Борба српског народа у Првом светском рату
Наше генерације Срба се с правом могу назвати изгубљеним генерацијама. Живимо у времену када је непријатељ освојио и дубоко продро у наше умове. Живимо у својеврсном духовном ропству. Будући да су савремени Срби духовно поробљени не чуди пасивност у времену када треба да будемо бробенији више него икад. Западњачки имепријалиста по принципу divide et impera (завади па владај) контролише и финансира како власт тако и опозицију. Неми смо посматрачи како актуелни режим (као и претходни) активно ради на стварању „Велике Албаније“, жртвујући српски народ на Космету (и шире) некадашњим члановима терористичке „ОВК“, како насељава агресивне и милитантне мигранте за новац од Сорошеве фондације „Отворено друштво“, како поробљава економију страном капиталу, како спроводи медицинске експерименте са вакцинама итд. Све смо више поробљени, а наше избезумљене и изгубљене генерације показују да не знају да се боре за своју слободу. Зато је добро стално изнова да се надахњујемо подвизима наших предака, њиховим примером борбе за слободу.
Као што је познато српски народ је још од стварања своје модерне државе био велика сметња Аустро-Угарској која је била најслабија велика сила тог времена. Ту „тамницу народа“, како су је савременици називали чинили су многобројни народи поред Немаца и Угара (Мађара): Чеси, Пољаци, Словаци, Словенци, Хрвати, Срби, Украјинци итд. Сви набројани народи сем Немаца и Угара нису имали ни најелементарнија национална права и слободе. Поред тога живели су у заосталом феудалном систему у којем је племићко становништво експлоатисало остатак народа, који је чинио огромну већину.
Стварањем мале али жилаве српске државе потлачени словенски народи су видели да је могуће да се створи сопствена држава. Зато су гледали у Србију као у словенски Пијемонт[1] који ће их у будућности ослободити. Да зло по Аустро-Угарску буде веће српски агенти још од времена Илије Гарашанина нису седели скрштених руку. Уз све то Србија је још Сретењским уставом (1835. г.) постала „француски расад у турској шуми“, због тежње српског народа демократским начелима. Будући да тим краткотрајним уставом сви који би ступали на српску територију бивали би слободни и једанаки пред законом, па макар били кметови унутар феудалистичког поретка северног суседа. У време краља Петра I Карађорђевића Србија је постала бастион демократије. Србија тог доба била је у незаустављивом успону на свим пољима: економском, културном, образовном, војном, патриотском, финансијском… Као таква постала је узор и тежња словенских народа „утамниченог“ унутар Аустро-Угарске.
Као додатно уље на ватру била је чињеница, да је та мала Србија, од недавно основана постала не само реална, већ велика сметња Аустро-Угарском ширењу на исток. Та остарела и орнула монархија у свету империјалних сила хтела се по сваку цену доказати да је и она империја својом делатношћу у Европи и освајањем својих колонија. Стварење уједињене немачке државе Аустро-Угарска је испала из игре на том подручју, те ју је то додатно подстакло да се шири на исток. Зато је Аустро-Угарска окупирала територију Босне и Херцеговине 1878. године, али ту је наишла на велики отпор српског народа како у самој Босни и Херцеговини, тако и у Србији. Ту територију је дефинитвно анкетирала 1908. г. (такође је окупирана територија Рашке која је раздвајала Србију и Црну Гору). Тада је избила чувена „Анексиона криза“ између Србије и Аустро-Угарске када је почетак рата спречен руском интервенцијом. Као круна српског отпора дошли су Балкански ратови, када је српска војска показала апсолутну доминацију на Балкану. Србија је изашла као највећи победник оба Балканска рата, проширењем својих територија постала је све моћнији фактор у југо-источној Европи и на тај начин дефинитивно зауставила даље ширење Аустро-Угарске на исток. Војна врхушка Аустро-Угарске после свега није имала никакву дилему, била је свесна да се за своје империјалистичке циљеве може изборити ако војно уништи непокорну Србију.
