ДРЕВНИ ТРАЧАНИ И ИЛИРИ БИЛИ СУ АНТИЧКИ СРБИ
"СРПСКИ - НЕПОСРEДНИ ИЗДАНАК ПРАЈЕЗИКА"
Један научник прошлог века, како је сам рекао, живео је само зато да пронађе, који је народ говорио језиком ведских химни. Он је био на путу да учини то откриће, али - смрт га је пресекла, а с њим је пресекла и једини пут, који је ка том открићу водио! Био је то Швајцарац Адолф Пикте.1 У свом животном делу он је - највећом савесношћу - испитивао реч по реч, загледао је са свих страна, тражио њене паралеле, сасвим се приближавао истини, али - када је смрт дошла, моменат још није био дозрео, да се у ту истину проникне. И до данас се остало тамо, докле је он био стигао. Истина, створене су велике катедре, заблистала су многа сјајна имена на небу санскритологије и индологије, али сви филолози, лингвисти, индолози и санскритолози заобилазе око Словена као око ватре, а за Србе - готово да и не знају. Због свега овога - помисао, да постоји једна велика завера ћутања - намеће се сама од себе. Та завера се не односи - наравно - само на Србе, него на Словене уопште - кроз настојање, да се њихова појава у Европи и даље упорно повезује с навалама азијатских хорди. Због тога Шафарик, огорчен ограниченошћу људских схватања, пише:2
"Најезде које су представљале ужас за Европу, биле су најезде Хуна, Авара, Бугара, Казара, Мађара и Печенега, који су наваљивали у хордама из Азије као страх и трепет за Европу. Били су то народи монголско - турско - финског порекла. Међутим, ни један од индо - европских народа није тако касно, тј. у IV, V веку, или касније по Христовом рођењу дошао из Азије у Европу. Тако с потпуном сигурношћу тврдимо и знамо, да су Словени део индо - германских народа. А ако су Словени3 дошли из Азије у Европу, ТО ЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО И У ТАКО ДАЛЕКИМ ВРЕМЕНИМА ДА ИХ ЈЕ НЕМОГУЋЕ САГЛЕДАТИ. К томе додајемо сродност словенских језика с другим језицима европских народа... Обликовање, изведенице, композиција речи, формирање глагола, затим прозодија, особито у њеним старијим облицима у старо-грчком, латинском, немачком и литванском и словенском - толико је у ових пет језика слична, да се кроз то морају препознати сестре, кћери и ЈЕДНА ПРАМАЈКА, КОЈЕ СУ СЕ РАЗДЕЛИЛЕ ТЕК КАСНИЈЕ, ПО ДОЛАСКУ У ЕВРОПУ, ШТО СЕ ТАКОЂЕ ДЕСИЛО У ЈЕДНО ДАВНО ДОБА. Да се та подела догодила у Европи, а не у Азији, за то тврђење је Шафарику доказ чињеница, што је сличност између наведених пет језика много већа од њихове сличности са азијатским језицима исте групе. "
1.Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; Essai de paleontologie linguistique, Paris, 1877., 2 volumes. 2. "Словенске старине", немачки превод, 1,30. 3. Из Азије нису дошли Словени, већ Срби. Име Словен је врло касна појава.
Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика - на основу великог мноштва докумената - били Срби. А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи можда смелије од свих тврђење додатком παλαιοτατον тј. "најстарији", који се односи на Трибале, убрајане од неких аутора у Трачане, а од неких у Илире, што потврђује чињеницу о трачко - илирској сродности, па чак и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући:
'' Τριβαλλοι... ο δε εθνοζ παλαιοτατον τε και μεγιστον των εθνων '' "Трибали... народ најстарији и највећи међу народима... ",
он додаје, да су Трибали Σερβοι, Срби, при чему добијамо један јасан редослед, који намеће једини могући закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и како кажу и Херодот за Трачане, и Халкокондило за Трибале - имали су сви исте обичаје. А ослањајући се - између осталих - управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован је на разним документима од разних аутора и није последица некаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, по коме Трибала једноставно нема... Према томе, Трачани су живели и на Балкану, и у Европи, где увек постоје њихови бројни потомци, исто тако као и потомци Трибала, Илира итд., а све су то данашњи Словени, од којих су српско име задржали Срби на Балкану и Срби (немачки Венди) у Лужици. А да Срби нису дошли ни с једном од азијатских хорди, тј. врло касно појављујући се као европски уљези, то је потврдио много пута Сипријан Робер, коме је у овој студији посвећена дужна пажња. То су потврдили бројни писци, које наводи Шафарик у "Старожитностима", па у "Пореклу Словена". То је потврдио Француз Francois Pricot de Sainte-Marie y свом делу посвећеном Словенима југа, с насловом " Les Slaves Meridionaux", стр. 66., где каже:
'' Les Slaves etablis en Europe depuis la plus grande antiquite... ", "Словени, настањени у Европи од најдавнијих времена...",
1.Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; Essai de paleontologie linguistique, Paris, 1877., 2 volumes. 2. "Словенске старине", немачки превод, 1,30. 3. Из Азије нису дошли Словени, већ Срби. Име Словен је врло касна појава.
Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика - на основу великог мноштва докумената - били Срби. А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи можда смелије од свих тврђење додатком παλαιοτατον тј. "најстарији", који се односи на Трибале, убрајане од неких аутора у Трачане, а од неких у Илире, што потврђује чињеницу о трачко - илирској сродности, па чак и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући:
'' Τριβαλλοι... ο δε εθνοζ παλαιοτατον τε και μεγιστον των εθνων '' "Трибали... народ најстарији и највећи међу народима... ",
он додаје, да су Трибали Σερβοι, Срби, при чему добијамо један јасан редослед, који намеће једини могући закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и како кажу и Херодот за Трачане, и Халкокондило за Трибале - имали су сви исте обичаје. А ослањајући се - између осталих - управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован је на разним документима од разних аутора и није последица некаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, по коме Трибала једноставно нема... Према томе, Трачани су живели и на Балкану, и у Европи, где увек постоје њихови бројни потомци, исто тако као и потомци Трибала, Илира итд., а све су то данашњи Словени, од којих су српско име задржали Срби на Балкану и Срби (немачки Венди) у Лужици. А да Срби нису дошли ни с једном од азијатских хорди, тј. врло касно појављујући се као европски уљези, то је потврдио много пута Сипријан Робер, коме је у овој студији посвећена дужна пажња. То су потврдили бројни писци, које наводи Шафарик у "Старожитностима", па у "Пореклу Словена". То је потврдио Француз Francois Pricot de Sainte-Marie y свом делу посвећеном Словенима југа, с насловом " Les Slaves Meridionaux", стр. 66., где каже:
'' Les Slaves etablis en Europe depuis la plus grande antiquite... ", "Словени, настањени у Европи од најдавнијих времена...",
што ce - c обзиром на наслов дела - у првом реду односи на Балканске Словене, тј. Србе. Н. Фрере (Nic. Freret), је, како каже Шафарик, имао веома високе идеје о старости Словена, па је чак СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК СМАТРАО МАЈКОМ ТРАЧКОГ И ГРЧКОГ,4 чиме смо се мало детаљније позабавили у поглављима о писму, о Платону, Данковском, итд.
4. Oeuvres ed. 1796. T. I Memoire de l'Academie d'Inscription, T. XXI.
 |  |  |
Андре Лефевр (Andre Lefevre) у свом делу "Les races et les langues", стр. 170. пише:...la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche pas de remonter aux plus antiques epoques du parler indo-europeen; leur grammaire est empreinte d'un caractere tout-a-fait archaique, surtout dans la declinaison. Le groupe est tres uni... "
"...релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у најудаљениjим временским периодима индо - европског говора; њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико (језичко) јединство... "
Словени, дакле, у језичком погледу представљају јединственост, тј., међусобно се разумеју, без обзира ком словенском наречју припадају, што у неку руку - индиректно - објашњава баварски географ IX века:
"Zeruiani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem sicut affirmant ducant"5
"Зеруиани (Срби), чије је царство толико, да су од њих произишли сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло."
