Zoran Đinđić: KO ME JE UBIO I ZAŠTO? – EKSKLUZIVNI VIDEO!

Priredio: Duško Velkovski IFJ – International Federation of Journalists

ISTINITA PRIČA O EKONOMSKOM MASAKRU SRBIJE – KOLIKO VREDI 400 MILIJARDI EVRA?

Zoran Đinđić: KO ME JE UBIO I ZAŠTO?

Do 2003. godine izvršena je privatizacija 250 najvećih kombinata u Srbiji koji su vredeli oko 400 milijardi evra. To su bili kombinati koji su imali od 2.000 do 10.000 ljudi svaki. Sve je to uništeno do kraja mandata Zorana Đinđića. Zato je ubijen. Ali svi ovi zločini koje ćete videti u ovom videu su mnogo manje bitni od ekonomskog zločina koji je posle 2003. napravljen do danas i koji i dalje traje nesmanjenom žestinom. Mučenikom su ga napravili oni koji su ga ubili.

U ovom šokantnom videu čućete sasvim drugačiju verziju od one koja se zna. Kakva je uloga Džordža Soroša i nevladinih organizacija koje su procvetale nakon ubistva Premijera?

Od 2003. do 2008. godine po rečima i priznanju samih Soroševih najbližih saradnika sa kojima sam imao prilike da pričam, najviše se izdvajalo za rad nevladinih organizacija pod kontrolom Soroša (NED) i vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Da li je ubistvo izvedeno iznutra ili spolja? Ko su nalogodavci i izvršitelji? Ko je imao najveći motiv za smaknuće Premijera i ko se to sve enormno obogatio pa i dalje bogati zahvaljujući tom činu koji se ne može nazvati demokratskim?

Zašto je Zoran Đinđić morao biti ubijen?

Koliko je Srbija opljačkana od 2003. godine do kraja njegovog mandata da je ostao živ?

A koliko je opljačkana do današnjeg dana?

Kakva je uloga nevladinog sektora, rasprostranjene mreže nevladinih organizacija na čelu sa Natašom Kandić, Biljanom Kovačević Vučo, Sonjom Liht?

Zašto su počinioci na slobodi?

Šta radi sudstvo i zašto preko 150 sudija treba da bude uhapšeno i osuđeno na maksimalnu kaznu od 40 godina strogog zatvora?

Kojih još 150 tajkuna, političara i javnih ličnosti treba da dobiju istu kaznu i zašto?

Na ova i mnoga druga pitanja dobićete odgovore u ovom svedoćenju koje se znatno razlikuje od onoga što vam je do sada servirano kao jedina moguća istina.

Da pogledamo kako istina izgleda iz ugla onih koji su bili najbliži svim ovim događajima.

Jugoslav Petrušić i Slavko Nikić govore u detalje o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, o trećem metku ispaljenom iz pravca Nemanjine ulice, nabavci specijalne puške iz koje je zapravo i ubijen Premijer Srbije po dolasku na svoje radno mesto kao i prateće dokumentacije za istu, dalje hapšenju Dušana Spasojevića u Prištini zbog dilovanja droge.

Zašto o tome javnost ništa ne zna i zašto organi države ćute? Zašto ne rade poslove iz svoje nadležnosti? Zašto prikrivaju vrlo organizovani sistemski kriminal i saučestvuju u njemu?

Ko su zapravo ti ljudi iz senke? Šta je ko sve stekao i kako živi na račun ojađenih građana i poreskih obveznika Srbije?

Koja je uloga Čedomira Jovanovića  (Firma Čedomira Jovanovića zarađivala na državnim projektima!) i Bebe Popovića (Iza Vučićeve medijske manipulacije stoji Beba Popović) u ubistvu Zorana Đinđića?

Kolika je i kakva šteta napravljena, koje su posledice i šta nas dalje čeka sa istim akterima?

Zašto su Zoran Đinđić i njegovi saradnici bili optuživani za saradnju sa surčinskim mafijaškim klanom? Takve optužbe izgovarali su Vojislav Koštunica i njegovi saradnici, posebno Aleksandar Tijanić savetnik za medije.

 

Mediji se uklopili u sveopštu hajku – zašto?

U političku filozofiju hajke i harange na Vladu, uklopili su se i tzv. večiti analitičari kao i mediji bliski DSS-u a pre svega: Blic Njuz, NIN, TV BK, Blic, Nacional, Identitet, Svedok, Novosti… Šta je bio cilj? Cilj je bio da se u javnosti stvori utisak da su premijer i njegovi saradnici pod kontrolom kriminalnog klana i da je čitav politički život u Srbiji kriminalizovan. A kakav je sada? Zašto su svi amnestirani od odgovornosti?

“Pitajte Vladimira Popovića ko je ubio Đinđića”
(Jovica Stanišić, 13. mart 2003. u noći privođenja tokom akcije Sablja).

 

NVO sektor usmeravao istragu u sasvim drugom pravcu

Sa druge strane, NVO sektor pod čvrstom Soroševom palicom je usmeravao istragu u sasvim drugom pravcu serijom članaka i to traje do dana današnjeg (http://www.e-novine.com/feljton/42592-Ljudi-koji-ubili-Zorana-inia.html).

Vlada Srbije – u zgradi isključeno napajanje sistema CCTV i počupani kablovi

Pred samo ubistvo Đinđića isključeno je napajanje video nadzora u zgradi Vlade Srbije. Čak ni to nije bilo dovoljno pa su i bukvalno počupani kablovi za video nadzor RG-59 proizvođača DRAKA Germany debeli kao prst, 98% pokrivenost bakrenim plaštom.

Nakon ubistva Đinđića, iste noći je u njavećoj tajnosti u zgradi vlade Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu gde je zločin i počinjen ugrađen najsavremeniji i najskuplji video nadzor na svetu američkog proizvođača PELCO USA kojiima je još pokrivena Bela Kuća (White House), sedište FBI-a u ulici Pensilvania Avenue, Washington DC kao i zgradaPentagona. U Srbiji još samo znatno kasnije Vlasinske elektrane.