Од почетка – не од седмог века
На сајту „Тамо далеко“, 19. јуна 2022. године (https://tamodaleko.co.rs/srbi-su-mesavina-starosedelaca-balkana-i-slovena/), под насловом „Срби су мешавина староседелаца Балкана и Словена“, нахваљена је „вишегодишња студија научника са Биолошког факултета у Београду, Археолошког института, Универзитета Барселона и Универзитета Харвард“, чији се смисао састоји у „открићу“ да су „преци данашњих Срба и остали народи на Балканском полуострву били аутохтона балканска популација до доласка Словена“.
Не упуштајући се у мудровања „заснована на геномици и историји записаној у ДНК“, на „скелетима локалног становништва“, на „аутохтоним геномима српског народа“, на „аутохтоним балканским геномима“ и сличним „вукајлијама“, добронамерном читаоцу преостаје да се позабави временом „пре словенских миграција на Балкан“, србским народом који „чини удео римске популације, која је састављена и од људи из Анадолије, а који су мигрирали у време Римског царства на територију Србије“, мешавином „аутохтоног балканског генома… и словенског, који се појављује након пропасти Римског царства, тако да миграције Словена у седмом веку нису довеле до замене становништва, већ до мешања српског аутохтоног и генома словенских миграната“, све то не само „на подручју Србије у бронзаном, гвозденом, римском и постримском периоду“, већ и „на Универзитету Западни Онтарио у Канади“ – професораКарлеса Лалуеза Фоксаи „најпрестижније међународне часописе“ да не помињемо -, иако нам то, по обећању Биолошког факултета у Београду и његових археолошких и универзитетских научних сарадника, „омогућава да тачно утврдимо континуитет популација на нашим просторима и удео ДНК у данашњем модерном становништву, који води порекло из дубоке прошлости“.
Нарочито због тога што је професор Душан Коцкаревић по нечем ‘вамо установио да подручје Србије обухвата и Косово и Метохију.
У свему томе, вредан је и податак да је цела та истраживачка прича представљена „28. јуна у Српској академији наука и уметности, у организацији Одељења хемијских и биолошких наука“.
Са малим закашњењем, 2 јула, на сајту је овај „биолошки“ текст кратко коментарисан:
„Оволико глупости (боље рећи: будалаштина) скупити у свега двадесетак редова – то могу само јадни ‘научници’ отпали од србскога рода“.
Неки минут касније, на адресу Биолошког факултета у Београду (dekanat@bio.bg.as.rs), послата је порука:
„Како вас није срамота да изађете у јавност са ‘научним’, бескрајно будаластим смећем потуреним и сајту ‘Тамо далеко’. Или сте хтели да потврдите србско народно искуство да нема будала као што могу бити школоване будале“.
Подразумева се да школовани „зналци“ са Биолошког факултета из Београда и њихови сарадници из других „паметних“ институција нису могли побећи од тезе да су Словени приспели на Балкан током 7. века (нису били на часу кад је говорено и о претходном, 6. веку), незнано и неодређено откуд, измишљене не би ли се касније могле испредати лажи о „балканском“ и „дивљачком“ менталитету тих „нових“ насељеника, насупрот наводном аријевском духу германског света који је, опет наводно, дао темеље европској и светској цивилизацији.
И нису могли умаћи сличним знањима стеченим још у основној школи (можда и док су седуцкали на ноши), нарочито оних везаних за наводне сеобе, само Словена и ничије више.
Рекох: наводне сеобе јер оне, макар се звале и велике, нису могле бити ништа друго до сеобе безглаве, без одређеног циља, будући да сеобари нису располагали ни најосновнијим подацима о неким тамо далеким пространствима и било каквом њиховом насељеношћу. Осим тога, најновија мултидисциплинарна истраживања ослоњена на аргументе из природних и егзактних наука, показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неизводљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање била неопоходна огромна количина најразличијтијих животних потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене крајеве, није се могла обезбеђивати храна из „домаћих извора“, а врло је вероватно да би оружани сукоби непознатих и незваних дошљака са „нађошима“ били свуда редовна појава, много жешћи од оних о којима је писао Џорџ Тревељан (1876-1962) у својој Повијести Енглеске, Загреб 1956, на 24. страни бавећи се упадима келтских племена на енглеско острво: „Келтски су освајачи Британије долазили у узастопним валовима појединих племена, која су додуше била између себе сродна, али која су се односила непријатељски једно према другоме… Келти су – вал за валом – улазили у Британију… те клали, покоравали или тјерали преко цијелог отока… и своје властите сроднике, који су били дошли прије њих“.