"...релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у најудаљениjим временским периодима индо - европског говора; њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико (језичко) јединство... "
Словени, дакле, у језичком погледу представљају јединственост, тј., међусобно се разумеју, без обзира ком словенском наречју припадају, што у неку руку - индиректно - објашњава баварски географ IX века:
"Zeruiani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem sicut affirmant ducant"5
"Зеруиани (Срби), чије је царство толико, да су од њих произишли сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло."
5. München, Hormayrs Archiv, XVIII, p. 282-283.
 |  |
Павле Јосиф Шафарик у "Старожитностима" (I,40.) говорећи о Србима, који живе у Европи од најдавнијих времена, или - што је исто - каже он, од праисторијског доба, тврди, да један тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости. У вези с тим, он прелази на проблем језика и каже (на истом месту), ДА СЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИО САМ ОД СЕБЕ, те да носи у себи и у својим облицима (in Stoff und Form) један тако снажан печат оригиналности, а та чињеница је доказ, да су СЛОВЕНИ - У НЕКУ РУКУ САМОНИКЛИ, НЕ ПОСТАВШИ НИКАКВОМ МЕШАВИНОМ НИТИ У РАСНОМ, КАО НИ У ЈЕЗИЧКОМ СМИСЛУ, што савршено одговара Пиктеовом тврђењу о његовом "давном народу - чистом од сваке мешавине, који се - најмање 2000 година пре Христа пружао од Инда до западне Европе," а који он - упркос толикој бројности, на жалост, није успео да пронађе. Шафарикова - иначе снажна мисао - све је снажнија и уверљивија, јер је њена главна карактеристика логика, заснована на његовом великом језичком познавању. Тако, када устврди, да:"Један тако оригиналан, чист, граматички савршен, богат и на многе делове издељен језик, никако није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа.",
ми у овим његовим речима налазимо потпуну сагласност с оним, што су рекли француски филолози Меје и Вајан. Ми смо уверени, да су ова последња двојица своје закључке направили самостално, не ослањајући се на - према њима - већ давног Шафарика. Па кад у оквиру једног тако великог временског распона различити научници тврде једну те исту ствар, онда она мора одговарати стварности, без обзира којим и каквим путевима су до ње дошли. Тако би - када се све до сада речено узме у обзир - могли да сведемо све на следеће:
ми у овим његовим речима налазимо потпуну сагласност с оним, што су рекли француски филолози Меје и Вајан. Ми смо уверени, да су ова последња двојица своје закључке направили самостално, не ослањајући се на - према њима - већ давног Шафарика. Па кад у оквиру једног тако великог временског распона различити научници тврде једну те исту ствар, онда она мора одговарати стварности, без обзира којим и каквим путевима су до ње дошли. Тако би - када се све до сада речено узме у обзир - могли да сведемо све на следеће:
1. - Древни Трачани и Илири били су антички Срби. Ми смо у овој студији приказали неколико аутора, чија дела су оријентисана у том смислу. Међутим, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић цитирају - сваки - по неколико десетина писаца, сагласних с централном идејом ове расправе. Назив Илир за Србе сачувао се готово до данашњих дана, док назив Трачанин у писменим документима постоји чак до XVI века. Тако Јован Рајић наводи, како мађарски историчар6 назива Србе уопште Трачанима, а поименце српског деспота Ђорђа Бранковића. Њему прикључујемо ауторитет Мојсија Хоренског, који у IV веку по Христу тврди, да су шест провинција Тракије, од којих једна велика (Мезија), насељене Словенима.
2. - Херодот у V веку пре Христа каже за исте те Трачане, да су најмногобројнији народ после Хиндуса... Да сви имају исте обичаје и исти језик, премда носе различита имена од једне области до друге.
