Академик Радослав Грујић, иако службено и даље злочинац без националне части добио је 2003. улицу у Београду, што готово ниједан пролазник није ни приметио.
Академик протојереј Радослав Грујић
Био је заборављен. За њега нису знали ни Срби који су у колонама ишли на поклоњење моштима кнеза Лазара почетком деведесетих. Нису знали ни да их је он спасао од уништења у Павелићевој усташкој држави. Као што ни верници који одају пошту моштима цара Душана у Цркви Светог Марка не знају да их је Грујић пронашао и сачувао.
Име спасиоца српске баштине из српске историје су избрисали судови склепани на брзину 1944. и 1945. од удворица новим властима. Полтрони су оклеветали великог патриоту, академика Радослава М. Грујића, протојереја СПЦ, професора Београдског универзитета.
Прогласили су злочинцем и издајником и лишили српске националне части човека који је током Другог светског рата спасао хиљаде српске деце из НДХ.
ГРУЈИЋ, научник крхке грађе и лавовског срца је још 1904.уздрмао Хабзбуршку империју. Као српски народни трибун он је књигом „Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији“ дигао на ноге Европу и оборио оптужницу у Велеиздајничком процесу у Загребу. Циљ те бечке монтаже требао је да докаже да Срби не постоје као аутохтони народ, а на њему је утемељена усташка идеологија.
Цео живот је професор Грујић посветио одбрани свог народа и његове баштине.
После Великог рата у тек ослобођеном Скопљу основао је универзитет и музеј. Открио је остатке манастира Свети архангели код Призрена и у њему мошти ктитора, цара Душана. Донео их је у Београд уочи Другог светског рата, када је основао и Музеј СПЦ.
ТОКОМ немачког бомбардовања 1941. стари професор Грујић је легао преко сандука с Душановим моштима надајући се да ће их тако заштитити у случају експлозије. Данас су и међу стручњацима ретки они који знају да је неуморни прота прави писац меморандума о страдању Срба у НДХ који је послат југословенској влади у Лондону.
Уложен је огроман напор да овај документ прође кроз окупаторске контраобавештајне мреже до британске престонице и обавести слободни свет о геноциду над Србима. Међутим, под притиском хрватских али и неких српских министара у емигрантској влади, нарочито генерала Симовића, истина о српској трагедији није објављена.
АКАДЕМИК Грујић је ризиковао живот и спасао 1942. мошти кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира које су пустошиле усташе. Током рата професор Грујић је радио на Београдском универзитету који је само формално постојао.
Највећи број зграда, опреме и књига је био уништен у априлском бомбардовању. Велики број професора је пензионисан, а 34 је стрељано у логору на Бањици. Предавања нису одржавана, било је дозвољено само полагање испита студентима завршних година. Грујић је позван из пензије да буде ректор Богословског факултета и са тог места помагао је колегама које су биле осумњичене за антигерманизам.
– Професор Грбић је често долазио у Археолошки институт и причао нам како је проф. Грујић спасао многе београдске археологе и интелектуалце – каже проф. др Миомир Кораћ. – У то бреме је на Калемегдану обављао ископавања немачки археолог кога је Грујић познавао и на чију молбу су укључени српски стручњаци који су претходно избачени са факултета. Тако су зарађавали за живот, а некима је тако спасена глава.
ПОСЛЕ повлачења окупатора 1944. професор Грујић постаје мета нових власти. Први камен на њега бацају колеге професори београдског универзитета, улагујући се победницима.
– На измаку 1944. године, Суд части Универзитета у Београду, под редним бројем 1, тражи да др Радослав Грујић да изјаву о својој делатности током Другог светског рата, а овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић – забележио је покојни др Слободан Милеуснић, некадашњи директор Музеја СПЦ. – Прота Грујић одговорио је да, по строгом испиту своје савести и поступака, никада, ни пре рата, ни током окупације, није ништа учинио што би могло бити, на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно. Чланови Суда части и душебрижници нове идеологије 3. априла 1945. године доноси пресуду којом се професор Грујић кажњава удаљавањем с Београдског универзитета.
У ПРЕСУДИ се као кључни докази колаборације са окупатором наводи Грујићев предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата. То није био крај прогона.
– Одлуком Одбора 4. насеља НО Рејона 1. септембра 1945. године др Радослав Грујић је лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао – записао је покојни др Слободан Милеуснић.
ИАКО звучи парадоксално, власти које су осудиле професора Грујића нису могле да се одрекну услуга „народног непријатеља“. Допустиле су му да као представник Синода СПЦ трага за покраденим благом из српских цркава и манастира на простору НДХ и сведочи о усташком затирању вековних трагова српског постојања.
– Делегат Светог архијерејског синода професор др Радослав Грујић известио је Синод да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа и прошлости, тим више што оно пружа необично много података и за вековне братске односе Срба и Руса – пише у писму од 8. децембра 1945, које Синод упутио Верској комисији Србије. Писмо је било вапај јер је хрватска комунистичка власт на сваки начин избегавала враћање опљачканог културног блага.
САХРАЊЕН ДОБРОВОЉНИМ ПРИЛОЗИМА
АКАДЕМИК Радослав Грујић умро је 1955. на Хвару. Његово тело донето је и сахрањено у Србији захваљујући добровољним прилозима које је сакупио академик Дејан Медаковић. Тадашњи председник САНУ није хтео да за ту сврху исплати новац који је академија дуговала Грујићу за две књиге.
У СЕПТЕМБРУ 1945. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача устројила је досије за Радослава Грујића у циљу његовог проглашења за ратног злочинца. Као докази наведена су 24 писана материјала од којих се истичу „Штампана књижица од др Грујића Историјски значај Срба у Хрватској“, „Предлог др Грујића Одбору за попис и опис старих српских рукописа“, „Предлог др Грујића Одбору за попис и опис регистровања уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата“.
