петак, 20. мај 2022.

ПОТУКАО КАТАЛОНСКУ И ОСМАНСКУ ВОЈСКУ! Знате ли ко је био војвода Новак Гребострек?


Велики војвода Новак је био српски племић и најбољи војсковођа краља Милутина, који се највише прославио ратујући против Турака у Малој Азији.

По одређеним изворима, био је отац кесара Војихна, а деда Јована Александра, бугарског краља и Јелене, жене цара Душана Силног.

Новак Гребострек је био војсковођа тада увелико модерне и добро обучене српске војске, а као један од најистакнутијих ратника краља Милутина добио је достојанство витеза и био прва позната историјска личност која је носила титулу великог војводе.

Почетком XIII века, Каталонска компанија, иницијално унајмљена од стране римског царства као заштита, окренула се против свог налагодавца увидевши њихву тренутну слабост. Без превеликог отпора, пљачкали су, освајали територије и практично загосподарили скоро читавом Тракијом, кренувши ка Светој Гори, а заједно са турским племеном Каји и ка Цариграду.

С обзиром да је у том периоду већинско становништво Тракије било српско, краљ Милутин одлучује да стане на пут скупини разузданих пљачкаша и турских освајача. Иако му је из Константинопоља тражио помоћ таст, цар Андроник II, одређени извори указују да су српска и византијска војска деловале одвојено.

Милутин шаље Новака Гребострека на челу са 2000 елитних тешких коњаника, који у неколико битака са лакоћом растура Каталонску и Османску војску, а 1312. у финалној бици на Галипољу, у силном налету тешко оклопљена српска коњица разбила је турску војску не дозволивши им да побегну на своје лађе. Свега неколико десетина турака је преживело, а и сам турски војсковођа Халил-паша је пао. Овим поразом је за неколико деценија одгођена турска инвазија на Балкан и освајање Цариграда. Иако је Византија била немоћна и неспремна за рат, постојала је српска држава која је у то време неоспорно била најјача сила у успону.

Након победе, војвода Новак је био једини Србин коме је организован тријумф у Константинопољу, и једина личност која се именом спомиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

ИЗВОР: Zmajevit 

SRPSKI NARODNI KALENDAR - DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA

 

DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA

“Koji je još narod apstraktnim pojmovima darovao dušu i tepajući nadevao tolika imena i danima, i nedeljama, i mesecima, vodeći uz to strogo računa da čoveka obavesti o kosmičkim, prirodnim i meteorološkim pojavama? Pored  imena, meseci su imali i svoje epitete: ledeni januar, vodeni februar, prolećni mart, lisni april, cvetni maj, senokosni jun, žitni jul, voćni avgust, vinski septembar, kišni oktobar, magleni novembar, snežni decembar. Ovaj kratki pregled narodnog kalendara nagoveštava da su Srbi imali veoma opsežan i detaljan kalendar, dokazujući da je taj drevni predak živeo sa prirodom i kosmosom u potpunoj harmoniji i skladu, prateći njihove tokove i stapajući se sa njima. U mnogim epskim kalendarskim pesmama opisan je ili ceo ili samo deo godišnjeg ciklusa, pri čemu se strogo pazilo da radnja šifrovano odslika astronomske i meteorološke promene. U lirskim koledarskim, božićnim i drugim pesmama upućene su molitve božanstvima, najčešće Suncu, koga su obožavali i poštovali kao vrhovno božanstvo, što je i razumljivo, jer su zemljoradnici i stočari znali ko im daruje život i hranu, i zato im je pogled stalno bio uprt u nebo.
Naš srpski kalendar deo je naše istorije i tradicije, naše poezije i proze, naših poraza i pobeda, mirova i ratova, rađanja i umiranja, naš život. Nama, kao naslednicima, preostaje samo to – da sačuvamo svoje nasleđe, jer ćemo jedino tako sačuvati svoju dušu i svoj identitet, na koje možemo biti ponosni.” (Dunja Matić Stanišić, filolog)

NARODNI KALENDAR

Narodni kalendar je istorijski formiran sistem deljenja, brojanja i uređivanja godišnjeg vremena na osnovu koga su organizovani obredni ciklus, svakodnevna aktivnost, verovanja i folklor. Neprekidnom, cikličnom, prirodnom vremenu narodni kalendar daje karakter ritualnog sistema koji se ispoljava u strogom rasporedu prazničnih dana i radnih dana, perioda posta i „mesojeđa“, dobrih i zlih dana itd. U osnovi srpskog narodnog kalendara stoji crkveni hrišćanski kalendar i narodna tradicija iz prehrišćanskog perioda.
Glavne jedinice narodnog kalendara, godina i dan, povezane su sa različitim prirodnim pojavama, sa sunčevim kretanjem i mesečevim ciklusima. Početak godine u narodnoj tradiciji vezuje se za proleće i buđenje prirode. Datira iz staroslovenskih verovanja. Kod Slovena godina se nije delila na četiri već na dve sezone. Leto i zimu. U svim slovenskim jezicima za označavanje tih doba koriste se iste reči – leto i zima, dok kod označavanja proleća i jeseni takvog jedinstva nema. U krugu godine postoje parni praznici (Sveti Nikola prolećni i Nikoljdan jesenji; Đurđevdan prolećni i Đurđić jesenji; Bela nedelja na Uskrs i na Poklade i sl.) i poštovanje određenih parnih dana (četvrtka i petka, „sušnih“ i „gradobitnih“…). U krugu dan i noć, dan odgovara letu a noć zimi, podne Ivanjdanu, ponoć Božiću, izlazak sunca Bogojavljenju, zalazak Krstovdanu jesenjem. Čak i opasni periodi imaju svoju paralelu u „demonskom“ delu noći od ponoći do prvih petlova.
Obredna struktura narodnog kalendara predstavlja ciklus koji se deli na komplekse: božićni, pokladni, ranoprolećni (Mladenci, Blagovesti i dr.), srednjeprolećni (Uskrs, Đurđevdan, Spasovdan i dr.), kasnoprolećni (trojičko-ivanjski period), letnji (Ivanjdan, Velika Gospojina i dr.), jesenji (Mala Gospojina, Sveta Petka, Mitrovdan i dr.) i zimski (Sveta Varvara, Nikoljdan i dr.).U kalendarskim obredima je jedinstven skup ritualnih radnji: obilaženje, obredi sa rastinjem, ritualne gozbe, paljenje vatre, maskiranje, pevanje i sl. Neke radnje su vezane za određene praznike a obilaženje i paljenje vatre obavlja se u svim kalendarskim obredima.
Granice kalendarskog perioda obeležavaju se kao „susret“ i kao „ispraćaj“ sa skupom ritualnih radnji kao priprema i kao ispraćanje. Simboli koji označavaju granice perioda su rastinje, ritualno drvo, strašilo, maske.
U kalendarskoj mitologiji osnovne su predstave o neophodnosti ritualnog „učvršćivanja“,   magijskog stimulisanja prirodnog poretka (bujanje vegetacije, čuvanje plodnosti zemlje posle ubiranja letine i sl) i poštovanje ravnoteže sa „onim svetom“ od koga zavisi zemaljsko blagostanje. Odatle potiče značenje plodonosne magije i zadušnih rituala.
Značajna komponenta kalendarskih verovanja je demonološka koja određuje godišnji raspored pojavljivanja, delovanja i nestajanja mitoloških bića i zaštitne rituale njihovog isterivanja.

