ANTIČKI SRBI su svi današnji Sloveni
U naslovu ovog rada je drevna istorija Srba, a ne Slovena, jer se slovensko ime pojavljuje (tek) u 6. stoleću Nove ere, a Srbe (u smislu svih današnjih Slovena) označavaju antički izvori: Herodot, Strabon, Plinije Stariji, Apian iz Aleksandrije, Dion Kasije, Klaudije Ptolomej, Euzebije Pamfil, itd. Naravno, nećemo (ovde) navoditi sadržaje zapisa ovih antičkih i srednjevekovnih istoričara i hroničara, ali bismo učinili propust ako ne bismo ukazali na jedan malo poznati dokument o antičkoj istoriji Srba (Slovena).
Reč je o srpskim privilegijama Aleksandra Makedonskog. Nismo imali prilike, da se o njima upoznamo tokom školovanja, mada one upućuju na zaključak, da su Srbi bili značajan, mnogobrojan i rasprostranjen narod, te da se, tada, pod imenom „Srbi“ podrazumevao današnji svet Slovena. I onaj deo koji je asimilovan, kasnije, u druge narode u Zapadnoj Evropi i na Sredozemlju. No, ako su Srbi (Sloveni) živeli, kako navodimo, skoro u celoj Evropi, zašto je bilo potrebno da ih Aleksandar Makedonski nagrađuje privilegijama?
Jer, to bi značilo da privilegije treba da koristi skoro celokupno stanovništvo Evrope. Odgovor je u činjenici, da je Aleksandar Makedonski proširio svoje carstvo do centralne Indije, pa su se privilegije mogle odnositi na mnogobrojni srpski narod, od kojeg je Aleksandar očekivao zalaganje za održavanje ogromne imperije – prostrte Evropom, Afrikom i Azijom. Odluka je mogla biti podstaknuta i Aleksandrovim rodoljubljem, jer je bio Srbin.
O antičkom starosedelaštvu Srba (Slovena) na Balkanu i o povelji s privilegijama Srbima Aleksandra Makedonskog, svedoči i katolički sveštenik – dominikanac, fra Vinko Pribojević, sa Hvara, krajem 15. i početkom 16. stoleća. U knjizi „O podrijetlu i slavi Slavena“, napisaće – da su Sloveni u Antici imali narodna (ili plemenska) imena: Veneti, Iliri, Tračani, Dačani, Goti, Geti, Mizi, Rašani, Makedonci, Dalmatinci…
Uzgred će reći, da su Sloveni: i Aleksandar Makedonski, i Aristotel, i Sveti Jeronim – svi s Balkana. Kad opisuje granice države Filipa i Aleksandra Makedonskog, vidimo da nisu oivičavale malu oblast, kako to prikazuje zvanična istorija – pre Aleksandrovog pohoda na Egipat, Iran i Indiju. Rimokatolički svećenik, Srbin, Vinko Pribojević objašnjava, da joj je granica na Severnom moru (Baltičkom), a južna na egejskim ostrvima. Predstavljajući narodnosni sastav Aleksandrove vojske, navodi – popunjena je Slovenima i Grcima.
Bitka sa Skitima
Pribojević piše, da je Aleksandar Makedonski, u svojoj višenacionalnoj i višerasnoj državi, darovao Slovene privilegijama. Pored Pribojevića, to spominju i drugi pisci. Različito označavaju mesto nalaska tog dokumenta: Carigrad, Dubrovnik, Rim… No, nešto je nejasno iz sadržaja ovih privilegija. Svi navode, da su pisane za slovenski narod, ali je to u neskladu s činjenicom – da se slovensko ime, kako smo prethodno upozorili, pojavljuje tek u 6. stoleću Nove ere, a o tome uverljivo svedoči i američki profesor dr Ivo Vukčević (čiji zaključak sledi). Vukčeviću mora da verujemo, jer je proučio dela svih evropskih slavista.
Beleženje slovenskog imena u vremenu kad se za njega nije znalo, upućuje, po ko zna koji put, da je Vatikan, iz nekog razloga, izbegavao – da spomene Srbe. Zbog toga se takva odluka morala poštovati i u vezi s naredbama Aleksandra Makedonskog, koji je jedan od najznačajnijih vladara u istoriji sveta. Ako bi se priznalo, da je srpski narod imao tako značajnu ulogu u imperiji Aleksandra Makedonskog, onda se ne bi mogle pripisivati Srbima takve odlike kakve sadrži zvanična srednjevekovna istorijska literatura Zapadnoevropljana. Ni ona o doseljavanju Srba na Balkan u 6. i 7. stoleću Nove ere. Moralo bi se postaviti i pitanje srpske (slovenske) pismenosti – jer je bilo neprihvatljivo, da su Srbi (Sloveni), u Antici, nepismeni.
Vatikanu je bilo jednostavnije, da umesto „Srbi“ upiše u prevedeni dokument „Sloveni“. Jer, za tako mnogobrojnu populaciju, u Aziji i Evropi, i kad bi se postavilo pitanje njihove pismenosti u vreme Aleksandra Makedonskog, moglo se krivotvoriti, da su u pitanju neki slovenski odredi u makedonskoj vojsci – nađeni tamo negde kod Urala i Sibira, te najmljeni, da ratuju za novac, itd. Eto, toj maloj najamničkoj vojsci je Aleksandar odobrio privilegije – reklo bi se. Radi takvog objašnjenja, izbačeno je u latinskom prevodu srpsko ime i upisano slovensko. Čudno je, da u Evropi nije niko postavio pitanje – otkud slovensko ime u dokumentu Aleksandra Makedonskog, kad je ono bilo nepoznato u njegovo vreme?
Mogao je darovati privilegije samo Srbima, ili: Vendima, Sarmatima, Skitima, Tračanima, Dalmatima, Ilirima, Dačanima, itd. U pitanju je srednjevekovna praksa vatikanskih i latinskih istoričara, hroničara i državnika – da srpsko ime zamenjuju slovenskim. Zašto? Niko to nije temeljno izučavao. Jasno je samo to, da zbog ovakvog uklanjanja srpskog imena iz literature Romana i Germana (a njihova literatura je bila uzor Slovenima poslednjih stoleća), srpsko ime je prestalo da bude opšteslovenska oznaka i zadržala se samo kao nacionalno ime slovenske većine na Balkanu (Srbi) i neasimilovanih Slovena u Nemačkoj (Lužički Srbi).