3. - Зна се, да је - час међу Трачане, а час међу Илире био убрајан - по Халкокондилу - "најстарији народ" - Трибали. Дакле, по Халкокондилу - Трибали су били - не само најмногобројнији међу народима, већ и најстарији, а језиком, којим су говорили они, говорили су - по њему, Халкокондилу - и други Словени, СВЕ ДО ПОЉСКЕ. А пошто он изричито тврди, да су Трибали СРБИ, значи, ДА ОН И ТАЈ ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК У ОСНОВИ СМАТРА СРПСКИМ!
4. - Баварски географ из IX века7 потпуно недвосмислено пише, да је "српско царство тако велико, да су из њега произишли сви словенски народи", који, дакле, - ОД СРБА ВОДЕ ПОРЕКЛО.
5. - И Константин Порфирогенит је чак нешто знао о старости Срба, тврдећи у свом спису, да су они у централној Европи "ЖИВЕЛИ ОД ПОЧЕТКА". Ја лично на основу свих сведочанстава сматрам, да су они живели "од почетка" и на Балкану и да су се - или, како то неки аутори воле да кажу -одатле, а и из Подунавља разишли по Европи. Ова се чињеница данас потврђује најновијим археолошким налазима, захваљујући којима се доказују тачност и заснованост дубоког уверења Сипријана Робера, да је Дунав био прасрпска река.
6. - Плејади аутора који и нехотице подржавају нашу тезу, прибрајамо и Пиктеа, чије истицање, да се тај првобитни - данас од науке крштени "индоевропски" - народ протезао најмање још 2.000 година пре Христа од Инда до Атлантског океана, може од речи до речи да се примени на српски народ, а на основу - не само археологије, већ и мноштва утврђених историјских чињеница. Такође, научно може потпуно да се одбрани и Пиктеова идеја водиља, да је језик тог бројног и расно још непомешаног народа био већ савршен и као такав - врело, из кога су потекли сви језици, који се називају "индоевропским". Па не само језици, већ и сви данашњи народи, који њима говоре, па их Пикте и назива "потомцима" народа, који је говорио језиком Веда.
7. - Шафарик, пак, сасвим независно од Пиктеа и коју деценију пре њега, сасвим одређено и јасно говори - и у "Старожитностима", и у "Пореклу Словена", где је коаутор са Суровјецким, о СРБИМА КАО О ВРЛО БРОЈНОМ НАРОДУ ЈОШ ОД НАЈДАВНИЈИХ, ПРЕИСТОРИЈСКИХ ВРЕМЕНА. Он период силне распрострањености тог мноштва Срба протеже чак и на време од хиљаду година пре њега, када су Срби у Европи били још увек - не само веома бројни, већ су упоредо с тим, заузимали и много већа пространства - не само у Европи, већ и у Азији. У времену на које Шафарик прави алузију, постојала је још Балтичка Србија. Бела, или Велика Србија, Панонска Србија, Балканска Србија, итд., да се ограничимо само на ових неколико појединости. И сетимо се овде, да је још у доба Карла Великог с оне стране Рајне, све што није било франачко, било српско, због чега је била створена "СРПСКА ГРАНИЦА" или - како Руси кажу у њиховој Енциклопедији "Бољшаја" - "Сорбскиј рубеж". Било је то време, када још азијатске хунгарске хорде нису биле пресекле прастари српски средњеевропски простор и када је од Балтика до Егејског мора "цео свет разумевао српски" па је у српском народу одатле и остала изрека, коју и данас често употребљава, не знајући да је објасни:
"Говори, српски, да те цео свет разуме!"
Било је то такође доба, када други Азијати - турско-татарски Бугари још нису били поцепали стари српски народ на Балканском полуострву! А такође и доба, када се срспки језик још могао чути по многим крајевима Мале Азије, па чак и Египта. Тако би, дакле, и ти Шафарикови Срби, Венди, Венети, Хенети, Вани, итд., итд. и бројем и јединственошћу одговарали Херодотовим Трачанима и Халкокондиловим Трибалима - Србима, и трачким Словенима Мојсија Хоренског, а и Пиктеовом безименом народу.
