Важнији митолошки појмови сватовских обичаја

 

Народни обичаји се групишу око три најважнија момента у животу сваког човека: рођење, удаја/женидба и смрт. У својој другој књизи „Песме и обичаји укупног народа србског“, Милош Милојевић је печатио сватовске песме, групишући их према редоследу догађања – од просидбе до увођења младе у младожењин култ.

У народу држе, да се човек жени прво због радне снаге, затим продужења лозе, па тек на крају због насладе. Прави одговор даје митолошка народна загонетка: Висок тата а широка мама? Одгонетка је Небо и земља, а стоји у вези значења саме речи „свадба“, ариј. сва-д’а, приношење, два дома (небо и земља), јер, по светоотачком предању Уговор држи небо и земљу као два супротна принципа. Отуда, аријско вид’ава, удова (ст. срб. вдова), сведочи да удовица није спаљивана заједно са својим мужем после његове смрти.

Сам појам удаје је потпуно митолошки, јер реч „удата“ је идентичнa аријском или архаично-србском удата, што значи „подигнута“ у буквалном смислу, јер млада је дизана на коња, који је као животиња Сунца био обавезан у свадбеној поворци. Наиме, сам чин подизања симболише напуштања свога рода, у преласку на нови култ младожењине породице. Подизање невесте (ариј. навишт’а, најновија, најмлађа) је упоредно рађању Сунца на истоку, и подизању његове светлости на јутарњем небу. Отуда је невеста у народној песми поређење за светлост Сунца као пасиван принцип, a „кићени сватови“ обично броје 1000 душа, јер то је рајски број неба на „божанској планини“.

Појам свадбе је обавезно мотив митолошког сусрета Јава и Нава у јуначкој певанији, који пресликава супротне принципе тока Стварања, по којима је и брак света тајна у црквеном поимању народног предања. Јер, жена рађа по слици неба, па је зато Питагора жену посвећеницу сматрао Душом васељене, што стоји у вези пасивног принципа светлости.1 Место мотива „небеске свадбе“ је „божанска планина“ од светлости, чији је врх у репу Малог Медведа код Северњаче.2 Находи се у мистеријским песмама Одисеја и Бановић Страхиња, у којима Сунце божије у пролеће разгони зле просце своје жене Природе, која не рађа у зимској сезони, по сценарију вечите борбе светлости и таме: Ја сам црна и црвена, свакоме сам мужу жена? Земља.

Девојка и невеста се зову „руменом“ или „златном јабуком“, а отићи „на јабуку“ значи ићи у прошевину, јер се јабука носила за веридбу као дар, који у србском предању изворно има обредну а не материјалну вредност. Симболише „златну јабуку“ србског мита, с дрвета на на врху „божанске планине“ у репу Малог Медеведа.

Јабука је поређење, једнакост и замена за светлост Сунца, као митски симбол плодности због своје црвене боје и округлог облика. Зато јабуке имају велику улогу у љубавним врачањима. Наша галаксија, Млечни пут или Кумова слама је златно „јабуково дрво“ србског мита, у чијој крошњи успева „златна јабука“ (Северњача). Отуда је јабука воћка бесмртности, а код Келта „Дрво живота“. Чува је змија, фалусно обележје још у неолитској пластици Хелма (Балкана). Верује се да све јабуке цветају и доносе плода у поноћ на Бадње вече.

На србској свадби се непрестано се игра и пева. Млада се прати из свога рода игром пред кућом или на гумну, а исто тако дочекује у новом роду, док сватови играју коло пред младином кућом и пред младожењином кад је доведу. Али, поставља се питање, шта је уопште обредни циљ свадбене игре? Коло се радо игра у доњем свету, вели Чајкановић, јер виле, злодуси и вештице и уопште свет Нава много воли игру. Примери постоје у Аристофановим „Жабама“, и Вергилијевој „Енеиди”, а магијски циљ је да се призову и натерају на долазак мртве душе, како би учествовале у обреду заједно са живима.

