Турци су без пардона порушули задужбину цара Душана, манастир Светих Архангела код Призрена и грађу са манастира употребили за зидање Синан – пашине џамије у Призрену. Јеромонах др Василије (Костић) је још 1939.године с болом писао о том “Српском зиду плача”:
“Када би се манастир обнављао, требало би ту грађу вратити са Синан- пашине џамије натраг. Но, то је не могуће.
“Када би се манастир обнављао, требало би ту грађу вратити са Синан- пашине џамије натраг. Но, то је не могуће.
Није културно и хумано у двадесетом веку једну богомољу рушити и другу зидати. Побунили би се културни људи и народи против оваквог некултурног поступка Срба!
То би представљало акт насиља.
Лепо и красно господо српска! Да ли признајете тиме да је рушење Душанове задужбине било културно и хумано и да је то представљало нарочити акт куртоазије?
Каквим се законима и правом руководио онај, који је то учинио?
Враћањем материјала натраг, ми бисмо само исправили једну неправду, једно насиље и једно безакоње.
Многи су говорили да је некултурно и нехумано ослобађати ове крајеве од непријатеља. Јесмо ли их послушали? Не. Зашто у овом случају да се обазиремо на њихову неморалну филозофију? У оваквим случајевима право не постоји. Каквим је правом разрушен манастир Душанов, онаквим га можемо обновити. Желео сам да се поклоним овом месту. Кад ми се жеља остварила, дубоко сам зажалио, видевши пустош која тамо влада.
Дотле сам имао у себи неку илузију, која сада лежи у рушевинама, као и он. “Растковци” који одлазе у народ, нека поред осталих дужности, ставе себи у задатак рад на обновљању овог “Српског зида плача”.
Овај текст је објављен у Споменици “Растко”, ђачке дружине Призренске богословије, посвећене њеном ректору проти Стеви Димитријевићу. Споменица је објављена у Скопљу 1940.године.
Шта би тек сада рекао јеромонах др Војислав (Костић), када би видео шиптарско дивљање од 2004.године на овом “Српском зиду плача”.
Мишицу Срба прво су уз помоћ Арнаута вековима ломили Турци, за чијим серијама сада лудују наши родитељи и бабе и деде. После Турака и Арнаута, када смо коначно ослободили Косово, српске светиње и свештенство су потпуно скрајнути.
Узалуд је прота Стева Димитријевић вапио и молио да се Српка Православна Црква врати на место које је имала раније и које јој је и припадало. Залуд је др Арчибалд Рајс опомињао:
“Чујте Срби, чувајте се себе!”.
Сви су имали нека своја преча посла, па су онда ушетали комунисти на врховима прстију у живот Србије и Српске Цркве и Српске историје, да би потом уз невиђени тресак згромили све оно што су наши храбри и вредни преци створили. Заувек су урушили снове вредних “Растковаца” из Призренске богословије.
А шта смо ми урадили, браћо и сестре, Срби и Српкиње?
Где смо ми лутали свих ових година, јер Тита нема већ 33 године међу нама и ко нас је спречавао да нешто урадимо за наше светиње. Ко нас је спречавао ?! Сами смо себе спречили: спречила нас је наша малодушност, наша трка за неким престижним стварима, за удобностима.
И где смо сада?
Нисмо ни на почетку, јер не знамо одакле да почнемо.
Шта онда очекујемо од наше деце, која нас већ увелико проклињу?
Аутор – Зорица Пелеш
Нема коментара:
Постави коментар