 RABOŠ – PRVI PISANI KALENDAR

 Reč „kalendar“ ima koren u našem jeziku, jer je ova složenica nastala od dve naše poznate reči „kolo“ i „dar“. U prastaroj indijskoj mitologiji ćerka sunčevog božanstva Indre zvala se Kalenda i kao Višnuova miljenica svake godine je preporađala mlado sunce; zato se može reći da je kolevka te reči i u sanskritu. Da su se prva kalendarska znanja zapisivala na drvetu, govori nam naš jedinstveni raboš, na kome su urezivani „crtama i rezama“ važni dani i pojave, karakteristične za kalendarski godišnji ciklus. Raboš je bio i pomagač pamćenju brojeva koje su želeli da sačuvaju od zaborava. U osnovi je postojao jedinstven sistem od sedam znakova za brojeve od 1 do 1000 sa dodacima: tačka je značila broj 1; pravo podrezana a neizrezana crta znači broj 5; pravo podrezana i izrezana crta znači broj 10; koso podrezana i neizrezana crta znači broj 50; koso podrezana i izrezana crta znači broj 100; podrezan a neizrezan krst znači broj 500, a takav isti krst izrezan znači broj 1000. Na rabošu se znaci režu s desna na levo, a to znači da se počinje s vrha raboša, pa se ide ka ruci koja ga drži. To je bio prvi pisani kalendar, ali toliko praktičan, da se koristio do skorašnjih vremena.
Raboš koji je imao ulogu kalendara, odnosno služio za računanje vremena sastojao se od jedne duže deblje gredice sa četiri brida pravilno podeljena na tri dela – oni su predstavljali mesece u godini. Po ivicama i stranicama urezivane su oznake za dane; one jednostavne označavale su obične dane, a posebne oznake označavale su bitne praznike. Drveni kalendari bili su deo opreme balkanskih čobana, koji su duže vreme u godini boravili sa stokom na planinskim pašnjacima.Kalendari su se čitali bustrafedonski, prvi red s desna na levo, drugi s leva na desno, treći s desna na levo itd. Ovo pismo je dokaz kulturnog i istorijskog razvoja Slovena, nezavisno od vizantijsko-rimskog uticaja.
Osim što su bili narodni način za računanje vremena, raboši su korišteni i kao sredstvo za utvrđivanja dugova („računanje na raboš“), odnosno, bili su dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i izdavanja u toku dana.
Jedna od uloga raboša bila je da pomaže pamćenju brojeva, prilikom novčanih ili nekih drugih dogovora. Dve drvene pločice, jedna za poverioca, a druga za dužnika, zarezivale su se tako da predstavljaju dopunu jedna drugoj. Kada bi dug bio izmiren, pločice su uništavane.

 RAČUNJANJE VREMENA 

Najstariji zapisani i sačuvani kalendari počinju da računaju vreme od Stvaranja sveta, koje se smatra da je bilo 5508. godine pre Hrista. Na našim prostorima začetak zemljoradničke, starčevačke kulture odgovara tom vremenu. Po najstarijim našim srednjovekovnim dokumentima vidi se da se kod nas pri datiranju koristila takozvana Vizantijska era, ali se koristilo i datiranje po Julijanskom kalendaru od Hristovog rođenja. Datiranje je bilo različito i zavisilo je od mašte i znanja pisara, a ponekad je bilo napisano i u kitnjastoj formi. Svaka godina Julijanskog kalendara preslikava onu koja je bila pre 28 godina. Usaglašavanjem 28-godišnjeg ciklusa sa mesečevim 19-ogodičnjim ciklusom dobija se „veliki indiktion“ ili vreme posle koga se ponavlja Uskrs. Tada je istovetan njegov datum, koji se računa prema suncu, tj. prolećnoj ravnodnevnici, kao što su istovetne i mesečeve mene i dan, odnosno nedelja. Zbog toga se kaže da je taj kalendar bio ujednačen, logičan i neprekinuti niz dana, meseci i godina, koji je omogućavao lako izračunavanje nedeljnog dana za bilo koji datum i u prošlosti i u budućnosti, uz pomoć samo jedne tablice. Gregorijanskom kalendaru nije bila dovoljna jedna tablica za sva vremena, nego nekoliko, a i one bi se tokom vremena morale menjati. Zbog toga je na predlog carigradskog patrijarha održan kongres pravoslavnih država 1923. godine povodom reforme postojećeg Julijanskog kalendara. Kongres je usvojio predlog profesora Milutina Milankovića: izbaciti iz kalendara 13 dana; na svakih 900 godina izbaciti 7 dana, za razliku od gregorijanskog kalendara, po kome treba na svakih 400 godina izbaciti po 3 dana; prestupne su one sekularne godine (sa dve nule na kraju) koje deljene sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Ovaj proračun je mnogo tačniji od Gregorijanskog kalendara jer treba da prođe 40.000 godina da bi se odstupilo samo jedan dan. Srpska pravoslavna crkva prihvatila je odluke kongresa, ali je čekala da se usaglase sve  pravoslavne crkve. Do usaglašavanja nije došlo, a Srpska crkva je ostala pri Julijanskom kalendaru do danas. Međutim, kod nas se od davnina, pa i danas, široko primenjuje i narodni kalendar, bez obzira na Julijanski i Gregorijanski kalendar.
Narod  je znao i za solarni i solarno-lunarni kalendarski sistem. Sunce kao kolo ljudima daruje život preko svetlosti, pa su zato Sunce i svetlost čoveku najvažnije meteorološke pojave. Sunce rađa majka carica, žena cara Svetovida, “kraj božanske vite jele, kraj loze bele koja daje piće božansko, kraj žive vode i mirisnog bosiljka”. U davnim vremenima Sunce je bilo glavno božanstvo u očima ljudi. Pažljivo su pratili svaki njegov položaj i povezivali ga sa trenutnom vremenskom prilikom.
Dan su ljudi podelili na zoru, svanuće, jutro, mali ručak, veliki ručak (oko 10 sati), podne, posle podne, veliki zaranci (oko 16 sati), mali zaranci, zahod sunca. Delovi noći su sledeći: suton, sumrak, mrak, večera – sve su to delovi večeri. Posle toga dolazi neko doba noći, gluvo doba, ponoć, prvi petli, drugi petli, treći petli, zora, svanuće. Kad je koje doba noći, naš čovek je znao i po zvezdama, Večernjači, Zornjači, Vlašićima, Štapcima, Kolima itd. Svaki dan je po svojoj važnosti dobijao ime i bio je neponovljiv. U crkvenom kalendaru i danas imamo njihove nazive, a ovde ćemo navesti samo neke januarske dane: Nova godina, Kokošinji Božić, Naplašiti dan, Sv. Anastasija, Tucindan, Badnji dan, Božić, Božji dan, Stevindan, Ženski dan, Nekršteni dan, Sutučni dan, Sirovari, Mali Božić, Usečni dan, Delnički dan…U starom veku poznati astronom Klaudije Ptolemej je odredio da dan počinje u podne. Od 1. 1. 1925. godine međunarodnom konvencijom je određeno da dan počinje u ponoć. Naša crkva i danas koristi dva rešenja: kod bogosluženja i svetaca datum počinje u 18 sati, a kod postova u ponoć. Smatralo se da je ponedeljak srećan dan za početak svakog posla ili odlaska na put; utorak je nesrećni dan, kada se ništa ne započinje – ne krštava se i ne venčava, niti se pere rublje. Sredom se posti i ne rade se ženski poslovi, ali se započinju poljski radovi. Četvrtkomse kreće u nove poslove. I petkom se posti, ne započinju se poslovi, već se radi samo ono što je započeto. Subotaje nesrećan dan i dan kada se pominju mrtvi. Zato reč „subota“- sabat – šabat – šapat – ima značenje u našem jeziku tišine i mira. Nedelja je srećan dan, kada se ništa ne radi, nego se samo odmara. Utorak, petak i subota su dani kada ne treba ništa ni počinjati, ni završavati. Nedelje su okićene maštovitim nazivima, koji nose njihove osnovne karakteristike. Svaka nedelja ima svoj naziv, a ovde ćemo navesti samo neke: Bela nedelja, Gladna nedelja, Gluva, Zagonetna, Kratka, Luda, Mlada, Osovita, Pasja, Rasipna, Svetla, Sirna, Todorova, Hroma, Cvetna, Šarena nedelja. Nedelje nisu uvek bile sedmodnevne. Car Konstantin je 321. godine naredio da se pređe na sedmodnevnu nedelju, u kojoj se 6 dana radilo, a sedmi je obavezan dan odmora, nedelanja, nedelja. Jedino je zemljoradnicima dozvolio da sami procene da li će raditi ili ne, jer neki poljski radovi se nisu mogli odlagati.

