Једно после подне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече: „Ечеленца, заповедајте изаћи!“ „Зашто?“, упита га владика зачуђено. „Иде свети отац и сад ће овуда да прође.“ „Па нека га нек иде!“, одговори владика, „он има свој пут, а ми имамо наш.“ Г. Ђуричић који је седео са нама одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ђуричић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће.“ Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима.
Нема коментара:
Постави коментар