среда, 23. март 2022.

Решење мистерије србског календара

Picture
Скините календар у већој резолуцији кликом на везу
​Примери година, новог календара и старог сербског календара, који је доказано старији од установљења календара Источног римског царства 988. године, су многобројни списи који постоје, а један од њих је старији пуних 72 године од његовог установљења. Стари сербски записи и натписи, Љубомира Стојановића. Запис из 916. године = 6424. године, односно 72 године пре успоставе календара Источног Римског царства. Запис је уклесан у камену, што га чини историјски веродостојним документом (документ, запис, биће презентован у даљем тексту, након увода).
|=|=| ; 1198 = 6707. година
2009 = 7518
2010= 7519
2011= 7520
2012= 7521
2013= 7522
2014= 7523
2015= 7524
2016=7525

2017= 7526 индикта I (МЕСЕЦА), дана 5. (данашњи датум)

Законоправило Светога Саве је из 6707. године. Његова година писања је наша референтна тачка израчунавања година по старом сербском календару и једнака је години 1198. по новом календару. Ако од године из старог сербског календара, данашњу [7526.] годину, одузмемо стару годину писања ''УСТАВА'' [6707.] годину, добићемо бројевну разлику [819],  када ту разлику одузмемо  од данашње године 2017.[e] - 819 = добили смо 1198. годину по новом = то јест 6707. по старом сербском календару, суштински, добили смо данашњу годину 2017. годину по новом, или 7526. годину индикта I., дан 5. по старом сербском календару.

Законоправило Светог Саве из 1262. године налази се у Загребу и најстарији је постојећи ''препис'', а не оригинал. Оригинал је написан 6707=1198 године. То се треба знати и разумевати како треба. Свети Сава је тек 1219. године установио већ написани Номоканон-Устав, након добијања апсолутне независности сербске цркве и њене аутокефалности која је установљена = [6728.] године = [1219.] године, када од (7526 - 6728 = [798] бројевна разлика), разлику одузимамо од (2017 - 798 = 1219.) је година првог сербског Устава, то јест = [6728.] година по старом сербском календару. У Номоканону Свети Сава наводи да је 325 година од Вазнесења Христовог до првог васељенског Сабора у Никеји (по новом календару), то јест, то је била 5834. године по старом сербском календару.
Сербски календар (Део I)
​Најстарији писани записи говоре да су Срби почели да рачунају време од 5508. године пре Христа, односно од Постања света према библијском предању. На основу старих записа сазнајемо да су Срби имали календар где је календарска година почињала априла и делила се на два годишња доба, лето и зиму. Лето почиње око Ђурђевдана а зима почиње око Митровдана. По Сербском календару почетак лета и почетак зиме немају фиксне датуме. Година се делила на 13 месеци (биљни календар) што приближно одговара броју ротација Сунца у току једне календарске године. После примања Хришћанства и под утицајем економског окружења и лакше трговине, Срби стварају календар од 12 месеци.
  1. Коложег
  2. Сечка (Сечко)
  3. Летник (Дерикожа)
  4. Биљар (Лажитрава, Лежитрава)
  5. Цветањ
  6. Трешњар
  7. Жетвар
  8. Гумник
  9. Гроздобер
  10. Листопад (Шумопад)
  11. Студен
  12. Коледар
Picture
Слика 1.
Мистичност седмице

​На основу старих записа Срби су имали временски период од седам дана са називима дана који и данас важе (понедељак, уторак, среда ...) Циклус од 7 дана била је велика непознаница за све хроничаре јер у природи нема астрономског параметра који би указивао да постоји седмодневни временски циклус. Постојала су разна тумачења седмице. Једни су били мишљења да је седмица настала по именима седам планета, где су у планете урачунали Сунце и Месец. Они други сматрали су да је седмица узета на основу Месечевих мена. Већина хроничара била је мишљења да је седмица постојала код свих народа али да не знају порекло. Међутим, стари записи говоре да нису сви народи имали седмицу. У Римском календару постојао је циклус од 9 дана а у Грчком и Египатском календару циклус је трајао 10 дана итд. Миланским едиктом из 313. године Константин Велики уводи у календар Римског царства седмодневни циклус. Поставља се питање одакле Константину Великом сазнање о седмодневном циклусу јер га у то време није могао преузети из других календара.
 Порекло седмодневног циклуса код Срба 

Познато је да Срби као знак препознавања имају уздигнута три прста. Срби наздрављају три пута, љубе се три пута, крсте се са три прста, итд. Сербски народ је једини народ на свету који данас има Симбол три прста. Да би разумели ове народне обичаје који се преносе са колена на колено, окренућемо се Сунцу и космичком простору.

