Историјски извори о штокавском говору

Штокавски говор данас као свој матерњи језик сматрају Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Скоро све наведене нације по себи називају језик којим говоре, па тако имамо: српски, хрватски, и црногорски, језик. Изузетак су Бошњаци који свој језик називају по једној од двије области (Босна, Херцеговина) из који је изведен назив државе Босне и Херцеговине.

Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи

Остављајући савремено доба и његове тековине изa нас, овим текстом вратићемо се у средњи вијек и прву половину XVI вијека. То ћемо учинити како бисмо установили матични идентитет штокавског говора, односно како су наши преци који су такође говорили штокавицом свој језик називали. У том послу обратићемо се за помоћ старим повељама, писмима и другим списима да преко њих дотакнемо почетно лице нашега језика.

Као што сви знамо, штокавица се дијели на три главна дијалекта: екавски, ијекавски и икавски. Још током средњег вијека, на простору горе наведене четири “нације“, постојали су развијени језици са свим својим дијалектичким особинама. Тако се западно од ријеке Цетине и у долини ријеке Уне и даље западно од ње говорило чакавицом (чакавица је говор који се развио у границама средњовјековне Хрватске). На простору средњовјековне Босне и Хума доминирала је западна штокавица, а источно од ријеке Неретве и у долини ријеке Дрине источна штокавица.

Најстарија идентификација чакавице по народу који је говори, јесте у „Истарском разводу“ писаноm у Истри 1325. године. Писан је глагољицом на чакавици и то је најстарије забиљежено име „језика хрвацкога“.

Прва идентификација штокавице везана је за босанску средњовјековну државу, приликом склапaња уговора  бана Стјепанa II Котроманићa и Дубровника, којима бан поклања „Рат, Стон и Превлаку и отоке“ 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора „двије латински, а двије српски“. Дакле, у тој повељи језик бана Стјепана назива се српски.

На основу  подјеле на западну и источну штокавицу, повеља бана Стјепана писана је западном штокавицом, која се како смо видјели у средњем вијеку означава као „српски“.

Једна од најстаријих, ако не и најстарија, идентификација источне штокавице по народу који је говори јесте из 1374. године. Те године на Синајској Гори за цркву српског манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила, написана је књига „Триод цветни“. У запису на крају књиге стоји да је књига преведена на „српски језик“.

Што си тиче икавског дијалекта, вјероватно највише данас оспораваног да припада српском језику, такође у средњем вијеку имамо потврду о његовој српској идентификацији.

Тако Прибисав Похвалић, посланик „великог војводе босанског“ Сандаља и жене му Катарине, у свом писму 1407. године свој језик означава као српски. У његовом писму преведeном на савремени српски језик стоји: „с другим листом српским, који је за овим листом“, „а други лист који за овим иде српски је писан“. Дакле, на два мјеста у писму Похвалића имамо ознаку језика као српског, иако је писан икавицом.

На икавском говорном подручју између ријека Цетине и Неретве, имамо посредну потврду да се икавски говор идентификовао као српски.  Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. Ако су ови Власи романског поријекла, онда слиједи да је домаћи икавски говор језик Срба тога краја.

Након продора Турака Османлија у наше крајеве, долази до великих помјерања становништва које се пред њима селе на запад преко Уне и Цетине и на сјевер преко Саве и Дунава. То је довело и до помјерања језика и дијалеката у тим правцима.

Ијекавски дијалекат штокавског језика, чији су центри прије великих миграција били у Хуму и Зети, продро је преко Дрине до Саве, потиснувши кајкавски језик у Хрватско Загорје, а чакавштину у врло узан приморски појас сјеверне Далмације.

Након доласка Турака у наше крајеве у њиховој администрацији почиње да се поред грчког користи још један балкански језик, а то је био српски језик. Данас се у мезеју Аја Софије у Цариграду чува један „арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, који је настао на султанској Порти у 15. веку. Тачније, реч је о два рукописа који се чувају у библиотеци у Музеју Аја-Софије у Истанбулу. Упркос великим сличностима, они нису идентични, посебно се у њима знатно разликује словенски део текста, јер њихови преводиоци припадају двома различитим наречјима; у једном је штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски.“

Наслов који је исписан на почетној страни овог рјечника гласи: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.

