Slovenci su Srbe zverski ubijali 1991. Iako su Srbi, Slovenci pomagali za vreme Drugog svetskog rata

VARVARIZAM prema dečacima tek stasalim za vojsku je teško objašnjiv utoliko pre što je Srbija pružila utočište desetinama hiljada prognanih Slovenaca za vreme Drugog svetskog rata.

Veći deo javnog mnjenja u Srbiji bio je sit narcisoidnog ponašanja slovenačkih političara, stalnih optužbi na račun „srpskog hegemonizma“, konstantnih „ideološko-političkih inovacija“, koje je ultimativno nametala Slovenija, a koje je teško plaćala Srbija. Najavom secesije od strane LJubljane velik deo u Srbiji prihvatio je to kao olakšanje. Drugi su to pravdali principijelnim razlozima; ako je to volja slovenačkog naroda, treba je poštovati. Srbija je gajila neka čudna sentimentalna osećanja prema Sloveniji. Pružila je utočište desetinama hiljada prognanih Slovenaca za vreme Drugog svetskog rata, iako je i sama bila u izuzetno teškoj situaciji.

Slovenački regruti koji su služili vojni rok u Srbiji bili su ispraćeni prijateljski, sa hranom za put, kada je njihova vlada donela odluku da ih povuče. Obrnuto su postupili Slovenci sa srpskim regrutima koji su tamo služili vojni rok. Veliki broj poubijan je metodom metka u potiljak, na svojim stražarskim mestima, što je u Srbiji i među celim srpskim narodom izazvalo kolektivan šok. Srbija je žrtvovala svoje tradicionalno prijateljstvo sa Italijom iz vremena „Rizorđimenta“, nacionalnog pokreta za ujedinjenje, za račun Slovenije. (Stotine Italijana, Graibaldinca, učestvovalo je u srpsko-turskom, balkanskim i Velikom ratu na srpskoj strani). A srpski vojnici ginuli su za slovenačke nacionalne interese i prisjedinjavanje delova Italije Sloveniji.

BAZIČNA PREMISA teorije o građanskim ratovima jeste sledeća: „što je u društvu viši stepen društvenog i materijalnog ostvarenja, to je manji stepen nasilja“. Varvarizam paravojnih snaga i Teritorijalne odbrane Slovenije prema regrutima iz Srbije, zahtevi rukovodstva Slovenije da se bombarduje Beograd, nuđenje NATO-u svojih snaga za borbu protiv JNA, sve to govori suprotno. Slovenački ministar odbrane Janez Janša pozvao je NATO da bombarduje pomorskim i vazdušnim snagama Jutoslovensku armiju. „Slovenija je spremna da učestvuje u oružanim akcijama protiv Srbije“ istakao je slovenački političar.

Varvarizam Slovenaca je teško objašnjiv; utoliko pre što su Slovenci doživeli po prvi put nacionalnu afirmaciju u Kraljevini Jugoslaviji; po prvi put su dobijali svoj Univerzitet, Akademiju nauka itd. Od 1945. imali su monopol na jugoslovenskom tržištu, uz jeftine sirovine iz nerazvijenih delova zemlje. Pojedini industrijski objekti iz Srbije preseljeni su u Sloveniju 1945. na osnovu „planske“ raspodele i „petogodišnjeg plana“.

Imali su mogućnost da izađu na isti način iz Jugoslavije na koji je to učinila Slovačka, a opredelili su se za nasilje. Presudnu ulogu u tome imali su slovenački političari, kojima je bio potreban kvalifikovani poraz „neprijatelja“, za ulazak u Evropu. To je od njih zahtevao, pre svih Beč. Slovenija je oduvek imala autoritativnu elitu, 1918. na čelu sa Korošcem, 1945. sa Kardeljom, 1991. sa Kučanom, koja je sa lakoćom upravljala političkim i društvenim promenama…

NADBISKUP PARTNER DRŽAVI: Politički program katoličke crkve je bio samostalna dežela

I KATOLIČKA CRKVA u Sloveniji postepeno je postajala partner državi, posebno nakon dolaska Alojzija Šuštara (1920-2007) na mesto novog ljubljanskog nadbiskupa. Na tu funkciju imenovan je 23. februara 1980. ukazom pape Jovana Pavla Drugog.