8. - Најзад - сви се у овом делу побројани аутори слажу у томе, да је тај "бројни и силно распрострти народ имао исте обичаје и исти језик, премда је уз опште и заједничко српско име, од једне до друге области носио и обласна, или покрајинска имена. За Шафарика је - пошто му је тај првобитни народ био српски - и његов језик био српски. Велики број писаца је исти тај језик називао илирским. За Халкокондила, коме су Трибали били Срби -наравно - и њихов језик је био српски, док је Пикте рекао да је то био језик Веда, јер је његов мистериозни народ морао говорити језиком поезије, коју је творио.
 |  |
Павел Јосеф Шафарик (у Србији познат као Павле Јосиф Шафарик; Кобелиарово, 26. мај 1795 - Праг, 26. јун 1861) је био чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла.Порекло Словена https://www.scribd.com/doc/
6. Иштванфи.7. München, Hormayrs Archiv, XVIII, p. 282-283.Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је, управо као и сам тај народ, носити печат велике старине, јединствености, па према томе и изузетне постојаности, "без наглих криза", какве су имали - по Мејеу и Вајану - грчки, италски, особито латински, па немачки. По њима је те одлике имао прасловенски, што ми допуштамо себи да коригујемо у ПРАСРПСКИ управо и на основу онога, што су њих двојица установили:
"... да је њим говорио некада један народ, који је поседовао свест о својој јединствености"
- а то једино може да се односи на СРПСКИ НАРОД. А да је у питању СРПСКИ НАРОД, то смо видели у одломцима ове студије посвећеним Сипријану Роберу, који Србе назива:
"...ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА, а СРПСКИ ЈЕЗИК - ЈЕЗИК МАЈКА"
Пре Сипријана Робера исту констатацију је направио Павле Јосиф Шафарик као изузетни познавалац класичног грчког и латинског, савремених европских и свих - без изузетака - словенских језика, што значи, да постоји готово апсолутна немогућност, да се такав познавалац превари... у овом подручју, које је целокупно било његова дубока својина. У вези са Шафариком, професор Костић у том смислу приказује једну веома занимљиву појединост:8
8. Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр.15.
П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио један веома занимљив закључак, уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје. Објављена 1833. г. она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА Он каже дословно:
"Српски језик има извора и помоћних средстава прастарих (из високе старине) у довољној количини, да се питање његове старости... може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом... па да дођемо до резултата, да је у Србији од памтивека... постојао поред црквеног дијалекта... у исто време и један самостално образовани српски национални језик, који се у основним тачкама подудара са данашњим..."
Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. "Порекла Словена", прикључујући се Халкокондиловом тумачењу, да су Трибали - Срби, додаје убедљиво:
"Словенски печат географских имена Трибала посебно ћемо обрадити, те ћемо тако из хаоса трачко-илирских народа извући још један словенски народ-"
Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:
"Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана постојало потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара, да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе, осим управо споменутих Грка и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени онима који наваљују из Азије. "
Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да докаже - не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима "опште и домаће", а то је Србин. Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била "etslowenisiert", тј., да су "изгубили словенско обележје" у језичком погледу, као нпр. бугарски,9 али што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:
"...wahrend sich, nach der gewöhnlichen Anname, in THRAKIEN UND ILLIRICUM GLEICH ALTE SERBISCHE SPRACHE IM GANZEN REIN VON SOLCHER ENTARTUNG ERHALTEN НАТTЕ...'10
"...док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ.."
9. "Über die Abkunft der Slawen", n. 149. Како Бугари нису Словени, они се нису могли "од-словенити." Тачније би било рећи, да су они покварили српски језик, наметнувши старим Србима своје азијатско име, што сам Шафарик одмах мало ниже потврђује. 10. Идем.