Из овога слиједи логичан закључак, да су Турци упознали српски језик сматрајући га уз грчки најважнијим језиком европског дијела свога царства, што свакако говори и о броју људи који су говорили њиме и да је српски језик био један од важнијих језика у дипломатској комуникацији југоисточне Европе. Овде видимо да су се и ијекавски и екавски дијалекат штокавице идентификовали као српски језик односно „sirb“.

Тридесетих година XVI вијека, када су већ почеле миграције становништва, нашим крајевима пролази Словенац Бенедикта Курипешића као члан посланства које је у Цариград султану Сулејману II послао Фердинанд краљ Аустрије, Чешке и Угарске.

У свом Путопису описао је крајеве кроз које је прошао, а између осталих описује и Босну и Србију. У источној Босни, коју Курипешић као и  други стари историчари и географи називају „Горња Босна“, наилази код Рогатице на камене гробове стећке. Курипешић је записао да су ту сахрањени војвода Радослав Павловић и његов витез и вјерни слуга чије име не наводи. За натпис на њихвим гробовима је записао да су истесана на „српском језику и српским писменима“.

Када пролази Србијом Курипешић записује да становници ове земље имају свој језик „који се назива српски“. За Курипешића нема сумње да се језик којим се говорило и на ком се писало у Босни и  Србији од средњег вијека до у његово вријеме назива српски језик.

Мехмед паша Соколовић

Примајући ислам многи наши људи били су свјесни себе и језика којим говоре. Тако је Мехмед-паша Соколовић, који је био поријеклом из околине Руда, у преписци са темишварским командантом Баторијем тражи од њега да му пише на српском језику: „И што ми пошиљаш листова и све ми србским језиком шаљи, а не фрушки“.

Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи (1600/01-1651) родио се у селу Добрни код Доње Тузле. За нашу тему је битан по једној његовој пјесми која има везе са идентитетом језика. Хевају је писао највише на турском језику, али има превода и на наш језик. Једна од тих пјесама је и „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“. Превод пјесме је икавски, па је занимљиво да преводилац икавицу означава српским језиком. Да је позив упућен Србима говори и овај одломак из пјесме:

„Нек не чини силу Славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде светог Саву,
Ходите нам ви на виру“.

Из свега горе наведеног видјели смо да се штокавица, како год да је данас подијелили, идентификовала као српски језик. Српским језиком идентификовали су је наши људи било које вјероисповијести и било којег подаништва да су били. Тако су је идентификовали  и Турци и страни путописци. Након великих сеоба народа, почињу се јављати и другачији називи за штокавицу, па тако се она називала језиком хрватским, босанским, влашким, рашким, ускочким, илирским, црногорским, славонским, словенским, словинским, морлачким, итд.

Аутор текста: Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ 

Важнији митолошки појмови сватовских обичаја

 

Народни обичаји се групишу око три најважнија момента у животу сваког човека: рођење, удаја/женидба и смрт. У својој другој књизи „Песме и обичаји укупног народа србског“, Милош Милојевић је печатио сватовске песме, групишући их према редоследу догађања – од просидбе до увођења младе у младожењин култ.

У народу држе, да се човек жени прво због радне снаге, затим продужења лозе, па тек на крају због насладе. Прави одговор даје митолошка народна загонетка: Висок тата а широка мама? Одгонетка је Небо и земља, а стоји у вези значења саме речи „свадба“, ариј. сва-д’а, приношење, два дома (небо и земља), јер, по светоотачком предању Уговор држи небо и земљу као два супротна принципа. Отуда, аријско вид’ава, удова (ст. срб. вдова), сведочи да удовица није спаљивана заједно са својим мужем после његове смрти.

