недеља, 30. јануар 2022.

ŠOKANTNA ISPOVEST NATO OFICIRA: „Bio sam NATO huškač protiv Srbije, a onda se sve promenilo! Morate da tužite agresore“


FOTO: WIKIPEDIA

Kristian Kaš iskreno o 1999. godini. Na razgovor je došao u svom uobičajenom izdanju – u beloj majici s veliki natpisom „Nema predaje Kosova i Metohije“, dok mu je na sakou okačen bedž kojim, nimalo biranim rečima, poručuje NATO-u da napusti Srbiju. Bivši NATO oficir, Norvežanin Kristijan Kaš, kaže da srpski jezik govori dovoljno dobro da stvara probleme, ali nedovoljno da bi ih rešavao.

Advertisements

U Kforu nije bio običan vojnik, već oficir zadužen za odnose s javnošću. Svedok je terorističkog napada na autobus „Niš ekspresa“ kada je poginulo 12 Srba. Iako nije završavao vojne škole, zahvaljujući visokom obrazovanju, u misiji Kfora je dobio čin majora. Danas, gotovo 20 godina nakon što je njegova vojnička misija na KiM završena, Kristijan kaže da se u Norveškoj oseća kao „riba na suvom“, a da je u Srbiji kod kuće. Na Kosmet je došao 18. decembra 2000. godine i tamo je proveo sedam meseci. Od tada živi na relaciji Srbija–Norveška. Upravo je poslao zvaničnu molbu patrijarhu Irineju da, kao hrišćanin luteranske ispovesti, bude primljen pod okrilje SPC.

Zašto sebe nazivate bivšim NATO huškačem?

Bio sam oduševljen kada je počelo bombardovanje. Radio sam kao novinar Asošijeted presa. Celu noć sam proveo u redakciji šaljući u London reakcije norveških zvaničnika.

Da li ste danas svesni šta je ratna propaganda učinila Srbiji i koje su posledice?

Tada sam shvatao to kao moj posao, verovao sam da radim nešto ispravno, da je reč o humanitarnoj intervenciji, da pomažemo albanskom narodu i kažnjavamo zločince.

Šta se promenilo u međuvremenu?

Bio sam svedok 16. februara 2001. godine kada su Albanci digli u vazduh autobus „Niš ekspresa“. Došao sam na mesto napada nakon sat i po, a ni danas ne mogu da zaboravim miris spaljenih tela, gume i plastike. Taj napad je bio naša odgovornost. Nismo uspeli da odbranimo Srbe i ostale manjine na KiM. Tražim oproštaj za to svaki dan. Kada sam otišao iz misije nastavio sam da se bavim novinarstvom i da živim u dve zemlje. Prošlost se vratila 2011. godine kada sam pravio reportažu o sestrama Maslovarić, Srpkinjama s Kosmeta, koje nisu dobile azil u Norveškoj i tada su živele u izbegličkom kampu u Resniku. Nakon razgovora sam došao u stan na Novom Beogradu i počeo da plačem, plakao sam dva dana. Osećao sam ličnu krivicu i odgovornost. Bio je to veoma težak trenutak.

Zašto sebe toliko krivite, svesni ste da vi, kao običan službenik, niste mogli ništa ni da odlučite, ni da sprečite?

Naravno da jesam, ali svejedno osećam odgovornost i zbog bombardovanja i zato što nismo zaštitili manjine na KiM. Sramota je da Norveška na takav način postupa prema Srbima s KiM. Napravili smo problem izbeglištva i onda se ovako ponašamo prema izbeglicama. Nadam se da zbog toga mogu da tužim tadašnjeg predsednika vlade, Bondevika, koji sebe naziva vernikom, a zapravo je ratnohuškač. Pod velom humanitarne intervencije sproveo je agresiju na Srbiju. Verujem da je moguće tužiti sve zemlje koje su učestvovale u NATO agresiji.

Šta je Kfor trebalo da uradi na Kosmetu nakon bombardovanja, a nije?

Kada je misija došla na KiM trebalo je da uvedemo policijski čas, vojni zakon. Umesto toga hteli smo da budemo heroji, oslobodioci. Dozvolili smo da teroristička OVK postane kosovska policija. To su najveće greške međunarodne misije.

Rekli ste da su postojali dokazi da je Florim Ejupi digao u vazduh autobus 2001. godine, ali da su ti dokazi uništeni. Kako se to desilo?

Glavni istražitelj Džo Mekalister je bio mnogo besan na Kfor jer je asfaltirana rupa na putu koja je nastala usled eksplozije. Izgovor je bio da mora da bude normalizovan saobraćaj. Mekalister je hteo da uhapsi Ejupija, ali on je zapravo radio za CIA.

Imate li dokaz za te tvrdnje?

Naravno, sve to je dokazao istražitelj Mekalister.

Ejupi je bio zatvoren u „Bondstilu“ iz kojeg je pobegao. Na koji način se to desilo?