Најновија електромагнетна истраживања Сунца показала су да на Сунцу важи Космичко правило броја три.

Када се на видљивој страни Сунца јави вулкан он се увек јавља три пута, смер магнетних поља на Сунцу мења се после три ротације Сунца, сваки удар Сунчевог ветра веће густине изазива љуљање магнетог крста на северној хемисфери три пута итд. Једноставно речено све што се дешава на Сунцу и космичком простору, дешава се три пута, никада два и никада четири пута.

Земља као саставни део Сунчевог система дели судбину Сунчевог система па Космичко правило броја три важи и за Земљу. Постоји мишљење да су Срби знали за постојање нематеријалног Космичког правила броја три, па су број три узели за свој национални симбол.

Три прста су симбол нематеријалности природе и духовности сербског народа и део његовог културног наслеђа.

То је духовност једног народа који може да разуме и објасни нематеријалност природе. Поставља се питање какве везе има Космичко правило броја три са одређивањем циклуса од 7 дана. Одговор је да има. Синоптичка ситуација на Сунцу има поновљивост три пута а један циклус синоптичке ситуације траје 7 дана. После сваких седам дана почиње нов електромагнетни циклус који траје поново седам дана.

Седмица је природна нематеријална временска јединица која указује да осим материјалних астрономских мерила постоје духовна мерила времена.

Тако се долази до сазнања да су Срби, поред постојећих материјалних мерила, увели у свој календар појам нематеријалног мерила времена. Време код Срба уграђено је у нематеријалност природе, па материјална мерила не могу бити мерила времена. Другим речима са материјалним астрономским мерилима не може да се изради тачан календар. Време код Срба је мера нематеријалности природе и није везано за простор и кретање. Једноставно речено не постоји веза времена и физичког света, односно простора, па је појам релативности времена само фикција човека добијена уз помоћ математичке комбинаторике. Седмица је најприхватљивији временски интервал јер је човек духовно усклађен са седмодневним ритмом Сунца и нематеријалним силама природе. Цела природа одише бројем седам. Сунчев спектар састоји се од седам боја које заједно стварају светлост.

Човек биолошки осећа утицај седмодневног циклуса нематеријалне природе и прилагодио се том циклусу. Са биолошког становишта седмица је најприхватљивија од свих других временских јединица. Због нематеријалних карактеристика седмице, људи су јој придавали мистичност јер су осећали њен утицај али нису имали објашњење. Срби су на основу Космичког правила броја три и посматрањем природе сагледали поновљивост метеоролошких догађаја у временском периоду од седам дана. Правило да се седмодневни циклус понавља три пута може да сагледа свако заинтересован ако прати метеоролошке појаве у три седмодневна циклуса синоптичких ситуација на Сунцу. Такав пример су температуре у Београду првог метеоролошког месеца на крају 2009. и почетком 2010. године. (Метеоролошки месец траје 27 дана, односно једну ротацију Сунца.)
Picture
Слика 2.
​Ако се зна да се Константин Велики није бавио науком, онда постоји велика вероватноћа да је седмодневни циклус преузео из сербског културног наслеђа и својим едиктом пренео га је у тада постојећи календар Римског царства. Од Миланског едикта седмица се налази у свим календарима. Многи хроничари својатају седмицу као културно наслеђе њиховог народа али не могу да објасне њено порекло.
Различите године почетка бројања

Узимајући у обзир да је сваки народ имао своју књигу Постања (година стварања света) то су календари имали различите почетке бројања година. Срби су имали за годину Постања 5508. годину пре Христа (Сербска ера). У то време било је више од 200 различитих година Постања које су утемељне на Светом писму Старог завета али су прорачуни били различити.

Тако је Римска црква имала за годину стварања света 5899., по Клименту Алексанрдијском је 5624., по Васију 5700. година, по Сексту 5500. година итд. По Римском календару бројање година је почело 753. године пре Христа.(Ера од оснивања Рима) а по грчком 776. године пре Христа.(Ера олимпијада), а код јеврејског календара 3761. година, пре Христа.(Јеврејска ера), итд.