Сам појам удаје је потпуно митолошки, јер реч „удата“ је идентичнa аријском или архаично-србском удата, што значи „подигнута“ у буквалном смислу, јер млада је дизана на коња, који је као животиња Сунца био обавезан у свадбеној поворци. Наиме, сам чин подизања симболише напуштања свога рода, у преласку на нови култ младожењине породице. Подизање невесте (ариј. навишт’а, најновија, најмлађа) је упоредно рађању Сунца на истоку, и подизању његове светлости на јутарњем небу. Отуда је невеста у народној песми поређење за светлост Сунца као пасиван принцип, a „кићени сватови“ обично броје 1000 душа, јер то је рајски број неба на „божанској планини“.

Појам свадбе је обавезно мотив митолошког сусрета Јава и Нава у јуначкој певанији, који пресликава супротне принципе тока Стварања, по којима је и брак света тајна у црквеном поимању народног предања. Јер, жена рађа по слици неба, па је зато Питагора жену посвећеницу сматрао Душом васељене, што стоји у вези пасивног принципа светлости.1 Место мотива „небеске свадбе“ је „божанска планина“ од светлости, чији је врх у репу Малог Медведа код Северњаче.2 Находи се у мистеријским песмама Одисеја и Бановић Страхиња, у којима Сунце божије у пролеће разгони зле просце своје жене Природе, која не рађа у зимској сезони, по сценарију вечите борбе светлости и таме: Ја сам црна и црвена, свакоме сам мужу жена? Земља.

Девојка и невеста се зову „руменом“ или „златном јабуком“, а отићи „на јабуку“ значи ићи у прошевину, јер се јабука носила за веридбу као дар, који у србском предању изворно има обредну а не материјалну вредност. Симболише „златну јабуку“ србског мита, с дрвета на на врху „божанске планине“ у репу Малог Медеведа.

Јабука је поређење, једнакост и замена за светлост Сунца, као митски симбол плодности због своје црвене боје и округлог облика. Зато јабуке имају велику улогу у љубавним врачањима. Наша галаксија, Млечни пут или Кумова слама је златно „јабуково дрво“ србског мита, у чијој крошњи успева „златна јабука“ (Северњача). Отуда је јабука воћка бесмртности, а код Келта „Дрво живота“. Чува је змија, фалусно обележје још у неолитској пластици Хелма (Балкана). Верује се да све јабуке цветају и доносе плода у поноћ на Бадње вече.

На србској свадби се непрестано се игра и пева. Млада се прати из свога рода игром пред кућом или на гумну, а исто тако дочекује у новом роду, док сватови играју коло пред младином кућом и пред младожењином кад је доведу. Али, поставља се питање, шта је уопште обредни циљ свадбене игре? Коло се радо игра у доњем свету, вели Чајкановић, јер виле, злодуси и вештице и уопште свет Нава много воли игру. Примери постоје у Аристофановим „Жабама“, и Вергилијевој „Енеиди”, а магијски циљ је да се призову и натерају на долазак мртве душе, како би учествовале у обреду заједно са живима.

Као што богови игром стварају свет, тако свекрва магијском игром пред гозбу уводи младу у нови дом. Душе предака са обе стране учествују обредно на свадби, у својству божанских предака. Позивају се обраћањем, игром или понудом у јелу, јер познато је да злодуси воле игру и јело, а они треба да буду сагласни са примањем новог члана у домаћи култ. Отуда је обавезан обход младе око огњишта, приликом ступања у кућу младожење, као и обредни одлазак по воду првог јутра, јер “жива” вода која памти граничи поље сила.

