Srbski tragovi po Rumuniji

Kada nas Srbe hoće da uvrijede kažu nam da smo Vlašine. Izgovore to onako baš sočno i punih usta. Vlašina je uvećanica (augmentativ) od riječi Vlah, a Vlah, tj. Vlasi je prastari zbirni naziv za ljude brda, gora i planina, koji su vjerovali da ih štiti bog Vls (Veles ili u Rasa Volos). Rasi su pravi naziv za Ruse. Veles je inače zaštitnik polja, pašnjaka, šuma, domaćih i divljih životinja i radi se o predhrišćanskom starosrbskom bogu prilično poznatom, da je čak i država Vels po njemu dobila ime.

Kada se sve ovo zna, Vlah uopšte nije pogrdna riječ, pošto označava čovjeka koji je sastavni dio prirode i ljubitelj životinja, vladar gorskih prostranstava. A Vlašina mu dođe isto to, samo deset puta više i jače. Dakle, ništa negativno i pogrdno.

Kao svaki Vlah, takoreći Vlašina, zainetresovao sam se za svoje porijeklo i porijeklo svoga naroda. I kao naručena pojavi se na TV Srbije vijest, da tamo kod njih imaju neki Vlasi koji nešto hoće i traže. Razdragan i osokoljen otkrićem, napunih pun rezervoar automobilu i put pod točkove. Kada sam stigao tamo doznah da Vlasi i nisu baš nekako brojni u Srbiji koliko su u Rumuniji. Elem, dospem goriva i pravac Rumunija.

Prvo što me je oduševilo bijaše natpis na tabli koja označava ovu državu. Isti je kao i moja Romanija sa koje krenuh na ovaj put neizvjesnosti i spoznaje. Ima tu nešto, Vlasi i Romanija vamo, Vlasi i Romania tamo. Nijesam krio ushićenje, dok sam iza sebe ostavljao Đerdap, kroz koji kažu da se onomad izlilo Panonsko more i da je to bio u stvari taj potop o kojem Biblija govori.

Vozim se ja tako kroz Severin, Krajovu, Slatinu, Trgovište i da ne znam da sam u Rumuniji pomislio sam da sam kod nas. A i imena ostalih mjesta nekako zanose na srbska imena. Jedino po čemu sam znao da nijesam kod nas nego u EU, je što uz put viđoh mnogo mladih prostitutki, uvijek u paru na skoro svakom odmorištu, a i nijesam vidio ni više zaprežnih kola, nego ovde u EU. Toliko ih nema ni kod nas. Zaista šarenolik i kontradiktoran krajolik i podneblje.

Rekoh sebi, kada sam se već dokopao EU hajde da vidim i taj Sinaj, nekako mi poznato zvuči to ime. I zaputim se put njega. I da vidim te Karpate preko kojih, tako nas uče, da smo mi Srbi došli na Balkan, a Rasi sa Balkana da su došli u Rasiju, koju pogrešno nazivamo Rusija.

Kada sam ih konstatovao onoliko gabaritne, shvatio sam da te Karpate u ono vrijeme niko nije mogao da pređe. Lakše je bilo da ih zaobiđe. A i sam naziv Karpati mi je sumnjivog porijekla. Zapadnjaci su često imali običaj da azbučno slovo „s“, tj „c“ čitaju kao „k“. Ovo gorje je u stvari pravog imena Sarbati („p“ i „b“ su slične zvučnosti i ljudi ih često mijenjaju). I gorje je dobilo ime po onima koji su to gorje naseljavali, dakle Sarbati, tj. Srbi. U stvari tačnije rečeno, tu se radi o Sarmatima, zapadna istoriografija voli da mrsi i unosi zabunu. Sve je to isto Karpati-Sarbati-Sarmati. Narod poznat po sarmi, našem narodnom jelu.

Da je ovo ovako kako tvrdim evo vam i neke fotografije šta je u stvari Romania bila dok Vatikan nije upetljao svoje prste, izmislio im novi jezik, novu naciju i sve novo. Jedino nijesu uspjeli u potpunosti zamijeniti crkveni obred, pravoslavni. Srbi su poznati kao žilav narod. Bar ovi koji se ne daju tako lako :-)

Evo na uvid recimo flaša mineralne vode, gdje se vide očigledne srbovštine, voda se zove bukovina, a na drugoj se vidi srbizam u rumunskom jeziku: izvor je izvorul.

