КЕЧЕ – СТАРОБАЛКАНСКА БЕЛА ВУНЕНА КАПА

 

• У Србији се сви разумеју у све, нарочито у фудбал и политику, а поготову у историју српског народа и народа који Србе окружује. Тако и у овом случају када је у питању етнологија, народне ношње, народна песма и музика сви све знају, а у ствари нико ништа не зна већ се све своди на рекла казала

ПИШЕ: Милан Николајевић

Сви знамо за албанску белу капу- КЕЧЕ, знамо да је део традиције и културе албанског народа, знамо за фотографије Албанаца, балиста и качака како уз помоћ разних окупацијских војски убијају Србе по Косову и Метохији. Све знамо, али опет не знамо ништа. Из тих разлога треба посветити доста истраживања према Албанији и Албанцима, њиховој култури, традицији, фолклору, а нарочито народним ношњама. Зато ће у овом кратком раду бити речи о капи познатој као КЕЧЕ.

Кроз рад низом аргумената, како кроз писану грађу, тако и сликовним приказима показујемо да традиционална бела капа, познатија као кече, није албанска већ прасрпска-пелашка културна баштина, која је због незнања и уврежених стереотипа данас омражена код Срба и код околних Србо-Словена: Македонаца, Црногораца, Бугара… Такође у овом кратком раду дајемо и разне називе које је ова капа носила и које и данас носи у разним крајевима Балкана. У раду показујемо начин израде ове капе, као и све присутне облике на ширем простору Балкана и износимо хипотезу да је капа била прихваћена од данашњих Албанаца, тек у чвршћем мешању са Србима на простору данашње Северне Албаније, Косова, Метохије и Западне Македоније. Управо на овим просторима све до прве половине 20. века ова капа је коришћена и даље код српских племена у Црној Гори (Васојевићи, Ровци, Дробњаци, Кучи, Морачани…) у Гори и Средачкој жупи код Призрена у Метохији, као и код Мијака и Брсјака у Западној Македонији, што додатно потврђује наше уверење да се ради о прасрпском традиционалном народном елементу.

ПОРЕКЛО

Ова бела капица је јако стара, била је ношена од разних народа али је остала углавном највише код балканских народа, али се може наћи и код Бербера, на Блиском истоку и код народа Кавказа. Њено порекло је у неку руку непознато управо из разлога што су је у давна времена носили скоро сви. Верује се да је са простора Леванта, али због распрострањености код балканских Словена сматра се да је настала код протобалканских Словена – Пелазга, али то треба подробније истражити. Прикази оваквих врста капа могу се наћи и на грчким античким киповима, вазама или приказима античких филозофа, уметника, проналазача…

                                                 Слика 1. Птоломеј         

                   Слика 2. Патрокло вида ране Ахилу 500. г.п.н.е.

Да кече није био део ношње Албанаца (као ни цела ношња) говоре многе иконе и фреске, антички споменици Илира, Трачана, Хелена… као и историјски подаци и чињенице да Албанци нису Балкански народ и да са старим народима, а и садашњим суседима немају заједничких тачака и особина.

3. Александар Македонски приказан као Илир, мајка Олимпија му је из Илирије

Код православних Хришћана ова капа има дубоко укорењену традицију и употребу. Тако ову капу имамо приказану на иконама и фрескама, црквеним књигама и записима…

         

               Слика 4. и 5. Свети српски мученик Ђорђе Кратовац

    

                                          Слика 6. Православна икона            

                                Слика 7. Крунисање Стефана Дечанског

Следеће фотографије су из грчких црквених књига и представљају животопис ромејског цара Константина 7. Порфирогенита. На тим цртежима и украсима могу се видети свештеници и цивили са белим капама налик кечету.

                                    Слика 8. Крштење Порфирогенита

                      Слика 9. Крунисање Порфирогенита 908. године

                                  Слика 10. Смрт Порфирогенита

Иако имамо овакве доказе за постојање кечета код Православаца, то код Словена, а поготову код Срба не умањује презир и незнање о овој нашој капи која је свуда распрострањена. Зато посебну пажњу Срби треба да обрате на фреске и иконе из Пећке Патријаршије на Косову и Метохији.

