четвртак, 21. јул 2022.

Видовски, град Светог Вида на Видовштици изнад Видовог поља

Видовски, град Светог Вида, средњовјековни је град у Хуму на ријеци Видовштици, на бријегу изнад Видовог поља. У српском манастиру подно града је и Свети Сава застајао на путу према Стону. Иако у њему данас, услед геноцида у прошлом веку, Срба готово и нема, не треба заборавити и одрећи се града Светог Вида, који је одувијек био срце Хума и најосјетљивија жила наше државе и наше судбине.


Видовски

Видовски – Видов град
Видовски се први пут помиње 1375. године, a 1444. као град у земљи херцега Стефана Вукчића Косаче.
Подно зидина, на ријеци, био је српски православни манастир Пресвете Богородице у коме је и Свети Сава застајао на путу према Стону, тада столици Хумске епархије и приморских земаља.
Турци освајају Видовски 1471. године, а у том периоду и манастир се руши и на његовим темељима гради се градска џамија. Град постаје дио Херцеговачког санџака, а касније Босанског пашалука.
Али-паша Ризванбеговић, рођени Херцеговац, успијева 1833. одвојити Херцеговачки санџак од Босанског пашалука и даје му статус пашалука, а сједиште тог новог Херцеговачког пашалука премјешта у древни Видовски и назива га Столац (Престони).
Иако данас у Видовом граду, Срба готово и нема, геноцидом у Другом свјетском и његовим наставком у посљедњем рату затрти су и изгнани, не треба заборавити и одрећи се града Светог Вида, града Мустафе Голубића и блаженог Архимандрита оца Симеона Биберџића, који је одувијек био срце Хума и најосјетљивија жила наше државе и наше судбине.
Горан Лучић

Извор: Слободна Херцеговина 

ISTORIČAR USRED ZAGREBA NA NACIONALNOJ TV ŠOKIRAO HRVATE I ALBANCE- SRBI SU STARIJI NAROD OD STARIH RIMLJANA, EVO DOKAZA (VIDEO)

 

)

Istoričar Goran Šarić gostovao je u emisiji „Na rubu znanosti“ na televiziji HRT gde je govorio o istoriji Balkana.

Šarić je izneo niz tvrdnji po kojima su Srbi potomci Ilira starosedelaca Balkana, a da se može pratiti veza stanovnika Lepenskog vira i Vinče sa današnjim stanovnicima Srbije i Balkana.
Šarić je rekao da je poslednje veliko ilirsko carstvo na Balkanu bilo carstvo srpskog Cara Dušana.
On je, kao što tvrde i brojni istoričari u Srbiji, objasnio da su Austrija i Nemačka manipulisali istorijom kako bi Slovene pokazali kao doseljenike na Balkan i u tome našli opravdanje za kolonizaciju ovog prostora od strane Germana.
Šarić kaže da se velika seoba naroda nije dogodila već da se stanovništvo sa Balkana selio ka istočnoj Evropi i Aziji.

Pogledajte video:

GLAS RUSIJE: U VATIKANU SE NALAZI NEKOLIKO TONA ZLATA OTETIH OD SRBA, VREDNO 10 MILIJARDI ŠVAJCARSKIH FRANAKA!

 Postoje dokazi da su vlasti ustaške NDH, na čijem čelu se nalazio fašista i saučesnik Hitlera Ante Pavelić, predali na čuvanje Vatikanu 350 miliona švajcarskih franaka u zlatu- navodi Glas Rusije.


vatikan

Ova „transakcija“ ustaškog glavešine i Vatikana dokumentovana je u spisu od 21. oktobra 1946. godine, koji je potpisao Amerikanac Emerson Biglou.
CIA postepeno skida pečate sa tajnih dokumenata. Činjenica da su Amerikanci odmah poslije Drugog svetskog rata postali zaštitnici bivših nacističkih zločinaca – prestaje da bude tajna.

U medijima se ponekad pojavljuju dokumenta koja mnoge iznenađuju. Na primer, utvrđeno je da je lider hrvatskih fašista Ante Pavelić u toku rata uspeo da preko Vatikana prokrijumčari na Zapad nekoliko tona zlata i dragocenosti ukradenih od Jevreja i Srba.
Britanski komandosi su 1945. godine zaplenili 150 miliona franaka hrvatskih fašista, dok su ovi pokušavali da ih prebace preko švajcarsko-austrijske granice.
Međutim, veći dio zlata otetog od jevrejskog stanovništva našao se u Vatikanu, odakle je tajno, deo po deo, slat u Španiju i Argentinu.
O ovome je 1998. godine pisao američki list „Ju-Es njuz end vorld ripot“ /U.S. News and World Report/.
Zlato koje su ustaše pokrale danas vredi više od deset milijardi švajcarskih franaka
Prema različitim ocenama, ako je 1944. godine cena za uncu zlatnih „zaliha“ ustaškog glavešine Pavelića iznosila 35 dolara, danas je to – 1.600 dolara.
Shodno tome, zlato koje su ustaše pokrale i oduzele od svojih žrtava danas vredi više od deset milijardi švajcarskih franaka. Amerikanci ne isključuju mogućnost da Vatikan čuva to zlato.
Ipak, malo ko bi pristao da prizna da je zarađivao novac na smrti nesrećnih Srba, Jevreja i Roma.
„Glas Rusije“ podseća da je Vatikan mnogo godina davao utočište hrvatskom diktatoru i fašiti Paveliću nakon bekstva iz Zagreba.
Pavelić je 6. maja 1945. godine uspeo da pređe sa porodicom u Austriju – u američku okupacionu zonu. Tamo je dobio lažne dokumente na ime peruanskog državljanina don Pedra Gonera.
fašista Pavelić je tako postao peruanski sveštenik, a uz podršku Amerikanaca prebačen je u Italiju. Od 1957. godine našao je utočište kod španskog fašiste Frančeska Franka.
(Srna)