Све до 10. века, односно до 988. године, римски историчари Максим Исповедник и Ђорђе Синкела у својим радовима користили су календар Источног Римског царства, код кога су се бројале године од 5493. године пре Христа, Антиохијска ера, што јасно говори да је календар Источног Римског царства у то време био млађи од Сербског календара.

​Међутим, реформисани календар Источног Римског царства који је успостављен 988. године нове ере, за време владавине Василија Другог почиње бројање година од 5508. године п.н.е. Зашто је Василије Други изабрао Сербску еру од 5508. године, и поред 200 других година Постања, остаје непознаница. Тако су хроничари Еру од стварања света, коју су користили само Срби, назвали Ромејска ера. Да би оправдали ову промену назива историчари су искористили незванични документ из 7. века, написан од стране непознатог свештеника, који се позивао на Седамдесет преводилаца, да је 5508. година боља за усаглашавање круга Сунца и круга Месеца. (Симбол времена је круг).

Преводи Старог завета на грчки језик настали су између трећег и другог века пре наше ере у Александрији базирали су се на 5500. години. На превођењу је радило седамдесет преводилаца који су користили искључиво 5500. годину, што значи да се непознати свештеник позивао на погрешну годину Постања. Без обзира на грешку непознатог свештеника овај незванични документ дао је хроничарима за „право“ да негирају коришћење 5508. године Постања код Срба. Оспоравање није ишло лако. Проблем су били стари записи пре 988. године и вековно коришћење 5508. године од стране Срба. Како нису могли да објасне одакле Србима почетак бројања година од 5508. године, они су писали да је Ромејска ера “рано прихваћена“ од стране Срба. После тога појавила се хипотеза да се на нашим просторима користио “Византијски календар”. У томе су им помогли наши историчари који су без икаквог критичког проверавања преписивали туђа субјективна тумачења и ширили их као неприкосновену истину. Дешавало се да наши историчари који су истраживали туђе календаре у својим истраживањима нису ни помињали Сербски календар јер за њих он није постојао.

​Према А. Фоменку, Статистичка хронологија математички поглед на историју, Саламанка де Арсила је у својим радовима доказао да је сва древна историја написана у средњем веку. Археолог Жан Ардуен сматрао је класичну литературу творевином становника манастира у 16. веку. Роберт Балдауф у својој књизи “Историја и критика“ доказао је “да је не само древна, већ и рана средњовековна историја фалсификат епохе Ренесансе“. Зато се не треба чудити ако се Сербска ера назива ''Византијска'' ера а Сербски календар назива ''византијски''. Проблем настаје када ова субјективна и искривљења тумачења улазе у историју и постају “истина“.
Успостављање старих календара

Познато је да оригиналних текстова календара, који су постојали пре Христа, у целости нема. Постоје неки фрагменти или неки делови који указују на постојање неког календара старог народа. Успостављање календара старих народа извршено је проучавањем старих записа. До данас је успостављено више од 2000 календара старих народа. Међу успостављеним календарима нема Сербског календара.

Очигледно да принцип који је примењен за индиректно успостављање туђих календара, није примењен за успостављање Сербског календара. Да ли то значи да Срби нису имали календар или се као проблем јавила нематеријална основа Сербског календара коју хроничари нису разумели. Постоји мишљење, да су стари народи дешифровали само астрономска материјална мерила, па хроничари нису могли да прихвате да је време код Срба уграђено у нешто друго, односно у нематеријалност природе. Вероватно су због тога мислили да Срби немају календар. Сада се поставља питање, наставити или прекинути даља метеоролошка истраживања јер ако нема Сербског календара нема ни истраживања метеорологије код Срба коришћењем календара.
​И тако уместо да проучавам развој метеорологије, коришћењем Сербског календара, наметнуо ми се задатак да истражим постојање Сербског календара па тек онда да одлучим да ли ћу да наставим истраживање развоја метеорологије код Срба или не. Без обзира на тумачења светски признатих хроничара, нисам могао да одбацим велики број старих књига, записа, натписа и докумената, на којима је година исписана по Сербском календару. У току истраживања одлучио сам да урадим оно што су хроничари других народа већ давно урадили, да покушам да успоставим Сербски календар. Као основу користио сам старе сербске записе и документа из тог доба и најновије резултате истраживања у области хелиоцентричне електромагнетне метеорологије.

Да би се доказала веродостојност и постојање Сербског календара било је неопходно пронаћи Ромејски календар и упоредити га са Сербским календаром.

Ако су календари исти, свака прича о Сербском календару би била завршена.