Неправедно осуђен, без икаквих грађанских права и болестан, прота Грујић послератне године проводио је у депоима Црквеног музеја у Београду чији је дугогодишњи управник и оснивач био, као и у Патријаршијској библиотеци.
– Две племените страсти нису га никада напуштале – забележио је академик Светозар Радојчић, историчар уметности светског гласа. – Његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спасава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности.
Друга деценија XX века у озбиљној је конкуренцији која ће бити проглашена за најтежу у претходних две године; коље се по томе са петом и десетом. Међутим, она је без сумње најтријумфалнија од свих наших модерних декада, јер је ма колико да је била страшна и смртоносна за нас, окончала се победом (на неки начин симболично) крунисаном уласком српских трупа у Загребу, престоницом Краљевине Хрватске-Славоније, конститутивног дела Аустроугарске монархије. До тога је дошло на следећи начин. Крај 1918. године донео је слом Централних сила на свим фронтовима, а премда је кључна била пропаст власти офанзива на Западном фронту након што су се у САД-у сукобиле и немогуће даље вођење рата због материјалних исцрпљености Немачког царства, до слома је било и офанзивног савеза, пре свега Српске војске, на Солунском фронту.
Српска војска на Солунском фронту. Фото: Архивска фотографија
(Иначе, Солунски фронт је формиран 1916. године, због пропасти Србије; наиме, савезничке трупе су започеле да се концентришу ту да нам помогну у предстојећем најезди Немаца и Аустроугара, али смо ми пали пре него што су успели да нам се придруже , па је умерено тога формиран фронт.) Териториј на крајњем југу сада већ покојни Аустроугарска, насељени Јужни Словенима, у првом реду Србима, Хрватима и Словенцима, формирали су октобра месеца међународно непризнати Државу Словенаца, Хрвате и Србу на челу са Народним већем. До проглашења је у Љубљани први предсједник био био је Словенац Антон Корошец (бивши једини југословенски премијер који није био српска националност), потпредседници су били Србин Светозар Прибићевић и Хрват Анте Павелић (не тајник Анте Павелић, већ тај нормални Анте Павелић, зубар и каснији председник сената Краљевине Југославије).
Дочек српске војске у Хрватској 1918. године. Фото: Архивска фотографија
Месец дана касније, Народно веће расправљало је о уједињењу са Краљевином Срба, а до 1. децембра је потврдио и регент Александар. Настало је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а пет дана касније српски армијци умарширали су у Загреб. Занимљиво је до оног што је већ новембра месеца, Народно веће из Загреба тражи улазак српских трупа у ДСХС како би се обновио црвено и огледало, а до следећих речима: „У бившој аустроугарској војсци јесте дисциплина и црвени посвећени јединствени: Држава Словенаца, Хрвата и Срба остаје опасна да ће бити похарана од повратка се чета са бојама (или Хрвата из аустроугарске војске; прим. Нов.). Влада српске државе се мисли на оно што скорије своје чете. Брзи одговор се умољања. “
Прошле недеље у парохијском дому храма Св. Саве одржана је промоција књиге ПОЉСКИ МАСАКР, аутора Горана Полетана и Урсуле Котновски која говори о томе да је српски језик корен свих словенских језика. Тема је била изузетно занимљива па се чак у једном тренутку претворила у трибину. Учешће у разговору су узели професори лингвисти који су седели у публици и тако нам донели врло занимљиве детаље о словенским језицима и њиховој трансформацији. Аутор књиге је пажљиво пратио дискусију колега, укључивао се и одговарао на питања публике.
У једном тренутку једна времешна дама замолила је аутора књиге да присутнима прочита посланицу о српском језику Стефана Немање присутној публици а он је то оберучке прихватио. Међутим времешна дама пре почетка читања је указала да је највећи издајник српског језика био Вук Караџић, који је уништио српски језик којим смо говорили вековима. На моје чуђење нико од присутних лингвиста, историчара, академика па и сам аутор књиге, нису јој то оспоравали. Нису ћутали из куртоазије или личног васпитања. Напротив са симпатијама су је слушали климајући главама у знак слагања с њеном тврдњом. И то је више него довољно да размислимо о могућнсоти да ли је Вук Караџић као историјска личност радио против Срба.
Да ли је наш велики реформатор стварно био издајник? Покушаћу да сагледам из неутралног угла држећи се чињеница и логике.
Српски професор лингвиста који је узео учешћа у дискусији изнео је важан податак да су Хрвати спалили три милиона књига написаних на ћирилици. Уништавање живог језика се започиње уништавањем његових књига. Ако су Хрвати за 25 година спалили три милиона ћириличних књига, колико су спалили Вукови реформатори Српскословенских књига за 200 година? Исти принцип је важио и онда, као данас у Хрватској. Да ли се ради о континуитету уништавања српског језика, културе и историјске баштине? Шта ту смрди, када на промоцији књиге једног лингвисте, нико од интелектуалаца није устао у одбрану Вука Караџића? Сумња се све више буди. Ми критиковање својих великана избегавамо, да се не би замерили већини која слепо верује историји. Чак иако је већина заглупљена ми нећемо да штрчимо из јата. Такав смо народ. На сву срећу, увек иштрчи понека радознала црна гуска да провири и покуша да се спаси магле. Црну гуску, беле одмах разапну а кад виде да се она сунча, после и беле крену за њом. Тако је код нас у науци, политици, култури итд.. .