Miloš Milojević, srpski istoričar iz 19. stoleća, istražujući u arhivama Evrope, nalazi u starosrpskom (staroslovenskom) jeziku tragove značenja reči „Srbin“. Kad se upoznamo s njima, možemo razumeti Zapadnjake zašto su od njega zazirali. Ti pojmovi (vezani za srpsko nacionalno ime i za imena naroda srodnih Srbima – koje je prethodilo slovenskom), prema sudu Zapadnjaka, mogli su uticati na tešnje državne veze među Slovenima, a to bi česte ratne pohode Zapada na Istok, gde su živeli pravoslavni Sloveni (Rusi i Srbi), činilo težim, jer bi se katolički Sloveni (Poljaci, Slovaci, Česi, Lužički Srbi, Slovenci i Hrvati) opirali ratu protiv pravoslavnih Slovena (Srba i Rusa) – s obzirom da su bili nekad jedan narod, označavan imenom: Srbi.
A da bi to saznanje o Srbima (kao precima svih Slovena) bilo nepogodno za Zapadnoevropljane, svedoči i zaključak, da se ti slovenski preci iz Antike (Srbi) ne bi mogli kategorisati kao nepismen i nekulturan narod, jer se pojavljuju na Sredozemlju – gde je pismenost prisutna od drevnih vremena. Ovako, za Slovene se moglo reći da su bili nepismeni i nekulturni, jer se spominju tek od 6. stoleća Nove ere, pa se moglo krivotvoriti da su došli u Srednju Evropu i na Balkan iz ruskih stepa – gde je svet bio nepismen, gde su živeli nedržavotvorni varvari. Zato je srpsko ime na Zapadu i kod Rimokatoličke crkve tretirano kao zao duh. Na Zapadu su izmišljali, da je to ime od latinskog pojma „rob“ – „serv“. A nije tako – o značenju imena „Srbin“, piše dr Milojević:
„Da Serb, Serbi, Sarb, Sarbi, Sjabr, itd, označava ’mnoštvo’, ili ’ukupan zbor jednorodne braće’, svedoči nam i naša reč ’Semberija’, ili ’Serberija’, koja, takođe, i u sanskritskom, kako ćemo niže navesti, to isto znači. Osim ovog, u svim ruskim starim pravdama, pod imenom ’Sjabra’, ’Sjabriče’, tj. ’Srba’ – označava se zadruga u pokretnom i nepokretnom imanju rođaka, braće… kojima se ne dopušta da svi izlaze na sudske dvoboje, nego po jedan. A to se isto vidi i iz ruske reči: ’Serbo’, koja se govori oko Volge, a znači: ’porodicu’, ’rod’, itd. Primera radi, navodimo samo iz lekcije g. Bjeljajeva o Sjabrima, iz Pskovske ili Pljeskovske sudske gramate, koja je 1397. godine sastavljena iz ostalih ranijih zakonika raznih bivših velikih kneževa pskovskih… u kojoj se, uglavnom, kaže: ’Sjarbska su imanja pokretna i nepokretna.
Pokretnim imanjima u skupu su mogli vladati i po daskama (zapisima) i bez ovih nije im na sudovima priznavano. Sjabr, za dokaz svog prava po daskama, mogao je se ili kleti, ili zakletvu dopuštati protivnoj strani, ili izaći sa ovim na dvoboj. Tada se dvobojem pravo dokazivalo, u kojem su često bili i svedoci za svoje parničare, a neretko i sudije su se upuštale u boj, da batinom i mačem dokažu i u delu pravdu prave strane?! U nepokretnim imanjima, Sjabri su svi morali imati tapije, koje su, svaki za se, na sudu, morali pokazivati…’ Dalje, reč: ’Srb’, ’Srbin’, ’Sirb’, ’Sarb’ i ’Surb’… i nije ništa drugo osim: brat, rod, narod – narod od jednog istog roda i plemena.
I: slobodan, nezavisan čovek, gospodin, ili čovek koji se bavi državnim poslovima u sopstvenom svom narodu: Serba, Sjabra, Semberija, Serbadija, Sarba, Sersa… Osim dokaza iz sanskritskog jezika, koje dalje navodimo, imamo ih i u našem narodu. Tako reč ’Srbin’, u Malorusa: ’Sirbin’, a u Gornjolužičana: ’Sorab’, ’Sorb’ znači: najpametniji, najrazboritiji, najodabraniji, najuzvišeniji, najslobodniji, najlepši, najnaučniji, najviši… čovek, ili jednom rečju – čovek koji je u svom narodu Serba, Sjabra… s najboljim ljudskim svojstvima obdaren… On se retko kome za života daje, i ako se kome daje, taj je od najveće važnosti i pošte i gotovo i najsretniji čovek… Imamo i pesmu iz maloruskog naroda, u kojem reč ’Srbin’, ili ’Sirbin’, ’Sirbovati’… znači: gospodovati, ili raditi državne, opštinske, ili opštenarodne poslove, a ne privatne i domaće:
’Oj Sirbine Sirbinjenku,
Mi drug dorogenjki!
Pokin Sirbu Sirbovati
Vizmi sirp pidi v stip
Pšeničenku žati…’
Eto, kakav značaj sadrži u sebi ime ’Srbin’… kojim se zvahu nekada svi narodi slavenski, a sada razdeljeni na mnoga imena… Ova imena su dobili onda kad su ih tuđini pregazili i pokorili, kad su im utamanili njihov slobodan narodni (državni) život, pa ih napravili robljem; jer i dan danas srpski narod – pokorene Srbe (pod Turcima i Austrijancima, SJ) ne zove Srbima – zato što ’Srbin’, kao što smo rekli, znači slobodnog čoveka: slobodan, nezavisan narod…“1
Srbi se spominju i u Indiji, gde su imali i svoje države. Reč je o precima svih današnjih Slovena. Uspomenu na Indiju, kao na jednu od srpskih (slovenskih) antičkih postojbina, sačuvali su današnji Rusi i Srbi. To svedoči i ime evropske reke – Dunava (Dunaja). Teče kroz srpske zemlje u Panoniji i današnju Rumuniju, a Rumunija i Moldavija su bile naseljene u Antici srpskim (slovenskim) plemenom – Dačanima, ili Dakima. Prema jednoj sačuvanoj ruskoj pesmi, Dunav (Dunaj) je predstavljao i lično ime. Pesma je o Dunavu Selivanoviču – srpskom (slovenskom) plemiću i junaku u Indiji. Srbi (Sloveni) su imali i u Indiji reku Dunav. Plemić Selivanovič se proslavio u odbrani svog naroda, kad su plemena (neevropske rase) napala srpske zemlje u Indiji. Srbi se nisu mogli odbraniti i povukli su se ka Bliskom istoku i Evropi. Evo te ruske pesme:
Ah! Zvali molodca, Paprosili molodca,
Pozivali udaljca, Posadili udaljca,
Na igrišče poigrat. Za dubovije stoli.
Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj,
Selivanovič Dunaj! Selivanovič Dunaj!