Међутим, јавио се проблем. Прегледом многих записа и докумената нисам могао да нађем календар под називом ''Византијски'' календар. У књигама скоријег датума може се наћи да је ''Византија'' имала, ''Византијску'' еру (почетак бројања година) и ''Византијски'' стил (почетак календарске године), али календара није било. Упоредо са трагањем за ''Византијским'' календаром истраживао сам Душанов законик у преводу Николе Радојчића, који је објавила Матица сербска, Нови Сад 1950. године, добијен љубазношћу Господина Слободана Филиповића и Дечанске хрисовуље, Павла Ивића и Милице Грковић, које је објавио Институт за лингвистику у Новом Саду 1976. године. У исто време проучавам историју Римског царства. Тако сам нашао да се назив ''Византијско'' царство први пут јавио тек 1557. године у књизи „Corpus Historiae Bizantinae“, немачког историчара Heronima Volfa. Проучавањем старих записа пре 1557. године нисам нашао ни један државни или црквени запис са називом ''Византијски''. Објашњење је једноставно. ''Византијско'' царство никада није постојало, јер је измишљено тек у 16. веку, па није постојао ни ''Византијски календар. Тако се дошло до сазнања да је назив ''Византијски'' календар измишљен и да су светски признати хроничари негирали постојећи Сербски календар користећи непостојећи календар. Због тога није постојала могућност да се упоређивањем два календара провери веродостојност Сербског календара.

Размишљам, ако неки “Изумитељ“ измисли Царство а неки други преписивач, без икаквог критичког проверавања, то прихвати, и шири као неприкосновену истину, онда сваки частан човек може да постави питање, шта је све остало измишљено а приказано као историјска истина.

После ових сазнања истраживања су кренула другим правцем. Уместо да тражим непостојећи Византијски календар, веродостојност Сербског календара истражујем тако што упоређујем Сербски календар са постојећим календарима на просторима европске цивилизације. Једини календар који је имао исти почетак бројања година био је реформисани календар Источног Римског царства из 988. године. Сада су се услови истраживања потпуно променили. Уместо измишљног календара измишљеног царства, постоји стварни календар који је давао могућност упоредне анализе хронометрије, хронографије и календарографије. За писање реформисаног календара Источног Римског царства из 988. године, коришћени су постојећи календари. У основи, то је био реформисани Јулијански календар из 45. године пре Христа,., који је израђен на основу Римског и Египатског календара (Канопски едикт). Василије Други уместо латинског узима грчко писмо а од Сербског календара узима Сербску еру, односно 5508. годину. По праву силе Царство не може да има календар млађи од календара народа који је у његовом саставу. Почевши са 988. годином, Сербски календар и календар Источног Римског царства имају исту упоришну тачку па је датирање догађаја исто.
Сваки народ има свој символ времена. Код Египћана и већине народа европског цивилизацијског простора, символ времена је био Сунчев или Месечев круг. Сви ти народи веровали су у цикличност времена засновану на астрономским мерилима, односно кругу као символу за време. Међутим, два народа који нису имали круг, као символ времена, су Сербски и Јеврејски народ. Код Јевреја символ времена је била искошена права линија која је усмерена према небу. Код Срба је искошени лук са два пресека који је такође усмерен према небу. Права линија и коси лук са два пресека код оба народа имају исто значење. То је галактички лук по коме се Сунце креће у току једне календарске године око центра Галаксије. Сунцу је потребно 220 милиона година да обиђе један галактички круг а од настанка Млечног пута до данас, Сунце је обишло 20 кругова.

Сунце се на свом путу око центра галаксије креће брзином од 250 км/с па је Земља овог пролећа на једној локацији а наредног на другој. То значи да постоје реални услови за постављање хипотезе да је постојала нека напредна цивилизација током предходних 20 кругова Сунца. Познато је да свака цивилизација има периоде процвата али и нестанка. Веровање сербског народа, да су имали напредну цивилизацију сада има научну основу јер је кретање у правцу будућности у суштини, пут према цивилизацијама из прошлости, односно тамо где су постојале њихове цивилизације. Код Сербског символа времена, постоје две линије које секу лук у две тачке.
Picture
Слика 3.
​На основу најновијих хелиоцентричних истраживања, линије представљају пресеке нематеријалних енергија које стижу са Сунца, у току једне календарске године. Нематеријалне енергије Сунца секу галактички лук око Ђурђевдана и око Митровдана.
Picture
Слика 4.
​Галактички лук је окренут у правцу неба и симболизује део пута, који Сунце пређе у току једне календарске године у свом кретању око центра Галаксије. Лук је окренут према будућности која нас враћа у прошлост према изгубљеној праисконској цивилизацији. Символ времена код Срба је универзалан без обзира на време посматрања. То значи да Символ за време не мења облик када се посматра у летњем или у зимском периоду. Мењају се само датуми пресека енергија Сунца.
Лук и две упоришне тачке Ђурђевдан и Митровдан постале су предмет хелиоцентричних електромагнетних истраживања. Тако је Символ за време код Срба постао линија водиља кроз време и историју. Симбол вечности је симбол који се налази на старим сербским иконама и фрескама. Истраживања су показала да су Срби осим символа за време имали символ за вечност са два пресека нематеријалних енергија Сунца.