Заједнички црквени језик и заједничка азбука у Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може говорити о заједничкој књижевности. Током времена језици тих народа развијали су се дивергентно, али је језик богослужења и књижевности остајао у основи исти. Додуше, појавиле су се и у њему извесне разлике и у изговору, као у средњевековном латинском у западноевропским земљама, али су се код Словена те разлике одразиле и у писању. Замена извесних вокала другима у живом говору била је праћена одговарајућом заменом словних знакова. Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског ( сада више не старословенског) језика – руску, бугарску, српску. Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна разумљивост текстова нити је умањена огромна предност пространог културног тржишта. – Павле Ивић Васпостављајући импровизацију као лингвистички (и дан данас се провуковски лингвисти гложе међу собом), форсирајући један сиромашан идиом, Вук не само да је упропастио језик него је будуће нараштаје лишио историјског континуитета. Све оно што се писало до Вука, строго узев, део је једне насилно завршене историје са којом ми, услед језичке провалије, готово да немамо ништа. У последњој анализи, наша стварна историја нема више од 150 година. Иза тога је простор једног другог језика, језика који нам је стран као руски или чешки, свеједно. Јер се континуитет историјског смисла једног народа не преноси крвљу, него језиком. -Светислав Басара
Два врсна интелектуалца, којима се не може оспорити квалитет личног мишљења и језичка стручност, дали су два конзистентна одговора на моје истраживање о могућој Вуковој издаји. Први лингвиста, академик Павле Ивић потврђује да је заједнички језик Срба, Бугара и Руса био у оптицају до Вукове реформе. Тиме указује на Вукову фисију српског језика, од којег су касније настали међусобно неразумљиви и деформисани језици двадесетог века.
Други је писац Светислав Басара, један од малобројних господара Вукосрпског језика, који дефинише суштину Вукове дезинтеграције и импровизације, дајући можда најбољи одговор на моје сумњичаво истраживање. Басарину тужилачку аргументацију нити један суд на свету не може оспорити. Он је реконструисао Вукову улогу, изложио кривична дела и последице по цео српски народ у само неколико реченица. Не постоји сажетија оптужница за тако велико кривично дело. Можда ми је сад јасније зашто су, на промоцији књиге ПОЉСКИ МАСАКР Горана Полетана и Урсуле Котновски, акдемици, лингвисти, интелектуалци, прећутно подржавали оптужбу времешне даме.
Милован Видаковић
Где се крију мотиви Вуковог злочина? Копајући по његовом животу, са лакоћом се може формирати његов карактер а на основу писама које је оставио за собом. Цео карактер може стати у две речи: удворичко-просјачки; Кад год је могао, писмима се удварао властели не би ли се огребао за паре. Успут је био и алкохоличар. Његова највећа изречена мудрост је: Луди бој бију, а мудри вино пију!Да је био мудрији од Милоша Обреновића није, Милош га је финансирао у Бечу. Милош је бој био а Вук је његовим парама вино пио у Бечу. То не значи да је мудар него да је алкохоличар. Порочан човек у туђој држави, делимично писмен, лак је плен за манипулисање. Аустријски језуити су малог хендикепираног Вука Караџића убацили у машину која ће од њега створити реформатора а нас оставити без свега. Када кажем језуити, мислим на све оне који су се бавили словенством у 19. веку. Језуити су главни креатори нових словенских језика. Главни касапи српскословенског језика су били језуити Људевит Гај, Јосип Добровски и Јернеј Копитар. Вук је ту био само статиста.
У Српском речнику из 1818. Вук је испревртао руски, грађански тип ћирилице.
Избацио је сва слова и лигатуре које су битне и унео шест слова која не познаје руска ћирилица. Тиме је поцепао изворни српски језик на дијалект који је био неразумљив српском народу. Уз помоћ новина у којима је писао, удаљавао је народ од српског језика. Убацио је слова ј, љ, њ, ћ, ђ, џ. Слово ј је унео из латинице, слова њ и љ су графички упрошћенија решења Саве Мркаља, ћ је унето из старих рукописа, ђ је графичко решење Лукијана Мушицког, док је слово џ настало графичком прерадом слова ц, мада се оно и раније јављало у румунским ћирилским списима. Румуни су 1863. прешли са ћирилице на латиницу, тако да су и они страдали у сличној манипулацији. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Де факто, он јесте један од криваца за покатоличавање српског народа, несвестан своје реформе и улоге у целом пројекту. Основ превођења словена у католицизам је латиница. Она је преовладала код Срба католичке вероисповести, као и код других католика Словена: Лужичких Срба, Пољака, Чеха, Словака, Словенаца, Хрвата, Црногораца.
ПРОТИВНИЦИ ВУКОВИХ РЕФОРМИ
Црква је била највећи противник Вукове реформе. Због тога је велике проблеме имао и са својим путним исправама. Вук, пише жалопојку шефу Копитару: „Што се тиче пасоша, ја сам прави мученик на све стране. Ја знам и сам да би најбоље било, у оваквим опстојатељствима да узмем руски пасош, али како ће ми Руси дати пасош кад је Митрополитова партија по Петерсбургу, као и по свом народу српском у овом царству, разгласила да је двор аустријски мене преко Вас поткупио да Србе унијатим и шокчим. “Овим писмом Вук потврђује свој издајнички статус у српској цркви и друштву. Он не ради ништа да би отклонио неправедне оптужбе, већ се жали претпостављеном да му је отежан рад у свим земљама јер је откривена његова делатност.
Шта се десило да црква напрасно прихвати Вуков реформисани језик? Сам Вук нам је у списима оставио објашњење. У својој оптужби да се виша класа одвојила од народа Вук наводи “.. . српски патријарх (Илија Јосиф Рајачић) купује салаш за свог синовца Шандора, мајора у аустријској војсци!“ Од цара Фердинанда В, Јосиф Рајачић је одликован титулом „тајног саветника“. Лако је прихватио језуитско-аустријску реформу у српском језику. Ко су од писменијих људи били учесници у рату за српски језик?
