Српски Стоунхенџ старији од енглеског

 На локалитету Шанчинa на планини Цер археолошки тим, с Момиром Церовићем на челу, истражује ронделу из бакарног доба

Бу­нар у сре­ди­шту рон­де­ле (Фо­то­ На­род­ни му­зеј у Шап­цу)

Шабац – Стоунхенџ у Енглеској, Гошеков круг код Лајпцига у Немачкој, Семељ код Печуја у Мађарској, Бучани у Словачкој, Тјешетице-Кијовице у Чешкој, Аркаим у уралској степи у Русији... У друштву најпознатијих праисторијских рондела могла би се наћи и она коју већ две године на обронцима планине Цер истражује група археолога са Момиром Церовићем, музејским саветником из Шапца, на челу. С тим што је српски Стоунхенџ старији од енглеског више од миленијума и по: утврђено је да потиче из раног енеолита (бакарног доба), између 4300. и 4000. године пре нове ере.

На локалитету Шанчина, на североисточној страни Цера, у атару села Десић, археолози су открили праисторијско утврђење, које се састоји од: централног кружног (купастог) узвишења, пречника око 25 метара, по чијем рубу се налази земљани насип; око шест метара дубоког и око 25 метара широког шанца, који опасује централни објекат; другог масивног земљаног бедема око шанца висине око четири метра; мањег дела још једног шанца; и дела још једног, трећег земљаног бедема.

Детаљна ископавања на овом локалитету почела су 2017. године, пола века од „првог ашова”, мање сонде, коју су 1967. године истражили Миливоје Васиљевић, кустос Народног музеја у Шапцу, и Војислав Трбуховић из Археолошког института у Београду. Пројекат је финансијски подржало ресорно Министарство културе и информисања, истраживања су настављена 2018. године, а с обзиром на то да се ради о петогодишњем плану, тим који предводи Момир Церовић очекује да им и за 2019. годину буду одобрена средства.

– На платоу централног узвишења открили смо остатке грађевинских структура, као и већих или мањих уломака керамичких посуда, различитих облика, карактеристичних за енеолитске културе Панонске низије. Најзначајније откриће представља бунар, постављен у самом средишту ронделе. Бунар је дубок 6,3 метра, у горњем делу је кружног облика, са пречником од 3,7 метара, а потом се све више сужава, да би на дубини око три метра добио правоугаону форму од 1,4 са 1,3 метра. На дну бунара појавила се вода, која највероватније није коришћена за пиће, пошто се у близини налази ушће такозваног Парлошког потока у речицу Врбовицу, али и доста „живих” извора – каже за „Политику” Церовић.

О архитектури праисторијског утврђења, археолозима је највише открио ров, који иде по рубу кружног платоа, уз земљани насип. У рову су пронађене јаме за стубове дрвене подграде, која је уједно могла бити и својеврсна дрвена палисада. Са њене унутрашње стране су били сконцентрисани некакви објекти, од којих је остао рушевински слој у виду запеченог, делом и прегорелог, зидног лепа са отисцима облица, већег или мањег промера, цепаних талпи и преплета. Испод рушевинског слоја, од чак метар и по дебљине, откривени су делови подница од земљаног набоја, и они запечени услед велике ватре у којој је изгорела сва дрвена грађа.

– Будућа истраживања на ширем простору даће више елемената за прецизнију реконструкцију тих архитектонских склопова. Индикативно је да на локалитету недостају налази камених и коштаних алатки, а нарочито животињских костију као остатака хране. Та чињеница указује да ово праисторијско утврђење није служило за свакодневни живот, већ је пре могло имати неки култни карактер. Такође, не би се смела искључити ни варијанта неке соларне (астрономске) опсерваторије, како су објашњене сличне ронделе по Европи – истиче наш саговорник.

Оваква, кружна узвишења или ровови заиста су врло ретко проналажена у близини насеља. Преовладава мишљење да су у њима шамани обављали религијске ритуале, али у јавности постоје и хипотезе да су ронделе служиле за праћење кретања небеских тела, као својеврстан календар. Бунар на локалитету Шанчинa могао је, рецимо, да служи да ухвати одраз Сунца, Месеца или неког другог небеског тела којим се завршавало једно, а почињало друго временско раздобље.

Према Церовићевим речима, код керамичких структура у рондели на Церу преовладавају фрагменти већих посуда, грубље израде, и сви су, такође, секундарно горели, због чега су углавном црвенкасте и црвенкастомрке боје. Најзаступљеније су форме лонца са тракастим дршкама. Посуде су без орнамената и најближе су керамичким посудама из раноенеолитске куће са локалитета Ливаде у Каленићу код Уба.

 – Централно узвишење са земљаним бедемом, као и други прстен бедема, добро су очувани. Трећи бедем је највећим делом уништен бујичним водама које се сливају са Цера. По другом прстену иде шумски пут за извлачење посечених стабала, што знатно угрожава ове земљане структуре. У лето 2017. на северном делу локалитета извршене је потпуна сеча шуме, што ће сигурно појачати негативан утицај ерозије. Били бисмо најсрећнији када бисмо ово значајно археолошко налазиште могли да изолујемо и заштитимо, али у овом тренутку то практично није могуће, јер се ради о приватном поседу – каже нам Момир Церовић.

Од добијаних средстава, два пута по 700.000 динара, колико је за 2017. и 2018. годину определило по пројекту ресорно министарство, археолошки тим из Народног музеја у Шапцу је морао власнику земљишта да плати чак 50.000 динара по сезони. При томе нису посекли ниједно стабло, већ су сонде постављали тако да могу да копају између жила корења. 

izvor.politika