понедељак, 14. јун 2021.

Како Је Обилић Убио Мурата – Сведочење Из Турских И Србских Архива

 Како је Обилић убио Мурата


Како је Обилић убио Мурата – Сведочење из турских и србских архива
О самом Косовском боју и њеним главним моментима врло мало се зна, али оно што је историјски потпуно извесно је погибија српског кнеза Лазара и турског цара Мурата.
Историјски је потврђено да је извесни Милош Обилић, који је све до 18. века био називан Кобилић или Кобиловић убио турског султана Мурата 1389. године током Косовског боја.
milos-obilic (1)
Као и у много чему и у овоме се историјски извори доста разликују. Мање или више до подједнака сведочења могу се наћи у српским, грчим и турским историјским изворима. Оно по чему разликују је време када се тај догађај одиграо. По једнима, то се десило пре боја, други тврде у току боја, а трећи- на крају боја.
Најстарији извор у коме се говори о смрти цара Мурата је одговор краљу Твртку који је стигао из Фиренце, 20 октобра 1389. године.
Краљ Твртко је 1. августа 1389. обавестио своје пријатеље, Тригор и Фиренцу о искоду битке на Косову, нагласивши да је он победио сатаниног сина и служитеља Мурата.
Из фирентинске општине краљу Твртку стигао је одговор и честитке на победи коју му је небо подарило. У њему се слави и подвиг дванаесторице властеле који су се докопали Муратовог шатора у коме је један од њих забио мач турском султану у слабине и грло.
” Благо по три и по четири пута оној дванаесторици властеле, који пробивши непријатељске чопоре и камиле у круг свезане мачем себи отворише пут и дођоше до Муратовог шатора! А надасве благо ономе који јуначки уби вођу толике силе сатјеравши му мач у грло и утробу; а благо својему што као жртва убије онога вођу, над оном ништавном љешином славном мучеништва смрћу живот и крв излише”, гласило је писмо упућено краљу Твртку.