Лукијан Мушицки , Милован Видаковић и Јован Хаџић су били главни противници Вуковим реформама. Сви они су били образовани угледни људи, озбиљни књижевници и браниоци изворног српског језика. Њихове полемике с Вуком преко новина, садржавале су све оно што су остали Срби мислили. Међутим јак утицај бечког двора на вишу класу у Србији, преко Јернеја Копитара и Вука Караџића је превагнуо у корист језичке реформе.
Јован Хаџић
Јован Хаџић оснивач Матице српске је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика. Хаџић издаје своју књижицу „Ситнице језикословне“. Тада је Вук кренуо у јавни обрачун са Јованом Хаџићем. Вук и његове присталице су сматрали да Хаџић није компетентан да говори о језику и да језик којим је писао није могао служити као узор. Тај сукоб је постојао све до 1847. године када је Вук успео у својој замисли да народни језик постане књижевни. Интервенцијом Ђуре Даничића (1825-1882), који је у свом делу „Рат за српски језик и правопис“ дао аргументе против писања старом азбуком и правописом завршио се сукоб Вука Караџића и Јована Хаџића. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Ђура Даничић је своје најзначајније дело, Рјечник хрватскога или српскога језика у издању Југословенске академије науке и уметности, започео писати реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Ђура се својски трудио да заборави српску ћирилицу. Нормално, и он је зависио од Беча.
Иако су Јован Хаџић и остали поражени, борба против Вукове реформе је и даље трајала. Писци су користили старо српско писмо и правопис, док су млади српски интелектуалци користили Вуков (Аустријски) реформисани правопис. Ништа ново, данашњи српски интелектуалци су на страни енглеског језика, па тако не можете прочитати натпис на ћирилици нигде у Београду. Као и Вук Ђура Даничић је тотално зависио од Беча. Његово школовање егзистенцију све је покривао Беч и делом Михајло Обреновић. Обзиром да је владавина Обреновића такође зависила од Беча може се рећи да је Ђура Даничић Бечки кадар у животу Србије. Стога је морао да подржи Вуков реформисани језик који је такође био плаћен аустријским парама. Када је Вук Караџић дошао у Беч, након Првог српског устанка 1813. , написао је књигу о пропасти тог устанка. Вук је стално мољакао све које је познавао за паре и просјачио. Просјачког менталитета, молио је Јернеја Копитара да му је објави књигу. Јернеј то није одмах учинио али је заврбовао Вука Караџића, па му је већ наредне године објавио књигу. Јернеј је свако поподне проводио са Вуком, учећи га како треба да реформише српски језик. Словенац Јернеј Копитар, Вуков ментор, као редактор словенске рубрике у Wиенер аллгемеине Зеитунг-у позвао је Вука Караџића „к рецензирању словенских књига“. Вук се нудио да служи Бечу и Копитар, као цензор словенских књига у бечкој библиотеци, ту шансу није испустио. Суштина Јернејевог деловања може се спознати у следећем догађају. Цодеx Супраслиенсис је црквенословенски ћирилични спис из 10. века који је пољак Михаљ Бобровски(Мицхаł Боброwски) 1838, послао Копитару на превођење. О важности тог списа у православном свету не треба говорити. Јернеј је кодекс превео а део кодекса сакрио и никад га није вратио Михаљу Бобровском у Пољску. Зашто је то урадио, то нико не зна. Неки га правдају да је умро па није стигао али Јернеј је умро шест година касније. Изгледа да је прави Јернејев посао био да губи важна старословенска документа. Ко зна колико је важних ћириличних докумената изгубио?Улога Јернеја Копитара у стварању транснационалне мреже славистичара и Јосипа Добровског чешког језуите „оца славистике“ у цепању српско-словенског језика широм европе још није детаљно истражена. Књига ПОЉСКИ МАСАКР Горана Полетана и Урсуле Котновски голица површину закопане тајне али нема довољно храбрости да истраживачки продре дубље и открије ко, кад и зашто је исцепао српскословенски језик? Ако би се неко озбиљно бавио овим питањима, нарушио би званичну историју, етнологију, археологију, лингвистику и светска наука би пала у воду. Удавила би се у сопственој лажи.
СУНЦЕ ЈЕ ЖИВОТ
Лукијан Мушицки
Намеће се закључак да је све систематски рађено како би се расцепао словенски корпус у европи. Почетком у 18. и завршетком у 19. веку, католичка црква преко језуита, бечког двора и српских плаћеника, извршила је реформу не само у србији већ у свим словенским земљама. Откривање овакве истине поражавајуће би деловао на све нас који смо словенског порекла и зато се то не истражује. Само сазнање, лишило би нас међусобног истребљивања а изазвало опасност за оне који владају нама. Уједињењем свих словенских народа, враћањем језика, историје променила би се демографска структура на тлу европе. Пример Срба, Бугара и Руса издељених на три стране у геополитичком рату а некада једно тело један народ. Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Македонци, Словенци, Албанци, некада један народ (Илири до 19. века) а сада нације испуњене међусобном мржњом. Украјинци против Руса. Семе мржње као и украден језик, гура народ у нову нацију. Никад срби муслимани из босне не би прихватили да буду бошњаци да није било рата у босни. Мржња их је отерала у нову нацију.