Постоје бројни обичаји везани за кров куће, а В. Чајкановић je дао више сличних записа обичаја играња свекрве на тавану, који потиче из велике старине. Један од њих је из Мачве, а изводио се сутрадан по венчању. Док се млада пред ручак убрађивала у вајату (повезујући конђу), свекрва се пењала на таван куће изнад кухиње како би играла. Ова магијска радња имала је за циљ увођење невесте у култ младожењине породице, јер огњиште и вериге су централно место домаћег обреда и посвећења ватре, знака породичног живота чији је заштитник Огањ, посредник између богова и људи. Простор изнад огњишта и верига назива се “таван”, а по споти и фонетски је сагласан аријском ат’арван, бог Нава или свештеник ватре који приноси обредна давања уз врачање и бајање (= ат’арви, РВ 1, 112, име за свештеницу ватре).3

Младожењина мајка у свадбеном ритуалу има централну улогу, што показује и анализа церемоније свадбе, у којој се свекар јавља три пута а свекрва 26 пута! Питање је, због чега игра баш свекрва? Зато што је њена функција да уведе младу у нови култ. Она баца на њу јечам (пшеницу), затим уводи младу у кућу, шкропи је светом водицом, обводи је око огњишта, учи је да сјарује главње, да гледа уз оџак.

Отуда и магијска игра свекрве на тавану и крову, где радо бораве душе предака, злодуси и Чума, женски злодух смрти оличен у куги, па није тешко погодити да је циљ игре на тавану сазивање предака. Јер, душе предака у породичним слављима учествују у својству божанских предака. Једна од њих je и црнобог Вихор (< ариј. вихара, мењање, преношење, премештање =рус. вихор) у песми Милојевића: А онога бора (бога) тог црнога (II, 117).

Милојевић у коментару друге књиге Песама везује Видовдан за панађур и „сватовски сабор“ (II, 155). Панађур је архаична србска реч везана за весеље већих празника у току године, ариј. панјаџира, трговина, промет, тржиште, продавати или куповати. Термин „сватовски сабор“ за Видовдан, настао је по обичају да се удата жена тада први пут појављује у јавности, а сматрана је младом до следеће дугодневице. Јер, Видовдан, као и Велико Коледо (Ивањдан) стоје у вези „божанских врата“ дугодневице, што симболише појава Влашића на ноћном небу уочи летње повратнице Сунца.

Свадба, као и сви остали обичаји, не може се замислити без обредног хлеба. Обичај бескрвног приношења који помиње Стари завет, постоји у митраизму, вавилонским и мисирским мистеријама, где се благосиљао колач као тело Озирисово. Његов искон је у округлим хлебовима Винче, као и Ведама, заједно с обредном употребом уља и вина. Кравај или сваћа свуда се меси и на њему се венчавају каже Милојевић у сватовским песмама (II, 136), јер младенци морају прво да окусе од краваја, а приликом његовог припремања певају се обредне песме:

О кравају наш кравају бели,
О мили хлебу Љеља и Љеље ( II, 138)!4

Објашњење овог (сватовског) обичаја чува само значење речи кравај (рус. коровай), јер је истоветно по споти и фонетски ариј. чаравја (< чару), обредно приношење, понуда (душама предака), од корена чар, чарати, чарати.

За разлику од сватовских песама, сликовит говор Прве књиге обредних песама Милојевића је много више очуван, заједно с именима старих божанстава и њиховим функцијама, јер практична институција свадбе много више води рачуна о материјалној страни обичаја.

Слободан М. Филиповић

Литература:

Милош Милојевић, Песме и обичаји народа србског, сватовске песме, Београд, 1870.
Веселин Чајкановић, Мит и религија код Срба, СКЗ, београд, 1973.
Слободан Филиповић, Речник српско-аријски, београд, 7520/2011.

Тражећи Немце – Налетели На Србе

 

Хитлер је био опседнут аријевском расом, и нацисти су истраживали њено порекло, док није сазнао да све указује на Србе.

“Зауставите истраживања о Србима!!!“ урлао је Хитлер на немачке научнике који су изучавали историју Срба између Одре и Лабе и када му је саопштено да би “виша раса” могла у себи имати“… много Србских гена…”.

Ипак, сачувана је књига “Кроз столећа“ – “През летстотки” где је подручје између Лабе и Одре означено именом “Сербија”. Ту се објашњавају правци немачких освајања Србских територија у времену од 1050. до 1300. године У књизи “Zur sorbischen Geschichte” исто подручје обележено је као “Србска област“, насељена Србима.