КРИВОТВОРЕНА ИСТОРИЈА: Како Је Конструисан “Старогрчки”, Фалсификати Константина Порфирогенита…

КРИВОТВОРЕНА ИСТОРИЈА

КРИВОТВОРЕНА ИСТОРИЈА: Како је конструисан “старогрчки”, фалсификати Константина Порфирогенита…
Савремени немачки аутори, махом лингвисти и историчари, Камајер, Депен, Гајзе, Илиг, Топер… у својим оригиналним делима баве се анализом средњевековних докумената, насталих под окриљем католичке цркве у време ренесансе, који су данас доказани као фалсификати.              
Историја приказује нашу цивилизацију у временском континуитету, по простом редоследу смењивања епоха и појединаца, иако они могу реално да буду паралелни или ретроактивни  чак накнадно убачени. Управо, ова последња историјска матрица, уз промену терминологије, најлакши је и начешћи облик фалсификовања историје, вршен у бројним средњевековним манастирма католичке цркве у Европи.


“Старогрчки” је цинцарски језик

“Старогрчки” језик преведен је са арапског, тек у 13-ом/14-ом веку и очигледно је конструисан из 24 дијалекта. Није ни чудо, што швајцараски научник Фистер каже, да је “грчки” стар једва 450 година, јер им је и прва држава створена тек у 19 веку! Милан Будимир је такође заступао тезу, да је такозвани “старогрчки” (који је уствари цинцарски) добрано исконструисан, а текстови често фалсификовани. Он је давних дана утврдио, да се “старогрчки” базира на српским дијалектима који се у лингвистици називају пелашки језик, јер припада прејелинским Пеластима или античким Србима.

Латински – језик шарлатана

Латински језик је конструисан између 10-ог и12-ог до 16-ог века и предстаља вештачки језички инжењеринг, са „ручним радом“ католичке цркве. Наиме, десетине католичких манастира организовано су радили на успостављању новог глобалног језика католичке доминације. Затим, су на тај језик рађени “преписи” наводних “грчких” и “византијских” рукописа, прилагођени идеологији ренесансе и хуманизма, па се тако данас према томе могу лако разоткрити. Отуда је Милер, још 1814 године за латински рекао, да је језик шарлатана, коришћен за богослужење, трговину и међусобну комуникацију.
Доминацијом над Британијом у 12 веку, наметнут је Англосаксонцима вештачки латински језик, тако да данашњи енглески речник садржи 70% латинског средњевековног измишљеног вокабулара. Тај језик се звао “lingua franca”,  а конструисан је тако, што су преузете  речи и корени из окружења, од којих је 90% српских (“словенских”). У списима из 9 и 10 века провејава ренесансни дух, а до прелома 17 у 18 век, видно се у текстовима мешају ћирилична и латинична слова! Постоји 13 истих слова у ћирилици и латиници, од 30 укупно, али ако то упредимо са енглеским алфабетом од 24 слова, онда је то више од 50 посто!


Прве Библије, „створене су“ у доба ренесансе у разним варијантама. Штампане су тек у 17-ом а дотеране у 18-ом и 19-ом веку. Ни данас се не зна која је од тих верзија правоверна. Чувена Улфилина Библија из 4-ог века,  према овим ауторима је чист фалсификат, створен почетком 17-ог века, а језик наводно “готски” није ни постојао, јер је нађено свега 80 “готских” речи у тој Библији. Измишљени Готи су само друго име за Гете, који су Сарбати, као и Германи, па је то уједно и одговор на питање Топера у “Фалсификатима историје”: Како то, да од Германа није остао никакав траг?
Сви поменути аутори тврде, да католичка црква постоји тек од 12 века а да су прве папе биле  у 12/13 веку у Авињону, чији је први бискуп био од Балшића. То се прикрива Авињонским “ропством папа”. Тек у 14 веку прелазе у Рим, који тада има само 60 000 становника а стара римска управна зграда је накнадним додавањем куполе постала црква светог Петра у 16-ом/17-ом веку. Папе су откопавале Рим, али, ниједан писани документ пре 12 века није веродостојан. Према томе, поклон цара Стојана алиас Константина и његове мајке Јелене цркви св. Петра у Риму је фалсификат. Записи између 12-ог и 17-ог века у 80% случајева, такође представљају безобразне преписе, дописе и измишљотине.