Šel molodčik udaloj, Ugoščali molodca,
Po doroškje stolbovoj, Ugoščali udaljca,
Vo kaftanje golubom! Sladkim medom i vinom.
Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj,
Selivanovič Dunaj! Selivanovič Dunaj!
Vo kaftanje golubom, „Ne napjusja vina,
V krasnoj šapkje na bekren, Sladka meda nehoču“
Mašet šelkovim platkom. Dobroj molodec skazal,
Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj,
Selivanovič Dunaj! Selivanovič Dunaj!
Vstreli đevki molodca, „Krasnu djevicu hoču!
Vzjali đevki udaljca, Dast mnje djevka pocjeluj,
Pod mogučija pleča. Pocjelujem budu sit“.
Dunaj, moj Dunaj, Dunaj, moj Dunaj,
Selivanovič Dunaj! Selivanovič Dunaj!
Miloš Milojević, uz ovu pesmu, navodi i antičke izvore o Srbima (Slovenima) u Indiji, u vreme Aleksandra Makedonskog:
„Da su srpska plemena nekad, u svojoj prastaroj prvobitnoj2 indijskoj postojbini, stanovala, svedoče nam i grčki pisci, koji na 327 godina pre Hrista, pri sprovodu svog imperatora, Velikog Aleksandra, ostaviše svoje opise Indije i njenih stanovnika. Ovi, i potom stari zemljopisci, uglavnom pišu: da su u Indiji, u njihovo vreme, bilo dve glavne ljudske rase i to: rasa belih i rasa etonskih, ili crnih ljudi, i da su se narodi u Indiji delili na 60 i više raznih narodnih plemena. U takozvanoj sopstvenoj Indiji (India proprie dicita), a u carstvu Pirovom (Piru regus triputaris), najpoznatiji su bili Malići (Maliki), koji su, u vreme Aleksandra Makedonskog, živeli po reci Hidroata, s južne strane brega Kerčina. Među ovima, umal Aleksandar ne pogibe.
Zapadno od njih živeli su Oćedračići, ili Dračići, Drakulići, koji se u Ptolomeja zovu Kespriani (Casperaei), vrlo hrabar i silan narod; iza ovih živeli su Muzići, vrlo veliki i silan narod, s gradovima: Nišom na reci Kovenu. Grci s Aleksandrom, držeći da je ovaj grad osnovan Dionizijem njihovim, ili Bahusom, Aleksandar ovima podnese darove i svrše se žrtve. Pečela ili Pećena je grad na Indu; Masaga, u kojoj su već stanovali tzv. grčki i rimski Indoskiti, ili mongolsko-turska plemena Sakeni; Bukefala, tako nazvana Aleksandrom u slavu svoga konja i Nikeja – osnovana istim na mestu gde je održao pobedu nad Porom; Sanjala, gde je 17000 ljudi ubijeno, a 70000 zarobljeno; Minogora; Patala i Silopolje. U primorskoj Indiji (India Maritima) u tzv. Pandinis regis, ili Panovskoj državi, narodi su bili Larići, Desanovići, Zorjani, Padići, i Kalingi… U zalivu Bariganski su reke: Namada, Mezolja i Tinda. Gradovi: Belocura, Barogaza, Mužaris, Barača i Kotar.
Na Istočnom bregu su gradovi: Komarija, Nišava, i Maljara. U unutrašnjosti Indije su glavne države bile: Prazijska i i Gangarijdska, a iza ovih – silna i velika država Sarbarska (Srpska), iz koje ističe reka Dijamantica, a gradovi su bili: Ganga, Selinda, i Palibrata. S one strane Ganga, znatne su planine bile i: Bebirske i Semantijske, a reke: Dunav, koji izvire iz gore Bebira; Darija iz Damaske planine, Seba i Sorbana iz planina Semantijskih, a zalivi: Srbarski, ili Sabarski, Besinja, Sarbana… ostrva su: Sarbira, Sitara, Jabadija, Bacikota, Kotigora. Plemena: Kosači, Sarasveti, Vigari i druga. Pri utoku Kabula u Ind, živelo je silno i veliko pleme Pećioti, a iza ovih – ogromni i veliki Gandari, možda naši Bondari u Prvoj Srbiji?
Slobodni Indijci, po grčim piscima, zvali su se oni koji su živeli van planina: Himovati, Jamine i Sarasvete. Najpoznatiji su bili 1) Braća, koje Mahabarata opisuje kao najveće zlikovce i nevaljalce – stoga što nisu imali kaste; što su im bramini mogli biti iz sviju staleža; što su jeli razna mesa; što su bili velike pijanice, itd. 2) Kući – u koji su se, sa umrlim muževima, sahranjivale i sagorevale žene. Dalje od ovih, ka jugu, živeli su, u divlje kože odeveni, Srbi, a malo dalje iza njih, bilo je staro indijsko carstvo Karvata, ili tzv, po značenju pojma u toj reči, ’crna unutrašnja strana’, kroz koje je proticala reka Kršna, s razvalinama carskog grada: Bičanazor i još Bima, starom stolicom ovog carstva Kaljani i gradovima: Devovara, Bidara, Nerobuda – u oblasti u kojoj i danas stare i nemoćne trzaju i ubijaju.
Dalje, u tzv. starim narodima, Serici, ili Serbici, u Tibetu i Kini primorskoj, pa sve do Sibira, živeo je tzv. serbijski narod, s glavnim gradom Serbicom (Sera vel Serba), a u Rimljana: Serum Svila, koja je tu građena, a samu svilenu bubu su zvali – ser. U ovoj Serbici, živelo je preko 14 naroda, od koji nam Ilinije, Amijan i Marcelin kazuju samo nekoliko imena i to takvih i tako izopačenih, da ih nije vredno navoditi…“3
Vidimo, u istorijskim izvorima se često pojavljuje srpsko ime u Antici. Slovensko se ne javlja. Ono je prisutno u dokumentima tek od 6. stoleća posle Hrista. Treba znati, ponovimo, da su Vatikan i zapadnoevropski intelektualci uvek prepravljali u tekstovima (pri prevodu na latinski i u drugim prilikama) reči: „Srbin“, „srpski“, „srpski narod“ i zamenjivali ga: u „Sloven“, „slovenski“ i „slovenski narod“.
Kad je reč o hrvatskim intelektualcima, oni su prevodili te sadržaje s latinskog na srpski jezik (oni srpski jezik zovu hrvatskim), pa su ih prepravljali – gde je bila reč „Sloven“ (kojom je Vatikan zamenjivao „Srbin“), upisivali su: „Hrvat“. (Hrvati ne bi mogli zameniti „narod srpski“ izrazom „narod hrvatski“, jer je Evropa toliko suprotstavila Srbe i Hrvate, da se poistovećivanje jednih za druge, ne može ni zamisliti), ali kad nađu u tekstu izraz „slovenski“, oni to odmah pretvaraju u „hrvatski“).
