Зашто Србија неће ући у немачку Европу или Како смо трећи пут ујели Хитлера за срце

Србија никада неће ући у ЕУ јер не дају Тања Фајон и Виола фон Крамон. Приде и холивудска старлета Елизабет Олсен

 

Срби су Хитлера, по његовом сопственом признању, два пута ујели директно за срце. Први пут у Сарајеву када је Принцип упуцао престолонаследника Фердинанда, чиме је многе у Бечу лишио задовољства да то исто ураде својеручно, а други пут у Београду 27. марта.

Зато Србија никада неће ући у немачку Европу.

Не дају Тања Фајон и Виола фон Крамон. Тањи се не свиђа Гаврило јер је пореметио ред и мир послушне Словенијице у великом хабзбуршком околишу, а Фон Крамон, пророчница косовске будућности, озлојеђена је дивљачким понашањем Београђана у улици која и дан-данас носи назив управо по инкриминисаном датуму.

„Шредер нам је отворено рекао: Ви Срби никада нећете бити део ЕУ“

Ствар постаје још сложенија када се изненада појави холивудска старлета, млада, лепа, плава и неукусна, по имену Елизабет Олсен и, иако има само десет прстију, успе да наброји читавих тринаест година, колико, по њеној рачуници, постоји Србија и њен народ, највероватније Срби.

Остаје необјашњено како је дошла до она три прста да би израчунала до тринаест јер, по унапред изреченим судовима, три прста у Србији могу да значе свашта и којешта. Од знака припадности православљу, у зависности на коју страну се упере, до отвореног признања четничком припадништву. И на крају, али врло важно, ту је и средњи прст који се америчким посетиоцима младе и недорасле Србије усмерава не само у очи заслепљене антисловенском мржњом, него и на нека друга, по свему судећи, за њих много осетљивија места, да не кажемо другачије јер би неко могао помислити да смо, не дај Боже, вулгарни.

 

Други проблем је како Елизабети, краљици лепоте и префињене филмске уметности, објаснити а да не буде принуђена да глуми како је разумела, како јој фино, достојанствено и без задње мисли саопштити да су њени земљаци са свих својих деветнаест пајташа – опет неки број иако је већ виђено да се у том послу госпођица Олсен не сналази баш најбоље – 1999. године у бомбардовању Алексинца и Врања убили 19 (и словима деветнаест) цивила, а 1944. као савезници, у даривању бомби са слободног неба у Нишу лишили живота само 88, такође цивила. Разлика у бројкама је унапред прецизно срачуната да неко не би закључио – наравно погрешно као што су погрешне и све друге српске пропагандистичке мантре – како су мирољубиве снаге Запада некоме мајка, а некоме маћеха. Они су и једнима и другима само објективне, професионалне и независне убице.

„И, шта сад ви хоћете од мене кад сам вам већ на делу показала да се у бројке не разумем нити ме то интересује ако је преко тринаест“ – побуни се Елизабета, краљица као што већ рекосмо.

Елизабет Олсен и реакције неких твитераша (Фото: EPA/Etienne Laurent, Twitter)

Одговорено јој је са великим знаком чуђења, али уз дужно поштовање њене личности и утврђеног интегритета да је крајња намера била сасвим поштена и безазлена. Циљ је био да и сама увиди колики је напредак учињен у времену од 1944. до 1999. јер – 19 није исто што и 88 обичних цивила. То ће, постоји наивна нада, једног дана бити разумљиво и за оне који не знају да рачунају више од тринаест, па макар цивили били и сами Срби.

THE END.

Аутор: Драгослав Пакић
Извор: Стање ствари

magacin portal