Дело Константина Порфирогенита – пример успешних фалсификата

  Константин Порфирогенит и његово дело, означени су као фалсификат са почетка 17-ог века а Мавро Орбини се тек нешто мало више сматра веродостојним, али и примером како се фалсификује историјаОтуда, поставља се питање зашто Орбини не зна за Порфирогенита, а такођенигде не помиње ТуркеОдговор на прво питање је једноставан, Порфирогенит је фалсификован после Орбинија и његовог “Краљевства Словена“ (Николић). Али, да ли су и Турци настали тек после Орбинија? Поготово што нема џамија као материјалних доказа. Изгледа да јесу, судећи по Николићевом тумачењу семантике назива Турци, од имена Тирени, Етрурци, Тирци, одакле је  настало име Турци за Рашане (“Трачане”) Хелма и М. Азије који су примили ислам.


Интересантно је, да аутори изричито инсистирају, да не постоје никакви докази о Великој сеоби народа као ни о постојању Каролинга и Меровинга, а то значи ни Карла Великог и народа његовог царства, што је детаљно обрадио М. Николић у књизи “Карло Велики није постојао”. Документи, који се сматрају релативно нефалсификованим, потичу тек из штампане историје од 1460. године и времена Гутенберга, која је временски, по свој прилици млађа два века.
   Сви испитивачи тврде, да је назив “Словени”  настао  упоредо са именом “Склавени”  крајем 16-ог века. Ушао је у употребу са Орбинијем, а званично у науци тек у 19-ом веку. Погрдни изрази, који се односе на Србе, “Словене”, као што су Склавени, Серви, Вандали, Пагани (погани) или Трибали, буквално су  измишљотина католичке цркве у касном средњем веку, која је тада почела да се шири на околне народе. Језичким и историјским измишљотинама, уз инфериоран однос, према пре свега српским (“словенским”) народима, католичка црква је остварила доминацију у Европи, а сви испитивачи фалсификоване (званичне) историје сматрају, да се католичка црква консолидовала тек у 17-ом/18-ом веку.
За античке личности и ауторе, као што су Цезар, Тацит, Еузебије, Полибије… доказано је, да су сви њихови радови трећередни и трећеразредни фалсификати. Повод за ова истраживања, савремени енглески, немачки и француски аутори су нашли код Исака Њутна, научника из 16 века, који је у својој хронологији изнео тврдњу, да хришћанству недостаје 500 година а да су “Грци” уведени у историју 500 година раније према његовом прорачуну. Дакле, појаву “Грка”, треба рачунати у првом веку после Христа. Они даље тврде, да је врло тешко одредити прецизан календар, посебно за последња три миленијума. Њихов генерални закључак јесте, да је историја скоро до 19-ог века скроз на скроз фалсификована.
Тако, данас имамо кастрирани енглески језик, који је умртвљен тиме што је претворен у нетворбен, да би се поново добио “lingua franca” као језик целог света. Кроз историју, друштвене “елите” су углавном биле полуписмене, па је тако и француски језик настао на основу најудаљенијег галског дијалекта из околине Париза, који је католичка црква и “елита” изабрала, јер им је тако одговарало. Осим тога, мора се напоменути, да све романске цркве изворно  нису хришћанске!


Примогеност српског језика и цркве

Што се нас Срба тиче, одавно је примећено, да је српски старији и од “грчког” и од “латинског”, да у суштини не постоје три језичке гране, јер су се “германски” језици издвојили из српских алијас “словенских” у другом и првом миленијуму (Свадеш), а романски језици су драстично преслојени од стране вештачког латинског који је добрим делом уништио све старе дијалекте. Све вештачке интервенције (стандаризације, правописи…) направили су прави циркус и хаос у језицима, јер одувек потичу од „елита“, које су редовно преуређивале језик и историју према својим идеологијама.
Драги читаоци, треба знати, да је српски језик је као и црква примоген, а сви остали европски језици, укључујући и “словенске”, изворно, само његови дијалекти. Наравно, нестајање српског језика и ћирилице представља губљење идентитета, али, што је још много горе, то значи и одрицање од сопствене примарне генетике у којој су језик и  писмо урођени, како тврде Чомски и Пешић. Отуда је разумљив труд Запада да Србима промени генетски код.
Јелена Радојковић и Слободан M. Филиповић

ИЗВОР: Центар академске речи 

Кратка прича о првом сукобу Срба и Османлија


Кратка прича о првом сукобу Срба и Османлија 1

Битка код Галипоља одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је потпуном победом Срба које је водио велики војвода Новак Гребострек. Напредовањем и освајањем градова у Малој Азији Турци долазе до идеје да пређу у европски део Византије што убрзо и учине под вођством Халил-паше. Не наишавши на отпор византијске војске Турци почињу са пљачком по Тракији, заузимајући мање градове. Византијски цар Андроник II у недостатку сопствених снага се одлучује да у помоћ позове свог зета српског краља Милутина, који се одазива позиву и шаље му свог најбољег војсковођу Новака Гребострека и 2000 тешко оклопљених коњаника. Српска коњица је брзо стигла у Тракију и затекла је Турке како опседају Галипоље, где се битка и одиграла. У силном налету тешко оклопљена српска коњица разбила је турску војску веома брзо не дозволивши Турцима да побегну на своје лађе. Губици турске војске били су катастрофални од преко 2000 војника у животу је остало тек неколико десетина, а и сам турски војсковођа Халил-паша је изгубио живот. Овим поразом је за неколико деценија одгођена турска инвазија на Балкан и освајање Цариграда, јер, иако је Византија била немоћна и неспремна за рат, постојала је српска држава које је у то време неоспорно била најјача сила у успону.
Велики војвода Новак вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује након победе – тријумф у Константинопољу. Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе. Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића.
Аутор слике Горан Горски