Па будући, дакле, да је српски језик - по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН", оно што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе; који тврде, да је међу словенским језицимаСРПСКИ НАЈСТАРИЈИ, у првом реду се може применити на српски језик, као нпр.:
"Die slawische Sprache ist selbstständiger Natur und stammt von keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIELFACHER UMSTALTUNG AUS IHREM BAUE UND IHREN WURZELN ENTNEHMEN KANN, SCHEINT SIE EIN UNMITTELBARER SPRÖSSLING DERSELBEN UHRSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE ALTINDISCHE SANSKRITA HERVORGEGANGEN... ''
"СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО - ПОСЛЕ ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ- МОЖЕ ДА CE ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ KOPEHE, OH ИЗГЛЕДА KAO НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА, ИЗ КОГ JE ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ.
"... да је њим говорио некада један народ, који је поседовао свест о својој јединствености"
- а то једино може да се односи на СРПСКИ НАРОД. А да је у питању СРПСКИ НАРОД, то смо видели у одломцима ове студије посвећеним Сипријану Роберу, који Србе назива:
"...ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА, а СРПСКИ ЈЕЗИК - ЈЕЗИК МАЈКА"
Пре Сипријана Робера исту констатацију је направио Павле Јосиф Шафарик као изузетни познавалац класичног грчког и латинског, савремених европских и свих - без изузетака - словенских језика, што значи, да постоји готово апсолутна немогућност, да се такав познавалац превари... у овом подручју, које је целокупно било његова дубока својина. У вези са Шафариком, професор Костић у том смислу приказује једну веома занимљиву појединост:8
8. Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр.15.
П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио један веома занимљив закључак, уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје. Објављена 1833. г. она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА Он каже дословно:
"Српски језик има извора и помоћних средстава прастарих (из високе старине) у довољној количини, да се питање његове старости... може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом... па да дођемо до резултата, да је у Србији од памтивека... постојао поред црквеног дијалекта... у исто време и један самостално образовани српски национални језик, који се у основним тачкама подудара са данашњим..."
Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. "Порекла Словена", прикључујући се Халкокондиловом тумачењу, да су Трибали - Срби, додаје убедљиво:
"Словенски печат географских имена Трибала посебно ћемо обрадити, те ћемо тако из хаоса трачко-илирских народа извући још један словенски народ-"
Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:
"Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана постојало потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара, да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе, осим управо споменутих Грка и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени онима који наваљују из Азије. "
Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да докаже - не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима "опште и домаће", а то је Србин. Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била "etslowenisiert", тј., да су "изгубили словенско обележје" у језичком погледу, као нпр. бугарски,9 али што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:
"...wahrend sich, nach der gewöhnlichen Anname, in THRAKIEN UND ILLIRICUM GLEICH ALTE SERBISCHE SPRACHE IM GANZEN REIN VON SOLCHER ENTARTUNG ERHALTEN НАТTЕ...'10
"...док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ.."
9. "Über die Abkunft der Slawen", n. 149. Како Бугари нису Словени, они се нису могли "од-словенити." Тачније би било рећи, да су они покварили српски језик, наметнувши старим Србима своје азијатско име, што сам Шафарик одмах мало ниже потврђује. 10. Идем.
Па будући, дакле, да је српски језик - по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН", оно што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе; који тврде, да је међу словенским језицимаСРПСКИ НАЈСТАРИЈИ, у првом реду се може применити на српски језик, као нпр.:
"Die slawische Sprache ist selbstständiger Natur und stammt von keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIELFACHER UMSTALTUNG AUS IHREM BAUE UND IHREN WURZELN ENTNEHMEN KANN, SCHEINT SIE EIN UNMITTELBARER SPRÖSSLING DERSELBEN UHRSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE ALTINDISCHE SANSKRITA HERVORGEGANGEN... ''
"СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО - ПОСЛЕ ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ- МОЖЕ ДА CE ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ KOPEHE, OH ИЗГЛЕДА KAO НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА, ИЗ КОГ JE ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ.
Нема коментара:
Постави коментар