Zamenu slovenskog imena u hrvatsko, nalazimo i u knjizi„O podrjetlu i slavi Slavena“, spomenutog autora fra Vinka Pribojevića. Tamo, gde kod njega piše, da su svi Iliri i Tračani – Sloveni, hrvatski izdavači su to ispravili. Uveravaju – da je reč o Hrvatima, a Srbe (kao najmnogoljudniji narod na Balkanu i narod koji je jedini zadržao to iskonsko zajedničko ime – za sve Slovene) i ne spominju. Ne spominju ni Ruse, ni Čehe, ni Slovake… Zanemaruju zaključke hrvatske istoriografije – da su Hrvati stigli na Balkan iz Irana u 6. ili 7. stoleću posle Hrista i da nisu mogli biti na Balkanu pre Nove ere, ili u vreme Aleksandra Makedonskog. Hrvati sve srpsko, ilirsko i slovensko hrvatizuju, ali je čudno, da su se usudili, da to urade i u vezi s „Privilegijama Slavenima“ Aleksandra Makedonskog (kako smo naveli, u Vatikanu su ovo falsifikovali, jer je pisalo na grčkom „Privilegije Srbima“). U tom vatikanskom prevodu je, dakle, pisalo: „Privilegium Alexandri Magni donatum populis Slavis“, a u Hrvatskoj je to prevedeno, doslovno: „Privilegija Aleksandra Makedonskog (Velikog) narodu hrvatskom“.
(Upućujemo čitaoca, da su: Vatikan, Mletačka Republika, Habsburško Carstvo, Austrougarska i Nemačka koristili katoličke Hrvate za prevođenje pravoslavnih i katoličkih Srba u hrvatsku naciju – kako bi se razbila jednobraznost srpskog naroda i celovitost srpskih teritorija na Balkanu).
U knjizi fra Vinka Pribojevića je zabeleženo, da je zapadna granica južnoslovenskog naroda iza Trsta i da je Istra (u njegovo doba) naseljena Slovenima, a ne Italijanima. Ovu istorijsku činjenicu, uporno, ističe dr Jovan I. Deretić – dodajući da je reč o Srbima, a ne o Slovenima, a to je uneseno i u engleske političke karte Srednjeg veka – štampane krajem 19. i početkom 20. stoleća. Na tim mapama je Srbija od Peloponeza i Crnog mora do Trsta.4
S obzirom na dosadašnju zvaničnu istoriju, niko ne bi pomislio, da su Srbi bili starosedeoci Balkana, a, eto, katolički sveštenici svedoče o tome – u 16. i 18. stoleću, a današnja zvanična istoriografija ih ne osporava. Naravno, i ne podržava ih. Samo ih prećutkuje. Mnogi bi, koji poznaju duh Rimokatoličke crkve, zaključili: „To je jezuitska doktrina. Ako se o nečemu ne govori, to ne postoji“.
Razaranje srpske nacije na Balkanu
U Jugoslaviji su zanemareni mnogi učeni stranci iz 19. stoleća, a oni su sve stanovnike srpskih zemalja zvali Srbima, a njihov jezik srpskim. Isticali su – da u srpsku naciju spadaju: pravoslavci, katolici i muslimani. Jedan od njih je francuski pisac i diplomata Ogist Dozon. Napisaće – 1888. godine:
„Rastavljena verom na tri okrnjka, podeljena političkom nuždom pod razne vlasti, srpska rasa ima još i tu nesreću, da se rasprostire na brojne predele, čija različita imena prikrivaju njeno jedinstvo. Srbija, Stara Srbija (u sadašnjim turskim vilajetima Kosova i Skadra), Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Dalmacija s Dubrovnikom, južni predeli Mađarske (Bačka, Srem, Banat), Slavonija, Hrvatska (delom i s različito obeleženim dijalektom), svi ovi krajevi, od kojih su neki stvorili kraljevstva, svi su, u potpunosti, ili delom, obitavalište srpskog naroda, a da ništa ne upućuje inostranstvo na to, ako se izuzme ime nove kraljevine – koja ima Beograd za prestonicu. Etničko i moralno jedinstvo, koje su vera i politika razbile, dokazuje jezik i, ako to nije mnogo rečeno, održava narodna poezija“.5
Francuski istoričar Andre Bar je opisao vreme austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine (1878) i svedočio, da su Austrougari stigli u BiH s planom o prisiljavanju pravoslavnih Srba, da se odriču svoje kulture, verskih obreda i najomiljenijeg srpskog muzičkog instrumenta – gusala. Primetio je, da Austrougarska, između ostalog, zabranjuje ime srpskog jezika i da ga je preimenovala u „zemaljski jezik“, mnogo prizemnije od kasnijih nastojanja članica Evropske unije (krajem dvadesetog stoleća), kad su one pristale da ga zovu malo „civilizovanije“ – „bošnjačkim jezikom“. Pogledajmo ovu meljavu srpske kulture od strane Austrougarske u 19. stoleću, uočenu od Andrea Bara:
„Srpska narodnost ne može se, uostalom, ni sporiti da je starosedelac Bosne i Hercegovine. Sam Benjamin Kalaj (guverner Bosne i Hercegovine, SJ), koji je napisao Srpsku istoriju, izjavljuje ’da u Bosni i Hercegovini, iako ima tri vere, živi samo jedan – srpski narod’. Istina je da se g. Kalaj, kad je docnije postavljen za ministra Bosne i Hercegovine, požurio da zabrani unošenje svoje knjige u zemlju kojom je imao da upravlja. Istina je da se danas srpski jezik službeno naziva ’zemaljski jezik’, a stanovnici se tako isto nazivaju – po imenu svojih pokrajina (Bosanci i Hercegovci), ali je toliko dragocenije, da se zabeleži gore navedeno priznanje, da stanovnici ovih oblasti sačinjavaju samo jedan, čisto srpski narod sa tri vere: Srbe pravoslavne, Srbe muslimane i Srbe katolike…
Sveti Sava pripada isključivo srpskoj crkvi; on se smatra kao zaštitnik škola i crkava, sve nove crkve u BiH uzimaju za slavu dan posvećen Svetom Savi (14. januar)… Zemaljska vlada u Sarajevu je smatrala, da su ove svetkovine moćno sredstvo za vaspitavanje naroda, i sprečavala je svim sredstvima to buđenje narodne svesti. Počela je zabranjivati drugi deo svetkovine, zatim prvi, a naročito školsku svečanost… Protivu srpske slave, upotrebljavaju se iste strogosti.