Први Символ вечности представља Прошлост, Садашњост и Будућност у границама два Непостојања. Две енергије Сунца секу Садашњост на Ђурђевдан и Митровдан.
Picture
Слика 5.
​Пратећи сербски Символ за време кроз историју, дошло се до сазнања да се многи сербски симболи налазе у Винчанској култури. Према Радивоју Пешићу, Винчанско писмо и други граматолошки огледи, издање ПЕШИЋ И СИНОВИ, Београд, 2008. на страни 50. у Таблици 19., поређења Библос-Винча налази се сербски Символ за време.
Picture
Слика 6.
​Други символ представља то исто али у границама Непостојања и Неба. Ове симболе не треба поистовећивати са абревијацијама типа nomina sacra или лигатурама. На страни 45. у Таблици 11.- Винчанско писмо: консонанти, налази се символ у оквиру.
Picture
Слика 7.
​Симбол за време у оквиру указује да је човек створен у времену које је ограничено. Човек живи у времену и са временом и не може да сагледа тајну времена изван оквира. Време изван оквира је скривено од човека и рационално необјашњиво. Оно је без димензија и нема природу а има само својство пролазности и неповратности. Прошлост, садашњост и будућност су само доказ пролазности времена али не и објашњење шта је време. Човек не може да управља временом без обзира којом се брзином кретао, јер је време мера нематеријалности природе.
Picture
Слика 8.
​Према Сорин Палига, (Symbols dating from the oldest period of Vinča culture) сербски Симбол за време јавља се у више облика. Највеће изненађење је да се у Винчанској култури налази Крст са четири оцила, симбол Сербског народа.
Када се Земља посматра електромагнетно добија се сазнање да се изнад северне хемисфере налази Магнетни крст са оцилима. Магнетни крст дели северну хемисферу на четири дела а магнетне линије у свакој четвртини имају облик оцила. Магнетни крст је нематеријалан и невидљив за човечије око али се његово постојање сагледава електромагнетним мерењима. Број оцила по једном квадранту мења се у зависности од прилива материјалних енергија Сунца.
Picture
Слика 9.
​При мирном Сунцу постоји само по једно оцило у свим квадрантима. Међутим, када је Сунце активно повећава се број оцила. Под ударом честица Сунчевог ветра Магнетни крст љуља се увек три пута. То указује да је Космичко правило броја три пристутно у Винчанској култури много миленијума пре нове ере. По Чајкановићу, Сербски етнографски зборник 31, 105. Срби су знали за крст пре примања хришћанства, па је нематеријални магнетни крст са четири оцила постао симбол сербског народа. Магнетни крст се јавио изнад северне хемисфере 5. фебруара 2010. године.
Picture
Слика 10.
​Појава Магнетног крста наговештава дугу хладну и снежну зиму за целу северну хемисферу. Због тога су га Срби поштовали и помињали у молитвама и опевали у песмама.
Picture
Слика 11.
​Према предању сербског народа, Вук Караџић, Пословице, бр. 3110, у једној молитви помиње се Крст на небу. У збирци „Часни крсти“, Вук Караџић, Песме 2, бр. 17, крст васкрсава и светли на ономе свету. Песма се завршава речима: “Онда часни крсти васкрсоше, Васкрсоше горе на небеса, Те сијају на ономе свету“.

У току 2010. године, после успостављања магнетног крста, на Сунцу су се јавиле снажне експлозије. Све указује да је наш народ знао за појаву нематеријалног магнетног крста и за експлозије на Сунцу које „сијају на ономе свету“.