Godinu su delili na četiri dela, ponekad i na dva, govoreći: „od Đurđeva do Mitrova dana“, što se odnosi na period bujanja vegetacije i uopšte života na ovim prostorima. Godina se deli i na leto i zimu, deli se i na vreme posta i vreme mrsa. Godina je imala trinaest meseci po 28 dana, a svaki mesec je imao 4 sedmice, svaka sedmica (nedelja) imala je po 7 dana, kao što idu mesečeve mene. Kasnije se prešlo na dvanaest meseci. Čovek sa ovih prostora morao je svoj život uskladiti sa prirodom, pa samim tim morao je i upoznati. Galaksiji je dao ime Kumova slama po legendi o čoveku, koji je od kuma ukrao slamu i dok je bežao, slama je ispadala, te su tako su nastale zvezde. Znali su da je Sunce centar Vasione, pa naši crkveni praznici nose njegove osnovne osobine. Tako je Božić mali Bata, Jovandan pokazuje da je Sunce mlado, Sretenje je vreme susretanja zime i leta, Vidovdan je svetlo, sjajno i jako, kao i Ivandan kada se pletu venci od žutog ivanjskog cveća i kače na kuće; onda dolazi Ilindan da ukaže na vreme letnjih pljuskova i grmljavina i ljudi tada kažu da je „od Ilije sunce sve milije“, što je i tačno, jer dolazi Preobraženje. Tada se priroda preobražava i sunce slabi; još će zadnjim snagama zasijati oko Miholjdana, da bi o Mitrovdanu nagovestilo svoju smrt i ujedno preporađanje. Naši preci su znali za mesečevo kretanje i njegove mene. Prema njegovim skladnim i ritmičkim promenama usklađivali su svoje poslove. Njegove mene su uočljivije od sunčevih, pa se prvo po njemu merilo vreme. I reč „mesec“ ima koren „ma“, što znači „merač“. Mesec je bio gospodar mraka, noći i smrti. Pojava mladog meseca značila je sveopštu obnovu i nastavak rastenja. Verovali su ljudi da mesec najviše utiče na biljke i to blagotvorno kada raste, a obrnuto kada opada. Kao što sunce daruje dnevnu svetlost, tako mesec daruje noćnu svetlost i dok raste, on je junak, Zorin mladoženja, tajnoviti davalac blagodeti biljkama, životinjama i ljudima. Došavši do svoje punoće, on počinje opadati, stariti, a tog starog meseca ljudi se boje. Zbog promena, u nekim mitskim pesmama mesec se prikazuje kao nevernik. Izdvajala su se i prepoznavala i sazvežđa na nebu, što se vidi po svetkovinama posvećenim bogovima, koje su se održavale baš u onom mesecu kada Zemlja prolazi kraj sazvežđa, čije ime nosi slavljeno božanstvo. 
U zimskim večerima najpre će se videti zvezda Sirijus, a baš se tih dana slavio bog Sirin. Alegorijske slike u narodnim epskim kalendarskim pesmama nose u sebi čak i potvrdu da su naši preci znali da je povremeno Sirijus sjajniji od Danice. Danica, Večernjača, Zornjača, Sjenica, Ovčarnica, Prevodnica – sve su to imena koja je naš predak dao Veneri, dokazujući time da je pomno pratio njeno kretanje. Tokom noći, dok zvezde kolo igraju, ona vodi, pa se zato zove Prevodnica. Plejadama je naš narod dao ime Vlašići, pa bi naš ratar rekao da Đurđevdan zatvara Vlašiće, jer se ne vide na nebu, a Vidovdan ih otvara, pa se noću vide na istoku kako izlaze. Narodno ime tog sazvežđa je Mala kola. Pošto je ovih sedam zvezda u sazvežđu bika, narod je u tom periodu slavio boga Volosa, Velesa. Veliki medved ili Velika kola imaju kod nas i narodno ime „Plug i volovi“, a po rasporedu ovih zvezda naš daleki predak je na nebu video tri vola u jarmu, sa strane jednog puštenog vola, a iza njih plug i goniča. Posle Velesa slavila se boginja Lada, baš u periodu blizanaca, a Perunu su se ukazivale počasti na Ilindan, u periodu lava. Ovo drevno božanstvo, gospodar neba, oluje i munje, koga su obožavali svi Sloveni, postojalo je i u arijskoj veri kao „Parkana“, što znači „grmeti“. Ognjena Marina nosi u sebi naziv munje i nije slučajno „ognjena“ i nije slučajno uz svetog Iliju, u vreme velikih pljuskova i grmljavina. Zvezda repata, koju u istočnim krajevima zovu i Opašita zvezda, javlja, po mišljenju seljaka, da će biti rata ili kakvih nemira u narodu. Verovalo se da svaki čovek ima na nebu svoju zvezdu, koja mu svetli dok je živ. Da se od davnina znalo za datume sunčevih solsticijuma i ekvinocijuma, vidi se po praznicima, jer se na dan jesenje ravnodnevnice slavio stari Višnji bog, letnje dugodnevnice moćni sveti Vid, Svetovid, na dan zimske kratkodnevnice – tek rođeni Koleda. Pojavu Božića najavljivala je zvezda Večernjača ili Venera, koja je uveče tonula u suton i nevid, a u zoru bi dojezdila pre Božić Bate.
Godina je imala 12 meseci, a njihovi nazivi govore o dubokom znanju i shvatanju sveta, života i vasione. Prvi mesec se kod Srba zvao sečanj, koložeg, bogojavljenski mesec, januar itd. Znalo se da posle zimskog solsticijuma i kratkodnevnice, Zemlja započinje svoj novi kružni put oko Sunca sa trajanjem od godinu dana. Zato se kaže da sunčevo kolo počinje opet da žeže. U našem narodu se uz veselje i mnogobrojne obrede i danas slavi rađanje mladog sunca, malog Božića. Ljudi su pažljivo analizirali januarske dane i verovali da poslednjih 12 dana pred Božić predskazuju kakvo će vreme biti tokom naredne godine.
Posle januara koji se smatra i ledenim mesecom zbog niskih temperatura, dolazi februar, ljuti, sečko, sretenjski mesec. Po otapanju snega i velikim vodama ovaj mesec se zove i veljača ili vodeni. Na Sretenje se sreću zima i leto, a po narodnom verovanju to je dan po kome se prognozira vreme za tekuću godinu.