To je praznik kojim se odlikuju pravoslavni Srbi. Oni slave slavu kao uspomenu na dan – kad su razne srpske porodice ostavile mnogoboštvo i prešle na pravoslavlje. Za pravog Srbina, ovaj praznik ima veći značaj, nego Božić i Vaskrs. Za vreme borbe protiv tuđinske tiranije, slava je za Srbina bila simbol utehe i nade; slaveći, Srbin ispunjava dužnost domaće i narodne pobožnosti; taj dan on uzvišeno posvećuje ujedinjenju sve slovenske braće… Austrija neće odjednom da zabrani takve pojave (srbofilske manifestacije, po oceni austrougarske vlasti, SJ), ali ona radi tako kako bi se krsne slave izobičajile“.6
Spomenuli smo, da je Austrougarska zabranila i srpski muzički instrument – gusle. Nažalost, o tome nismo mogli ništa saznati iz jugoslovenske literature. A trebalo je. Jer, Austrija i Austrougarska, kao i Turska ranije i Nemačka kasnije, imale su svoje kolonijalne programe protiv Srba – bili su drukčiji (prikriveniji) od programa kolonijalnih sila na drugim kontinentima. Ali, svi ti narodi, kad su se oslobodili kolonijalne vlasti, počeli su, uz pomoć UN, s dekolonizacijom – negovanjem svoje kulture, upotrebom svog jezika, vraćanjem nacionalnih geografskih naziva, itd, a Srbi takav korak nisu preduzeli. Zato se ranije primenjene kolonijalne mere protiv Srba i danas upražnjavaju – od strane članica EU i NATO-a.
Ovo nije nikakvo preterivanje. Pogledajmo, Evropljani i danas „savetuju“ Srbe, „da ne gledaju u prošlost, nego da se opredele za budućnost“. Isto je to – kao kad su Austrijanci i Austrougari (državnom prisilom) plenili srpske knjige, ometali srpske krsne slave, sprečavali svečanosti posvećene Svetom Savi, predlagali rušenje pravoslavnih hramova na Fruškoj gori, zabranjivali epske pesme – lomeći srpske gusle, s čijih struna muzika prati stihove tih pesama.
Nije mudro, da srpski državnici ne zahtevaju, da se te kolonijalne mere iz prošlosti više ne primenjuju (ne nameću) u granicama srpskih država i nad pripadnicima srpskog naroda – Srba sve tri vere. Te mere su nanele zlo i Srbima muslimanske i rimokatoličke vere. Jedna od njih je (strahovita) Srbe muslimane i Srbe katolike je otuđila od roda, pa se više ne osećaju Srbima. Oni danas čine društvene zajednice bez nacionalnih korena – znaju da su Srbi, ali to ne mogu da priznaju. Jer, autoritet velikih sila i verskih ustanova je učinio svoje – ranio im je svest.
Mora da zapadnoevropska odbojnost prema srpskom imenu ima svoje razloge. U Austrougarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji… nije zabeleženo suzbijanje slovenskog imena, ni zaziranje od drugih nacionalnih imena Slovena. Bez bojazni su Zapadnjaci spominjali: Ruse, Poljake, Čehe, Slovake, Ukrajince, Bugare, Hrvate, Slovence, Beloruse… Samo je srpsko ime, iz ne sasvim poznatih razloga, nerado spominjano, pa i uklanjano. Jedan od razloga za njegovo odbacivanje je, verovatno, u činjenici što je bilo u Antici prisutno na skoro celom evropskom kontinentu i što su, do danas, ostali toponimi iz srpskog (slovenskog) jezika u svim evropskim državama, pa i u azijskim – od Sredozemnog mora do centralne Indije.
Znači – u Antici se nije spominjalo slovensko ime, pa ono nije smetalo ljubomornim Zapadnjacima i Vatikanu. I kasnije iskrsla imena za pojedine srpske (slovenske) narode: Rusi, Slovaci, Poljaci, Česi, Belorusi, Rusini… nisu, takođe, smetala, jer ni njih nema u antičkim izvorima. No, Zapadnoevropljani nisu skupljali i izučavali kulturnu baštinu bilokojeg slovenskog naroda, jer bi, opet, nagazili na srpsko ime. Nisu!!! Zato se o Slovenima ništa ne zna pre 6. stoleća Nove ere, pa se, na osnovu toga, moglo lako tvrditi – da Sloveni nisu poznavali pismo pre 9. stoleća.
Predsednik Komisije za drevnu i srednjevekovnu istoriju kulture Ruske akademije nauka i direktor Instituta drevnoslovenske i drevnoazijske civilizacije u Moskvi, prof. dr Valerij Aleksejevič Čudinov, zaključuje – Zapadnoevropljani su postupili sa slovenskom kulturnom baštinom kao i s kulturnom baštinom starosedelaca Amerike. Primećuje, da se slovenska istorija izučava od 5. i 6. stoleća posle Hrista, a istorija naroda Srednje Amerike, gde je on to istraživao, samo od 18. stoleća – od vremena kad su Španci ovaj deo Amerike proglasili svojom kolonijom. O starosedelačkoj istoriji i kulturi, ne uči se ni slovo, podvlači prof. dr Čudinov. Obaveštava, da je sreo čestitog monaha Rimokatoličke crkve, Diega de Landa, koji ga je obavestio, da su Evropljani u srednjeameričkim državama, od vremena španskog osvajanja – i u naše vreme, spaljivali hiljade i hiljade rukopisa Indijanaca. Priznao je Diego de Landa, da je, od više od dve hiljade spaljenih, uspeo da spase tri stara rukopisa.
