FOTO: PIXABAY
Od 2002. godine, Srbija obeležava Dan državnosti 15. i 16. februara, u znak sećanja na dva važna istorijska datuma.
Jedan je dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak protiv Turaka, pod vođstvom Đorđa Petrovića Karađorđa.
Drugi – dan kada je u Kragujevcu 1835. godine usvojen i zakletvom potvrđen prvi moderni, i za to vreme, izuzetno liberalni Ustav Kneževine Srbije.
Iako se praznuju 15. i 16. februara, oba događaja su se desila na crkveni praznik Sretenje, po julijanskom kalendaru – 2. i 3. februara.
Zašto su ti događaji važni?
Ustanak je označavao „početak rata i sukob sa ogromnom imperijom, koji je nosio veliki rizik“, kaže istoričar Miloš Ković za BBC na srpskom.
„Donošenje Sretenjskog ustava je značajno kao početak puta ka stvaranju demokratskog društva i države“, kaže Ković.
Ako bi morao da se opredeli koji je od dva događaja istorijski važniji, Ković bi rekao – 1804. godina.
„Tad su mnogo ozbiljnije stvari bile u igri. To je početak ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srba, a i to je prvi takav ustanak na Balkanu“, ističe Ković.
Mada je to i posledica geografskog položaja – teritorija Srbije nalazila se na obodu Osmanskog carstva.
Kakav je njihov uticaj na modernu Srbiju?
Od Prvog srpskog ustanka pa tokom narednih 100 godina, Srbi su prošli put koji su neke druge zemlje prolazile vekovima – oslobađanje od strane vlasti, a i izgradnja unutrašnjih institucija – države, vojske, kulture.
Kako je sve počelo?
Povod za izbijanje Prvog srpskog ustanka bio je janjičarski zulum nametnut u Beogradskom pašaluku i seča knezova – kada su Turci poubijali brojne ugledne građane tadašnje Srbije.
Preživele narodne vođe okupile su se u Šumadiji, u Orašcu na Sretenje 1804. godine, na mestu poznatom kao Marićevića jaruga.
Posle sloma ustanka i nagodbe novog srpskog kneza Miloša Obrenovića sa turskim vlastima, i samo pominjanje Karađorđevog imena ni pred njim ni pred Turcima nije bilo baš uputno, pisao je novinar Vremena Nebojša Grujičić.
Karađorđe je ubijen po naređenju samog Miloša, a njegova glava poslata sultanu u Istanbul.
„Zabeleženo je da je Prvi srpski ustanak potcenjivački nazivao ‘Karađorđevom razmiricom’, a samog Crnog Đorđa ‘zveroobraznim vođom’. Na pitanje ko je ubio Karađorđa, Miloš je znao da kaže ‘ubila ga suza narodna’, aludirajući na činjenicu da je Karađorđe u kritičnom momentu Ustanka 1813. napustio zemlju“, piše Grujičić.
I, zaista, nije sačuvana pisana istorijska građa o Prvom srpskom ustanku.
Prvi pisani dokumenti o početku revolucije u Srbiji objavljuju se tek krajem 19. veka, „i to daleko od Srbije i pod budnim Miloševim okom“.
„Knez je Vuku Karadžiću pretio da će ga goniti „kod svije evropejskije dvorova“ ukoliko bi pohvalno pisao o Crnom Đorđiju“, pisao je Grujičić.
Moderni liberalni ustav
„Stanislav Vinaver je rekao da je ustanak početak borbe za ljudska prava, jer su oni branili živote, imovinu i čast od samovolje dahija“, navodi Ković.
Dahije su bili odmetnici od turskog sultana koje niko nije kontrolisao. Kao važan doprinos Karađorđa napominje i davanje seljacima vlasništva nad malim posedima.
„Karađorđe je podelio zemlju seljacima i to je Miloševom potvrdom postala država slobodnih seljaka. U to vreme, u Americi i dalje postoji ropstvo, a u Rusiji je kmetski sistem“, objašnjava Ković.
Sva ova prava bila su sadržana u Ustavu koji je donet na Sretenjskoj skupštini 1835.
Tvorac ovog dokumenta bio je novinar, političar i diplomata Dimitrije Davidović. Pisao ga je po uzoru na ustave Francuske i Belgije.
Ovo je prvi srpski ustav – u njemu su izražene potrebe srpskog društva: nacionalna emancipacija, razbijanje feudalnih ustanova i autokratske vladavine.
Ipak, takozvani Sretenjski ustav izazvao je negodovanje velikih sila – Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan.
Šta je, između ostalog, pisalo u Ustavu?
Serbija je nerazdjelno, i u pravljeniju svom nezavisimo Knjažestvo po priznaniju Sultana MAHMUDA Drugoga, i Imperatora NIKOLAJA Prvoga.
Svaki Srbin i bez svake razlike jednak je pred zakonima Srbskim, kako u obrani, tako i u kazni na svim sudovima ot najmanjeg do najvećeg.
112) Niko u Serbiji ne može se ni goniti ni zatvoriti, razvje po propisu zakona, i ot zakone i prirodne vlasti.
113) Niko u Serbiji da ne stoji više ot tri dana u zatvoru, a da mu se ne javi krivica, za koju je zatvoren, i da se ne uzme na ispit.
114) Niko u Serbiji ne može kaznjen biti, već po zakonu i po presudi nadležnoga suda.
115) Komu se jedan put sudilo već za kakvu krivicu, pak je po presudi sudejskoj kaznjen i otpušten, ili nađen da nije kriv, onomu nemožese po drugi put suditi za istu krivicu.
116) Svakomu građaninu Srbskomu otvoren je put k svim činovima u Serbiji, kako se samo nađe,daje sposoban i dostojan k njima. Pri jednakoj sposobnosti predpostavljase Srbin stranomu.
117) Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu.
118) Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati.
119) Imanje svakog Srbina, bilo kakvo mu drago, jest neprikosnoveno. Ko se pokusi, dirnuti u tuđe dobro i imanje, ili prisvajati ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja obštenarodne bezbjednosti, bio on ko mu drago i ot kud mu drago.
122) Svaki Srbin dužan je plaćati svake godine zakonom otređeni danak, ot koga se nikoneoslobođava, i priticati k obštinskim potrebama pri građenju mostova i krčenju drumov
138) Nikakav činovnik ne smje voditi trgovine, il’ raditi zanata sam i pod svojim imenom.
Tako zaključeno i zakletvom sviju podpisani i sve Sretenske Skupštine podtvrđeno uKragujevcu Trećega Fevruarija iljade osam stotina i trideset pete godine ot Roždestva Hristova.
(Izvor: Stil / BBC na srpskom)
Нема коментара:
Постави коментар