Књига “Кроз векове“ (на лужичком србском језику), пише о историји Срба између Одре и Лабе, а територије су приказане на “Карта од Словена поседнутих предела средње и северне немачке у 9 веку“ (“Regio Surbi“) .

Тражећи Немце – налетели на Србе – али није могуће признати да су централне немачке земље- делови Србске прапостојбине.

izvor : http://srbskenovine.com

Срби потомци ПраЕвропљана и Словена

„Половина Срба има словенско порекло, док је у другој половини највише оних са генима староседелаца БалканаА, каже руководилац Српског ДНK пројекта Милан Рајевац поводом Светског ДНK дана, и додаје да су се у генетски код Срба „уписали“ и Германи и Kелти, али и народи са Kавказа и Блиског истока. 

У бази Српског ДНK пројекта, који је пре седам година покренуло Друштво српских родословаца “Порекло“, а који се спроводи у сарадњи са Центром за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета у Београду, налази се више од 4.500 података тестираних Срба из свих крајева бивше Југославије, а који показују да је половина Срба по мушкој линији словенског порекла.

• Реч је о две основне хаплогрупе И2а и Р1а, док је у другој половини највише оних који имају балканско староседелачко, односно, пресловенско порекло’ – каже Рајевац.

ДНK истраживања су показала да је генетски код Срба, као и свих других народа, шаролик, и комбинован и од гена Германа, Kелта, али и народа са Kавказа и Блиског Истока.

• Хаплогрупа И1, која се везује за германске народе, присутна је код скоро девет процената становништва, тако да сваки 10 или 11 Србин има германско порекло’ – објашњава Рајевац честе медијске наслове да је сваки десети Србин Викинг.
• То може да се каже за Пријепоље и околину где је највише оних који имају порекло од Викинга, тамо их је више од 20 процената. Разлог је хаплогрупа Р1а, иначе, карактеристична за племе Дробњака, једно од најраширенијих у српском народу’ – рекао је Рајевац.

Додао је да се у генетском запису Срба појављују и хаплогрупе за које се претпоставља да су повезане с Kелтима, а са таквим пореклом је око пет-шест одсто Срба. Kако каже, Србија има највећу базу тестираних од свих европских народа, а која, тврди Рајевац, представља релевантан узорак за анализу порекла српског народа.

Напомиње и да је заблуда да су гени Срба помешани с генима Турака и тврди да се у досадашњем испитивању није појавила хаплогрупа карактеристична за турске и центроазијске народе.

• Могуће је да постоји одређени проценат хаплогрупа које су Турци пренели на Балкан, али то није утврђено. Чак и код Бошњака је незнатан генетски уплив Турака’ – наводи Рајевац.

Он наводи да Срби, Црногорци, Бошњаци и Хрвати имају врло сличну генетику и да су И2а и И1а најбројније хаплогрупе код свих ових народа.

Истраживање у оквиру Српског ДНK пројекта спроводи се тестирањем Y-ДНK хромозома код мушкараца, јер се, објашњава Рајевац, тестира само Y хромозом преко којег се најпоузданије испитује порекло, чак до неколико хиљада година уназад.

Kако је појаснио, Y хромозом је порознији од X хромозома и мутира на сваких пет-шест генерација због чега су разлике између мушкараца драстичније, док су промене X хромозома веома ретке и зато није захвалан за такву врсту тестирања.

Рајевац напомиње да је могуће тестирати и X хромозом, али да се на основу њега не могу донети посебни закључци, док су Y хромозоми због мутација разноврснији и погоднији за прецизније утврђивање порекла.

Светски ДНK дан обележава се у част двојице научника, Френсиса Kриса и Џејмса Вотсона, који су у својој студији, објављеној 25. априла 1953. године у чашопису Натуре, први пут описали структуру ДНK.