Treći mesec je suvi, derikoža, lašak, ožujak, Baba Marta, blagoveštenski mesec, mart. Njegova nestalnost i promenljivost bila je dobro poznata našem čoveku, jer se u predanjima često pominje. Za martovsku zimu legenda kaže da je deda Sečko pozajmio od baba Marte devet dana i zaledio obesnu staricu i njenih sedam jarića. Ali po Suncu i toploti koja se javlja u martu posle duge i hladne zime, mart je prolećni mesec, pa se po starom kalendaru njegov prvi dan zvao i Proletnjak. Ime „derikoža“ dobio je zbog toga što je u tom periodu velika smrtnost ljudi i životinja, te se „koža dere na šiljak“. I sama reč „mart“ ima sanskritski koren sa značenjem „smrt“. U martu se vraćaju laste kao vesnici proleća, pa se za mart kaže da je lastavičin mesec, Lastujak, Lazujak, Ožujak.
Četvrti mesec je lisni, berezol, brzosok, lažitrava, đurđevski mesec, april. U staro vreme slavilo se buđenje prirode, vegetacije i rađanje mladih životinja, odnosno rađanje života uopšte. Verovalo se nekada da na Uskrs sunce igra od radosti, pa se ustajalo rano u zoru da bi se posmatrala sunčeva igra.
Peti mesec je maj, traven, cvetan, carski mesec, svibanj, a svaki naziv nosi sliku vegetacije u tom periodu. U našem narodu se stara majka i praroditeljka zvala Maja, pa u nekom selu i danas baku, pa i majku deca zovu majom. U staro vreme jedan od važnih praznika bio je Đurđevdan, jer je taj datum polovio godinu na dva dela. U njemu se vide tragovi starine, kada su u proleće naši preci slavili boga Jarila i davali mu poklone da ne bi uništavao letinu olujama ili kišama. Šesti mesec je izok, tršnjar, lipanj, čerešnjar, petrovski mesec, senokosni mesec, jun. Naše srpske reči sa tim korenom su junak, junoša, junac…sa značenjem snage, mladosti. Pošto je u ovom mesecu vreme letnje dugodnevnice, onda je jasno da označava Sunce, koje u tom periodu najjače sija, pa zato ljudi kažu da tog dana ono triput zaigra na nebu. Vidovdan nosi u sebi ime starog boga Vida, Svetovida ili Sutvida, sjajnog boga, kome su tih dana posvećivali svetkovine i danas upamćene i poštovane u narodu. Sama reč „vid“ je praslovenska i istog je značenja kao sanskritska „veda“- znanje, saznavanje, shvatanje. Sedmi mesec u godini je srpanj, žetvar, ilinski mesec, červen, žitni mesec, jul. Koren te reči se i kod nas sreće u ženskim imenima, a kod Rusa se zvrk i nestaško kaže „jula“. Naši daleki preci su nam ostavili u amanet ovu svetkovinu, posvećenu Perunu, da ne bi ognjem ili vatrom palio seno, pšenicu ili kuću.
Osmi mesec je zarev, gumnik, kolovoz, gospođinski mesec, voćni mesec, avgust. Ovaj mesec se zove zarev po glagolu „revati“, i označava jelensku riku, jer su naši preci u davnini tada započinjali lov na jelene. Sveti Ilija je naslednik staroslovenskog božanstva Peruna  koji grmi i nebo oblači, a pominje se i kao Agni (oganj), bog sunca i vatre. Tako je gromovnik Perun postao Ilija, koji čuva u sebi staru srpsku reč „lila“, sa značenjem ljubičaste boje, najjače boje u spektru. Iako leto još uvek vlada, ovaj mesec nagoveštava da se primiče jesen i da se vreme preobražava: „preobražava se list u gori i kamen u vodi.“ U vreme kada je godina počinjala u martu, dani Preobraženja su upravo polovina godine, pa se zato preobražava priroda i menja se vreme, i to vreme, kada se računalo da godina ima samo leto i zimu. Kraj takve godine bio je na Sretenje, kada su se zima i leto sretali. Deveti mesec je rujen, grozdober, miholjski mesec, u južnim krajevima i podjesen – kao prelazno doba, vinski mesec, septembar. Godina je počinjala 1. septembra po starom kalendaru, u danima jesenje ravnodnevnice, a u davnim vremenima narod je godinu započinjao i sa prolećnom ravnodnevnicom. Deseti mesec je listopad, šumopad, mitrovski mesec, kišni mesec, oktobar. Makar deset oktobarskih dana biće sunčani i topli, jer je to još period miholjskog leta. Jedanaesti mesec je gruden, studen, mratinji mesec, magleni mesec, novembar. Ova imena je dobio po čestoj oblačnosti, po kišnim danima i maglama. Po svetom Mrati je dobio ime jer su njemu, kao „vučjem svecu“, pre izlaska Sunca klali pile bez belega, da ne bi vuci napadali stoku ili ljude. To su ostaci stare vere iz vremena kada su se praznici posvećivali vuku, zmiji ili medvedu. Tu je i Mitrovdan, važan praznik u godini, jer označava da je godini kraj i da snaga Sunca sve više slabi, dok se potpuno ne izgubi, da bi se opet preporodila. Dvanaesti mesec je studen, koledar, božićni mesec, decembar. Bez obzira kada će pasti sneg, prava zima počinje uvek u decembru. Sveti Nikola je preuzeo ulogu drevnog božanstva mrtvih. Nikola je prevoznik duša s ovog na onaj svet, pa ga zato smatraju za brodara i gospodara voda. Srbi do skoro Novu godinu nisu slavili, ali zato i danas slave tradicionalnu, narodnu Novu godinu ili Novo leto – Mali Božić ili Vasiljevdan, 14. januara, a to je još jedna potvrda da se kod Srba još uvek čuva duhovna baština drevnih predaka.
Literatura:
SLOVENSKA MITOLOGIJA – Enciklopedijski rečnik
“Srpski kalendar”, Dunja Matić Stanišić
Sajt Rasen