Uz malo truda se može pročitati na ovoj časovničarskoj radnji da se radi o časovničaru. Zakovrnuli su i zamrsili, ali se može prepoznati korijen riječi.

Interesantan je i naziv jedne od stanica autobuske linije – livada, a nigdje hlada.

U Romaniji se mogu popiti razna pića čokolada, nešto što ne znam ni šta je i srbsko piće - sorbet.

A kada svratite u srbski restoran Serbula:

dočekati će vas uz stari srbski običaj, leb i sol:

Da ne prolazi sve divno krasno, u veselju i razbibrizi, potrudio se jedan simpatični kustos u Brašovu u crkvenom muzeju koji je na teško razumljivom američkom jeziku objašnjavao posjetiocima kako je neki Rus Ivan iz Ostroga mnogo pomogao njima u crkvi, jer je donio štampariju iz Ostroga i od tada počinje boljitak i nova era za Brašov.

Na moju konstataciju da se radi o našem Ostrogu i da je vjerovatnije da je taj pop Ivan bio Srbin, a ne Rus, kustos je zakovrnuo očima i počeo nas sve ubjeđivati kako je taj pop Rus, pa Rus, kako nema teoretske šanse da je Srbin, i osjetih između redova njegove tirade isto ono što sam osjećao kod Hrvata kada govore o svojoj istoriji, sve je nečije ili njihovo, ali nema govora da je išta srbsko, jer zaboga to se ne uklapa u model kojeg lansira zapadno carsto da su Srbi divlji narod, nepismen koji nema ništa svoje, sve su nam drugi donijeli i naučili nas svemu. Mi smo kao narod koji ne bi znao ni disati da nas tome nijesu naučili bjelosvjetski mudraci i treneri.

Lijepo kustosu kažem, naravno na svom samo meni razumljivom kanadskom jeziku: „'alo, ba, vodiču, nijesam jeo bunike, Ostrog je srbski manastir, stanujem blizu njega, znam o kojem se Ostrogu radi!“. No, međutim, vodić parla svoju priču. Naučili ga tako, a i jeste najbezbolnije ne upuštati se u diskusije sa posjetiocima, ima nas svakakvijeh, nego samo ponavljati naučeno.

I izvadi on iz malog mozga spasonosnu rečenicu sa kojom je mislio da će prevazići neugodnu situaciju. Kaže da na mnogim mjestima postoje gradovi sa istim imenom, pa tako u Ukrajini postoji Vinica, a ima i u Srbiji Vinica (Vinča), tako isto sigurno ima Ostrog i kod nas, a možda ima i u Ukrajini ili negdje drugo.

Nekako sam obuzdao svoje dinarske gene tipa „I“ i objasnio čovjeku kojem se ne može objasniti, da je Ostrog naš, srbski, da ima doduše ZaOstrog, koji je takođe naš i relativno je blizu, a osim toga slučajno znam da je Goražde imalo drugu štampariju na Humu (Balkan), odmah iz Cetinjske i da je pop Ivan zbog svega ovoga sigurno naš čovjek kao i Ostrog što je naš, a ne tamo nečiji, i svačiji.

Raziđoše se ostali posjetioci muzeja, došli ljudi na odmor, a ne da slušaju nabjeđivanje dvojice tvrdoglavih, od kojih je jedan u krivu, a drugi sam ja.

Kasnije kada su se svi razišli, prišao mi je dotični kustos koji je i sam bio zbunjen novostima koje je možda prvi put čuo, ali na jedan bolan način, pa je morao da provjeri svoje „znanje“ kod popa iz bisernice (tako Rumuni nazivaju crkve). Saopštio mi je da mu je pop potvrdio da se radi o Ostrogu iz Jugoslavije (izgleda da do čovjeka još nije stigla informacija da su razvalili tu državu), i da nije samo taj pop Ivan donio napredak u Brašov, nego je bio još jedan koji nije samo unaprijedio štampariju, nego cjelokupni život u gradu, ali na žalost nijesam zapamtio ime tog popa.

Svi koje put nanese u Brašov u crkveni muzej, neka priupitaju o kojem se to popu radi, te mi javi da to ubacim u ovaj tekst.