Da ste nekada bili tamo znali biste da je to nemoguće. Jednostavno, Ejupi je radio za CIA i pušten je.

Kako su se osećali vojnici Kfora na Kosovu i Metohiji koji su došli nakon bombardovanja, verujući da su Srbi zločinci?

Samo mali broj vojnika i oficira koje znam podržavaju Albance, najviše desetak. Svi su na strani Srba. Moj dobar prijatelj bio je vojnik Kfora tokom pogroma 2004. godine, kada su norveške trupe bile kod Lebana. Šveđani su branili Čaglavicu, ali su bili u haosu i nije bilo šanse da odbrane tu srpsku enklavu. Zvali su Norvežane u pomoć. Hiljade Albanaca je blokiralo glavni put pa su norveški vojnici išli preko Obilića. Međutim, i tamo je oko 500 Albanaca stajalo na putu. Moj prijatelj je bacio dimnu bombu i potom naredio da kolona vozila prođe kroz albanski živi zid da bi stigli do Čaglavice. Dva dana su se borili i sprečili da oko 10.000 Albanaca uđu u enklavu. Mnogo mi je drago što su moji zemljaci odbranili te Srbe. Nemačke trupe, recimo, tada nisu ništa uradile, kao ni ja dok sam bio u misiji.

Šta ste vi uopšte mogli da uradite tokom sedam meseci boravka na KiM s funkcijom portparola?

Ne znam tačno, ali danas mi je drago što sam proživeo sve to jer sam sada drugi čovek. Svaki dan ću nastaviti da molim Srbiju za oproštaj, a tako se i zove jedan od mojih portala na kojem objavljujem tekstove. Ne odustajem od borbe za srpske interese. Jedan od mojih prijatelja je, u šali, rekao da bi bilo dobro kada bih mogao da budem sledeći ambasador Srbije u Norveškoj. Posle mi je priznao da to nije bila u potpunosti šala. Tako bi Srbija imala čoveka koji već poznaje mnoge političare u Norveškoj i koji može da pije kafu s članovima parlamenta. Zapravo, moj cilj je da se borim da Norveška povuče priznanje takozvanog Kosova. Već sam s mnogima razgovarao o tome, a kao član partije Demokratija, pre dve godine, sam pokušao da uđem u parlament. Da se to desilo predložio bih vladi da povuče priznanje.

Da li je to uopšte moguće?

Znam da je to veoma teško, jer je Norveška jedna od najlojalnijih članica NATO-a, ali došlo je vreme da se nadamo da će jedna evropska zemlja povući priznanje. Možda bi to bila Francuska, ukoliko Marin le Pen dođe na vlast ili možda Italija.

Mnogo ste optimističniji nego naši političari, da ne spominjem običan narod…

Advertisements

 Optimista sam, ali istovremeno sam svestan da moramo da radimo na širenju istine. Ministar Ivica Dačić je već uradio mnogo na povlačenju priznanja, to nam daje nadu. Izazvao sam na debatu Jensa Stoltenberga, ali još nismo imali priliku da ukrstimo argumente. Pre nekoliko godina sam iskreno razgovarao s njegovim ocem Tornvaldom, koji je umro prošle godine. Rekao mi je da je bio veoma tužan tokom NATO agresije na Srbiju i da sporazum u Rambujeu nijedna država ne bi prihvatila, jer je to bio ultimatum kojim je NATO tražio slobodan pristup kopnu, moru i vazduhu, kao i oslobođenje od krivične odgovornosti. Zahtevano je i da u roku od tri godine bude održan referendum na KiM.

Više puta ste govorili da ste protiv EU i NATO-a, zašto mislite da je loše da se Srbija pridruži EU?

Norveška je najlojalniji član NATO-a, ali, kao što znate, nismo u EU. Međutim, norveška ambasada u Srbiji radi sve što je u njenoj moći, pravi ogroman pritisak, da Srbija pristupi NATO-u. Kad je reč o EU, lepo je da nema carine i da imamo slobodnu trgovinu, ali kada je u pitanju politika, EU nije dobra. To je globalistički projekat, a ne demokratija. Nameću se odluke zemljama članicama jer evropska tela odlučuju u vezi s unutrašnjom politikom jedne zemlje. Norveška vlada je globalistička, kao EU i NATO.

Šta je po vama moguće rešenje kosovskog problema?

Mogu da kažem da nije još gotovo kada je u pitanju Kosovo jer na tome vaše rukovodstvo intenzivno radi svaki dan. Jedno od mogućih rešenja je konfederacija, da se dopusti Prištini da ima svoj parlament, ali da se vodi jedinstvena spoljna politika.

(Izvor: Srbija Danas)

Нема коментара:

Постави коментар

Srbski tragovi po Rumuniji

Kada nas Srbe hoće da uvrijede kažu nam da smo Vlašine. Izgovore to onako baš sočno i punih usta. Vlašina je uvećanica (augmentativ) od rije...