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Ексклузивни интервју – Сенатор Андреј Климов: Борба за српску територију траје бар стотину година

Сада, када је цео свет у тешкој ситуацији, када су људи и земље изоловани, посебно је важно подржавати и јачати добре односе – и у породицама и на међудржавном нивоу.

андреј климов

Заменик председника Комитета Савета Федерације за спољне послове, доктор економије, заменик секретара Генералног Савета странке „Уједињена Русиjа“ сенатор Андреј Аркадјевич Климов је говорио новинском порталу RuSerbia.com о односима Русије и Србије. Питања је постављао главни уредник RuSerbia.com Дмитриј Некљудов.

Реците, зашто је Србија важна за Русију? Због чега сматрате да је неопходно успоставити везе између наших земаља?

Знате, постоји неколико начина да се одговори на ово питање. Први одговор је традиционалан, да су Срби – славени, православци, браћа и тако даље… То су неоспорне ствари. Србија је једна од ретких земаља на европском континенту која се није придружила НАТО интеграцијама. То је врло значајна ствар. Скоро све суседне земље Србије су се придружиле НАТО интеграцијама и нејасно је због чега су то урадиле. НАТО је организација која је првобитно била створена за борбу против Русије, против Москве, против наше државе, што је била јавна тајна. Уколико отворите Оксфордски речник, видећете шта је уствари НАТО. У њему јасно пише да је то организација, која је створена за борбу против Совјетског Савеза, али Совјетски Савез одавно не постоји, а НАТО организација постоји.

Тешко је себи представити да је НАТО створен како би се борио, например, против Аустралије или Бразила. Уколико питате људе који не живе у Русији, него рецимо у Пољској, Балтичким државама и у другим земљама – „Чему служи НАТО?“, они ће вам одговорити: „Па, наравно, за борбу против Русије!“ Због тога, свака држава која постане члан НАТО-а, чак и мала као што је то Црна Гора нас не изненађује, већ одмах у нашим штабовима уносимо исправке. Зато ако желите да постанете део „нечега“, онда је најбољи пут – НАТО пут. Кад човек жели да постане део велике ракетно-нуклеарне суперсиле, његов главни пут је пут ка НАТО-у, јер ће му даље бити лакше, вртеће се у тој причи, док не уђе и не постане НАТО-члан или док се НАТО не распадне. То је начело, које нисам ја измислио.

Можда то није у буквалном смислу тако, али су то више пута изјавили и наше дипломате и водећи лидери.

Још једна врло важна ствар. Србија је земља која је поднела захтев за придружено чланство, за придружена партнерства са Евроазијском економском унијом (ЕАЕУ). То је нови ентитет који је настао на основи Уније Независних Држава (УНД), а Србија је друга држава која одлучила на овај начин да сарађује са нама. Први је био Вијетнам. Желим да подсетим да је у овом случају Србија прва држава на европском континенту која је озаконила односе с ЕАЕУ-ом, што је такође врло рационалан и моћан фактор да пређемо на свеобухватно стратешко партнерство.

Србија је земља која има односе са Руском Федерацијом не само на дипломатском нивоу, не само на нивоу наших министарстава на парламентарном нивоу, него је земља у којој је владајућа странка – Српска напредна странка на челу са председником Вучићем јавно потписала и више пута потврђивала споразуме о партнерству са владајућом странком Руске Федерације „Уједињена Русија“. То је такође врло важна ствар. Али Србија нија једина. Ми имамо потпуно исте односе и са Комунистичком странком Кине, и са Либерално-демократском странком Јапана. Постоје земље које су закључиле сарадњу са нама, а затим је од страха одбили. То су наши партнери из балтичких земаља. Истина је да нам се они сада обраћају речима „Да ли ће нам Мајка Русија помоћи у овој епидемиолошкој кризи?“.

Нисам случајно набројао врло различите чињенице које заиста одговарају на питање шта је Србија за нас. Али могу и да кажем, а то знам и од председника Србије, и од колега у парламенту, и од колега из наше међустраначке сарадње – да и Русија много значи за Србију.

Разговарао сам и са обичним људима. За већину Срба су то разумљиви односи и они теже тим односима. Штавише, колико знам, ниједан српски политичар не може добити озбиљан резултат на изборима, озбиљну подршку у друштву, ако допусти било какве антируске изјаве и акције. То такође није карактеристично за све земље и ми то разумемо и свакако поздрављамо, јер је ово првенствено потребно Србији и народу Србије. То је у ствари, све што по мом мишљењу треба имати на уму када данас говоримо о руско-српским односима.

Током протекле године водеће светске силе попут САД, Велике Британије и Русије окупиле су у Београду своје професионалне представнике на политичкој сцени. Да ли је могуће рећи да почиње нова фаза у борби за Србију?

Знате, борба за територију на којој се налази Србија и модерна српска држава очигледна је бар стотину година, и то потврђују многе чињенице. Знамо да је на простору бивше Југославије заправо био изазван Први светски рат, о чему пише у свим уџбеницима историје. Врло добро знамо да је за време Другог светског рата Балкан био веома важан и сећамо се како је био ослобођен, које снаге су овде учествовале са свих страна. Све је то такође било у плану, мапама и у главама тадашњих вођа. Наши западни партнери не могу не узети то у обзир.

Кад су Сједињене Америчке Државе поставиле себи задатак да обуздају Русију и назвале нас противником у свом федералном закону и намеравају да нас избаце из свега, онда је наравно за њих Србија као трн у оку. Они разумеју да је ово земља која се мора срушити и то ће урадити по сваку цену. Морам такође истаћи да, гледајући све то, видимо да границе раскола могу бити у неочекиваним сферама, например, у религијској сфери православља. То су учинили, например, са Грчком. Тамо су послали амбасадора, који је припремао Мајдан, из Кијева, где је све почело. Сада имамо одређене проблеме у комуникацији са Атосом. То је тачно њихових руко дело, при томе осмишљено у Стејт Дипартменту, тако да немамо илузија у вези са тиме. Председник Вучић то врло добро разуме.

Навео бих још један неочекивани пример. Американци, сматрајући да им је потребно да задрже Балкан, обучавали су све врсте специјалиста за обојене револуције на српској земљи. Например, пре више од 10 година, Американци су у специјалним камповима у Србији усмеравали и припремали господина Гаидоа, тада врло младог момка, кога су касније прогласили за псеудо председника Венецуеле. Поуздано знамо да је то било у камповима Србије. Представници српских специјалних служби у разговорима са мном то су и потврдили, а то потврђују и докази које је добила наша сенаторска комисија за заштиту државног суверенитета. То потврђују и специјалне службе Венецуеле. То је медицинска чињеница, али то није једина чињеница о којој знамо, зато се српска територија заиста и веома озбиљно разматра. Хвала Богу, одлучни потези српског руководства су у последњим годинама преокренули ситуацију. То је доказано у марту прошле године, када се десио покушај промене власти у Србији на непримерени начин.

Да, тада су паразитирали на чињеници да се то наводно ради готово у корист Русије, али то је наравно глупост. У то време сам био на тргу где се то догодило, разговарао сам са људима. Ја сигурно знам да је то подстицано споља, без обзира ко, како и на који начин то може да доказује супротно. Чак и ако су људи нешто радили, сматрајући да то сами раде, њима су манипулисали, а ми смо одлично знали да је то тако.

И у вези са тим, наравно, крајње је наивно мислити да ће неко изаћи изван те контроле.

Али догађаји из 1998. године убедљиво су показали колико је Србија важна за наше западне партнере. Управо тамо је била покренута прва после рата војна операција НАТО у Европи.

Како бисте оценили развој односа између Русије и Србије у протеклом периоду? Сви досадашњи и садашњи лидери Србије, Тадић, Николић, и Вучић називају их пријатељским, братским и стратешким. По вашем мишљењу, да ли ти односи постају још бољи или постоји нека стагнација или чак погоршање?

Они постају рационалнији. То је добро и исправно, т.ј. не квари људске односе, него их подиже на потпуно квалитативно другачији ниво. Само када кажемо колико смо сјајни пријатељи, то је већ позитивна ствар, али ако су то само празне приче на ту тему, онда… сами разумете.