Crkva je od tada znatno promenila način ponašanja prema vlastima, a nadbiskup Šuštar je državnim organima „na kulturan i nenametljiv način, ali jasno i odvažno“ saopštio koje su osnovne tačke njegovog političkog programa koji je za krajnji cilj imao stvaranje nezavisne slovenačke države. U sledećim godinama raspravljalo se uglavnom o tome koje od tih zahteva i na koji način realizovati kako „stvari“ ne bi izazvale previše sukoba. Crkva je postigla partnerstvo s državom, a dijalog sa vlastima postavljala je na prvo mesto, čak i na štetu veće podrške opoziciji. Zbog toga su je neki intelektualci iz opozicije u drugoj polovini osamdesetih godina u više navrata kritikovali.

SRBIMA NUDE OTROVNE SENDVIČE: Crna propaganda ljubljanskog studentskog radio-programa

NOVINARI RADIO ŠTUDENTA iz LJubljane anketirali su svoje sugrađane. Tema: šta bi ponudili Srbima i Crnogorcima na eventualnom mitingu u LJubljani. Jedan slušalac je saopštio da im je dosta više tih Srba i Crnogoraca i da bi im umesto sendviča dao krampove i lopate. Drugi je otišao još dalje: „Ja bih im dao sendviče, ali za jednokratnu upotrebu.“ Kakve? „Pa otrovne, naravno.“

Treći je bio još „maštovitiji“ dao bih im vodu i struju, ali ne znam pod kojim bi naponom bila struja. U kuću ne bih primio nijednog Srbina ili Crnogorca. A sendvič? Dao bih, ali otrovan. Demokratski, civilizovano, bez sumnje. I iznad svega – humano! Tako blisko Evropi i daleko od Balkana. Na reakcije, na ovakav besprizoran odnos ljubljanskog studentskog radija, prema Srbima i Crnogorcima, zvaničnici su pokušali da ublaže objašnjenjem da je je to bila zapravo humoristička emisija.

Odavno su zaboravili da se srpski domaćini, koji su za vreme Drugog svetskog rata, primili u svoje kuće pedesetak hiljada slovenačkih izbeglica, nisu šalili sa njima, već delili poslednju koru hleba. (Intervju, 17. 3. 1989)

LICEMERJE MILANA KUČANA: Momir Bulatović, samo su
radili na rasturanju Jugoslavije

PREDSTAVNICI SK SLOVENIJE i delom Hrvatske pričali su jedno, a radili drugo. Iza priča o demokratiji i reformama, krile su se njihove državotvorne težnje, inspirisane raznim mitovima prošlosti. Posebno pamtim da je, u tim vremenima, gospodin Franjo Tuđman prva politička i državna ličnost Republike Hrvatske, iako je i sam bio istoričar, imao trideset dva savjetnika iz oblasti istorije, a nijednog iz ekonomije i ekonomske politike.

On i druge naše kolege, bili su imuni na rasprave koje smo vodili povodom sve teže ekonomske situacije u zemlji, dok je još ona bila formalno jedinstvena. Umjesto toga, oni su samo mislili i radili na stvaranju svojih nacionalnih država. Mene su članovi Predsjedništva SKJ iz Slovenije (Boris Mužinić i Milan Kučan) predlagali za isključenje iz SKJ jer je organizacija SK Crne Gore zvanično na svom kongresu (maj 1989. godine) zatražila uvođenje višepartijskog sistema kao najefikasnijeg sredstva za demokratski razvoj zemlje, što je bilo duboko suprotno Statutu SKJ koji su oni branili od mene.

Vještim političkim marketingom, ti isti komunistički kadrovi, sa mnogo više partijskog staža od onog koji imali od mene, kasnije su se prikazali kao vječite demokrate, za razliku od mene „zadrtog komuniste“. Ali, to je već bilo u domenu izvršene podjele na „dobre i loše momke u jugoslovenskoj krizi…“ Politička nestabilnost, sve učestaliji sukobi i svađe, neumitno su se prenosili na svakodnevni život grđana u svim sredinama. Pitanje – da li će biti rata, sve je više lebdjelo u vazduhu, rekao je tada Bulatović

Izvor: Večernje Novosti