Zvanična istoriografija Slovena i vanevropskih naroda je nepouzdana, zaključuje prof. dr Čudinov, zato što su i jednu i drugu pisali zapadnoevropski zavojevači slovenskih zemalja. Navodi, da su Nemci potpuno uklonili podatke o dve slovenske kneževine u severnoj i istočnoj Nemačkoj, koje su Nemci, nečasno – prevarama, uspeli da pokore u 12. stoleću, a tu zatečene Slovene su, do 20. stoleća, germanizovali, kao što je, u Antici, Rim pokorio i romanizovao slovenske Etrurce u Italiji. Čudinov dodaje, da su Germani osvojili i deslovenizirali stanovništvo i u Skandinaviji, što dokazuje i ruski filolog Veltman, u 19. stoleću.7
Savremeni istoričari o antičkim Srbima (Slovenima)
U zvaničnoj istoriografiji evropskih država, nema podataka o srpskom imenu u Antici, ali, ovih godina, sve više istraživača nalaze Srbe u davnim vremenima. Jedan od njih je prof. dr Ivo Vukčević s kalifornijskog Barbara univerziteta. Odbacio je svaku mogućnost, da se igde neki narod zvao „Slovenima“ pre 6. stoleća Nove ere. Tvrdi, da su starosedeoci Balkana, u antičkim dokumentima, beleženi kao Srbi, ili Vendi, Iliri, Dačani, Veneti, Tračani… Pogledajmo njegov zaključak o antičkom stanovništvu Balkana i o svim Slovenima u iskonu. Videćemo, da su se Srbi (današnji Sloveni) prostirali na području celog evropskog kontinenta:
„Kao što sledeće kratke tvrdnje pokazuju, svi gorespomenuti su apsolutno sigurni (evropski slavisti, koje je navodio profesor dr Ivo Vukčević, SJ), da su drevni Sloveni: Vendi, Anti i Sklavini – bili poznati kao Srbi:
1) ’Srbi’ je izvorno, prvobitno, domaće i zajedničko, ime svih Slovena;
2) Rani grčko-rimski istoričari ne znaju ništa o imenu ’Slav’, oni govore samo o Vendima, ili Srbima;
3) U početku, Sloveni su se nazivali svojim domaćim imenom, Srbi, dok su ih stranci, naročito Germani, zvali Vendi ili Vindi;
4) Prema istraživanjima najvećih stručnjaka za ovo pitanje, u starini su se svi Sloveni zvali: Srbi;
5) ’Srbi’ je bilo ime svih slovenskih naroda, mnogo pre pojave imena Sloveni ili Anti;
6) ’Srbi’ je nekad bilo ime svih Slovena, koje su njihovi zapadni susedi zvali i Vendi, Vindi i Venedi;
7) Vremenom je izvorno ime Srbi izgubljeno, ime Anti nestalo je u 6. veku pre Hrista, a od 6. veka Nove ere, pa nadalje, u hronikama se pojavljuju imena Slavi i Slavini. U vreme kada su današnji Sloveni bili jedan narod, zvali su se Sarbaci, Sorabi, Sorbi, Srbi…
11) U starini, svi Sloveni su se zvali Vendi ili Srbi. Ne mogu reći, da li je jedno prethodilo onom drugom, ili su se oba pojavila u isto vreme. Veća je verovatnoća – da su u isto vreme jedno ime, ’Srbi’, koristili izvorni nosioci“.8
Poput prof. dr Ive Vukčevića, i mnogi drugi savremeni istraživači upozoravaju (ovih godina), da stari istorijski izvori spominju u Evropi Srbe – ponekad pod drugim imenima, koja bismo mogli označiti zavičajnim: Vendi, Veneti, Dalmati, Tribali, Iliri, Dačani, Tračani, kako to navodi i katolički sveštenik sa Hvara, Vinko Pribojević, u 16. stoleću… a zavičajna imena i danas krase preostale Srbe, pa se radije zovu zavičajno, nego nacionalno: Srbijanac, Ličanin, Kordunaš, Banijac, Bosanac, Dalmatinac, Makedonac, Slavonac, Vojvođanin, Crnogorac… Evo, kako značajan podatak grčkog istoričara, Apijana iz Aleksandrije, o Srbima u Dalmaciji, Hercegovini, Srbiji i drugim krajevima na Balkanu, objašnjava jedan od tragalaca za iskonskim srpskim korenima na Balkanu, Ilija Petrović, iz srpskog plemena Kuča – u Crnoj Gori:
„Apijan iz Aleksandrije svedoči, da je 135. godine, u dolini Neretve, rimski vojskovođa Flavijus Flakus ratovao sa Srbima, koje nazivaju Ilirima ili Dalmatima, a najslavnija ilirska plemena su Srbi (Sordiski) i Tribali. Brojni autori iz starijih vremena, naročito, pod Tribalima podrazumevaju Srbe, tako da i srpske vladare iz loze Nemanjića identifikuju kao kraljeve tribalske. Vizantijski hroničar Đorđe Kedrin (11. i 12. vek), zemlju Tribaliju, u kraju u kojem je mnogo kasnije otkriven Lepenski vir (na Dunavu), naziva ’oblast Srba’, a Leonik Halkokondil, rođeni Atinjanin, bez ikakvih ograda, kaže da ’rod Tribala, Srba, na celoj zemlji je najstariji i najveći, to pouzdano znam’.
Identifikujući Tribale kao Srbe, on kaže da se ’Tribali, Mizi, Iliri, Poljaci i Sarmati služe, između sebe, istim jezikom… Borave s ove i s one strane Dunava, široko i nadugačko vladajući… ovaj ljudski rod… takav je moj zaključak… boreći se s različitim burama sudbine, zaposeo je oblast oko Jonskog mora… i tamo učvrstio sedišta’. Znak jednakosti između Tribala i Srba je stavljan i mnogo kasnije – čak i u 19. veku. Tako su, na primer, francuski enciklopedisti Edme Mantel i Konrad Malt-Bren (1775-1826) objavili u Parizu (1803), u 16 tomova, delo nazvano: ’Geografija, Matematika, Fizika i Politika svih delova sveta, napisana prema onome što je bilo objavljeno kao tačno i novo od geografa, prirodnjaka, putnika i tvoraca statistika među najprosvećenijim narodima’. U desetom tomu, na strani 69, napisali su i sledeće: ’Ravnica zvana Kosovo… slavna je po velikom broju bitaka. Sultan Murat, koga mi Francuzi zovemo Amurat Prvi, tu je potukao vojsku koju je predvodio Lazar, vladar Srbije.
Posle pobede, Amurat je bio ubijen od jednog Tribala’… Sredinom 4. veka pre Nove ere, nastao je putopis: ’Kružna plovidba po Sredozemnom moru’ anonimnog grčkog geografa – zvanog Pseudo-Skilaks, u kojem se, bez obzira na navod, da se Dunav – svojim dvama kracima – uliva i u Crno i u Jadransko more, nude i uverljivi podaci o prostiranju ilirskih plemena celim jadranskim primorjem, od Istre do Epira, sve od Liburna (koje, takođe, ubraja u Ilire) do juga današnje Albanije’… Najpodrobnije podatke o Ilirima, nudi Herodot, po čijem se saznanju ilirska zemlja u 5. veku pre Hrista prostirala od Jadrana do izvora Morave, na istoku, i do reke Adže na severozapadu… ime Iliri je imalo svoju opravdanost – ne samo na oblasti na Jadranu, već i za njihovu pozadinu, do dunavske linije na severu i severoistoku. Herodot svrstava u Ilire i Enete, odnosno jadranske Vende, kao i Istrane, Oseriate, Stulpine i druge, koji su bili, po svim predanjima, Iliri“.9
Slovenski narodi su bili poznati i kao Srbi, a, eto, najpozvaniji svetski naučnici i enciklopedisti, kažu da se pod Srbima podrazumevaju i Tračani, i Iliri, i Geti, i Vendi, itd. U citatu, antički pisac kaže, da su Srbi nastanjivali i jadransko poluostrvo, Istru, koja je, sve do najnovijeg vremena, zvanično, smatrana italijanskom teritorijom, s italijanskim narodom.