Схватањем да су нам прабабе сестре, да су словенске нације и језици измишљени, опет постајемо опасност за целу европу. Као што смо то већ некада били у прошлости када су српски освајачи газили Римом. Сви они који не верују чињеницама већ фалсификованој историји нека се запитају следеће: Зашто словенски народи у европи држе најквалитетнију земљу, воду и рудна богатства? Зашто ове минорне европске нације са фалсификованом историјом живе у пустињама, мочварним и залеђеним пределима, острвима европе ако су оне владале европом? Зашто желе наша богатства?Да ли је то само жеља за богатством или да се преселе на бољу територију? Зашто они не живе у најбогатијим деловима европе већ Словени? Што народ каже: „Бог нам све дао“. Питањима ћете доћи до неког закључка;
Рат у Југославији никад не би започео да смо на време изашли из реформаторске магле. Рат у Укајини је последњи покушај да се уништи словенска империја и да јој се отму ресурси. Нисам стигао да истражим Украјинске реформаторе али видим да се реформе и код њих одвијају по истој шеми као и у Југославији. Можда ћемо ми у Србији боље проћи ако седимо у магли и дивимо се Вуку реформатору? Онда је боље да не копамо по српскословенском језику. Ми искрено верујемо званичној науци иако је она у служби лажи и преваре. Видимо да Чеси, Пољаци, Украјинци, Румуни и други болују од исте болести. Његош негде рече да је једним језиком причао од Цетиња до Москве. Где нестаде тај језик у два века?Откуд толике границе на Балкану? Ако би продужено размишљали о свему овоме, тада Вукова улога не би била реформаторска већ издајничка, како га српска црква тога времена назива. Сад су ми јасније оптужбе времешне даме и осмеси српских интелектуалаца на промоцији књиге. Да ли Србија сме себи дозволити независно истраживање у времену када и сама одумире?Вероватно не али постоји решење. Индивидуално истраживање нико не може спречити па лингвисти историчари и остали слободно изволите. Имате две опције, да седите у магли или кренете за црном гуском на сунце. Мудри кажу сунце је живот!
Шајкача је српска национална капа коју сељаци из централне Србије и данас носе. Материјал шајак се прави од вуне, те је шајкача згодна за ношење и лети и зими јер одржава константну температуру главе. Зими бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Облик шајкаче помало подсећа и на чамац, шајку. Сматра се да су сличне капе носили српски војници у аустроугарској пограничној речној морнарици – шајкаши.
Kапа име није добила по материјалу од којег је направљена, већ по српским граничарима у подручју Шајкаша. Име шајкача чува сећање на српске борбене речне јединице припаднике службе Аусроугарске монархије са подручја Баната у 18. веку. Ови војници су називани шајкашима. Деловали су у водама Дунава, Тисе, Саве и Мориша на граници са Отоманским царством. Носили су капе које су обликом врло подсећале на бродове који су називани шајкама. Не постоји податак о томе како су Срби из Шајкаша називали своје капе, али су оне убрзо преузете као део војне униформе 1870. године.
Половином XIX века аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи из даљине. Зато је аустроугарској армији направљена нова униформа. Капа је била шајкача.
Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цене. Србија је у то време често ратовала, а била је мала и сиромашна земља. Јефтине униформе су јој биле као дар са неба. До тада поцепани и неуредни војници почели су да личе на праву војску.
Царска аустроугарска војска је неколико десетина година касније доживела да је српска војска потуче баш у тим униформама. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију.
После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација (прикупљање војске за рат) била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.
Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод колена се сасвим сужавају, и шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог светског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог светског рата.
Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви. Била је то, а и данас је за онога ко је носи, капа за све прилике. Носи се према расположењу онога који је носи – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама. У њој се чувају паре, држе затакнута писма добијена из даљине, њом се брише зној на раду у њиви. Лако се савија и може, по потреби, да се задене за појас, али и да се као мали шатор стави на лице за време дремке у хладовини под дрветом.
Иако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства.
Стојан Чупић није заборављено име српске револуције. Сећање на његов допринос ослобођењу Срба остало је живо и поред комунистичког притиска да се понашамо као да је историја почела 1941. године. Заправо оживљавању сећања и интересовању за дело Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја у његовој Мачви дело је више фактора, али и племенитог понашања Сафета Хамзића, становника Великог Зворника.
Гроб у цвећу
Године 1985. Сафет Хамзић, тада 70-годишњак, био је на пропутовању кроз Шабац. Из аутобуса је запазио таблу која је означавала да је то Улица Стојана Чупића. По повратку кући Сафет шаље писмо Скупштини општине Шабац, а ова га прослеђује свом (ондашњем) Комитету за друштвене делатности на разматрање.
Поред осталог у писму је написано да је на пропутовању кроз Шабац запазио улицу са именом Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја. Пошто се гроб и споменик Стојана Чупића налазио у његовом дворишту, на неких 10 метара од улаза у кућу, он је сматрао за потребно да обавести представнике града у коме је ова личност значила толико да по њему и улица носи име, да су посмртни остаци у његовој авлији и да се он брине о гробу.
Поред тога у писму описује како је дошло до тога да се гроб нађе у његовом дворишту. Наиме, када су се и последњи Срби иселили из Великог Зворника Српска православна црквена општина је продала имање на којем је била црква и гробље, а купцу је оставила у аманет да се брине о само једном гробу – гробу Стојана Чупића. Тако је и било. Сафетов отац испуњавао је аманет, а и он такође. Његови синови, пише у писму, немају намеру да наставе чување гроба Стојана Чупића, па старина моли надлежне из општине Шабац да пренесу посмртне остатке у Србију.
После тога у Зворник је отишла делегација из Шапца у којој су били Бранко Исаиловић, Стана Муњић, новинар “Гласа Подриња” и Јован Радосављевић дописник “Илустроване политике” из Шапца. Делегација је отишла на адресу пошиљаоца писма и уверила се да је стари Сафет Хамзић говорио истину.Гроб је био уређен и сав у цвећу, са клупом за одмор случајног путника намерника.
