енглези ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ ПРАВОСЛАВЉА, КАКО СУ НАС ИЗДАЛИ, ТАКО И БРАЋУ РУСЕ
Како је британски краљ Џорџ V издао последњег руског цара?
АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЧЕВ
Последњи руски цар Николај II, кога су бољшевици стрељали заједно са породицом, могао је да избегне тако мрачан крај и да напусти Русију после одрицања од престола у марту 1917. године. Његов брат од тетке, енглески краљ Џорџ V, понудио му је уточиште, али је затим неочекивано повукао своју понуду и касније покушао да сакрије ту чињеницу.
Краљ Велике Британије Џорџ V и руски цар Николај II су били браћа од тетке и личили су један на другога.
Getty Images
„Убиство [руске царске породице] уздрмало је веру мога оца у урођену пристојност људског рода… Мој отац је лично планирао да га спаси [цара Николаја II] помоћу британске крстарице, али је тај план у извесном смислу блокиран“. То је војвода од Виндзора писао о своме оцу Џорџу V у књизи „Прича о краљу“. Основано је, међутим, мишљење да је Џорџ Пети лично блокирао тај план.
„Енглеска не указује гостопримство док траје рат“
Ситуација у којој се након одрицања од престола нашао цар са породицом после Фебруарске револуције 1917. године била је специфична. Социјалисти који су дошли на власт страховали су да се око цара може распламсати контрареволуција, док либерално настројени парламентарци нису били заинтересовани за радикално заоштравање ситуације и сузбијали су репресије против Николаја II.
Царско Село, Руска империја, цар Николај II (лево) у кућном притвору.
TASS
Бивши цар је јасно сагледавао опасност у којој би се нашла његова породица у случају заоштравања тензије у друштву. Због тога је „замолио Привремену владу да остане у својој резиденцији близу Петрограда (Царско Село) све док му деца не прележе мале богиње, а затим да оде у луку Романов (данас Мурманск) и одатле морем
отплови у Енглеску“.
Влада је држала Николаја и његову супругу у кућном притвору у Царком Селу, и, како је тврдио тадашњи министар спољних послова Русије Павел Миљуков, подржавала је идеју да се цар пошаље у Велику Британију. Миљуков се обратио амбасадору Велике Британије у Русије серу Џорџу Бјукенену, који је касније пренео спремност Лондона да прихвати Романове и да ће „у ту сврху бити послата крстарица“. Касније, када се крстарица није појавила и цар није отпутовао, Миљуков је питао амбасадора због чега се са тим одуговлачи, а овај му је одговорио да „
влада више не инсистира на доласку царске породице у Енглеску“.
То је потврдио и министар правде у Привременој влади и њен будући лидер Александар Керенски. „Влада Енглеске не сматра да је могуће
указати гостопримство бившем цару све док траје рат“.
Оптужена руска страна
У мемоарима из 1923. године објављеним под насловом
„Моја мисија у Русији“ амбасадор је изнео супротну верзију. „Наша понуда је остала отворена и никада није повучена“,
написао је Бјукенен. Он је оптужио руску страну тврдећи да Привремена влада, суочена са опозицијом социјалиста, „није смела да преузме одговорност за одлазак императора и одустала је од своје првобитне намере“.
Сер Џорџ Вилијам Бјукенен, 1915.
Библиотека Конгреса
Када је Керенски у својим мемоарима 1927. године изјавио супротно, Министарство спољних послова Велике Британије поновило је Бјукененову тврдњу и оптужило бившег руског министра за лаж.
Истина је испливала пет година касније, када је Бјукененова ћерка Меријел објавила своју књигу „Распад империје“. Она је написала да је њен отац у своје мемоаре хтео да унесе и чињеницу да је понуда уточишта анулирана, али је био принуђен да то не чини. „У министарству спољних послова, где је отишао да провери нека документа, речено му је да уколико учини што је намерио, биће оптужен за кршење Закона о државној тајни, и да ће му бити обустављена пензија. Његова прича о обећању британске владе да ће руском императору пружити уточиште у Енглеској намерни је покушај потискивања истинитих чињеница“, написала је она.
„Истините чињенице“ су, по свему судећи биле овакве: „Он [Џорџ V] мора да вас преклиње да пренесете премијеру како из свега што се прича и пише у штампи произилази да ће трајни боравак бившег императора и императорке у овој земљи јако узнемирити јавност и да ће несумњиво угрозити положај краља и краљице, од којих је, како се претпоставља, тај позив и потекао…“ – то је почетком априла 1917. године писао министру спољних послова Велике Британије лорд Стамфордхам, лични секретар Џорџа V.
„Џорџ V је био забринут због ескалације нереда међу радницима и јачања социјализма у Великој Британији. Краљ је страховао да ће присуство ’крвавог Николаја’ у Британији угрозити и његов сопствени положај, и касније изазвати рушење монархије“, пише британски историчар Пол Гилберт, позивајући се на надимак који је цар Николај II добио када је 1905. године наредио да се пуца у мирне демонстранте у Санкт Петербургу.
Према Гилбертовој тврдњи, „Краљ Џорџ V јесте био кукавица и није желео да губи нерве и да брине због политичких последица пружања уточишта бившем цару и његовој породици… али су руског цара издали пре свега његови најближи рођаци, друге владе и руски монархисти. Према томе, одговорност треба да сносе све монархије Европе и савезници Русије у Првом светском рату“.
Нема коментара:
Постави коментар