Ова најстарија вест са штурим садржајем о томе ко је заправо био тај херој, послужила је као основа за стварање лика о коме ће се вековима приповедати и причати приче и песме.
Тада се није знало ни из чије војске је био- Лазара Хребељановића, Вука Бранковића или Влатка Вуковића, а тек у ксанијим годинама открило се да је његово име било Мило или Милош.
Иако се у турским изворима може наићи на изливе гнева према Милошу Обилићу, признаје му се велико јунаштво.
У писму султана Бајазита које је отпослао са Муратовим телом бурсанском кадији и Суђман бегу описује се и косовски бој на следећи начин:
“Па баш када смо највећу радост и задовољство уживали, гледајући како се одсечене главе банова под плочама коњских ногу ваљају, како неки с, везаним рукама, а неки испребијаним мишицама стоје, онда је изненада један именом Милош Кобилић, дошавши са лукавством и притвореношћу казао да је исламску веру примио, молећи да се у ред победу одржавајуће војске прими. И кад је по молби његовој пропушен био, да ноге цара светлога целује, он је уместо да извриш то, отровни ханџар, који му је у рукама сакривен био, неустрашиво на дично тело пресветлога цара управио, и задвши му тешку рану, напио га и мученичком слатком водом, шербетом. Пошто је речени Милош ово дело произвео, нагао је испред војника, који су се као звезде на небу блистали, бегати, но од храбрих војника буде стигнут и на комаде исечен.
Чувши за овај догађај, упутио сам се био к мученичкој постељи, но њега, цара, мртвог затечем; и у исто време десило се је, те је и мој брат Јакуб-бег у вечност отишао. Ја сам светлећи се сандук с телом мога оца с поверитељством људима послао, да се тако сахрани.”
Аутентичност овог писма историчари доводе у питање, јер су турски историчари желели да прикрију смрт Муратову, те су се трудили да причу инскоструишу онако како је највише одговарало тадашњој турској царевини.
Ево неких писања турских, али и осталих хроничара које је вековима привлачио феномен Косовске битке.
Турски историчар Нешрија иде за тезом да је Мурат убијен када је битка већ била окончана, када је Мурат кан Гази тежио за смрћу мученичком на бојишту:
“Мурат отиђе с неколицином својих верних слуга, да огледа брда мртвачка. Међу њима бејаше неверник имена Милош Обилић, срчани и храбри проклетник. Овај је у друштву Лазаревом рекао: Идем да убијем турског цара! Имаде уза се скривени нож. У тој намери се овај неверник случајно на бојнике заверу намери, а ови га ране, те се огрезав у крви тај рањени неверник међу мртве скрије. Када Мурат кан к томе невернику надође, дигне се он те падајући и опет се дижући, управ вољи к себи пропусти, говорећи: ‘Чини ми се тај хоће нешто! Пустите га да дође.’ Овај проклетник имадијаше у своме рукаву скривен нож: он приступи, учинивши се канда ће да пољуби узенгије Кончареве, прободе Кончара… Онога неверника ту посеку, а брзо се шатор то донесе, да се метне пода њ тело султаново… У оној ноћи бејаше у исламској војсци смутња и раздраженост.”
Идентична прича може се наћи и кодисторичара Сеадедина у којој је Мурат био на бојном пољу када се из гомиле дигао рањени српски племић под ихзговором да жели прећи у ислам:
“И кад му би допуштено да целива султану ногу, забоде му нож у трбух. У бекству уби још неколико телохранитеља, трипут измаче гонитељима, те најзад и он подлеже маси и би убијен.”
Лаоник Халкокондилес каже да је Мурат Лазара приморао да бежи и да је гонећи га наишао на једног Србина на којега потегне оружје. “Овај, будући пешак, окрене се и прободе копљем трбух Мурата, од које ране и умре.”
Турски песник Ахмедија (између 1402. и 1410) даје цару Мурату победу, али и мученичку смрт на коју се пре боја зарекао:
“Приповедају да је, окаљавши се од главе до пете у крви, онде лежао неки каурин. Кажу да био скривен међу труповима, али је јасно могао видети Гази бана. Кад наступи горе одређена судбина, он уста наједном из лежећег положаја, и прискочивши удари шаха ханџаром. И ево удостојивши се више среће борац за веру и поста мученик за њу!”
Код Грка се, пак, може наћи да Мурат није погинуо на боју, већ да је стајао у војном реду:
“Некакав врло племенит човек по имену Милош… јави се Мурату као пребегалац. Мурат заповеди да приступи и каже шта хоће. Докопав копље изврши најлепше дело што ми знамо јер је цара Мурата убио, али је и сам ту међу непријатељима храбро борећи се погинуо”.
Код Јована Дуке налазе се подаци и о кнежевој вечери и здравици кнеза Лазара у којој се изражава сумња у Милоша Обилића, о заклетви и одласку рано сутрадан под шатор Муратов где скривеним ножем удара султана у прса: “Извршивши што се заверио, нагне кроз запрепашћене великаше и стражаре, сад овога сад онога убијајући, допре до коња, метну ногу у леви стремен, али пре него што је скочио на седло, исеку га јаничари??”
Код Константина Филозофа наилазимо на следеће сведочење о Косовском боју:
“Међу војницима који су се борили пред војском беше неко време благородан, кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверника. А овај да покаже верност, уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самом великом начелнику, као да је пребеглица и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшног самодршца. Ту и сам паде од њих.” У овом житију (1433—1439) каже се како су у први мах Лазареви људи одолевали и побеђивали.
“По Константину Филозофу Муратов убица је неко веома благородан, по Уруџу један од моћних неверничких бегова, по Јовану Дуки неки младић, смели војсковођа, по Константину Михаиловићу витез кнеза Лазара, по Петанчићу кнез, по Дукином преводиоцу капетан кнеза Лазара, по Тућу стари витез, по Лукачевићу барон од Тјентишта. Његово име код нас, први помиње Константин Михаиловић,7 код Византинаца Холкокандил а код Турака Ашик паша, каже др Раде Михаљчић, један од најбољих познавалаца ове проблематике.
Иако се спомиње у многим народним песмама, Милош Обилић постао је славан тек када га је Његош ставио у своје стихове.
У Горском вијенцу Милош Обилић је јунак који надахњује и оплемењује нова покољења. Његош је Милошеву легенду обновио, уздигао и трајно опевао.
“Обилићу, змају огњевити,
ко те гледа блијеште му очи,
свагда ће те светковат јунаци”.