Символи србског народа

Према предању Сунце је код Срба било божанство. Срби су славили рођење младог бога Сунца, односно Божић. Божић се рађа у зимском солстицију 22. децембра. Црква је у почетку славила само Васкрс, па је због тога избегавала реч Божић. У хришћанству, Божић се почео славити тек од 3. века у циљу “прекривања“ паганских обичаја код Срба.

Од тада Црква слави Рождатсво Христово. Божић и цео обред око Божића, са храстовим бадњаком, као символом Сунца, је стари сербски обичај који нема никакве везе са хришћанством. Божић, Крсна слава и Символ Сунца у облику човека на белом коњу јединствени су симболи сербског народа који су тек касније преузети од стране Цркве. Бадњак се не баца већ се пали у ватри јер представља симболично паљење младог бога Сунца. Сунце је живо биће и има облик Човека на белом коњу. Тако у народу постоји изрека да “девојка чека свог Принца на белом коњу“. Уместо Деда мраза наш народ је веровао у Божић Бату који долази са југа и деци доноси поклоне. Сунце на наше просторе долази са југа после 22. децембра, односно зимског солстицијума. Срби уместо јелке имају Божићно дрво храст.

Ови обичаји и данас су присутни у нашем народу. Познато је да је Римско царство присвајало све цивилизацијске тековине народа који су били у њиховом саставу. На основу записа римских историчара, Црква није прихватала Божић све до 3. века, јер је Божић пагански обичај народа који је био у саставу Рима. Да ли је то индиректни доказ да су Срби били на овим просторима много раније него што Рим тврди. У 3. веку, Рим преузима од Срба символ Сунца, (Базилика Светог Петра), али у исто време негира постојање Срба на овим просторима. Међутим, истину су индиректно открили историчари Рима који су записали да Црква не прихвата представљање Сунца у облику човека на коњу јер је то пагански обичај народа који је у саставу Римског царства. Поставља се питање од кога су Римљани преузели Божић и символ Сунца у облику човека на белом коњу, када такве символе осим сербског народа није имао ниједан други народ који је био у саставу Римског царства. Преузимање символа сербског народа представља индиректни доказ да су Срби аутохтони народ на овим просторима, што се упорним негацијама хроничара само још више потврђује.

Борба чији је Сербски крст са четири оцила води се вековима. Мавро Орбин је у свом делу Краљевство Словена, 1601.године, објавио да је крст са четири оцила Сербски грб. Од те године бројни хроничари покушавају да докажу да је крст са четири оцила симбол њиховог народа. Тако је познати византолог Ж. Еберсолт видео грб са четири оцила на цариградским плочама које се налазе у музеју у Истанбулу. Ламброс је 1878. године тврдио, да је крст са четири оцила италијански крст. Неки су видели крст на Галата капији у Цариграду. Један наш историчар “протумачио“ је, да је крст са четири оцила - Грб Ђеновљана !!!!! Међутим, већина хроничара није могла да се сложи чији је крст са четири оцила, али су сигурно “знали“ да није сербски. Постоје бројни историчари (Ламброс, Сатас, Ду Цанге, Своронос, Шлемберже) који су тумачили да је сербски крст са четири оцила настао од грба царске породице Палеолога, односно од грба Византије. Овакво мишљење заснивало се на застави која је нацртана 1421. године на карти Ф. де Чезаниса. Према А. Соловјеву, у О огњилима на сербскоме грбу, пише “Сличност између ове заставе и сербског грба је фрапантна“. Соловјев закључује да: “Часни крст са четири оцила (или четири симболичних слова) води порекло из Византије“.

Међутим, неприхватљиво је да један озбиљан историчар изједначава слова са симболима и назива их оцилима. Познато је да грб не може да има слова већ само символе. Ако се обрати пажња да су сва слова B исписана у квадрантима у једном смеру, с лева на десно, онда се може рећи да осим крста других сличности нема. Оцила у сербском грбу су символи који су окренути леђима и немају никакве везе са словима. Оцила (кресови, огњила) у сербском народу представљају символ паљења Сунца. На крају треба рећи да су познати хроничари прећутали да Источно Римско царство никада није имало грбове. Међутим, крст са четири оцила налази се у писаним сербским књигама пре династије Палеолога, па је свака даља прича хроничара, чији је крст, завршена. 

Нема коментара:

Постави коментар

Srbski tragovi po Rumuniji

Kada nas Srbe hoće da uvrijede kažu nam da smo Vlašine. Izgovore to onako baš sočno i punih usta. Vlašina je uvećanica (augmentativ) od rije...