Navedeni antički izvori o Srbima (Slovenima), pa i oni iz nama prethodnih stoleća, zanemarivani su, a zvanična istoriografija je beležila da su Sloveni bili nepismeni i nepokršteni do 9. stoleća. To je namerno činjeno u naučnim krugovima zapadnoevorpskih država. Ali, čudno je, da su to prihvatili (kao temeljnu naučnu istinu) intelektualci u slovenskim državama. Posebno je neshvatljivo, da se tome nisu suprotstavili naučnici i državici u Rusiji – ona je u 18. i 19. stoleću već bila svetska sila, pa su njene prosvetne i naučne ustanove mogle (bez straha od Zapada) ukloniti nametnute falsifikate.
Srpski intelektualci su, među njima: Miloš S. Milojević i Sima Lukin Lazić, u drugoj polovini 19. stoleća, osporavali zvaničnu istoriju, ali su njihova dela uklonjena i više se nisu pojavljivala – objavljena su tek krajem 20. stoleća. Austrougarska je (u 19. stoleću) zapretila Kraljevini Srbiji trgovinskim sankcijama i uskraćivanjem kredita, a pretila je i oružjem, pa se Srbija povinovala i preuzela u obrazovni sistem od Germana nametnutu istoriju Slovena. Knjige Sime Lukina Lazića i Miloša Milojevića su povučene iz knjižara, prosvetnih i naučnih ustanova, pa i iz biblioteka u Srbiji.
Mada školski i univerzitetski udžbenici sadrže, i danas, odrednice iz falsifikovane istorije Slovena, u naučnim krugovima i na naučnim skupovima istoričara se, danas – početkom 21. stoleća, ta istorija sve češće osporava. Nije jednostavno nabrojati sve naučne radove o tome, jer sredstva javnog informisanja, u većini evropskih država, to ne objavljuju.
Zato ćemo navesti samo nekoliko radova. Među njima je najviše pažnje izazvao referat italijanskog istoričara, Đankarla Tomecoli Ticijana i koautora, bugarskog lingviste – P. P. Serafimova. Oni su, na Međunarodnom kongresu: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, Sankt Peterburg (12-14. maj 2008), naveli – da su falsifikati o Srbima (Slovenima) dosegli vreme trećeg milenijuma pre Nove ere. No, njihov referat nije uputio samo na srpsku (slovensku) antičku istoriju, nego i na grčku, jer navode da Minojska država na Kritu nije grčka – nego slovenska. Naravno, i Ticijano robuje davnom uputstvu iz Vatikana, da se srpsko ime (gde se god pojavljuje u istorijskim izvorima) zameni slovenskim, ali to ne umanjuje značaj njegovog dela. On i Serafimov su, uz druge lingviste u Evropi, pomoću slovenskih jezika, pročitali linearno A i B pismo, pa su sve zapise s Krita rastumačili. Zaključili su – da su Sloveni u paleolitu prisutni u svim delovima Evrope. Tumače, da su se stari toponimi u Jugoistočnoj Evropi smatrali neslovenskim, a istina je – da se mogu čitati samo pomoću slovenskih jezika. Smatra, da su Sloveni: i Iliri, i Tračani, i Skiti… i da su se naselili na Kritu u trećem milenijumu pre Nove ere.
Tamo su stvorili Minojsku državu i u njoj su bili većinsko stanovništvo. Pismenost je bila već uobičajena na Kritu i ona se vezuje za pismo iz Vinče i pismo iz Lepenskog vira – oba su nađena u Srbiji. Ticijano odbija svaku mogućnost, da je na Kritu bila grčka kultura, jer istorijski izvori upućuju na činjenicu, da su se Grci doselili na Balkan tek u 7. ili 8. stoleću pre Nove ere. Grci su samo nasledili slovensku pismenost i slovensko državno ustrojstvo s Krita. Na osnovu ovog rada, jasno je, da je i čuveni Trojanski rat bio pre dolaska Grka na Balkan i da je, najverovatnije, to rat među srpskim (slovenskim) državama. Ne može se tvrditi, da su u njemu učestvovali pripadnici savremenih evropskih nacija (Englezi, Nemci, Francuzi, Španci, Italijani…), jer su ovi narodi nacionalno stasavali u stolećima posle Rimske Imperije, kad im se formirao i jezik – na bazi latinskog.10
Istovetne zaključke, iznosi o staroj slovenskoj pismenosti ruski filolog Genadij S. Grinjevič, tvrdeći da su Sloveni naseljavali levu i desnu obalu srednjeg i donjeg Dunava i da su„omogućili zoru Civilizacije“. Kaže, da je slovensko slogovno pismo najstarije na svetu i da potiče iz Vinče u Srbiji – iz vremena 5.000 godina pre Hrista. Iako je radio nezavisno od Ticijana i Serafimova, zaključio je o Minojskoj kulturi ono što i oni. Grinjevič nalazi slovensko pismo i slovenski jezik na Kritu (od 20. do 12. stoleća pre Hrista) i u Etruriji (Italiji) od 8. do 2. stoleća pre Hrista.
Zaključuje, da su rune, nađene u mnogim krajevima Evrope, slovensko pismo i da se čitaju samo pomoću slovenskih jezika. Tekstovi na runama potiču od 4. do 10. stoleća posle Hrista i njih je pročitao Genadij S. Grinjevič, što je detaljno objasnio u knjizi: „Praslovenska pismenost i rezultati dekodiranja“. Šteta je što sadržaj ovog dela ne nalazi mesta u školskim i univerzitetskim knjigama. A u njemu, između ostalog, piše – da je slovensko pismo najstarije na svetu i da je nađeno u Evropi, Aziji i na zapadnim obalama Amerike! Grinjevič sugeriše, da su i drugi narodi, širom sveta, koristili slovensko pismo. Prebacuje ruskom caru Petru Velikom, što je bio oduševljen (iz nekog nepoznatog razloga) učenim ljudima u Zapadnoj Evropi, te je mnoge pozvao u Rusiju. Ti stranci su, tvrdi Grinjevič, stvorili u Rusiji svojevrsnu „istorijsku piramidu“, u kojoj su, pored ostalog, uklonili predstavu o runama – kao slovenskom pismu.