За грађане нису важни само разговори, како у Русији тако и у Србији, а тако је заправо свуда у свету. Ти односи се развијају сваке године. Чак и статистички могу да видим обим испорука узајамног трговинског промета, зато што на правилан начин започињемо са применом нових врста војне сарадње. Схватамо да сада постоји један веома озбиљан пројекат, такозвани „Турски ток“. То је фактички снабдевање руским гасом кроз гасоводни систем који је изградила Русија, укључујући многе земље бивше Југославије. Наравно да је Србија врло битан саставни део на путу тог гасовода. То такође говори много. Имамо и других предлога за сарадњу.

Сматрам да се у већини сфера у којима би та сарадња могла да буде, или је започета или постоји и развија се. Тако сваке године видимо заиста позитивне ствари. Постоје различите ствари, као и у свакој свакодневној ситуацији, нпр. неко нешто није разумео, неко нешто није завршио, неко је рекао нешто погрешно. Када се ствари дешавају између пријатеља, пријатељи могу то отворено рећи, можда не јавно, али зато отворено. Ми на састанцима, на којима и ја учествујем, понекад разговарамо о нашим проблемима, отворено разговарамо, објашњавамо зашто се то дешава тако, и никако другачије. И уопште, напредујемо са разумевањем.

Па рецимо у Русији не разумеју сви зашто српски политичари делимично признају Крим као руски, а делимично покушавају не одговарати на ово питање. Ми разумемо да они то схватају као неку везу са косовском проблемом. Иако су Косово и Крим потпуно две различите ствари. Али односимо се са разумевањем, схватамо да се став Србије по овом питању разликује од става, например, Јапана, који је заправо заинтересован за потпуно различито територијално питање и ипак не заборавља да се потпише на састанцима „седмице“ испод различитих и деликатних речи, које се доносе на Кримско полуострво, чиме не поштује избор и вољу милиона људи који тамо живе. Али то је на њиховој савести. Србија није предузимала такве кораке и надам се да неће.

У сваком случају, тачно знамо да је председник Вучић и приватно, и јавно неколико пута рекао да Србија, док је он председник, неће прихватити никакве антируске санкције. Тако да са свим оним разноликим сигналима који, као и у сваком животу, долазе и из Русије и из Србије, они не избацују главно. А главна ствар је да сваке године крећемо напред и ка врху. То је у ствари позитивно за наше две земље.

Желео бих да вас питам још на тему економије: често српски опозициони медији оптужују владу да је одвраћала Русију од великих пројеката, а да после Нафтне индустрије Србије нема већих победа Русије на тендерима. Чак и тендере уређују тако да европске компаније имају предност. Да ли имате осећај да у економији покушавају да усмере Русију у корист Кине и Европе?

Ја сам реалиста, бавим се професионалном политиком већ 30 година, а међународном политиком чак и више, јер сам у совјетско време то чинио кроз систем омладинских организација повезаних са комсомолом. А пошто сам реалиста са искуством, могу вам рећи да све о чему говорите такође видимо. Знамо чак и више него што се некима чини.

Знамо конкретна презимена људи који имају корист од одређене одлуке, све то разумемо, али такође схватамо да се званични став руководства Србије налази у врло једноставној формули: у ЕУ – да, у НАТО – не. Поштујемо овај избор, немамо ништа против партнерства са Европском Унијом. Колико год чудно изгледало, још увек имамо споразум о партнерству и сарадњи са Европском Унијом. Но искрено говорећи, понашају се непоштено, многе ствари које су тамо наведене не испуњавају, смислили су илегална ограничења по упутству из Вашингтона, али није ствар у томе. Ствар је у томе да живимо у епохи конкуренције и било би наивно помислити да ће сви уговори бити потписани у корист Русије и руских компанија, да су производи који руске компаније испоручују, наши производи и услуге – најбољи у свету, а наши аутомобили бољи од Мерцедеса…

Но опет кажем – ми смо реалисти. Срби такође могу да кажу: зашто се на територији Руске Федерације не продају само српски производи? Наравно, не једемо само српске производе и не пијемо само српско вино, пијемо различита вина и не идемо само на српска летовалишта, већ и на друге дестинације. На пример, постарао сам се да посетим са породицом скијалиште у Србији, док смо пре тога ишли у Швајцарску или Аустрију, али сада ћемо поново отићи или у руско одмаралиште или у ова поменута. Зашто? Објаснио сам то српским лидерима – у одмаралиштима пуше. Пењем се на планину, одлазим са дететом у ресторан и тамо задимљено. Објашњавам то разумљивим језиком, јер то није разлог да се неко због мене увреди, покушао сам да боравим тамо, да, добро је место за одмор, све је предивно, али пуше. Зато морамо да имамо разумевање за такво нешто. За нас то је прилика да побољшамо квалитет своје робе и услуга и своју цену учинимо конкурентнијом, али са становишта С-400 ипак нема проблема. Све земље, чак и Сједињене Америчке Државе знају, али не говоре, да је С-400 најбољи производ у свету.

Што се тиче неких других контаката, о изградњи аеродрома и тако даље, не треба заборавити да Русија има толико отворених путева где може продати своју робу и услуге, што мало ко има. Рецимо, у мом родном граду Перму, у Пермској области, одакле сам, традиционално смо у протеклих 60 година испоручивали своју робу и услуге у 70 земаља света. А ако погледате промет робе, онда међу првим купцима производа из Перма није Србија, нити нека друга европска држава, већ, извините, Сједињене Америчке Државе, јер редовно купују од нас ракетне моторе за своје војне операције. „Боинг“ 40% својих делова производи у Пермској области. Ако, не дај Боже, будемо приморани на тешке одлуке (јер свакако знамо да постоје неке границе које се не смеју прећи, иначе ће доћи до колапса), рећи ћу вам сасвим отворено шта би се десило ако нас одједном присиле на то, „Ербас“ и „Боинг“ ће остати без делова. На метлама ћете летети по целом свету.

Ми своје ваздухопловство апсолутно опремамо сопственим деловима. Наравно, постоје и неки елементи украса који се купују у иностранству, али ако одузмемо тај део, као што видите, сва наша војна авијација не садржи елементе произведене у страним земљама. Шаљемо испомоћ Италији, између осталог, исто тако и Сирији, и није лоше: превозимо много и робе и људи. Зашто то опет кажем? Зато што се неке ствари традиционално сматрају правилним: на пример, у Србији треба да се успостави трговинска равнотежа између земаља Западне Европе, Централне Европе, суседа, и Русије. То је нормално, то је правилно, то је разумљиво и никада се због тога нећемо увредити. Важно је да реализујемо оне пројекте, које смо хтели да реализујемо.

И још бих скренуо пажњу на чињеницу да је ниво руских услуга и квалитета много већи него што се приказује у холивудским филмовима. И што више Срба за то зна, тим боље. И тада ће све доћи на своје место. Знате ли ко већ десет година превози америчке астронауте у свемир? Ми их тамо превозимо. Ако обратите пажњу, ми сами производимо уређаје за вештачку вентилацију и извозимо. Сада сам погледао документ – 50 земаља света су започеле куповину. Имамо их неколико пута више него све развијене европске земље заједно.

Производња је прешла у даноноћну смену сада, помоћи ћемо браћи, али и не само браћи.