Слика 11. Сахрана Архиепископа Саве 2. у Цркви Св. Апостола у Пећкој Патријаршији

„У старија времена, данашња традиционална албанска, је била српска народна ношња. Иван Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, готово сасвим иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, беле капице… то је чисто српска одећа из старих времена. У такву ношњу је била одевена цела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло (према сведочењу Кинама којег цитира Панта Срећковић). Кинам је записао: Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба… Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе…“[1] [2]

РАЗНИ НАЗИВИ КАПА

   ПИЛЕУС (Greek: πῖλος, pîlos; also pilleus or pilleum in Latin) – од корена речи „плиш“, влашки (цинцарски) и грчки назив за плиш односно албанизовани пљис. Капа од плиша тј. филца, носила се у древној Грчкој, Етрурији, Илирији, Панонији и околним регионима, касније такође уведена и у Древни Рим. Доста је подсећала на садашњу капу али је била облика купе а не полусфере. Може се нађи на грчким киповима и цртежима античких вазни, као и на кованицама.

   СКАДАРСКИ ФЕС – капа са равним теменом односно фес беле боје илити капа равњача. Може се нажи на фотографијама четничког војводе Василија Трбића, Горанаца са Косова и Метохије, као и код Албанаца из Скадра и Кукеша, као и код Албанаца Тоски на југу, мало вишег облика. Овакву врсту капе носе Горанци, а носио је српски четнички војвода Василије Трбић у Македонији за време комитске акције.

   КЕЧЕ – Долази од имена “кеч” или „ћеч“ који је влашког-цинцарског, а по некима грчког порекла. Кеч је нека посебна врста вуне или памука од којег се праве ове капе. Кoд Македонаца постоји и надимак Кеч, а код Срба и презиме Кечић. Ова врста капе је најраспрострањенија и најпознатија. Временом је доживела многе модификације и промену облика тако да јој се данас облик доста изменио и не личи на оригинал.

   ПЉИС (алб. plis)– албанизовани назив за ПЛИШ односно вунени материјал од кога се добија филц за израду кече капе.

   ЋУЛАВ– односно ЋЕЛА(В), основа је опет „ћела“. Данас у Србији поједине породице имају надимак Ћулавци јер су се бавили производњом капа. „Ћулав се сматра једном од најстаријих српских народних капа, која је настала у народној средини, од домаћих материјала. Под утицајем других несловенских народа, ова капа је претрпела промене, како у изгледу, тако и у називу.“[3] Капа је била део униформе српске војске за време Карађорђевог устанка и Милошеве буне све до првих правих униформи налик на оне у аустријској војсци.

   ЋЕЛЕПУШ– ћелепуш или ћелемпош је назив за црну монашку капу која је истог облика као и ова бела капица. У основи ове речи је „ћела“ односно глава, теме лобање.

   ЋЕЛЕШЕ (алб. qeleshe) – синоним за ПЉИС. Основа речи је словенска као код Ћелепуша/Ћелемпоша и ЋУЛАВА.[4]

   ПУСТ (Пустина)– односно српска пустена капа. Назив је добила по ПЛАСТУ или ПЛАСТИТИ јер се ова капа прави тако што се памук илити филц пласти тј. обликује и својим изгледом подсећа на пласт сена.[5]

                                                    Слика 12. Пилеус

                                                    13. Скадарски фес                      

                                                              14. Кече

                  Слика 15. Ћулав као део униформе српског војника   

                                         16. монашка капа Ћелепуш

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ КАПЕ

Ову капу су израђивала многа српска и славеносрпска племена, што за своју употребу, што за продају. Тако су ове беле капице правили:

1) у Црној Гори: КУЧИ, ВАСОЈЕВИЋИ, РОВЦИ (или Ровљани), ДРОБЊАЦИ, МОРАЧАНИ.

2) на Косову и Метохији: ГОРАНЦИ, Средачка жипа код Призрена,

3) у Македонији: србо-македонска племена МИЈАЦИ и БРСЈАЦИ

4) племена у Полимљу.

5) поред Срба може се наћи и код Бугара на Деспотским планинама и Тракији.

6) код Влаха-Цинцара

                                    Слика 17. Капа из Полимља                                             

                                                         18. Горанци

Слика 19. и 20. Бугарски сточари на Деспотским планинама   

                                                   21. Власи-Цинцари

                                          Слика 22. Пуљевски, Мијак  

23. Српски четници у Македонији, ношња племена Брсјака.

НАЧИНИ ИЗРАДЕ КАПА И ОБЛИЦИ КАПА

Израда ове врсте капа се врши ваљањем вуне. „Ваљање је извођено ногама, рукама и разним помагалима уз додавање воде. Природна масноћа вуне као органске материје, често још и уз додавање сапуњаве воде, ваљањем је од вунених влакана стварала чврсто сабијену и пунију тканину отпорну на кишу, снег, ветар и хладноћу“[6], односно пуст. Таква смеса се потом ставља на калуп-маљицу, равномерно се распореди, обликује и суши, а потом се врши завршно обликовање и уређивање.  Од истог материјала су се правиле простирке за спавање, народне ношње, обућа.