Атентат на Франца Фердинада 28. јуна 1914. године је послужио као повод да се објави рат Србији. Тада су у заносном одушевљењу очекивали да ће за кратко време „казненом експедицијом“ покореној Србији показати имеријалну моћ. У тим за осудним моментима за српски народ руски цар Николај Романов узео Србију у заштиту и ушао у рат. Русија као један од оснивача и чланица војног савеза Атанте (Русија, Француска и Велика Британија) имала је интерес да се супростави Централним силама (Немачка, Аустро-Угарска, Турска и касније Бугарска) чија је чланица била Аустро-Угарска.
Ипак тај моменат за Русе је био веома неповољан будући да није била спремна ни војно, ни економски. Без обзира на то цар Николај Романов је стао уз српски народ, тај величанствени поступак жртвовања за српски народ га је касније коштао круне, а потом и главе. О томе је насликовитије и најречитије говорио свети владика Николај Велимировић: ..Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.[2]
Већ 12. августа 1914. године Аустро-Угарске трупе су покушале преко Дрине да силовитим јуришом заузму Ваљево и Ужице, али убрзо се цео пројекат показао као неуспешан. Отпор српских војника је био силан. Изузетно мотивисани војници, који су бранили своје породице и огњишта предвођени сјајним школованим војним кадром који је без страха од смрти јуришао испред својих војника зауставио је овај налет. Непријатељ је заустављен на Церу.[3] После ове победе уследила је српска офанзива, а „казнена експедиција“ се претворила у кошмар. Нова много силнија офанзива непријатеља почела је 8. септембра овај напад се претворио у дугу и исцрпљујућу рововску битку. Зато нове и свеже непријатељске јединице крајем октобра упадају у Мачву преко Дрине и из Срема. У осудном моменту када је српска војска почела да посустаје, за кратко време изгубивши Ваљево, Лајковац и Обреновац.. постављен је генијални Живојин Мишић за комаданта Прве армије. Он је на своју руку учинио веома ризичан потез. Повукао је измучену српску војску која је била у расулу и на тај начин непријатељу привидно поклонио српску престоницу. Главнокомандујући неријатељској војсци Оскар Поћорек је насео на тај „мамац“ и наивно поверовао да је у питању пропаст српске војске, те је 3. децембра у Београду организовао војну параду. Баш 3. децембра одморна и консолидована војска је силовито, изненада јурнула у приотивнапад. Убрзо се непријатељ нашао у паничном повлачењу остављајући за собом погинуле, заробљенике, муницију…[4] Тактичка победа Живојина Мишића се изучава у свим Војним академијама у свету. Горди и охоли Голијат је бежао понижен и посрамљен од српског Давида. Србију је напала сила од 450 000 војника, али су Срби из строја избацили чак 273 804 непријатељска војника.[5]
За време окупације Мачве непријатељ је звероподнобно уништавао српско цивилно становништво, на очиглед целог света, на запрепашћење цивилизованих људи тог доба. О томе су остала бројана сведочанства од истинољубивих странаца попут швајцарског криминолога др Арчибалда Рајса, америчког новнинара Џона Рида, француског ратног новинара Анрија Барбија…[6] После величанствених победа 1914. г. уследила је страшна 1915. година смрти и страдања, када је настала епидемија заразних болести (пегавог, трбушног и повратног тифуса, колере, дифтерије и дизентерије) које су донели заробљени аустро-угарски војници када је велики број становништва страдао. Јануар и фебруар је облежило масовно умирање српског народа, док је у марту и априлу епидемија почела да губи на интезитету захваљујући међународној медицинској помоћи, пре свих руској.[7]
Та голготска година почела је речима неописивим страдањем, испоставило се да је тај почетак само увертира у још страшније догађаје. Поред Аустро-Угарске Немачка је имала интерес да уништи Србију како би Русија изгубила своју највећу мотивацију за учешће у рату. Овом савезу приступила је и Бугарска жедна освете још од Балканских ратова. Србију је напала сила од око 800 000 војника предвођена једним од најбољих комаданата тог времена фелдмаршалом Аугустом фон Макензеном. И у тим моментима је српска војска била консолидована па је тактичким повлачењем избацила из строја велики број непријатељских војника и омогућила народу да се повлачи ка југу.