ПУТИН ПРАВОСЛАВНИ ЦАР

АКСИОС (ДОСТОЈАН)

Путину су светогорски монаси признали највиши статус и захтевали да заузме место на трону византијских царева. И још му дуго нису дозволили да са њега сиђе – све док нису завршили са молебаном, појањем и молитвама за руског и православног цара. Када је Путин требало да се обрати краћим говором присутнима, желео је да сиђе са трона и скромно стане у ред са осталим званичницима. Ни то му, међутим, није било допуштено. Морао је да говори са места одакле су се вековима обраћали ромејски императори! Није то било питање његовог избора. Ако је речено „Аксиос“ („Достојан“), на том месту је морао да буде. Посебан утисак дочека Путина дала су звона која су све време, непрекидно, испуњавала Кареју божанственим звуком, као да је реч о свечаној литургији о неком великом празнику.

ПОНОВНО СПАЈАЊЕ ДУХА И ТЕЛА Руски аналитичари насталу ситуацију објашњавају тиме да светогорски монаси сматрају управо Путина својим политичким лидером, иако је Атос на територији Грчке. „Катехон“, чији су извештачи, укључујући и самог Дугина, неколико дана раније стигли на Свету Гору, истиче да нису само грчки монаси ти који Путину признају лидерство већ и сви остали тамо заступљени. Сви они шефа руске државе сматрају главним заштитником хришћанства и полажу велике наде у њега. Наглашава се, у анализи Дугина и његових сарадника, да су руски председник и патријарх својим доласком на Свету Гору демонстрирали да се византијска концепција симфоније власти обнавља у Русији.

„Руски лидер заузео је важно симболичко место светског православног лидера и практично подржао Атос који се залаже за очување чистоте православља и осуђује обновљенческе (расколнички покрет у Руској цркви после Октобарске револуције, прим. аут.) и криптокатоличке тенденције у животу Цркве, које ће агенти западног утицаја покушати да спроведу на предстојећем Свеправославном сабору на Криту. Са своје стране, Атос молитвено подржава председника у његовом супротстављању безбожном Западу“, истиче се у тексту аналитичког центра.

Ове тврдње тешко је оспорити, тим пре што се већина наведеног јасно видела на лицу места – целивање Путинове руке било је најочигледнији показатељ шта мисле грчки и остали монаси Свете Горе. Било би наивно веровати да би глобални геополитички потреси, оличени у сукобу који прети да прерасте у оружани, могли да мимоиђу цркву и православље, као једно од најважнијих упоришта руске државе.

У свом годишњем обраћању Федералној скупштини Русије 2014, Путин је рекао следеће:

„Без обзира на нашу тадашњу крајњу отвореност и спремност на сарадњу о свим, може се рећи, најосетљивијим питањима, без обзира што смо сматрали… наше дојучерашње противнике за блиске пријатеље, готово за савезнике, подршка сепаратизма у Русији ‘из иностранства’ – и информативна, и политичка, и финансијска, и путем обавештајних служби – била је апсолутно очигледна и без икакве сумње у то да би нас са задовољством пустили да се по југословенском сценарију распаднемо и поцепамо са свим последицама које из тога проистичу за народе Русије“.

Ту је и питање Украјине, која представља најновији извор напетости између Запада и Русије, где обе стране оптужују другу да је „крива за агресију“: западни лидери сматрају да је Русија „незаконито анектирала Крим“ и да подржава проруске сепаратисте у источној Украјини, док Русија оптужује западне силе да су организовале преврат у Кијеву и тамо устоличиле антируске екстремисте, уз тврдње да је Никита Хрушчов Крим нелегитимно припојио Украјини за време СССР.

Опет, у контексту украјинске кризе, НАТО шаље додатне хиљаде војника ка руским границама, као одговор на перципирану претњу од руске агресије, мада је шеф Војног комитета НАТО, генерал Петр Павел, током Минхенске конференције признао да сматра „да Русија нема озбиљну намеру да нападне НАТО“.

Са своје стране, Русија наставља да покреће иницијативе од узајамне користи за некадашње супротстављене стране у Хладном рату, укључујући и предлог за „Европски споразум о безбедности“ који је покренуо тадашњи руски председник Дмитриј Медведев у новембру 2009.

И, мада је тај предлог на Западу примљен са скепсом или отвореним одбијањем, руски лидери нису одустали од њега. На пример, на овогодишњој Минхенској конференцији, руски министар спољних послова Лавров је поновио позив за стварање „заједничког простора добросуседских односа од Ванкувера до Владивостока“.

У корену ових вредносно и цивилизацијски утемељених ставова је процес који пролази практично непримећено на убрзано секуларизујућем Западу – процес убрзане рехришћијанизације Русије. Према извештајима, руски председник је одобрио преко 2 милијарде рубљи (100 милиона америчких долара) из пореских прихода за обнову цркви уништених током совјетског режима. Уз то, током последњих четврт века, односно од пада комунизма, Руска православна црква је изградила или из рушевина обновила више од 25.000 цркви.

„То значи да се отварало хиљаду цркви годишње, односно три цркве дневно,“ каже митрополит Иларион Алфејев, шеф Одељења за спољне црквене послове.