Još jedno iznenađenje me je čekalo u Sinaji. Prvo sam naziv ovog grada koje mi govori da je možda pravo ime Sinjaja, što je starosrbska riječ za plavu boju. Jadran smo prije zvali Sinje more. Sinaju je osnovao, a ko bi drugi nego Srbin Kantakuzen. Svima se već odavno prodaje priča da su Kantakuzeni ko zna čiji više ne plemići, ali Srbi ne mogu biti ni teoretski. A vi sami recite koji to roditelji svojoj djeci daju ime Mihajlo i Srbko, a da nijesu Srbi.

A na slijedećoj slici se može vidjeti ta bukureštanska biblija i uočiti da se radi o azbučnom pismu, dakle „Rumuni“ dok im nije nametnut „rumunski“ jezik tek u novijoj istoriji, su očigledno pisali azbuku i govorili starsrbski.

Da nije samo slučaj sa ovom Biblijom, pogledajtei ostale „rumunske“ knjige: zbornik, molitvelnik ili makrobiotiku od Pavla Vasića kojem su rumunizovali ime i prezime, da se Vlasi ne dosjete.

Na spisku ispod imate čiste „rumunske“ riječi: pravila se, molitvelnik, slava, kalina itd

Interesantna je i priča iz dvorca „Bran“. Na upit vodiču Rumunu šta na rumunskom znači ime ovog dvorca, rekao je da ne znači ništa, to je samo ime za dvorac, i da mnoga imena i ne znače ništa, jednostavno su samo imena.

Morao sam ga momentalno sahraniti na licu mjesta, sam je to tražio svojom preslobodnom i prepaušalnom tvrdnjom. Na novozelandskom jeziku, ja sam poliglota, znam dosta jezika, pored ovijeh naših srbolikih, poznavalac sam i mnogih engleskolikih jezika, sam mu rekao da riječ „Bran“ znači „defence“. Sasvim je logično je da se dvorac naziva bran(a), jer je i napravljen da se neko brani.

Kažu da je u taj dvorac Bran dolazio i grof Drakula, ali nema dokaza. Drakulići i Drekalovići su stara srbska porodica iz Hercegovine. Tako da više nikome ne vjerujem kada tvrdi da Vlado Drakulić nije Srbin. I nadimak i drugo prezime Vladi je Cepeš, a i to je od srbske riječi „cepati“ (cijepati).

Na slici se vidi krst ispred dvorca i azbučno pismo.

a na narednoj slici se vidi i naziv tvrđave. A što je tvrđava tvrđa, to se lakše brani.

Na štitu je i nezaobilazni ljiljan, simbol na mnogim srbskim grbovima i zastavama, pa čak i ovoj najnovijoj zastavi Srbije. Jedan moj jaran što ima dioptriju, a neće da nosi naočale, kaže da mu to liči na oguljenu bananu.

I za kraj ovog obimnog prikaza, koji je za mnoge šokantan, ali nijesam htio stavljati u naslov „šokantno“, evo detalja iz jedne njemačke crkve, gdje su se kustosi znojili objašnjavajući da ovo nije masonski simbol.

Nema stvari na sviejtu gdje nijesu upetljani Srbi ili masoni. A možda i radimo zajedno, samo nisjemo toga svjesni. Ne ljubimo se džaba i jedni i drugi tri puta i oslovljavamo se sa „brate“

Dok se ne javi neki stručnjak za rumunski jezik, neka za kraj ostane podatak to da na rumunskom srbovanje (serbarile) označava praznovanje, slavljenje. Jer samo Srbi imaju slave i po tome su u svijetu poznati.

Duško Bošković, 18.3.7524.(2016.)godine 

Срби Католици (Никола Томазео)

 

О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА

Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( народи, нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике:“Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.

Србин католик из приморја

Спомињајте се вавијек ње, уздржите ( ушчувате, нап.В.Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“

Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.

А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА

Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.

У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.

Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.

За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.

Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Србин католик из околине Дубровника

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.

Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)

Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.

Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?

Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?

Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.

Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).

Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.

Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.

Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани Неће да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.

Никола Томазео; Фото Википедиа

ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ

Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“: “Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.

То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.

Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“

Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о контактности србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.