Осмотри ли се површно „биолошка мудрост“ о србском народу који „чини удео римске популације, која је састављена и од људи из Анадолије, а који су мигрирали у време Римског царства на територију Србије“, не може се проћи без „признања“ да „биолошким истраживачима“ недостаје елеметарна исторична писменост: каква „римска популација“, који „људи из Анадолије“, какве њихове миграције у време Римскога царства…
Јер, антички писац Страбон (63. пре Христа – 23) вели да су Сабини „аутохтони становници Италије“, односно најстарије тамошње домородачко становништво. А Французи, крајем 18. века пишући о античким Србима у Свеукупном речнику историје и географије, тврде да су Пелазги, или Пеласти, били првобитни становници Грчке и Италије: Тројанци су били Пелазги, исто као и Сабини, што ће рећи да се сматрају прецима давних Срба, онда званих Трачани и Илири.
Руски совјетски историчар Николај Александрович Машкин (1900-1950) пише у Историји старог Рима, Београд 1950, да се у причама о првом римском краљу Ромулу „често спомињу Сабињани. Убрзо после оснивања града (око 750. године пре Христа – ИП), Римљани, који нису имали жена, позвали су на игре суседне Сабињане. За време празника они су отели њихове кћери. Расрђени Сабињани крену у рат на Римљане, али их кћери-заробљенице измире са својим мужевима. После тога се две државе – римска и сабинска – уједињују, и Ромул влада заједно са сабинским краљем Титом Тацијем све до смрти овог последњег“. Ромулов наследник био је Сабињанин Нума Помпилије, а име последњег римског краља Тарквинија и имена његових сродника доводе се у везу са владавином Етрураца током 6. века. (Машкинова прича обрађена је у филму „Отмица Сабињанки“, односно отмица Србкиња).
У хрватској Енциклопедији Југославије нема Етрураца. Vojna enciklopedija смешта етрурску државу (од 8. до 1. века пре Христа) северно од Рима, између река Тибар и Арно и Тиренског мора, које је по Етрурцима (латински: Еtrisci или Тusci) добило име. Хеланик из Митилене (5. век пре Христа) тврди да су Тирсени, односно Етрурци, односно Расени, у ствари Пеласти. На тај закључак наилазимо и у Плутарховој Биографији о Ромулу. Радивоје Пешић вели да су Пеласти „имали своје писмо, као што су га имали и Венети, што је у науци документовано“. И вели да су Етрурци себе звали Раси, Раши, Расени, те да је реч Рас дарданског (сарбанског, србског) порекла, „што је документовано… Да називи Етрурци и Етрурија нису озбиљно утемељени казује и чињеница да те речи немају „никакве трагове ни у топонимима, хидронимима или антропонимима, а Рас, Раши, Расени постоје и у топонимима и у хидронимима и у антропонимима на једном великом пространству од Гибралтарског мореуза до Еуфрата. Сусрећемо је као Рас, Расина, Rassina, Рашка, Ресен, Ресница, Раша“, али и безброј сличних.
Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) највећи део својих закључака у својој студији о праву у државама старога века (1864), извео је из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом последњем случају позивајући се на Мануове законе и химне из Веда и истичући да „књига Закона Мануових говори о богопоштовању умрлих као најстаријем, које су људи икад имали“.
Не упуштајући се у расправу о ставовима да су „Срби народ који је створио Веде“, те да „по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (србска) народна песма силази у најдубљу ведску прошлост“, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци јесу Срби, исто као и индијски Аријевци, а Латини (Римљани), као новодошли у земљу звану данас Италија, поробљавањем многобројнијих србских старинаца постепено су преузимали не само највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих, већ су и своју друштвену организацију прилагодили стању у затеченом становништву; на свему томе они су темељили своју будућу цивилизацију и своје наводно првенство на освојеној територији; по истом калупу – дешавало се то и са Грцима, у Грчкој.
Ако историјска наука каже да је римска цивилизација доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора „путем освајања и асимилације“ поробљеног живља, онда несумњивим треба сматрати да су и досељеници који су основали Римску цивилизацију, али и бројни нараштаји њихових наследника, трпели утицај својих подложника, мање или више прилагођених новоуспостављеним државно-правним односима.
Што у савременом „културном“ свету важи поштапалица о примату грчке и римске цивилизације, оправдање се налази у труду истога тог света да потисне истину о Србима као творцима људске цивилизације. Није француски славист Сипријан Робер (1807-1865) без разлога рекао да је србски народ почетни народ-мајка, нити да је србски језик – језик-мајка.