Попут Доналда Трампа, Путин редовно испољава своју религиозност, па чак и у чланку за Њујорк тајмс из 2013, поводом годишњице 11. септембра, у којем је позвао на обазрив приступ сиријском питању, и који је завршио следећом реченицом: „Сви смо различити, али када затражимо Господње благослове, не смемо да заборавимо да нас је Бог створио једнаке“.

А само неколико дана касније, у говору пред руским конзервативним Валдајским клубом, који су многи медији пренели, Путин је позвао Русе да „ојачају нови национални идентитет заснован на конзервативним и традиционалним вредностима попут Православне цркве, упозоравајући да се Запад суочава са моралном кризом“, критикујући западне земље што „стављају знак једнакости између вишедетних породица и истополних партнерстава, између вере у Бога и вере у ђавола“, као и „екцесе политичке коректности“.

Чак је и свештеник Френклин Грем, син чувеног америчког проповедника Билија Грема, приметио да „оно што Русија чини може да сачува животе хришћана на Блиском истоку“, додајући и следеће у погледу ситуације у Сирији: „Треба да разумете да је, имајући у виду све добро и лоше што је урадила у историји ове земље, сиријска влада штитила хришћане, штитила мањине од исламиста“.

(fsksrb.ru) ПЕЧАТ 

петак, 8. јул 2022.

Срби на Балкану од почетка, не од седмог века





Од почетка – не од седмог века

На сајту „Тамо далеко“, 19. јуна 2022. године (https://tamodaleko.co.rs/srbi-su-mesavina-starosedelaca-balkana-i-slovena/), под насловом „Срби су мешавина староседелаца Балкана и Словена“, нахваљена је „вишегодишња студија научника са Биолошког факултета у Београду, Археолошког института, Универзитета Барселона и Универзитета Харвард“, чији се смисао састоји у „открићу“ да су „преци данашњих Срба и остали народи на Балканском полуострву били аутохтона балканска популација до доласка Словена“.

Не упуштајући се у мудровања „заснована на геномици и историји записаној у ДНК“, на „скелетима локалног становништва“, на „аутохтоним геномима српског народа“, на „аутохтоним балканским геномима“ и сличним „вукајлијама“, добронамерном читаоцу преостаје да се позабави временом „пре словенских миграција на Балкан“, србским народом који „чини удео римске популације, која је састављена и од људи из Анадолије, а који су мигрирали у време Римског царства на територију Србије“, мешавином „аутохтоног балканског генома… и словенског, који се појављује након пропасти Римског царства, тако да миграције Словена у седмом веку нису довеле до замене становништва, већ до мешања српског аутохтоног и генома словенских миграната“, све то не само „на подручју Србије у бронзаном, гвозденом, римском и постримском периоду“, већ и „на Универзитету Западни Онтарио у Канади“ – професораКарлеса Лалуеза Фоксаи „најпрестижније међународне часописе“ да не помињемо -, иако нам то, по обећању Биолошког факултета у Београду и његових археолошких и универзитетских научних сарадника, „омогућава да тачно утврдимо континуитет популација на нашим просторима и удео ДНК у данашњем модерном становништву, који води порекло из дубоке прошлости“.

Нарочито због тога што је професор Душан Коцкаревић по нечем ‘вамо установио да подручје Србије обухвата и Косово и Метохију.

У свему томе, вредан је и податак да је цела та истраживачка прича представљена „28. јуна у Српској академији наука и уметности, у организацији Одељења хемијских и биолошких наука“.

Са малим закашњењем, 2 јула, на сајту је овај „биолошки“ текст кратко коментарисан:

„Оволико глупости (боље рећи: будалаштина) скупити у свега двадесетак редова – то могу само јадни ‘научници’ отпали од србскога рода“.

Неки минут касније, на адресу Биолошког факултета у Београду (dekanat@bio.bg.as.rs), послата је порука:

„Како вас није срамота да изађете у јавност са ‘научним’, бескрајно будаластим смећем потуреним и сајту ‘Тамо далеко’. Или сте хтели да потврдите србско народно искуство да нема будала као што могу бити школоване будале“.

Подразумева се да школовани „зналци“ са Биолошког факултета из Београда и њихови сарадници из других „паметних“ институција нису могли побећи од тезе да су Словени приспели на Балкан током 7. века (нису били на часу кад је говорено и о претходном, 6. веку), незнано и неодређено откуд, измишљене не би ли се касније могле испредати лажи о „балканском“ и „дивљачком“ менталитету тих „нових“ насељеника, насупрот наводном аријевском духу германског света који је, опет наводно, дао темеље европској и светској цивилизацији.

И нису могли умаћи сличним знањима стеченим још у основној школи (можда и док су седуцкали на ноши), нарочито оних везаних за наводне сеобе, само Словена и ничије више.

