Београд за време деспота Стефана Лазаревића – 3Д анимација

 

Уздигнути стеновити брег који наткриљава састав две моћне европске реке, Саве и Дунава, био је као створен за подизање града. Током векова тај град је мењао многе становнике и господаре, изглед и величину, али никада свој доминантни положај. Његове зидине белиле су се из даљина придошлицама и зато је коначно добио име Београд. 

Београд за време деспота Стефана Лазаревића – 3Д анимација

Београд за време деспота Стефана Лазаревића – 3Д анимација

Путник који би бродом из далека допловио под београдске бедеме, остајао би задивљен чврстином тврђаве, висином кула и складношћу дворца на самом врху брега. Гоњен поветарцем са ушћа, брдо би клизило поред града, откривајући све нове и нове грађевине, улице и тргове да би се на крају смирио у једном од градских пристаништа. А путник са тог брода, којег бисмо данас назвали туристом, могао би да види у градском календару да је година 1403. – сам почетак петнаестог века.

Јер тада, пре равно 600 година, Београд је први пут постао престоница Србије. У то време господар Србије био је деспот Стефан, син кнеза Лазара. Тражећи, због опасности са југа, место за главни град своје државе што даље на северу, вештим дипломатским преговорима успео је да од Угара добије Београд и да од прилично запустелог и урушеног насеља у кратком периоду од свега 23 године изгради потпуно нов и блистав град.

У својој повељи издатој у самом граду деспот каже: „Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд који је по слуачају разрушен и запустео, саздах њега и посветих Пресветој Богородици.“

Као образован и профињен човек, писац најлепших редова старе српске књижевности, страствени читалац и поседник библиотеке, деспот Стефан је првенствено желео да од Београда створи економско, културно и црквено средиште земље. Многим значајним повластицама записаним у свечаној повељи која је имала златан печат са сликом града, деспот Стефан је привукао бројне трговце, занатлије и друге становнике, како из своје земље, тако и странце. Да би свим досељеницима и гостима омогућио безбедан боравак у граду, деспот је по запоседању Београда прво обновио стара утврђења, одбрамбене куле и бедеме.

Утврдивши зидине, Стефан је затим изградио горњи град и, као посебну целину, унутрашњи град са комплексом двора заштићеног моћном кулом названом Небојша и вратима са покретним мостом. Ту је становао сам деспот, његова родбина и властела. Али, главни живот одвијао се у доњем граду где је замах трговине и занатства, захваљујући деспотовим повластицама, био толико силан да се град десетоструко увећао тако да је морао бити непланирано дозиђиван. Осим српских трговаца, деспотових поданика Београд су понајвише насељавали и посећивали Дубровчани и Угари, а у нешто мањем броју Французи, Италијани, Млечани и остали. Данашњим речником могло би се закључити да је, између осталог, Београд у време деспота Стефана био прилично развијено туристичко место и да се долазило у шопинг, а  понуда на београдској тржници била је богата и разноврсна. Највише су се извозиле руде: олово, бакар, жива и племенити метали сребро и злато, затим коже, восак и сир. Увозили су се со, зачини, слаткиши, скупоцене тканине, одећа, накит и бисери.

То значи да је куповна моћ Београђана и Београђанки била на високом нивоу чим је владала толика потражња за луксузном робом. У тако богато насељеном граду налазило се црквено средиште српске државе – столица београдског митрополита, ексхарха свију српских земаља. За те потребе деспот гради митрополитску цркву Успеније Пречисте Владичице на источној страни града у пространом врту украшеном сваким насадима. Поред ове било је још неколико цркава, па чак и католичка епископија коју су користили странци. Овакав развој Београд је достигао захваљујући мирном раздобљу које је својом вештом и мудром политиком обезбедио деспот Стефан тако да моћне куле и силне зидине нису морале да служе за одбрану од непријатеља.