Кад је већ тако, Немац П. Ф. Милер још је 1814. године запажајући колик је утицај на римске досељенике, Римљане, имала затечена србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери, запсао да је „од изворног (српског) језика створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију“, али никада као народни језик. Историчар, етнограф и антрополог Уве Топер (1940), и он Немац, каже да је „наш латински створен тек за време хуманизма“, културног и философско-научног покрета зачетог у 14. веку. Исто то, „само мало друкчије“, чујемо и од Е. Гобовича који каже да „латински није тако стар, једва да има хиљаду година“, или од Л. Г. Гајзеа да је „у 12. веку уведен у римокатоличку цркву као званични језик“. Све то имајући у виду, Слободан Филиповић (1950) с разлогом примећује да су у праву они који латински језик називају шатровачким србским (https://www.vaseljenska.com/izabrano/о-nemackom-i-latinskom-jeziku/).
Најчудније у свему том биолошком „умовању“ јесте податак да су њихови и придружени истраживачи за „локалитете истраживања“ узели „Виминацијум, Медијану, Тимакум минус и још неколико простора на Балкану“ – све из римског периода, а уопште се нису „досетили“ да се највеће и најзначајније истражено неолитско насеље у Европи, прво седиште прве урбане европске цивилизације од пре девет хиљада година, налази у Србији, у Винчи, оној која је познавала писменост звану винчанско писмо, винчица. У међувремену откривен је Лепенски Вир, а откривено је више стотина локалитета која припадају винчанској култури, технолошки најнапреднијој праисторијској култури у свету, оној која јепримера ради, на винчанском локалитету Беловоде, код Петровца на Млави, дала најранију индустријску производњу бакра. (Испод Вукана, на свега пет-шест километара од Ждрела, откривен је рудник бакра стар око 7500 година; током вишегодишњих истраживања, почев од пролећа 1994, археолози Душан Шљивар из Београда и Драган Јацановић из Пожаревца, са својим сарадницима, установили су да тај рудник припада винчанској култури за коју се већ сматрало да науци нема више шта да пружи; на површини од око сто хектара пронађени су предмети који доказују да је металургија заснована управо овде: руда бакра – малахит и азурит – ту је копана и прерађивана, а „затечени“ су пећ за топљење бакра, камени батови за ситњење руде, калупи, кварцни песак, дрвени угаљ, ћумур довољан да развије око 1100Ц и шљака).
Вратимо ли се полазном „биолошком“ ставу да су „преци данашњих Срба и остали народи на Балканском полуострву били аутохтона балканска популација до доласка Словена“, онда то значи, само и једино, да преци данашњих Срба нису били Срби, већ некаква неидентификована „балканска популација“.
Сама по себи, „балканска популација“ најобичнија је бесмислица (чак и ако занемаримо чињеницу да је изведеница „балканска“ могла ући у употребу тек 1808. године, кад је „Хелмско“ полуострво први пут названо „Балканско“), зна ли се да је већ помињани Сипријан Робер записао да су „сва првобитна племена других словенских народа, дивно сажета у балканском Илиру. Није ли требало да из тога закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првог формирања, да су Срби Илирије заиста најстарији међу Словенима“, те да су „велика Сарматија, Пољска, Московија, Угарска, Боемија, Бугарска, Албанија и плодно Приморје, па и цела Русија, чак Пруска“, само делови србског наслеђа; скоро да је поновио недвосмислену тврдњу Баварског географа из 1. века да је србско царство толико велико да су из њега произишли сви словенски народи. А Павел Јозеф Шафарик кад пише о Србима као бројном народу још од преисторијских времена, користи сваку прилику да покаже не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, него и да пружи доказе да је свима њима било „опште и домаће“, једно јединствено име било Србин, али и да је у Тракији и Илирији, за разлику од неких словенских племена која су изгубила своја словенска језичка обележја, „подједнако стар србски језик остао потпуно чист од дегенерације“. Или, како то пише Велика совјетска енциклопедија, од Балтичког до Егејског мора говорило се србски. И тада је важила порука (данас у употреби само као лепа досетка) говори србски да те цео свет разуме јер је, како су то писали Антоан Меје (1866-1936) и Андре Вајан (1890-1977), „заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени народ, који је поседовао свест о својој јединствености“
Никакве сеобе, драги биолози и придружени вам истраживачи, они којима сте се бавили – Срби – нису од седмог века, они су од почетка! Присетите се да је Дружтво србске словесности, кад је стварано, имало задатак да се бави србским језиком и србском прошлошћу, да је слично деловало и Србско учено друштво, да је Краљевска академија преузела и неке друге послиће, те да су за данашњу Академију наука, наводно србску, србска прошлост и србски језик постали омражене теме. (Чини се да данас у њој нема ниједног србисте, а „танка“ је и с историчарима).
Ако већ као биолози изучавате разне геноме и данке и желите да вам се у то знање поверује, онда се потрудите да понешто научите и о ономе што се пре тога мора знати као истина – о језику и прошлости србскога народа.