Сафет Хамзић је гостима из Шапца показао гроб и испричао да се Стојан обрео у Босни преобучен у просјака пошто је бежао од Милоша Обреновића и српских војвода. Заноћио је у Хану у Зворнику где су га зворнички Турци препознали и дојавили бегу. Овај је послао војнике који су га задавили и бацили на ђубриште. Тело је нашао неки зворнички Србин који је и сахранио Стојана Чупића.
Шта је истина?
Заиста,око убиства Стојана и у Србији су постојале две верзије: једна да су га туркофилски мачвански кметови издали Турцима, а друга, коју заступа и академик Радован Самарџић, да је ћутња обавила Стојанову смрт јер се сматрало да је будући кнез Србије свог могућег ривала предао Турцима. Али, пођимо редом.
Издајство мачванских кметова
Вук Стефановић Караџић о смрти Стојана Чупића забележио је следеће:
“Чупић Стојан вративши се из Ваљева гледао да побуни Мачву али су људи затезали, а кад Турска војска навали на Дрину Турци навале на кметове, да издаду Чупића ако су раја (као што су говорили) и ако желе на миру остати; а Чупић је слао кметове да залагују Турке док би Милош дошао с војском. Један од кметова каже Чупићу у очи да се неће бити с Турцима и харати се и робити на ново; и сви су га звали да отиде на Дрину гдје ће доћи Бијељински ајан са два човјека да се разговоре и они да остану у миру. И позову га без војске (које је имао око 500) да иде кметовима од цијеле Мачве на договор. Он то учини на њихово увјеравање и заклињање да му ништа неће бити; а ови су кметови били послали два брата Росића из Бадовинаца те превели 200 Турака, који засједну око пута. Кад Чупић (на колима) с кметовима уђе у бусију, Турци га ухвате, а кад Турци стану пљачкати Чупићеве момке (око 10), кметови повичу: (…) Што чините Турци? Нијесу то Чупића момци већ наши синови; ми нијесмо Чупића могли овдје довести док нијесмо своје синове с њима довели.” тада Чупић (…) да су кметови знали за Турке. Одведу га преко Дрине Рушић-паши, а он га послије пошаље у Зворник; ондје је изнајпре ишао по вароши, а послије огласе да (је) умро од куге, а веле да су га удавили. Онај исти дан кад је он предан Турцима кнез Милош дође с војском у Мачву. Сутрадан он удари на Турке на Дубљу; а Симо је Ненадовић дошао с нешто војске прије и састао се с Чупићем”.
Како се види Вук није забележио другу верзију овог догађаја, ону која говори да га је будући кнез Србије, Милош Обреновић, предао Турцима. Зашто? Академик Самарџић сматра да Вук није располагао одређенијим вестима да је Милош кривац за Чупићеву смрт, али да му је теза била позната. Чупић је у тим временима сматран једним од најозбиљнијих претендената на кнежевски престо Србије, пошто је за време Карађорђевог Совјета уживао велики углед као речит и храбар човек. И не само ту, у Србији. Стојан је уживао велики углед и међу Турцима. У песми Милош Стоићевић и Мехо Оругић, Стојан Чупић се помиње као трећи по реду међу српским поглавицама, који су опасни за Турке. Он ју је прећутао да не би умањивао ауторитет будућег кнеза Србије и вође Другог српског устанка.
Према Милошу Ђ. Милићевићу смрт Стојана Чупића дело је издаје мачванских кметова којима се није допало да се поново боре против Турака, те су се на Чупићево инсистирање да се изјасне за кога су: за крст или за ибрик, изјаснили за ибрик. Своју тезу Милићевић заступа на информацијама чича Мирка Копрића, из Салаша Ноћајског, који је причао да је његов рођени брат био на Прудовима са Стојаном када је издан. Те мачванске кметове, који су после пришли Турцима и са њима ишли у напад на шанац у Дубљу, после пораза Турака посекао је Димитрије Ногић (родом из села Совљака, хајдуковао са Марком Штитарцем).
Бој на Салашу
Стојан Чупић – Змај од Ноћаја, био је познати мегданџија, вођа и јунак Првог српског устанка. Своју славу учврстио је после Боја на Салашу када је са малом војском, применом војничког лукавства, савладао вишеструко бројније турске снаге.
Наиме, Турци су врло често упадали у Мачву преко Дрине, пљачкали и робили и брзо се повлачили. Бој на Салашу последица је једног таквог упада Турака у Мачву где су поробили два села, Глоговац и Совљак када је Стојану стигла вест о њиховом упаду. За то време Стојан са војводама Јанком Катићем из Рогаче и Вујицом Вулићевићем из Азање пије вино у кући Петра Ерићева у селу Метковићу. Стојан је имао задатак да се брине о безбедности Мачве и Подриња. У том моменту утрчава “стражарче” и обавештава о турском упаду у Мачву. Тај турски упад приметио је хајдук Станко (описан у истоименом роману Јанка Веселиновића) који је имао 70 људи. На Станкову команду плануло је 70 пушака на шта је стигао одговор 7.000 турских пушака, и тог момента Станкова чета престала је да постоји. “Стражарче” је припадао тој Станковој чети и није знао ко је још преживео.
Чупићеве чакшире и сабље налазе се у музеју у Шапцу
Стојан Чупић око себе има само двојицу људи, двојицу оданих буљубаша, “одабраних лавова”, Маринка Сићића и Васиља Шуманца. Они без поговора седлају коње и спремају се за неравноправни бој. Тада се Стојан обраћа војводама Катићу и Вујици Вулићевићу да му помогну. Војвода Вујица, ћутке гледа у војводу Катића, који треба да донесе одлуку, а коме није било мило да замеће бој у земљи незнаној и са мало друштва. Осећајући се напуштеним од пријатеља Чупић плаче, што опредељује војводу Вујицу да се са својих педесетак момака придружи Стојану, а потом и војводу Катића. Удружени, крећу у сусрет Турцима.
