Ово је човек кога Србија не сме да заборави: Он је својим телом заштитио кости…
Академик Радослав Грујић, иако службено и даље злочинац без националне части добио је 2003. улицу у Београду, што готово ниједан пролазник није ни приметио.
Академик протојереј Радослав Грујић
Био је заборављен. За њега нису знали ни Срби који су у колонама ишли на поклоњење моштима кнеза Лазара почетком деведесетих. Нису знали ни да их је он спасао од уништења у Павелићевој усташкој држави. Као што ни верници који одају пошту моштима цара Душана у Цркви Светог Марка не знају да их је Грујић пронашао и сачувао.
Име спасиоца српске баштине из српске историје су избрисали судови склепани на брзину 1944. и 1945. од удворица новим властима. Полтрони су оклеветали великог патриоту, академика Радослава М. Грујића, протојереја СПЦ, професора Београдског универзитета.
Прогласили су злочинцем и издајником и лишили српске националне части човека који је током Другог светског рата спасао хиљаде српске деце из НДХ.
ГРУЈИЋ, научник крхке грађе и лавовског срца је још 1904.уздрмао Хабзбуршку империју. Као српски народни трибун он је књигом „Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији“ дигао на ноге Европу и оборио оптужницу у Велеиздајничком процесу у Загребу. Циљ те бечке монтаже требао је да докаже да Срби не постоје као аутохтони народ, а на њему је утемељена усташка идеологија.
Цео живот је професор Грујић посветио одбрани свог народа и његове баштине.
После Великог рата у тек ослобођеном Скопљу основао је универзитет и музеј. Открио је остатке манастира Свети архангели код Призрена и у њему мошти ктитора, цара Душана. Донео их је у Београд уочи Другог светског рата, када је основао и Музеј СПЦ.
ТОКОМ немачког бомбардовања 1941. стари професор Грујић је легао преко сандука с Душановим моштима надајући се да ће их тако заштитити у случају експлозије. Данас су и међу стручњацима ретки они који знају да је неуморни прота прави писац меморандума о страдању Срба у НДХ који је послат југословенској влади у Лондону.
Уложен је огроман напор да овај документ прође кроз окупаторске контраобавештајне мреже до британске престонице и обавести слободни свет о геноциду над Србима. Међутим, под притиском хрватских али и неких српских министара у емигрантској влади, нарочито генерала Симовића, истина о српској трагедији није објављена.
АКАДЕМИК Грујић је ризиковао живот и спасао 1942. мошти кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира које су пустошиле усташе. Током рата професор Грујић је радио на Београдском универзитету који је само формално постојао.
Највећи број зграда, опреме и књига је био уништен у априлском бомбардовању. Велики број професора је пензионисан, а 34 је стрељано у логору на Бањици. Предавања нису одржавана, било је дозвољено само полагање испита студентима завршних година. Грујић је позван из пензије да буде ректор Богословског факултета и са тог места помагао је колегама које су биле осумњичене за антигерманизам.
– Професор Грбић је често долазио у Археолошки институт и причао нам како је проф. Грујић спасао многе београдске археологе и интелектуалце – каже проф. др Миомир Кораћ. – У то бреме је на Калемегдану обављао ископавања немачки археолог кога је Грујић познавао и на чију молбу су укључени српски стручњаци који су претходно избачени са факултета. Тако су зарађавали за живот, а некима је тако спасена глава.
ПОСЛЕ повлачења окупатора 1944. професор Грујић постаје мета нових власти. Први камен на њега бацају колеге професори београдског универзитета, улагујући се победницима.
– На измаку 1944. године, Суд части Универзитета у Београду, под редним бројем 1, тражи да др Радослав Грујић да изјаву о својој делатности током Другог светског рата, а овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић – забележио је покојни др Слободан Милеуснић, некадашњи директор Музеја СПЦ. – Прота Грујић одговорио је да, по строгом испиту своје савести и поступака, никада, ни пре рата, ни током окупације, није ништа учинио што би могло бити, на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно. Чланови Суда части и душебрижници нове идеологије 3. априла 1945. године доноси пресуду којом се професор Грујић кажњава удаљавањем с Београдског универзитета.
У ПРЕСУДИ се као кључни докази колаборације са окупатором наводи Грујићев предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата. То није био крај прогона.
– Одлуком Одбора 4. насеља НО Рејона 1. септембра 1945. године др Радослав Грујић је лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао – записао је покојни др Слободан Милеуснић.
ИАКО звучи парадоксално, власти које су осудиле професора Грујића нису могле да се одрекну услуга „народног непријатеља“. Допустиле су му да као представник Синода СПЦ трага за покраденим благом из српских цркава и манастира на простору НДХ и сведочи о усташком затирању вековних трагова српског постојања.
– Делегат Светог архијерејског синода професор др Радослав Грујић известио је Синод да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа и прошлости, тим више што оно пружа необично много података и за вековне братске односе Срба и Руса – пише у писму од 8. децембра 1945, које Синод упутио Верској комисији Србије. Писмо је било вапај јер је хрватска комунистичка власт на сваки начин избегавала враћање опљачканог културног блага.
САХРАЊЕН ДОБРОВОЉНИМ ПРИЛОЗИМА
АКАДЕМИК Радослав Грујић умро је 1955. на Хвару. Његово тело донето је и сахрањено у Србији захваљујући добровољним прилозима које је сакупио академик Дејан Медаковић. Тадашњи председник САНУ није хтео да за ту сврху исплати новац који је академија дуговала Грујићу за две књиге.
У СЕПТЕМБРУ 1945. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача устројила је досије за Радослава Грујића у циљу његовог проглашења за ратног злочинца. Као докази наведена су 24 писана материјала од којих се истичу „Штампана књижица од др Грујића Историјски значај Срба у Хрватској“, „Предлог др Грујића Одбору за попис и опис старих српских рукописа“, „Предлог др Грујића Одбору за попис и опис регистровања уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата“.
Неправедно осуђен, без икаквих грађанских права и болестан, прота Грујић послератне године проводио је у депоима Црквеног музеја у Београду чији је дугогодишњи управник и оснивач био, као и у Патријаршијској библиотеци.
– Две племените страсти нису га никада напуштале – забележио је академик Светозар Радојчић, историчар уметности светског гласа. – Његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спасава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности.
Нема коментара:
Постави коментар