Наши микробиолози су самостално разрадили тестове и сада их достављамо Италији, земљи НАТО-а, земљи Европске Уније, и то смо учинили одмах. Италијански премијер је телефонирао председнику Русије, дан касније смо испоручили специјалне системе помоћу дванаест тешких авиона, донели смо комплет који омогућава аутономну дијагностику, дезактивацију и дезинфекцију, и то све у великом размеру. Стигли су наши високо квалификовани стручњаци и ово је петнаести део од онога што имамо у резерви. Потребно је да и људи у Србији то знају. Гледајте мање Холивуд што се тога тиче. Можете да гледате, али морате да схватите да су све то бајке, зато се треба више оријентисати на стварност.

Стварност је таква, да је Русија једна од три светске силе која има глобални суверенитет и решава већину савремених проблема на врло високом нивоу. Ако постане јасно онима којима је упућено, ако људи не размишљају само о својим ситним користима, већ и о интересима нације (у овом случају не мислим ни на кога посебно), ствари ће ићи брже. У сваком случају, наравно, разумемо да ће Србија, као једна од ретких земаља која није увела никакве антируске санкције, остати наш привилеговани партнер.

Америка и Европа су све активније на српском медијском тржишту, купују новине и најпопуларније информационе сајтове, телевизијске канале, кабловску телевизију где промовишу слику Холивуда и мишљење Запада. Да ли је оно што Русија на овом пољу ради довољно?

У руској спољној политици постоје два главна задатка. Први задатак је осигурати безбедности наше суверене територије. Други је стварање услова за развијање благостања руског народа. То је све. Ми немамо задатак да будемо конкуренти Сједињеним Америчким Државама у информационом простору било које државе. У свакој држави постоји власт, постоје владајуће странке, постоји парламент, то је њихова брига. Не увлачите Русију у те приче. Имамо изворе истинитих и званичних информација: РТР, Спутњик, RТ, сајтове Министарства спољних послова, председника Руске Федерације, владе и странке Уједињена Русија. Свако у савременој епохи може два пута да кликне и одмах ће добити потребне информације. Ако је лењ или, извините, глуп, онда му никаква пропаганда неће нарочито помоћи. И на крају, исти ти људи сами пате од искривљене перцепције стварности. Нисмо тражили од италијанских грађана да заставе Европске Уније замене заставама Русије у близини својих кућа. Али мењају. Нисмо се бавили никаквом пропагандом. Урадили смо оно што смо морали, из хуманитарних разлога.

Нисмо тражили да Италија укине санкције. Морамо правовремено информисати људе широм света и координирати напоре са земљама са којима имамо партнерства у информационој сфери. Што се тиче праћења догађаја у Вухану, договорили смо се са Кинезима да извештаји иду уживо преко кинеских државних телевизијских канала, а чак смо добили и репортаже на руском језику, који је звучао прелепо, просто сам био одушевљен, а коју су водили у Вухану кинески коментатори. Сада приказујемо читаве документарне филмове, ако пажљиво гледате Русија 24, видећете. Нисмо то урадили ми, нити смо урадили ради пропаганде, то је нормални документарни доказ о ономе што се дешава – са тешким случајевима и са позитивним, уравнотеженим информацијама. То није исто што приказује СиЕнЕн или било ко други. Зато, што се Србије тиче, ја сам за то да ми, заједно са српским властима, у оквиру Устава Русије и Устава Србије, нађемо прихватљиве могућности за сарадњу у информационој сфери. Узгред, задржаћу се на овој теми кратко.

Данас су два дома нашег парламента већ одобрили промене Устава Русије. То је важан моменат и такође је битан за људе који себе сматрају сународницима. Први пут у историји Русије, Руске Империје, Совјетског Савеза, Руске Федерације се појављује појам сународника у основном закону земље, појављује се и обавеза државе да штити законита права својих сународника. То је веома важни моменат и сада то представља уставна дужност државе. Не можемо рећи: знате, сами ће се снаћи. Не, сада морамо помоћи, не само зато што неко жели, већ зато што је то записано у основном закону земље. Сви наши непријатељи морају то знати. То уопште не кријемо и нека се не изненађују, отворено говоримо о чему се ради у Уставу. Други веома важан моменат је да смо у свом Уставу написали да иступамо за светски мир. Ако је потребно, ми ћемо успоставити мир.

Успостављаћемо, наравно, са поштовањем међународног права. Даље, наводи се да, ако се неке одлуке међународних органа косе са нашим Уставом, неће бити спроведене, јер су, дакле, противуставне. Прочитајте пажљиво ову фразу и одмах ћете схватити о чему се ради: уствари, не ради се само о Русији. У вези са тим, без обзира на то да ли неко има нешто да каже о акцијама наших трупа у Сирији, ми ћемо наставити са њима, просто јер је то у складу са Уставом. И сада је у складу са њим, а и биће након гласања. Такође дајемо нашим сународницима могућност да гласају, више од 400 одсека биће распоређено у 170 земаља. За нас је важно да сви имају могућност да гласају и могуће је да ће датуми због коронавируса бити померени. Али још постоји читав низ сижа који заслужују да буду пажљиво прочитане у иностранству. Није случајно да је на Западу таква хистерија око нашег Устава и промена које се тамо уводе. То је права хистерија, читамо све. Али то је наш Устав, то је наш основни закон. Поновљам још једном, он се не коси са нормама међународног права. На челу сам Сенатске комисије за заштиту државног суверенитета и спречавање мешања у унутрашње послове. Предмет наше активности је у потпуности формулисан у Уставу који каже следеће: заштита државног суверенитета и одупирање мешању у унутрашње послове Руске Федерације је обавеза државе. Ми смо заправо конституисали предмет активности наше комисије која је настала у јуну 2017. године.

Стога, послали смо много сигнала на информационом плану. Међутим, немамо у Уставу обавезу пропганду по селима и градовима, у међународном смислу, али ћемо показивати позитивним примерима шта је добро, а шта је лоше. Мислим да ниједна особа на свету која је упозната са статистиком неће моћи да се расправља са мном. Становништво Русије је 2% од светске популације, број случајева у Русији (то не значи да су у тешком стању, само болесни људи) је један хиљадити део свих случајева у свету, између два процента и једног хиљадитог дела разлика је огромна. Ово је пропаганда, али то не радимо у циљу њеног промовисања, већ у циљу заштите нашег становништва. Али ни то не ваља, изгледа.

Прочитајте реакцију на то, шта год да је написано, смањују број. Извините, али свака особа у сваком граду има свој гаџет, и ако је написао нешто што није истина, поруке се одмах проверавају. Ако имамо жену која је умрла са позитивном дијагнозом, и то једини случај који је био, сазнајемо њен узраст и да је имала тромбове, све одмах показујемо и говоримо. Јуроњуз извештава следеће: у Русији, у вези с Уставом и са изменама, људи су се скоро побунили, зато је градоначелник, под маском коронавируса, увео забрану окупљања у групе. То је потпуна глупост! И након секунде показују сценарио из Италије, где су грађани земље стављени у кућну изолацију. То је апсурдно, али ипак користе такве методе. Или, рецимо, приказују: ноћна мора у Европи, ноћна мора у САД-у, а затим и у Русији број заражених људи расте, повећао се на 60. Али морамо да кажемо да је 70 људи отпуштено из Комунарке истог дана, 9 људи је разлика имеђу 61 и 70. Разумемо да су то све шаљиви, циљани пропагандни напори против Русије. Зашто вам то кажем? Јер је јасно да на нашој територији још увек озбиљно обраћамо пажњу на информациони простор и брзо одговарамо на изазове на руском језику за наше грађане; све се то оперативно врши у регионима и на федералном нивоу. Али, да будем искрен, три четвртине информационог простора света ван Русије контролишу медији на енглеском језику: што пишу новине о другим земљама (а не о својој земљи) и 90% се састоји од превода вести и публикација СиЕнЕн, БиБиСи, Вол Стрит Журнал итд. Зато сам за то да државе уведу разумну и стабилну координацију. О томе смо се већ договорили са земљама БРИКС-а, тако се већ поступа.