Рекох: наводне сеобе јер оне, макар се звале и велике, нису могле бити ништа друго до сеобе безглаве, без одређеног циља, будући да сеобари нису располагали ни најосновнијим подацима о неким тамо далеким пространствима и било каквом њиховом насељеношћу. Осим тога, најновија мултидисциплинарна истраживања ослоњена на аргументе из природних и егзактних наука, показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неизводљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање била неопоходна огромна количина најразличијтијих животних потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене крајеве, није се могла обезбеђивати храна из „домаћих извора“, а врло је вероватно да би оружани сукоби непознатих и незваних дошљака са „нађошима“ били свуда редовна појава, много жешћи од оних о којима је писао Џорџ Тревељан (1876-1962) у својој Повијести Енглеске, Загреб 1956, на 24. страни бавећи се упадима келтских племена на енглеско острво: „Келтски су освајачи Британије долазили у узастопним валовима појединих племена, која су додуше била између себе сродна, али која су се односила непријатељски једно према другоме… Келти су – вал за валом – улазили у Британију… те клали, покоравали или тјерали преко цијелог отока… и своје властите сроднике, који су били дошли прије њих“.

Осмотри ли се површно „биолошка мудрост“ о србском народу који „чини удео римске популације, која је састављена и од људи из Анадолије, а који су мигрирали у време Римског царства на територију Србије“, не може се проћи без „признања“ да „биолошким истраживачима“ недостаје елеметарна исторична писменост: каква „римска популација“, који „људи из Анадолије“, какве њихове миграције у време Римскога царства…

Јер, антички писац Страбон (63. пре Христа – 23) вели да су Сабини „аутохтони становници Италије“, односно најстарије тамошње домородачко становништво. А Французи, крајем 18. века пишући о античким Србима у Свеукупном речнику историје и географије, тврде да су Пелазги, или Пеласти, били првобитни становници Грчке и Италије: Тројанци су били Пелазги, исто као и Сабини, што ће рећи да се сматрају прецима давних Срба, онда званих Трачани и Илири.

Руски совјетски историчар Николај Александрович Машкин (1900-1950) пише у Историји старог Рима, Београд 1950, да се у причама о првом римском краљу Ромулу „често спомињу Сабињани. Убрзо после оснивања града (око 750. године пре Христа – ИП), Римљани, који нису имали жена, позвали су на игре суседне Сабињане. За време празника они су отели њихове кћери. Расрђени Сабињани крену у рат на Римљане, али их кћери-заробљенице измире са својим мужевима. После тога се две државе – римска и сабинска – уједињују, и Ромул влада заједно са сабинским краљем Титом Тацијем све до смрти овог последњег“. Ромулов наследник био је Сабињанин Нума Помпилије, а име последњег римског краља Тарквинија и имена његових сродника доводе се у везу са владавином Етрураца током 6. века. (Машкинова прича обрађена је у филму „Отмица Сабињанки“, односно отмица Србкиња).

У хрватској Енциклопедији Југославије нема Етрураца. Vojna enciklopedija смешта етрурску државу (од 8. до 1. века пре Христа) северно од Рима, између река Тибар и Арно и Тиренског мора, које је по Етрурцима (латински: Еtrisci или Тusci) добило име. Хеланик из Митилене (5. век пре Христа) тврди да су Тирсени, односно Етрурци, односно Расени, у ствари Пеласти. На тај закључак наилазимо и у Плутарховој Биографији о Ромулу. Радивоје Пешић вели да су Пеласти „имали своје писмо, као што су га имали и Венети, што је у науци документовано“. И вели да су Етрурци себе звали Раси, Раши, Расени, те да је реч Рас дарданског (сарбанског, србског) порекла, „што је документовано… Да називи Етрурци и Етрурија нису озбиљно утемељени казује и чињеница да те речи немају „никакве трагове ни у топонимима, хидронимима или антропонимима, а Рас, Раши, Расени постоје и у топонимима и у хидронимима и у антропонимима на једном великом пространству од Гибралтарског мореуза до Еуфрата. Сусрећемо је као Рас, Расина, Rassina, Рашка, Ресен, Ресница, Раша“, али и безброј сличних.

Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) највећи део својих закључака у својој студији о праву у државама старога века (1864), извео је из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом последњем случају позивајући се на Мануове законе и химне из Веда и истичући да „књига Закона Мануових говори о богопоштовању умрлих као најстаријем, које су људи икад имали“.

Не упуштајући се у расправу о ставовима да су „Срби народ који је створио Веде“, те да „по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (србска) народна песма силази у најдубљу ведску прошлост“, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци јесу Срби, исто као и индијски Аријевци, а Латини (Римљани), као новодошли у земљу звану данас Италија, поробљавањем многобројнијих србских старинаца постепено су преузимали не само највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих, већ су и своју друштвену организацију прилагодили стању у затеченом становништву; на свему томе они су темељили своју будућу цивилизацију и своје наводно првенство на освојеној територији; по истом калупу – дешавало се то и са Грцима, у Грчкој.

Ако историјска наука каже да је римска цивилизација доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора „путем освајања и асимилације“ поробљеног живља, онда несумњивим треба сматрати да су и досељеници који су основали Римску цивилизацију, али и бројни нараштаји њихових наследника, трпели утицај својих подложника, мање или више прилагођених новоуспостављеним државно-правним односима.

Што у савременом „културном“ свету важи поштапалица о примату грчке и римске цивилизације, оправдање се налази у труду истога тог света да потисне истину о Србима као творцима људске цивилизације. Није француски славист Сипријан Робер (1807-1865) без разлога рекао да је србски народ почетни народ-мајка, нити да је србски језик – језик-мајка.