Иако је овакав начин прављења овог материјала и ових капа јако дуг, још од античких времена, по званичној историји пуст или пустина се прво пут у писаним изворима „јавља у Доментијановом опису живота Светог Саве, у делу које је завршено 1253. године, затим у повељи Цара Душана манастиру Хиландару из 1348. године.”[7]

Постоје неколико облика ових капа које се сада израђују једино на Косову и Метохији и у Албанији у граду Кроја или Круја. Некада се највише производила у Косовској Митровици и Новом Пазару.

За Косово и Метохију је типична класична капа која је облика полусфере односно полулопте. Такав облик капе је карактеристичан и за северни део Албаније осим Кукеша и Скадра, као и Горе где је облик капе при врху скраћен чиме има облик феса, нпр. Скадарски фес је носио војвода Василије Трбић. Типичан облик код албанских племена Гега.

                       Слика 24. Разне врсте и облици кече капа

У јужној Албанији, капа је виша него у северној Албанији, посебно у регионима Ђирокастра и Валоне тј. области где су албанска племена Тоске. Као украс на центру крова капе је мали украсни репић. По неким непровереним изворим и разговорима са мештанима албанских села, сваки облик капе уствари представља предео на коме људи живе. Тако нпр. кече са равним врхом означава људе који живе у равничарском пределу, кече са полусферичним врхом означава брда о планине.[8]

ЗАКЉУЧАК

Бела капа, позната као кече, је традиционална капа свих балканских народа. Њено порекло је делимично познато, али се тумачењем њених разноврсних имена може утвдити да има српско-словенско или тачније протосрпско-пелашко порекло. Та имена су се одржала до данашњих дана, као и начин израде. У корену свих имена за ову капу је иста српска или словенска реч „ћела“ што означава лобању. Енглески израз за ову капу је и Skull hat односно капа која прекрива лобању.

Капа је широко распрострањена, од Балканског полуострва и њених брда, планина и равница, па све до обала Белог мора, простора Леванта, Кавказких планина итд. Носили су је разни народни разних вера, и хришћани и муслимани и мојсијевци. Код Срба има јако дугу традицију, од писаних трагова за време Светога Саве и Цара Душана, преко времена Карађорђа и Милоша Обреновића, до србо-македонских и црногорских устаника, комита и четника за време Четничке акције против Турака на простору Старе Србије и Македоније.

Кече је имало разновсне облике, и они се могу најчешће видети код данашњих Албанаца. Албанија је као територија подељена на делове где живе Геге и Тоске, тако да је и ношња та два племена различита. Тако је и са овим капама.

Код Срба, у послератној Краљевини СХС и потоњој Краљевини Југославији, своје место ова капа је нашла и у уметности. Познати хрватски вајар и уметник је успео да је заувек овековечи у својим делима Победник и Срђа Злопоглеђа.

ИЗВОРИ:

1. Бјеладиновић, Јасна – Српска народна ношња у Сјеничко-пештерској висоравни: Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 45; Београд, 1981.
2. Вадић-Крстић, Братислава – Народна култура Срба у XIX и XX веку: водич кроз сталну поставку; Етнографски музеј, Београд.
3. Деретић, Јован И. – Срби и Арбанаси; Ганеша клуб, Београд, 2013.
4. Јастребов, Иван – Стара Србија и Албанија; Службени Гласник, Београд, 2018.
5. Скок, Петар – Етимолгијски рјечник хрватскога и српскога језика; Загреб 1973.
6. Срећковић, Пантелија – Историја српског народа књ. 1, Београд, 1884.

[1] Иван Јастребов, Стара Србија и Албанија, Службени гласни, Београд 2018., стр. 390

[2] Пантелија Срећковић,  Историја српског народа књ. 1, Српско учено друштво, Београд 1884. стр. 216

[3] Јасна  Бјеладиновић,  Српска народна ношња у Сјеничко-пештерској висоравни, Гласник Етнографског музеја у Београду,  Београд 1981, стр. 81—82.

[4] Енглески израз за ову капу је и Skull hat односно капа која прекрива лобању.

[5] Филц, немачка реч за вунени материјал, на бугарском се назива плъст односно пласт, тј. пуст(ина).

[6] Велибор Стојаковић, Народна култура Срба у XIX и XX веку: водич кроз сталну поставку, Етнографски музеј у Београду, Београд 2003.,  стр 151

[7] П. Скок, Етимолгијски рјечник хрватскога и српскога језика, Загреб 1973., стр 167.

[8] Писане изворе за ове тврдње нисам нашао.