„Naučno“ su tumačili, da su rune pismo nepoznatog naroda i izumrlog jezika, a onda su se „dosetili“, da su to samo mistični simboli – stvoreni radi okultnih obreda. Tako je nemačka Nacional-socijalistička partija Adolfa Hitlera, pre Drugog svetskog rata, verovala u ove zaključke „učenih Zapadnjaka“, pa je preuzela jedan simbol iz runa (kukasti krst), kojeg su članovi partije pretvorili u simbol Nemačke, verujući da on državi daruje mističnu snagu. Naravno, „učeni“ Nemci su u Rusiji tumačili i to, da su rune starogrčko pismo, naročito runski tekstovi iz Sibira i Mongolije! Svakako, oni to nisu uspeli pročitati pomoću starogrčkog, ali je to tumačenje opstajalo u lingvistici i istoriji. U vreme carice Katarine Druge, nemački naučnici su precizirali, da su rune u Sibiru i Mongoliji pripadale „nepoznatom istočnom narodu“.
Odmakli su se od grčkog jezika, jer je bilo logično, da se starogrčki može čitati. Carica Katarina je naslutila istinu i s pravom je tvrdila, da je, na nepoznat način, izgubljena veza između savremene i antičke slovenske pismenosti, nagoveštavajući obavezu učenih, da uzroke tome treba da otkriju. Grinjevič je skrenuo pažnju, da Zapadnoevropljani zaziru od tragova slovenske pismenosti u iskonu, pa nikada, za hiljadu godina, nisu pokušali čitanje runa pomoću slovenskih jezika. Činili su to pomoću latinskog, grčkog, hebrejskog, ali su, što je prirodno, bili neuspešni.11
Grinjeviča sledi i ruski akademik Oleg Nikolajevič Trubačov. U svom delu: „Etnogeneza i kultura starih Slovena – lingvistička istraživanja“, navodi da su Balkan i Podunavlje prapostojbina svih današnjih Slovena. Suprotno zvaničnoj istoriografiji, Trubačov tvrdi – da su, s Balkana i iz Podunavlja, Sloveni (neznano u kojem davnom vremenu) naselili zapadne, istočne i severne krajeve Evrope i da je srpski jezik osnova svim slovenskim jezicima.12
Trubačovljev navod o Slovenima Antike u Srednjoj Evropi i na Balkanu, potvrđuje i rimokatolički sveštenik iz Subotice, Blaško Rajić, rođen 1878. godine – umro 1951. godine. O tome je napisao poemu u desetercu: „Slava“. Sadržaj je suprotan navodima zvanične istorijske nauke evropskih naroda, jer tvrdi da su Iliri, Dačani, Tračani, Jazigi, Sarmati, Geti i drugi – samo plemena Slovena i da su ratovali s Rimljanima na Dunavu, braneći današnju Bačku (u Srbiji). Nju Rimljani nikad nisu pokorili, mada su vladali celom današnjom Rumunijom i Moldavijom. To znači, da je Blaško Rajić imao uvid u neka dokumenta o starosedelaštvu Slovena u Srednjoj Evropi i na Balkanu. Opisuje to u svom umetničkom delu, navodeći reči jednog Grka, Dionizija, koji je u gostima kod Slovena u Panoniji. Taj Grk je savremenik i prijatelj Apostola Pavla – prvi vek Nove ere, pa, kao i Apostol Pavle, pokrštava Srbe (Slovene) na Dunavu. I ova pesma bi trebalo da otrezni slovenske državnike i zvanične intelektualce, jer oni uporno slave i veličaju Ćirila i Metodija – koji su, kobajagi, pokrstili i opismenili Slovene u 9. stoleću:
Sve više istraživača se protivi dosadašnjoj tvrdnji evropskih istoričara o kasnom slovenskom uključivanju u civilizovani svet i njihovom dolasku na Balkan tek u 6. i 7. stoleću posle Hrista. Među njima je i Rus, Kikešev Nikolaj Ivanovič. U knjizi „Megaistorija“, nalazi Slovene pod imenima Skita i Sarmata. To znači, da nije bilo slovenske seobe po Evropi u Srednjem veku, jer se Skiti i Sarmati spominju u Antici na svim područjima gde Sloveni i danas žive, pa i u današnjim područjima Germana i Romana. Zaključak je istovetan onom srpskih istoričara: prof. dr Olge Luković Pjanović, dr Jovana I. Deretića, Svetislava Bilbije, Sime Lukina Lazića, dr Miloša Milojevića i drugih. Pogledajmo zaključak u Kikeševoj knjizi:
„E. I. Klassen utvrđuje da je ogromno pleme sveta – Skiti i veće od njega, po kazivanju Ptolomeja, pleme Sarmata, i veliko pleme Slovena, njih sve brojni drevni istoričari upoređuju s brojem zvezda na nebu – ustvari su jedan te isti narod“.14
1 Miloš Milojević: „Odlomci istorije Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji“, Beograd, Državna štamparija, 1872 – novo izdanje, Beograd, ETHOS, 2004, str. 35-36.
2 Dr Olga Luković-Pjanović, kao i Miloš Milojević, navodi da je prva zemlja Srba bila Indija, ali to opovrgava dr Jovan I. Deretić – tvrdi da su Srbi samo, posle dva vojna pohoda, naselili Indiju, u koju su stigli s Balkana.
3 Miloš Milojević: „Odlomci istorije Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji“. Beograd, Državna Štamparija, 1872, novo izdanje: ETHOS; Bgd, 2004, str.54-56.
4 Fra Vinko Pribojević: „O podrijetlu i slavi Slovena“, Zagreb, „Narodne novine“ i „Golden Marketing“, 1997.
5 Laza M. Kostić: „Čija je Bosna?“, Otava, Štamparija „Kanadskog Srbobrana“, 1954, str. 23.
6 Andre Bar: „Sveti Sava, slava i gusle – verska agresija Austrije i Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i Hercegovini, od 1878. do 1903“, Šabac, „Beli Anđeo“, 2003.
7 Lenjingradski državni univerzitet „A.S. Puškin“, Sankt-Peterburg: „Prvi međunarodni kongres: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, I knjiga, str.7-10, 2008.
8 Prof. dr Ivo Vukčević: „Slovenska Germanija“, Beograd, „Pešić i sinovi“, 2007, str. 78.
9 Ilija Petrović: „Ka poreklu Drekalovu – po knjigama starostavnim“, Novi Sad, autorovo izdanje, 2009, str. 51-60.
10 Lenjingradski državni univerzitet „A.S. Puškin“, Prvi međunarodni kongres: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, I knjiga, Sankt-Petrburg, 2008, str. 337-346.
11 Genadij S. Grinjevič: „Praslovenska pismenost i rezultati dekodiranja“, Moskva, „Letopis“, 1999.
12 Slobodan Jarčević: „Istorijske skrivalice“ I knjiga, Beograd, Izdavač „Miroslav“, 2002, str. 48-50,
13 Blaško Rajić: „Slava“, Subotica, NIP Subotičke novine, 1998, str. 80-81.
14 Kikišev Nikolaj Ivanivič: „Megaistorija“, Moskva, „Nola-pres“, 2010, str. 239.
Нема коментара:
Постави коментар