Кад је већ тако, Немац П. Ф. Милер још је 1814. године запажајући колик је утицај на римске досељенике, Римљане, имала затечена србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери, запсао да је „од изворног (српског) језика створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију“, али никада као народни језик. Историчар, етнограф и антрополог Уве Топер (1940), и он Немац, каже да је „наш латински створен тек за време хуманизма“, културног и философско-научног покрета зачетог у 14. веку. Исто то, „само мало друкчије“, чујемо и од Е. Гобовича који каже да „латински није тако стар, једва да има хиљаду година“, или од Л. Г. Гајзеа да је „у 12. веку уведен у римокатоличку цркву као званични језик“. Све то имајући у виду, Слободан Филиповић (1950) с разлогом примећује да су у праву они који латински језик називају шатровачким србским (https://www.vaseljenska.com/izabrano/о-nemackom-i-latinskom-jeziku/).

Најчудније у свему том биолошком „умовању“ јесте податак да су њихови и придружени истраживачи за „локалитете истраживања“ узели „Виминацијум, Медијану, Тимакум минус и још неколико простора на Балкану“ – све из римског периода, а уопште се нису „досетили“ да се највеће и најзначајније истражено неолитско насеље у Европи, прво седиште прве урбане европске цивилизације од пре девет хиљада година, налази у Србији, у Винчи, оној која је познавала писменост звану винчанско писмо, винчица. У међувремену откривен је Лепенски Вир, а откривено је више стотина локалитета која припадају винчанској култури, технолошки најнапреднијој праисторијској култури у свету, оној која јепримера ради, на винчанском локалитету Беловоде, код Петровца на Млави, дала најранију индустријску производњу бакра. (Испод Вукана, на свега пет-шест километара од Ждрела, откривен је рудник бакра стар око 7500 година; током вишегодишњих истраживања, почев од пролећа 1994, археолози Душан Шљивар из Београда и Драган Јацановић из Пожаревца, са својим сарадницима, установили су да тај рудник припада винчанској култури за коју се већ сматрало да науци нема више шта да пружи; на површини од око сто хектара пронађени су предмети који доказују да је металургија заснована управо овде: руда бакра – малахит и азурит – ту је копана и прерађивана, а „затечени“ су пећ за топљење бакра, камени батови за ситњење руде, калупи, кварцни песак, дрвени угаљ, ћумур довољан да развије око 1100Ц и шљака).

Вратимо ли се полазном „биолошком“ ставу да су „преци данашњих Срба и остали народи на Балканском полуострву били аутохтона балканска популација до доласка Словена“, онда то значи, само и једино, да преци данашњих Срба нису били Срби, већ некаква неидентификована „балканска популација“.

Сама по себи, „балканска популација“ најобичнија је бесмислица (чак и ако занемаримо чињеницу да је изведеница „балканска“ могла ући у употребу тек 1808. године, кад је „Хелмско“ полуострво први пут названо „Балканско“), зна ли се да је већ помињани Сипријан Робер записао да су „сва првобитна племена других словенских народа, дивно сажета у балканском Илиру. Није ли требало да из тога закључим, да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првог формирања, да су Срби Илирије заиста најстарији међу Словенима“, те да су „велика Сарматија, Пољска, Московија, Угарска, Боемија, Бугарска, Албанија и плодно Приморје, па и цела Русија, чак Пруска“, само делови србског наслеђа; скоро да је поновио недвосмислену тврдњу Баварског географа из 1. века да је србско царство толико велико да су из њега произишли сви словенски народи. А Павел Јозеф Шафарик кад пише о Србима као бројном народу још од преисторијских времена, користи сваку прилику да покаже не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, него и да пружи доказе да је свима њима било „опште и домаће“, једно јединствено име било Србин, али и да је у Тракији и Илирији, за разлику од неких словенских племена која су изгубила своја словенска језичка обележја, „подједнако стар србски језик остао потпуно чист од дегенерације“. Или, како то пише Велика совјетска енциклопедија, од Балтичког до Егејског мора говорило се србски. И тада је важила порука (данас у употреби само као лепа досетка) говори србски да те цео свет разуме јер је, како су то писали Антоан Меје (1866-1936) и Андре Вајан (1890-1977), „заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени народ, који је поседовао свест о својој јединствености“

 Никакве сеобе, драги биолози и придружени вам истраживачи, они којима сте се бавили – Срби – нису од седмог века, они су од почетка! Присетите се да је Дружтво србске словесности, кад је стварано, имало задатак да се бави србским језиком и србском прошлошћу, да је слично деловало и Србско учено друштво, да је Краљевска академија преузела и неке друге послиће, те да су за данашњу Академију наука, наводно србску, србска прошлост и србски језик постали омражене теме. (Чини се да данас у њој нема ниједног србисте, а „танка“ је и с историчарима).

Ако већ као биолози изучавате разне геноме и данке и желите да вам се у то знање поверује, онда се потрудите да понешто научите и о ономе што се пре тога мора знати као истина – о језику и прошлости србскога народа.