Вестионлине 

Znamo za spomenik Neznanom junaku, a nekada je tu bio SREDNJOVEKOVNI GRAD! Evo i kako je AVALA dobila ime! (FOTO/VIDEO)

Nekada se na mestu gde danas ponosno stoji spomenik Neznanom junaku na Avali čvrsto uzdizao srednjovekovni grad-tvrđava Žrnov ili Žrnovan.

Arheolozi tvrde da je Žrnov, grad na najvišem vrhu Avale, bio jedno od šest najvažnijih utvrđenja Srbije, kao i da je zlatno doba imao u vreme Srpske despotovine, a da je podignut na zahtev despota Stefana Lazarevića.

Navodno je izgrađen na temeljima stare rimske osmatračnice, a ime je dobio po žrvnju koji je služio za meljenje rude nalažene u podnožju brda.

Posle smrti Janoša Hunjadija i Đurđa Smederevca 1456. godine Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzimaju Žrnov u pokušaju da osvoje Beograd što im ne polazi za rukom. Sa padom Beograda 1521.godine Žrnov počinje da gubi svoj strateški značaj.

Pod Turcima dobija ime "Havala" što znači smetnja, prepreka, pa odatle i naziv jedine beogradske planine Avala.

Avala je za Osmanlije predstavljala "pravu razbojničku kulu, olovom pokrivenu sa koje su gospodarili beogradskom okolinom, koju behu gotovo opustošili".

Vremenom, utvrđenje gubi bilo kakav strateški značaj, i negde od XVIII prepušteno je zubu vremena.

Foto:YotubePrintscreen/Nenad Kostadinovic

Premda neprocenjiv za srpsku istoriju, kralj Aleksandar je rešio da minira ostatke grada kako bi se podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu čuvenog vajara Ivana Meštrovića.

Kralj je Meštrovićeva izuzetno cenio, te je njemu bila prepuštena ne samo gradnja nekoliko kapitalnih spomenika koji su ukrasili ondašnji Beograd, ali i predratnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Osnove kompleksa svečano su otvorene na Vidovdan 1934. godine, a čitav je završen tačno četiri godine kasnije, što kralj Aleksandar nije ni doživeo, stradavši u atentau u Marselju.

izvor:https://www.srbijadanas.com 

ТУРСKИ ДОKУМЕНТ ИЗ 1455. ГОДИНЕ: Ево колико је на Kосову било Срба, а колико Албанаца!

 

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.

Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И северна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

izvor nacionalist

Српски Стоунхенџ старији од енглеског

 На локалитету Шанчинa на планини Цер археолошки тим, с Момиром Церовићем на челу, истражује ронделу из бакарног доба

Бу­нар у сре­ди­шту рон­де­ле (Фо­то­ На­род­ни му­зеј у Шап­цу)

Шабац – Стоунхенџ у Енглеској, Гошеков круг код Лајпцига у Немачкој, Семељ код Печуја у Мађарској, Бучани у Словачкој, Тјешетице-Кијовице у Чешкој, Аркаим у уралској степи у Русији... У друштву најпознатијих праисторијских рондела могла би се наћи и она коју већ две године на обронцима планине Цер истражује група археолога са Момиром Церовићем, музејским саветником из Шапца, на челу. С тим што је српски Стоунхенџ старији од енглеског више од миленијума и по: утврђено је да потиче из раног енеолита (бакарног доба), између 4300. и 4000. године пре нове ере.

На локалитету Шанчина, на североисточној страни Цера, у атару села Десић, археолози су открили праисторијско утврђење, које се састоји од: централног кружног (купастог) узвишења, пречника око 25 метара, по чијем рубу се налази земљани насип; око шест метара дубоког и око 25 метара широког шанца, који опасује централни објекат; другог масивног земљаног бедема око шанца висине око четири метра; мањег дела још једног шанца; и дела још једног, трећег земљаног бедема.

