пензију, до своје смрти, живела је у зајечарском селу Вражогрнац.

Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић, рођен 1906. у Врбици код Зајечара, аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“, професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића.

Врхунац њеног истраживања је „Речник сродних српских и санскритских речи“, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“ 2000. године.

Овим делом Бранислава је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност српског и санскритског језика. А пошто се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици, онда је више него јасно колики је значај рада Браниславе Божиновић за српски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратрку српског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег бића, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује управо данашњи тренутак, кад нас разбијају и уништавају много жешће него у ранијим деценијама.

Бранислава Божиновић; фото: Јутјуб принсткрин

Овако је говорила Бранислава:

„У свакој егзистенцијалној кризи и поготово оваквој у каквој се нашао српски народ, из бројних разлога и особито ради подршке идентитету, актуализују се трагања за коренима. Према мојој обавештености и оцени она се врше на два неприкладна начина. Првим се пребира по адвентивним коренима, по онима који су избили пошто је српски народ преведен у хришћанство и добио азбуку, ушавши тиме у историју; дубље од тога његово стабло се калеми на византијски и чак на семитски корен. Други начин је неопростиво романтичан, препознавање фонетских сличности између имена неких географских локалитета, пошавши од Ганга па наовамо, са српским речима, изводећи из овога произвољне закључке о старости и кретању Срба.