Чупићев ратни план је следећи: пошто су малобројни – да се прикажу Турцима и помешају са њима, тада да опале по једну пушку и да се, потом, прихвате сабаља и њима наставе борбу. Тако су и урадили. У том моменту појављује се и хајдук Станко са још два друга који су преживели борбу са Турцима. Успех је потпун.
На мегдану бегу Зумбилићу
Осим овог боја Стојан је учествовао и прославио се и у следећим бојевима: у боју на Главици преко Дрине (где је спасао Цинцар – Јанка); на Клењу; на Бајиној Башти (где је уместо Хаџи Мелентија, прешао преко Дрине на мегдан силном Турчину бегу Зумбилићу, који се толико уплашио Стојана да је побегао). Чупић је учествовао у боју на Равњу коју су Срби изгубили када је прешао у Немачку, тј. Срем.
Савременици Стојана Чупића посебно су поштовали Чупићеву хитрину у смишљању акција, брзину којом је изводио нападе, две врлине које су посебно одликовале и оплемењивале његово неспорно јунаштво. Због тих особина био је и прозван Змајем од Ноћаја. Историчари Карађорђевог и Милошевог устанка сматрају га изузетно способним устаничким старешином.
Стојан Чупић родио се у Пиви око 1765. г. у Херцеговини. Његово је право презиме Добриловић. Стојанов деда, по имену Тода, био је неки старешина у месту свог рођења, у Херцеговини. Не зна се зашто, али овај Стојанов предак, изненада, остави тамо своје синове и сву кућу, па дође у Мачву. Настанио се у Салашу Црнобарском. После неколико година помру Тодини синови и остану жива њихова деца, тј. Тодини унуци. Тада Стојанове сестре поведу са собом Стојана, и дођу у Мачву код деде. Једна сестра Стојанова удала се у Балатун, одмах преко Дрине у Босни, што је разлог да неки сматрају да је Стојан родом из овога села. Према предању у селу је био неки учитељ па је од њега Стојан научио писати. Према Вуку, то је научио од неког калуђера.
Изорао три ћупа злата
Када је Стојан завршио школу дошао је у госте у село Салаш Ноћајски код Страхиње Чупића, који је био богат човек, али без порода. Угледавши Стојана затражи од деде Тоде да га узме за сина. Тако и би. Страхиња га одведе кући, провуче кроз ногавицу (као да би га он родио), усини га, и после је држао као да му је рођени син. Тако је Стојан добио презиме Чупић.
Када се Стојан оженио поочим му је дао нешто имања да може радити, али и новца да може трговати (Стојан је био познат као трговац свињама). Међутим, остало је запамћено да је Стојан поред ових новаца из земље ископао још три ћупа новаца (орући). Стојан је иза себе оставио две кћери и сина Тому. Тома је имао седморо деце, али га ниједно није надживело. Сада у Салашу Ноћајском има потомства само од Стојанове сестре.
Задужбина Стојана Чупића у Салашу Ноћајском; на њеном месту сада је нова црква
Стојан је био висок и плећат, имао је велике бркове, несумњиво је био миљеник Карађорђев који је за Стојана и Молера рекао: “Ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи.” Кажу да је био у судству правичан, а сиротињи велики пријатељ. Његов панцир остао је код ћерке Василије, а сада је власништво Војне академије. Музеј у Шапцу располаже Стојановим чакширама и сабљом са канијом. У Салашу је оставио задужбину, цркву Великомученика Георгија. Године 1988. његови земни остаци пренети су из дворишта Сафета Хамзића у Салаш Ноћајски и сахрањени украј цркве – његове задужбине. Међутим, дилема да ли је издат од туркофилских мачванских кметова, или је то политичко убиство није поуздано решена.
Испитивање језичке употребе, читај злоупотребе појмова: толеранција, транспарентност, мултикултуралност открива нам позадинску идеју која се користи у покушају промене друштвених вредности Срба. Анализом језика врло брзо налазимо да су поменути појмови праћени одређеним фразама, например: отворено друштво или родна равноправност. Фразе се користе као подупирачи наведених појмова, показујући правац њихове језичке употребе. Међутим није проблем у појмовном подупирању, пошто свака фраза може добро послужити као помоћ у разумевању неког појма. Проблем настаје када се примена израза или фразе наметне са једном доминантном језичком употребом. Дакле, када се наметне искључиво значење једног појма у језику, што је код поменутих израза случај. Данас је ово наметање присутно преко политике и квази стручне јавности, која језичка спекулисања користи за остварење својих циљева. Језик у том смислу постаје само још једно средство у циљу промовисања нових животних вредности чијим прихватањем може доћи и до промена људских реакција.
Добар пример за такве манипулације налазимо код НВ организација које се финансирају из средстава страних влада. Управо се оне истичу појмовима толеранције, транспарентности, мултикултуралности, транзиције, демократије. Према томе уопште није случајно што су ови изрази доспели у наш друштвено политички живот, јер ако манипулишете њиховом језичком употребом, онда истовремено постоји опасност манипулисања и њиховим садржајем. Другачије речено, ако се прихвати стандард језичке употребе појма којим се манипулише, постоји могућност да се уједно стандардизује и прихвати порука која је садржана у њему.