Као што богови игром стварају свет, тако свекрва магијском игром пред гозбу уводи младу у нови дом. Душе предака са обе стране учествују обредно на свадби, у својству божанских предака. Позивају се обраћањем, игром или понудом у јелу, јер познато је да злодуси воле игру и јело, а они треба да буду сагласни са примањем новог члана у домаћи култ. Отуда је обавезан обход младе око огњишта, приликом ступања у кућу младожење, као и обредни одлазак по воду првог јутра, јер “жива” вода која памти граничи поље сила.

Постоје бројни обичаји везани за кров куће, а В. Чајкановић je дао више сличних записа обичаја играња свекрве на тавану, који потиче из велике старине. Један од њих је из Мачве, а изводио се сутрадан по венчању. Док се млада пред ручак убрађивала у вајату (повезујући конђу), свекрва се пењала на таван куће изнад кухиње како би играла. Ова магијска радња имала је за циљ увођење невесте у култ младожењине породице, јер огњиште и вериге су централно место домаћег обреда и посвећења ватре, знака породичног живота чији је заштитник Огањ, посредник између богова и људи. Простор изнад огњишта и верига назива се “таван”, а по споти и фонетски је сагласан аријском ат’арван, бог Нава или свештеник ватре који приноси обредна давања уз врачање и бајање (= ат’арви, РВ 1, 112, име за свештеницу ватре).3

Младожењина мајка у свадбеном ритуалу има централну улогу, што показује и анализа церемоније свадбе, у којој се свекар јавља три пута а свекрва 26 пута! Питање је, због чега игра баш свекрва? Зато што је њена функција да уведе младу у нови култ. Она баца на њу јечам (пшеницу), затим уводи младу у кућу, шкропи је светом водицом, обводи је око огњишта, учи је да сјарује главње, да гледа уз оџак.

Отуда и магијска игра свекрве на тавану и крову, где радо бораве душе предака, злодуси и Чума, женски злодух смрти оличен у куги, па није тешко погодити да је циљ игре на тавану сазивање предака. Јер, душе предака у породичним слављима учествују у својству божанских предака. Једна од њих je и црнобог Вихор (< ариј. вихара, мењање, преношење, премештање =рус. вихор) у песми Милојевића: А онога бора (бога) тог црнога (II, 117).

Милојевић у коментару друге књиге Песама везује Видовдан за панађур и „сватовски сабор“ (II, 155). Панађур је архаична србска реч везана за весеље већих празника у току године, ариј. панјаџира, трговина, промет, тржиште, продавати или куповати. Термин „сватовски сабор“ за Видовдан, настао је по обичају да се удата жена тада први пут појављује у јавности, а сматрана је младом до следеће дугодневице. Јер, Видовдан, као и Велико Коледо (Ивањдан) стоје у вези „божанских врата“ дугодневице, што симболише појава Влашића на ноћном небу уочи летње повратнице Сунца.

Свадба, као и сви остали обичаји, не може се замислити без обредног хлеба. Обичај бескрвног приношења који помиње Стари завет, постоји у митраизму, вавилонским и мисирским мистеријама, где се благосиљао колач као тело Озирисово. Његов искон је у округлим хлебовима Винче, као и Ведама, заједно с обредном употребом уља и вина. Кравај или сваћа свуда се меси и на њему се венчавају каже Милојевић у сватовским песмама (II, 136), јер младенци морају прво да окусе од краваја, а приликом његовог припремања певају се обредне песме:

О кравају наш кравају бели,
О мили хлебу Љеља и Љеље ( II, 138)!4

Објашњење овог (сватовског) обичаја чува само значење речи кравај (рус. коровай), јер је истоветно по споти и фонетски ариј. чаравја (< чару), обредно приношење, понуда (душама предака), од корена чар, чарати, чарати.

За разлику од сватовских песама, сликовит говор Прве књиге обредних песама Милојевића је много више очуван, заједно с именима старих божанстава и њиховим функцијама, јер практична институција свадбе много више води рачуна о материјалној страни обичаја.

Слободан М. Филиповић

Литература:

Милош Милојевић, Песме и обичаји народа србског, сватовске песме, Београд, 1870.
Веселин Чајкановић, Мит и религија код Срба, СКЗ, београд, 1973.
Слободан Филиповић, Речник српско-аријски, београд, 7520/2011.