Србија је била под окупацијом Аустро-Угарске и Бугарске, док је Немачка контролисала главне саобраћајнице, експлоатисала руднике итд.[8] А за то време српска држава коју си чинили владар, влада, војска, црква и народ непристајући на капитулацију била је у егзилу. Умирала је на леденим врлетима сурових албанских планина. Српска војска отписана и одбачена од свих, како од непријатеља тако и од савезника, после албанске голготе чудесно је васкрсла на топлим грчким острвима Крфу и Виду.
Док се српска војска опорављала Немачка свесрдно подржавала Лењинову „Бољшевичку револуцију“ која је раздирала Русију изнутра. Лењин је искористио хаос који је настао после Фебруарске револуције, после које је цар Николај абдицирао. Зато је Русија покорена изнутра је потписала сепаратни мир, али је њено место надоместила Америка. За то време на западу се и даље водио рововски рат у коме ниједна страна није могла значајно да напредује. Тако су остала само два ратишта. Западни и наизглед безначајни Солунски фронт. У таквој пат позицији језичак на ваги су управо били отписани српски војници који чежњу за својом земљом и породицом нису више могли обуздавати. Ови епски хероји су 15. септембра 1918. године отпочели силовит јуриш на непријатељске позиције.То је био истински повратак отписаних. Силни удар српски трупа које су избиле до бугарске границе су натерале Бугаре да потпишу капитулацију у страху од српске одмазде за своје злочине. После чега је цар Вилхелм послао телеграм бугарском цару Борису у коме је протестовао: 62 000 српских војника одлучило је рат. Срамота!
За то време Србија је почела да ври од устанака и побуна против окупатора, попут узавреле кошнице у којој су пчеле уништавале стршљенове бранећи свој посед. Окупатор суочен са отпором изнутра и са несадрживим пробојем српске војске, која је попут планинске бујице рушила све пред собом нашао се у општем расулу и повлачењу на Солунском фронту, то је омогућило огромно растерећење на Западном фронту и пораз Немачке. Овакав развој ситуације омогућио да кошмар политичко-војних елита Аустро-Угарске постане јава. Бројни словенски народи су почели да се буне у нади да ће се ослободити ове „тамнице народа“. Српска војска незадрживо напредујући прешла је Саву и Дунав. Како је српски народ на северу дочекао своје ослободиоце сведоче бројни извори, ево само једног примера како је ту емоцију је преточио речи др Игњат Павлас потпредседник Српског народног одбора у Новом Саду: јунаци српски, дични соколови… Отварају се капије тамнице, први сунчани зраци обасјаше нас, отворисмо очи и видесмо ослобођење своје. Кидају се ланци, закуцаше срца, потекоше сузе и одјекну силно. Ми смо слободни… Нико нас више раставити неће… Дођосте нам јунаци наши! Срећо наша! Остависте домове своје, остависте убаве долине и брда своја, остависте све своје мило и драго и дођосте да нас ослободите, јер сте разумели тешке уздијасаје наше. Показало се по ко зна који пут у српској историји да Давид може да победи Голијата уколико је борбен.
Аутор: Милан Бојић. историчар
[1] Пијемонт је италијанска државица која је ослободила остале италијанске државе и ујединила се са њима створивши италијанску државу.
[2] https://iskra.co/srbija/sveti-vladika-nikolaj-veliki-je-dug-nas-pred-rusijom/
[3] М. Радојевић и Љ. Димић, Србија у Великом рату, Београд 2016, 119-120.
[4] М. Радојевић и Љ. Димић, нав. дело, 125-127.
[5] М. Ковић, Једини пут (силе Атанте и одбрана Србије 1915. године , Београд 2019, 65.
[6] М. Радојевић и Љ. Димић, нав. дело, 130-131.
[7] М. Ковић, нав. дело, 67-68.
[8] М. Радојевић и Љ. Димић, нав. дело, 199-200.
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
Нема коментара:
Постави коментар