Слободније говорећи, примена поменутих језичких образаца не треба само да утиче на смисао изговорених речи већ и да нам сугерише на пожељне друштвене поступке. Стога појмовне норме више не служе само за стандардизацију језичких употреба и начина говорења, већ и за показивање у ком правцу треба образовати вредност читаве државе. За потребе шире манипулације користе се позајмљени појмови из других језика, а један од разлога је што се постојећи појмови у српском језику већ употребљавају у одређеном значењу. Према томе, уопште нећемо остварити подједанке учинке уколико истовремено искористимо појмове „транспарентно“ и „провидно“ иако су синоними. Биће да је њихов језички смисао и порука коју носе када се употребе сасвим различита. Зато се и не открива исти смисао када кажемо „транспарентно друштво“ за разлику од фразе „провидно друштво“. Израз „провидно“ у нашем језику се другачије користи за разлику од израза „транспарентно“, зато је за злоупотребу овај први неупотребљив и морао је бити замењен другим и подеснијим синонимом. Према томе, појму транспарентно не одговара фраза „провидно друштво“, али зато откривамо да се најчешће користи уз фразу „отворено друштво“ како би се указало на нова очекивања јавности. Видимо да се у овој употреби заговара јавност и доступност државних органа другим државама, али и отвореност појединца према новим идејама. Треба рећи да је појам „транспарентно“ повезан и допуњив употребом и значењима других појмова из исте бранше, као например, толеранција и мултикултуралност. Сви они чине нераскидиву заједницу која подесно службује различитим облицима манипулисања. Тако се рецимо појам „толеранција“ у својој доминантној и наметнутој употреби користи за стварање попустљивог друштва. То јест да „образује“ људе у правцу прихватања нових светских кретања ма каква она била. Овај појам озбиљно треба да утиче на промену људских реакција, тако што ће својом употребом сугерисати промену нашег понашања, то јест захтевати од нас да без пружања отпора прихватимо оно што нам долази, без промишљања о последицама. Максима толеранције би могла да гласи: Бити попустљив према другим идејама, без испитивања њихове позадине, прихватити друге људе без обзира на њихово понашање и друга мишљења без обзира какве вредности садрже. Смисао толеранције испуњен је поруком прихватања зла које нам се чини и то без борбе и примерене реакције на такав чин. Циљ је стварање тромог и умртвљеног друштва које губи сваку потребу да се одупре неистини. Ово откривамо као имератив дужности који је постављен пред човеком модерног друштва.
Спекулацијом појмовима „толеранција“ и „транспарентна“ отвара се простор за утицај и продор нових друштвених заједница, па макар оне биле и хомосексуалне, па макар и то прихватање урушило читав систем досадашњих породичних вредности. „Моралност“ и „врлина“ према овим наметнутим значењима огледала би се у прихватању нових организација чак иако су оне секташке, магијске и окултне. Када се овим појмовима још придода „мултикултуралност“ и „демократичност“, онда добијамо оружје којим можемо разорити не само један језик већ и читаве државе. Наиме, стандаризације наглашених појмовних употреба уче нас прихватању нових животних начела, све зарад одобравања и утицаја погубних морала.
Само једна од последица може бити заборав сопствене културе у којој смо поникли, унижавање свог народа, до прихватања да је он злочиначки и то без доказа. Појмовни притисак још треба да оствари полако и постепено померање граница у одобравању исконструисаних лажи. Да човек постане неосећајан када му се подметну лажне идеје или историјска кривотворства. Данас НВ организације веле да будемо толерантни у службу заборава злочина који су почињени над нашим народом. Са друге стране измишљају се ратни злочини који се стављају на терет читавом народу. Значи, Србине, очекује се од тебе да на сервиране историјске фалсификате останеш равнодушан, миран и питом. Да прилагодиш своје карактерне особине када су у питању напади на лично достојанство, културу, историју и да ћутиш без борбе! Према томе када се поједине организације, политичари или појединци служе овде наведеном злоупотребом појмова толеранције, мултикултуралности, демократичности и транспарентности, онда је циљ подешавање и штимање моралности државе и друштва. Заправо сугерисање и откривање шта је оно пожељно што од „ученог“ и „просвећеног“ човека очекује јавност. А очекује да мења све нормалне реакције када су у питању напади на један народ, прихватајући нове идеје, чак иако су искривљене, као што је например идеја транссексуалног друштва, која покушава да избрише све природне и Богом установљене разлике између полова. Фраза „родна равноправност“ постављена је као параван који најчешће језички подупире ову срамотну замисао.
У практичном деловању наведени изрази покушавају да успоставе систем вредности за будуће генерације које треба да постану идиотске, лоботомизоване и неосетне за врлинско и верско наслеђе које су добиле у аманет да чувају. Утицај језика додатно треба да разлабави нашу чврсту везу са тим наслеђеним и прогласи га заосталим. Првенствено да постави мултикултурално друштво које ће бити добар сервис за даље манипулисање. Лек је да никада не прихватимо наметнуте обрасце уобличене оваквим језичким злоупотребама и да их прогласимо погубним, порочним. Даље, да сваку прилику искористимо како би поменули врлине које су красиле и сачувале наш народ вековима. Да јасно кажемо како ту није била вредна идеја демократије, већ жртве која се дају за одбрану народа. Да истакнемо како није било места толеранцији нити другим изразима којима смо данас храњени. Ипак, било је дуготрпељивости која нас учи да на зло злим не узвраћамо али да се боримо за своје лично достојанство и ближње када смо угрожени. Зато, народе српски, увек истакни оне жртвенике за отачаство који су покољењу оставили траг слободе и добра, траг достојан да се помене увек и у свакој прилици.
На крају поменимо да наведене злоупотребе појмова скрнаве човеков дар смисленог говорења унижавајући га у потпуности. И коначно, да не полемишемо са онима који нам већ годинама просипају лажи, већ се окренемо истинској врлини.
Лукијан Мушицки