Владимир Димитријевић

Томазео и повратак србском становишту / Никола Томазео: “Искрице“, ЛИО, Горњи Милановац 2017.

Извор: Србин.инфо

Србски Симболи У Великим Светским Цивилизацијама

 

Симболи балканских народа данас

Недавна историја Балкана била је веома турбулентна и управо из тог разлога још увек постоји доста конфликата, односно „зле крви“ међу суседним земљама, као и међу припадницима балканских народа. Да би се дефинисале јасне границе између „нас и њих“, употреба националних симбола је постала учесталија и приметнија него икада раније. И на тај начин одређени симбол који је понос једног човека постао је увреда за другога.

Али не желим да дискутујем о недавним догађајима, јер је то одвно „испричана прича“ која је довела до бројних тензија иако су ратови на Балкану завршени пре више од 10 година. Ипак, вреди погледати неколико најпопуларнијих симбола, њихово значење и порекло.

Застава са симболом шаховнице
Застава са симболом шаховнице је уобичајени симбол на европским краљевским амблемима. У литератури везаним за хералдику, Хрватска обично наводи као први пример. Такође је популаран мотив на краљевским ознакама Пољске и Чешке Републике – региона где је некад постојала Бела Хрватска.
Многе, ако не и све средњовековне династије Западне Европе такође су имале заставу са одређеним грбом. Међутим, ниједан од тих грбова није достигао статус националног симбола, као у случају Хрватске, Пољске и Чешке.

Током ренесансе, подови украшени мозаицима постали су модни тренд на краљевским дворовима од Париза до Рима. Ове традиције очуване су у савременим масонским храмовима.

Персијско порекло заставе са симболом шаховнице
У хералдици, овај симбол је познат као „шах“, односно (на хрватском језику ) „шаховница“. Обе речи су везане за шах, игру чије древно порекло упућује на простор између Индије и Перзије.

Заиста, овај симбол се појављује на скоро свим древним перзијским артефакатима. Чак и данас, ова традиција живи, у облику традиционалног шала – Кефија. Овакав шал се појављује у комбинацији црно-белих или црвених и белих боја. То је национални симбол за многе земље Блиског истока. Али древна турска племена такође су познавала овај симбол.

Из очигледног разлога, постоји теорија да је шаховница као симбол стигла у Европу са различитим племенима која су се досељавала на овај простор, путем контакта са староседеоцима Балкана. Према хрватској легенди, црвена боја представља југ (модерна, савремена Хрватска), а бела симболизује Запад (Бела Хрватска) – скитску ознаку кардиналних праваца.

Али истина је да овај симбол престаје да буде актуелан и да се користи у Бронзаном добу. Видимо га и на неолитским структурама Сардиније (Томба дела Скачиера) и на Малти, као ознаку за неколико места. Изгледа да је коришћен чак и у Кини у неолитском периоду.

Значење заставе са мотивом шаховнице

Очигледно тумачење је да дуалитет, на неки начин,представља „проверени“ образац. Имати га на краљевском грбу, стога би значило доминацију над видљивим и невидљивим, материјалним и духовним, простором и временом. Ова идеја је још више наглашена када се шета над њом, као у случају ренесансне Европе. На тај начин, појединац стоји изнад дуалног света, и стога је једнак Креатору свемира, ни мање ни више. Али то је запад.
Шаховница са истока – Поленг и Кефи
Старија употреба овог симбола долази са истока. Наиме, тканине сличне Кефију су национални симбол државе Бали. Као и Кефи, они су црно-бели или црвено-бели. Домаћини их зову „поленг“ (двоструко). Конотација дуалитета и даље је веома присутна. Али, примарна сврха поленг-а је, чини се, заштита од духова, или обележавање светог простора. Поленги се обично омотају око тела док се моле, или око светих статуа и других предмета.

Може се претпоставити да су сличности између Кеија и Поленга резултат и последица неке древне трговачке руте. Међутим, овакав приступ и даље не би могао у потпуности да објасни зашто постоје древне фигуре и артефакти који су обавијени симболом шаховске табле (шаховнице) по целој Средњој Америци.

На крају, колико је у историји познато, у најмању руку од неолита, за овај симбол се користе комбинације боја: црно-бело или црвено-бело. Његова сврха је очигледно била заштитна и овај симбол је стога сматран светим.