“SRBI ĆE IM OPROSTITI, ALI ISTORIJA NEĆE!” Hrvatski istoričar podsetio na Putinove reči – Tada sam shvatio…

 

Foto: Profimedia

– “Srbi su jedini beli narod koji je nakon 1945. pucao na Amerikance, i na koje su Amerikanci pucali! Srbi su ušli u oružani sukob sa SAD-om i NATO-paktom, onda kada se Rusi ni Kinezi nisu usuđivali sa njima ući ni u diplomatski sukob ! Nikad u istoriji čovečanstva veća sila nije napala manju ! Nikad nije bila veća nesrazmera u vojnoj snazi, ekonomskoj moći i broju stanovnika nego u tom ratu 1999. godine ! Nikakva protivteža Americi nije postojala, lik simpatičnog pijanog Rusa iz tadašnjih holivudskih filmova jako dobro otelotvorava uticaj koji su na svetska dešavanja imali Rusija i Jeljcin. O Kini niko ozbiljno nije ni razmišljao.

Ipak, u takvim okolnostima jedan narod, jedna zemlja imali su hrabrosti da Americi kažu “ne”. 10 godina Amerika će potrošiti na taj narod. 10 godina je Amerika vodila rat protiv te zemlje – ekonomski, propagandni, psihološki, hibridni, neokortikalni, psihotronički, a 1999. i oružani.

Srbija je na pogrešnoj strani istorije bila samo onda kad su istoriju pisali pogrešni. I 1914. se činilo da je Srbija na pogrešnoj strani i 1941. i 1999. Istorija se neprestano ponavlja, ludačka potreba zapadnjačke civilizacije za posedovanjem i osvajanjem odvlači milione u smrt. Najveća svetska carstva, Rimsko, Vizantijsko, Franačko, Osmansko, Habsburško, Nemačko… jurišala su na Srbiju na vrhuncu svoje moći. Tih carstava odavno nema, a Srbi su još uvek ovde. Kosovo čak i danas stoji kao nadgrobni spomenik i dokaz da zapadnjačke elite nisu spremne izvuči pouke iz krikova umirućih u burnoj prošlosti Balkana.


Srbi će im to oprostiti. Istorija neće – naglasio je Šarić i dodao  2014. predsednik Putin je u svom govoru pred ruskom Dumom prilikom prisajedinjenja Krima matici Rusiji otkrio da je tokom agresije NATO pakta na Srbiju shvatio kakva je sudbina namenjena Rusima. Tih 10 godina u kojima su se američki establišment i zapadni centri moći opsesivno bavili Srbima, dali su mogućnost Rusiji da se konsoliduje i ponovo uzdigne, Kini da se izrodi u svetsku silu. Bilo je to 10 godina koje su izrodile novi multipolarni poredak. To su tih 10 godina koje su spasile svet!”

izvor : http://www.balkanspress.com/

Putin: Kada sam 1999. video Srbe od 19 godina, kako ginu braneći svoju zemlju, od najveće sile u istoriji sveta – bilo mi je jasno, šta nas Ruse čeka!

– “Srbi su jedini beli narod, koji je nakon 1945. pucao na Amerikance i na koje su Amerikanci pucali!

Srbi su ušli u oružani sukob sa SAD-om i NATO-paktom, onda kada se Rusi ni Kinezi nisu usuđivali sa njima ući ni u diplomatski sukob!

Nikad u istoriji čovečanstva veća sila nije napala manju!


Nikad nije bila veća nesrazmera u vojnoj snazi, ekonomskoj moći i broju stanovnika nego u tom ratu 1999. godine!

Nikakva protivteža Americi nije postojala, lik simpatičnog pijanog Rusa iz tadašnjih holivudskih filmova, jako dobro otelotvorava uticaj, koji su na svetska dešavanja imali Rusija i Jeljcin.

O Kini, niko ozbiljno nije ni razmišljao.

Ipak, u takvim okolnostima jedan narod, jedna zemlja imali su hrabrosti da Americi kažu “ne”.

10 godina Amerika će potrošiti na taj narod.

10 godina je Amerika vodila rat protiv te zemlje – ekonomski, propagandni, psihološki, hibridni, neokortikalni, psihotronički, a 1999. i oružani.

Srbija je na pogrešnoj strani istorije bila samo onda, kad su istoriju pisali pogrešni.

I 1914. se činilo da je Srbija na pogrešnoj strani i 1941. i 1999.

Istorija se neprestano ponavlja, ludačka potreba zapadnjačke civilizacije za posedovanjem i osvajanjem odvlači milione u smrt.

Najveća svetska carstva, Rimsko, Vizantijsko, Franačko, Osmansko, Habsburško, Nemačko… jurišala su na Srbiju, na vrhuncu svoje moći.

Tih carstava odavno nema, a Srbi su još uvek ovde.

Kosovo čak i danas stoji, kao nadgrobni spomenik i dokaz da zapadnjačke elite nisu spremne izvuči pouke iz krikova umirućih, u burnoj prošlosti Balkana.

Srbi će im to oprostiti.

Istorija neće – naglasio je hrvatski istoričar Šarić i dodao, 2014. predsednik Putin je u svom govoru pred ruskom Dumom prilikom prisajedinjenja Krima matici Rusiji otkrio, da je tokom agresije NATO pakta na Srbiju, shvatio kakva je sudbina namenjena Rusima.

Tih 10 godina, u kojima su se američki establišment i zapadni centri moći opsesivno bavili Srbima, dali su mogućnost Rusiji, da se konsoliduje i ponovo uzdigne, Kini da se izrodi u svetsku silu.

Bilo je to 10 godina, koje su izrodile novi multipolarni poredak.

To su tih 10 godina, koje su spasile svet!”