Како је Обилић убио Мурата – „Мало“ другачија верзија

Свако ко има јаку логику, у старту посумња да ће у оно време онаква отоманска сила, тек тако да пропусти србског витеза до султана. Без детаљног прегледа, и везаних руку. То би значило да су били наивни и глупи, а да јесу не би били толика сила. И где су 12. витезова који се помињу у писму упућеном Твртку? О оној верзији из филма где султан Мурат седи у шатору, уместо да прати ток битке, излишно је и трошити речи. Ипак већина верује у ову невероватну верзију. А да погледамо мало и другу страну медаље.
У срцу челичних оклопника који су правили живи штит дванаесторици одабраних момака јахао је Милош. Сви су имали само по кратак мач, мали штит и нож за појасом. За разлику од коња оклопне гарде која су била заштићена украсним панцирима и галопирала паралерно са њима одабрани су били на голим вранцима. Сем седла, о које је био закачен по један буздован, њихови коњи нису имали другу опрему и оптерећења. Одмах после силовитог судара стотине килограма гвожђа две војске, кроз облак прашине и језиве крике пробијао се шпиц елитне српске оклопне коњице. Што није било прободено копљима прве линије гардиста, сасечено је мачем витезова из средишњице. Ако није било згажено копитама најкрупнијих коња у Србији, изабраних за тај одлучујући бој и прву линију, секла је чета најбољих бораца у кнежевини својим хришћанским мачевима.
Остави га, држи правац! – довикну Милош свом чувару који је кренуо за избаченим из седла Турчином. Послуша га челични војник, па заустави коња који зањишта и убрзо попуни строј. Разбили су и разбежали Турке по средини бојишта, па Милош дојаха до једног пропланка да осмотри борбену линију. Лево од њега, код деспота Вука права кланица, а десно Турци у паничном повлачењу.