Детаљна ископавања на овом локалитету почела су 2017. године, пола века од „првог ашова”, мање сонде, коју су 1967. године истражили Миливоје Васиљевић, кустос Народног музеја у Шапцу, и Војислав Трбуховић из Археолошког института у Београду. Пројекат је финансијски подржало ресорно Министарство културе и информисања, истраживања су настављена 2018. године, а с обзиром на то да се ради о петогодишњем плану, тим који предводи Момир Церовић очекује да им и за 2019. годину буду одобрена средства.

– На платоу централног узвишења открили смо остатке грађевинских структура, као и већих или мањих уломака керамичких посуда, различитих облика, карактеристичних за енеолитске културе Панонске низије. Најзначајније откриће представља бунар, постављен у самом средишту ронделе. Бунар је дубок 6,3 метра, у горњем делу је кружног облика, са пречником од 3,7 метара, а потом се све више сужава, да би на дубини око три метра добио правоугаону форму од 1,4 са 1,3 метра. На дну бунара појавила се вода, која највероватније није коришћена за пиће, пошто се у близини налази ушће такозваног Парлошког потока у речицу Врбовицу, али и доста „живих” извора – каже за „Политику” Церовић.

О архитектури праисторијског утврђења, археолозима је највише открио ров, који иде по рубу кружног платоа, уз земљани насип. У рову су пронађене јаме за стубове дрвене подграде, која је уједно могла бити и својеврсна дрвена палисада. Са њене унутрашње стране су били сконцентрисани некакви објекти, од којих је остао рушевински слој у виду запеченог, делом и прегорелог, зидног лепа са отисцима облица, већег или мањег промера, цепаних талпи и преплета. Испод рушевинског слоја, од чак метар и по дебљине, откривени су делови подница од земљаног набоја, и они запечени услед велике ватре у којој је изгорела сва дрвена грађа.

– Будућа истраживања на ширем простору даће више елемената за прецизнију реконструкцију тих архитектонских склопова. Индикативно је да на локалитету недостају налази камених и коштаних алатки, а нарочито животињских костију као остатака хране. Та чињеница указује да ово праисторијско утврђење није служило за свакодневни живот, већ је пре могло имати неки култни карактер. Такође, не би се смела искључити ни варијанта неке соларне (астрономске) опсерваторије, како су објашњене сличне ронделе по Европи – истиче наш саговорник.

Оваква, кружна узвишења или ровови заиста су врло ретко проналажена у близини насеља. Преовладава мишљење да су у њима шамани обављали религијске ритуале, али у јавности постоје и хипотезе да су ронделе служиле за праћење кретања небеских тела, као својеврстан календар. Бунар на локалитету Шанчинa могао је, рецимо, да служи да ухвати одраз Сунца, Месеца или неког другог небеског тела којим се завршавало једно, а почињало друго временско раздобље.

Према Церовићевим речима, код керамичких структура у рондели на Церу преовладавају фрагменти већих посуда, грубље израде, и сви су, такође, секундарно горели, због чега су углавном црвенкасте и црвенкастомрке боје. Најзаступљеније су форме лонца са тракастим дршкама. Посуде су без орнамената и најближе су керамичким посудама из раноенеолитске куће са локалитета Ливаде у Каленићу код Уба.

 – Централно узвишење са земљаним бедемом, као и други прстен бедема, добро су очувани. Трећи бедем је највећим делом уништен бујичним водама које се сливају са Цера. По другом прстену иде шумски пут за извлачење посечених стабала, што знатно угрожава ове земљане структуре. У лето 2017. на северном делу локалитета извршене је потпуна сеча шуме, што ће сигурно појачати негативан утицај ерозије. Били бисмо најсрећнији када бисмо ово значајно археолошко налазиште могли да изолујемо и заштитимо, али у овом тренутку то практично није могуће, јер се ради о приватном поседу – каже нам Момир Церовић.

Од добијаних средстава, два пута по 700.000 динара, колико је за 2017. и 2018. годину определило по пројекту ресорно министарство, археолошки тим из Народног музеја у Шапцу је морао власнику земљишта да плати чак 50.000 динара по сезони. При томе нису посекли ниједно стабло, већ су сонде постављали тако да могу да копају између жила корења. 

izvor.politika