Ми смо за симфонију култура

Шта мислите о културном односу Русије и Србије – што се сада назива „мека моћ“?

Пре свега, не бих рекао да је то „мека моћ“. Такав термин се у САД-у појавио као друга страна жестоке моћи. Говорио бих о „доброј моћи“. То је добра моћ. Русија је моћ добра.

Тада све стоји на својем месту. То је моћ добра, најискреније је и то је утврђено у нашем Уставу. У Уставу Русије нисмо заборавили Бога, а у Европској Унији заборавили су Бога и видите шта се са њима дешава. Нисмо заборавили оне који су погинули за нашу Отаџбину и нисмо заборавили традиционалне вредности као што су брак, који може да буде само између мушкарца и жене. Све смо то утемељили да не би нико сумњао у наше вредности, које смо спремни бранити свим силама наше државе. Зато, када је реч о сфери културе, од тога ћемо полазити и тиме се руководити.

Ми смо генерално за симфонију култура. Ми смо људи који поштују један другог и културу другог. Не заборављамо да нам је знање о Ћирилу и Методију стигло са Балкана. Ми разумемо шта је Косово, његово историјско наслеђе. Ја сам у УНЕСКО-у бранио историјско наслеђе Косова и подсетио УНЕСКО да је то светско наслеђе човечанства. Штавише, објаснио сам српским чиновницима како је најбоље подсећати о томе Европску Унију, УН и УНЕСКО. То нису празне речи. Сви српски лидери то знају.

Сада говорим о себи зато што је увек лакше рећи о себи, али то раде и моје колеге у Министарству спољних послова и Россотрудничеству, у нашем представништву у УНЕСКО-у и Министарству културе… Ми се стварно бавимо тиме и наставићемо даље. Та сфера безусловно је наш приоритет. Надам се да ћемо, када се заврши ова коронавирусна паника, не само да наставимо, него ћемо још више појачати темпо нашег рада.

Што се тиче коронавируса, у Србији већ ради руска хуманитарна мисија која помаже Србима. Сергеј Лавров обећао је помоћ министру спољних послова Србије. Да ли је Русија спремна, ако треба, на неки начин додатно помоћи Србима у борби против ове епидемије?

Ако већ помажемо земљама НАТО-а … Овде је важно не мешати веома важне појмове. Да бисмо некоме помогли, потребно је да помоћ, ако говоримо о стварној помоћи, буде јасно формулисана да би је влада подржала, да буде наменска, а не за сврхе промовисања. Када се поштују све ове чињенице, они који примају помоћ, заиста је и добијају. А они који је пружају разумеју да пружају помоћ и не бацају свој новац у воду и не дају свој труд и напор узалуд. Али треба схватити да ћемо ми пре свега, без обзира шта се тамо дешава, мислити на своје грађане. А када ми будемо пружали помоћ, укључујући и помоћ српском народу, учинићемо то у светлу реалних околности. Али ћемо то у сваком случају учинити. 

Најстарији хрватски историјски документи писани су ћирилицом …

Дубровник јенајбољи пример за анализупроцеса одсрбљавања

Дубровник јенајбољи пример за анализупроцеса одсрбљавања

Хрватска је вештачка творевина у свему, фалсификовали су чак и себе као народ. Они говоре накарадним српским језиком. Језик је мерило једног народа, а Хрвати су, да би били народ, украли српски језик и унаказили га. Људевит Гај, Немац пореклом, отворено каже да су Хрвати присвојили српски језик за свој, али то данашњи хрватски историчари заглушујућом галамом желе потиснути.

Ћирилично писмо, после глагољског, било је право народно писмо Срба Српске крајине и Далмације. Огроман број повеља, летописа и записа, уговора и написа који су сачувани као историјска документа, писани су тадашњим Српским језиком и ћирилицом. Најстарији историјски документи, Повеље Хрватског народа, писани су ћирилицом, нпр. “Поваљска листина” из 12. века. Прва књига писана ћирилицом написана је 1454. године у Вараждину.

После католичког конгреса у Загребу, 1900. године, започето је свесно поистовећивање католичанства са Хрватском. Директиве за то стизале су из Беча, али и из Ватикана. Прва фаза била је “чишћење” страног елемента из католичке Хрватске. На удару су се нашли Срби, Јевреји и Роми. Конгрес је имао за циљ да на хрватском простору створи бојовнике католицизма. И поред свих настојања високог католичког клира и Ватикана кроз векове, да се убије или угуши српски светосавски православни дух, српски народ је сачувао и спасио од пропасти и уништења и народну песму, и народну традицију и народне обичаје све до данашњих дана. За то има највећу и нарочиту заслугу Српска православна црква.

Покатоличавање Срба у Жумберку, избор је био смрт или промена вере.

Покатоличавање Срба у Жумберку, избор је био смрт или промена вере.

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања.

То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској. Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени, јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско.Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Крајем деветнаестог века је хрватски историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик. Дословно пише: „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.„ Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у Православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Усташки злочинац Макс Лубурић једном приликом је изјавио: „.. И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство“. Нас слици: Побијена српска деца

Усташки злочинац Макс Лубурић једном приликом је изјавио: „.. И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство“. Нас слици: Побијена српска деца

Усташки злочинац Макс Лубурић једном приликом је изјавио: „.. И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство“. Нас слици: Побијена српска деца

Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента.Процес формирања европских народа окончан је још у средњем веку, а у бившој СФРЈ одвијао се до седамдесетих година двадесетог века. До Титовог доласка на њено чело, Југославију су сачињавала три народа, а десетак година пре његовог силаска с политичке сцене било их је дупло више. Европску породицу народа, поред Македонаца, Титова гарнитура је обогатила и са Црногорцима, који су све до 1945. били Срби, и Муслиманима, којима је само у некадашњој Југославији вера призната за нацију…

У XIX веку на југословенским просторима само су Србија и Црна Гора поседовале атрибуте државности. Хрватска је формално била независна краљевина (наравно у границама ни близу данашњих за које је заслужан Тито и хрватски комунисти) у оквиру Угарске и са угарским краљем. Како је тај краљ био истодобно и аустријски цар, то је Хрватска уистину била дио вишенационалног Аустро – уграског царства… 

the Balkans Chronicles/Мagacin.org

“Хрвати су најхрабрији народ,

не јер се ничег не боје – већ јер се ничег не стиде…”

Бог и Хрвати / Bog i Hrvati

Srbski tragovi po Rumuniji

Kada nas Srbe hoće da uvrijede kažu nam da smo Vlašine. Izgovore to onako baš sočno i punih usta. Vlašina je uvećanica (augmentativ) od rije...