Понесен успехом, ври крв Лазару и цару, па он управо креће у највећи кркљанац да помогне својим ратницима и дотуче пољуљану Турску војску. Разљутиле су га војводе које се нећкају и отежу са уласком у бој, па жели да им на делу покаже јунаштво. Милош Обилић мора право на она три зелена шатора у сред османског логора, јер тамо седи Мурат. То је сазнао прексиноћ кад су турским уходама дали врећу златника у близини Косова поља. Њих троје са белом заставом прешли су непримећени од својих, преко поља разграничења у сутон на разговор баш са њим, а не са Вуком Бранковићем, иако се кнез нудио за преговоре као старији. Бој их не занима, кажу, али дукати да. Узеће их, па наставити даље својим путем. У разговору сазнаје да је један од њих Србин који не жели да буде убијен од својих нити да убија своје. Ратници се окупљају око Обилића и праве за јуриш нови ужи убојити клин. Осим два ратника, који су оборени са својих коња, сви остали су на окупу. Поправљају опрему и смирују узнемирене, знојаве коње.
-Браћо Срби!Погледајте она три шатора. Јашемо тамо скупа што ближе један другоме и не застајемо! Јаснооооооо јунаци!
Подиже мач у том правцу и сачека да се испред њега построје тешкаши са застрашујућим лименим шлемовима, држећи испружена копља, па дрекну колико га грло носило.
-За мном витезови моји!
Коњ му се мало пропе од снажног ударца у сапи, па загалопира са својим ратницима.
Ретко се осврћу са стране, само грабе напред, а успут ког закаче тај се не диже са намучене земље која тутњи од напора. Да су се осврнули видели би да су потпуно одсечени од остатка српске војске, која стопу по стопу полако притиска непријатељску пешадију. То их не интересује превише, јер они имају само један узвишени циљ. Да што пре прођу кроз ускомешану турску војску, чији су редови све ређи. Јашу као вихорови да стигну до турског цара. Више и не гледају смушене и изненађене турске пешадинце, који очигледно нису очекивали српску коњицу дубоко у својим редовима.
-У ком ли је, мисли се док удара мачем по надошлим, али ретким турским коњаницима. То није знао ни онај бивши Србин који је нервозно стезао врећу златника, јер наводно султан мења коначиште сваке ноћи. Видели су га тек рано ујутру у цик зоре, кад су пришли неопажени најближе што су могли уз помоћ Турака, који су знали где су скривене страже. Попели су се на највише дрво када се по обичају Мурат са осталим муслиманима моли Алаху и клања испред свог шатора. Тек тада је поверовао у њихову причу и договор је брзо склопљен. Јаничар и два Турчина преобучени у српске трговце наставили су даље са Милошевом прстенованом пропусницом. Мисли му прекину врисак прободеног Турчина копљем. Коњаник, стражар поред њега морао је оставити убојито оружје и извуче из корица мач, који претећи бљесну на првом јутарњем сунцу. Турци којих и нема превише испред три зелена шатора беже и склањају се у страну док необична чета напредује без страха и заустављања. Остало је неких стотинкак метара до њих и Милош више не чује и не види ништа осим тог призора. Не види да му је одред оклопника и дружина спретних бораца већ преполовљена.
-Ајдеееееееееее! – бесно тера коња и зове браћу по заклетви који су као и он у трансу. Што их је мање све се више збијају уз свог вођу бесно секући, пробадајући и газећи све живо пред собом. Тако су се заветовали један другоме вече пре тога.
-Напред браћо! – соколи своје неуморне ратнике као на крилима и на прагу величанствене победе. Види Милош још свега педесетак стопа од прве шатре испред које поискакаше корпулентни лични чувари султана са штитовима и копљима. Први ред Срба и коња попада и док су их Турци секли Милош и два момка их прескочише, па упадоше испред збуњених главештина. Ту је. Сјахаше у скоку. Мач о сабљу, звекет и мукло стењање прободене гарде. Мурат је лежао код улаза у своје одаје једном руком са бројаницом, а другом са јатаганом. Исколачио је очи, али се у шоку није ни померио када му је Милош пробуразио стомак, вадећи нож из његове утробе тек када је оштро сечиво запело код грудне кости. Остао је тренутак загледан у смртно прободеног, пребледелог од страха Мурата, да му добро запамти израз забезекнутог и очајног лица.
-Бежмо! – даје му узде његовог коња задихани саборац. Милош узјаха, држећи нож и узде једном руком па дохвати буздован окачен о седло. Мач му је остао заглављен у грлу једног од стражара, а штит давно уништен. Кренуше у назад где је последњи преостали рањени побратим с муком одбијао напад три Турчина. Један од тројице убрзо паде, држећи пресечено грло. Шикну крв у млазу.
-Где сте војско? – виче на глас, али у том моменту виде копљем прободеног свог побру. Удари на ону двојицу и за трен је изгледало да су се он и његов верни патилац решили Турака, кад изненада из она два шатора јурну и опколи их десет Турака. Једноме бркатоме је расцопао главу и турбан из цуга. Другом, што му скочи иза леђа, поставио је нож у трбух, али за њих двојицу већ је било касно. Осетио је малаксалост, иако до тад није ни приметио велику рану на препони. Добио је још један убод сабљом под паздух. И следећи у леђа док је падао са коња. А онда кад је непомично лежао на земљи све је било безболно и успорено. Сазнањем да је Мурат мртав осећао је бескрајан мир. Видео је бојно поље прегажених Турака, али подаље од њих немоћне остатаке српске оклопне коњице како се мучи, заглављена у мочвари беспотребно се ломатајући за преосталим стрелцима противничке војске. Њих су спретно рушили са коња и убијали Турци пешадинци са кратким сабљама и сами десетковани настављали повлачење. Смртно рањеном прилазио му је султанов син Бајазит са захвалним изразом лица.
-Сиктер! – отера јањичара крвавих руку и огромне секире, који се понизно нудио новом вођи да одруби Милошеву главу. Клекну до Обилића и постави му пажљиво под главу један од Муратових меких јастука. Одједном Милошу би савршено јасно како су случајно добили тајну информацију и зашто су тако лако успели да допру до слабо заштићеног шатора великог турског султана! Дишући са напором, јер му је крв ударила на уста, видео је на пропланцима делове бројније српске војске која је требала, али није ушла у бој. Машући заставама, без журбе одлазе, не желећи да мењају исход крваве битке без правог победника. Бајазитови везири су неколико пута узастопце подигли барјаке ка њима у вис као договорени знак и узјахали своје коње. Осетио је у турским издајницима гнусну игру спретног и за влашћу похлепног Бајазита. Чуо је велики метеж и видео повлачење Турака све са мртвим Муратом на носилима, као и извлачење са бојишта мањег дела израњављане српске војске са војводом Вуком. Онда је настао мрак. Када је Бајазит удобно заваљен у седлу свог дората задњи пут упутио поглед поздрава ка Косову пољу и Милошу, видео је његов укочен поглед ка небу.
 Извор
Опанак
Ненад Симић – Тајка – Корени
Србске Новине

Нема коментара:

Постави коментар

Srbski tragovi po Rumuniji

Kada nas Srbe hoće da uvrijede kažu nam da smo Vlašine. Izgovore to onako baš sočno i punih usta. Vlašina je uvećanica (augmentativ) od rije...