O danu kada je izgorela srpska istorija

U bombardovanju 6. aprila 1941. je izgorela naša srednjovekovna istorija, odnosno njen najveći deo. Evo par misli na tu temu.

„Uništen je knjižni fond od 500.000 svezaka, 1.424 ćirilskih rukopisa i povelja od 12. do 17. veka, kartografska i grafička zbirka od 1.500 brojeva, 4.000 naslova časopisa i 1.800 naslova novina, nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige, kao i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije“, kazao je Vladimir Pištalo novoizabrani upravnik Narodne Biblioteke.

Apologeti

Pojavila su se i mišljenja kako biblioteka nije bila cilj Nemaca već da su je slučajno pogodili i da je na krov slučajno pao zapaljivi štapin a da nesposobni Srbi pola dana nisu bili u stanju da ugase požar. Maliciozno je izvlačiti ovakve zaključke kada se zna da postoji izjava generala Aleksandra Lera koji je na pitanje zašto je bombardovana biblioteka rekao: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“

Aleksandar Ler

U zvaničnom nemačkom dokumentu koji se odnosi na bombardovanje Beograda, predočenom na posleratnom suđenju, Narodna biblioteka je označena kao jedan od prvih ciljeva. U prvom istražnom iskazu, datom oficirima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije sredinom maja 1945. u mestu Kupinec kod Zagreba, nemački general Aleksandar Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje za potpuno razaranje Beograda.

Što se tiče tvrdnje kako smo bili nesposobni da ugasimo požar pola dana to je sasvim očekivano s obzirom da je pola grada gorelo, da su srušene brojne zgrade, bilo nemoguće proći ulicama i da su ljudi ginuli. Razumljivo je da u tom trenutku nije moglo da se organizuje gašenje požara. Sa druge strane mogu da posvedočim da su ljudi pokušavali da spasu knjige i da su one iznošene iz zgrade u plamenu.

Ja sam u biblioteci moga dede video par knjiga sa pečatom biblioteke kada sam upitao odakle nam te knjige, dobih odgovor da su spasene za vreme bombardovanja, kupljene su na pijaci. Deda je hteo da vrati te knjige ali je nakon oslobođenja to bilo rizično jer bi onda završili u kancelariji OZNE. Nažalost to nisu neke vredne knjige, radi se o desetak knjiga, par dečijih lektira i par knjiga o istoriji iz perioda 1910-1940. Ipak možemo reći da nije istina da su ljudi sedeli skrštenih ruku i niko nije ništa pokušao da spase.

Za one koji ne veruju da su Nemci išli tako daleko postavljam pitanje zašto su 10. oktobra bombardovali manastir Žiču i zašto je kod Hitlera lično kao rođendanski poklon završila spomen ploča Gavrila Principa?

Spomen ploča Gavrila Principa kao rođendanski poklon Hitleru.

 

Zauvek izgubljena istorija

Većina čitalaca zna da se iz hobija bavim proučavanjem naše srednjevekovne istorije pa mi je bliska ova tema. Da biste shvatili razmere razaranje reći ću samo da je izgorela skoro sva građa iz doba Nemanjića oko 1300 knjiga, danas u Narodnoj biblioteci postoji samo 12 knjiga iz ove kolekcije. Ostale su neke knjige iz drugih biblioteka ali toga ima jako malo i prinuđeni smo da svoju istoriju tumačimo na osnovu knjiga koje su na razne načine završile u Beču, Moskvi, Zagrebu, Berlinu, Pragu i drugde.

Evo jednog primera. Šestog aprila je izgorela zbirka srednjovekovne srpske muzike koju je sastavio Kir Stefan Srbin na dvoru Lazara Brankovića. Zbirka je sadržala 300 strana liturgijske muzike iz onog vremena. Nestanak ovih pesama je za posledicu proizvelo da današnja srpska duhovna muzika luta između modernog Mokranjčevog dela i grčkog načina pevanja. Sreća u nesreći je što je pred bombardovanje fotokopirano 12 strana iz te zbirke i tako su spašene samo dve pesme i danas možemo čuti kako je zaista zvučala naša duhovna muzika u 15 veku. To su “Njinja sili nebesnije” i “Vkusite i vidite” koje je obradio Pavle Aksentijević i možete ih naći na Youtube-u.

Ovo je samo jedan primer meni poznat, ko zna šta smo sve izgubili toga dana.

Komunistima je išlo na ruku

Nakon II svetskog rata situacija se nije mnogo poboljšala. Napravljena je nova biblioteka naravno, pisana je nova istorija i police su popunjene knjigama iz modernog doba. Istorija Nemanjića nije bila dobrodošla zbog ”bratstva i jedinstva” i buđenja svesti srpskog naroda.

Nažalost trenutno više ćiriličnih rukopisnih knjiga ima u biblioteci u Zagrebu nego u Beogradu. Mnoge od tih knjiga se nalaze tamo jer se NDH pružala po celoj Bosni i Vojvodini i naravno da za vreme Tita niko nije pokušao da ih vrati. Na primer u Zagrebu se nalazi najstariji primer Zakonopravila Svetog Save (Ilovački prepis iz 1262. godine)

”Još u Jugoslaviji počelo je političko „pokrštavanje“ srpskih srednjovekovnih rukopisa” – otkriva dr Nikola Kusovac, naš istaknuti istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja.

”Najstrašnije političke zloupotrebe odvijale su se u Hrvatskoj, gde su u muzejima zadržani mnogi dragoceni dokumenti koje su ustaše u Drugom svetskom ratu opljačkale iz srpskih manastira i crkava. Ne zaboravite da su „stručnjaci“ NDH, kao što je bio Tkalčić, tada ušli u arhive Sremskih Karlovaca i manastira Fruške gore gde su selektovali materijal i jedan deo uništili, a drugi „spasili“ da bi ih proglasili srednjovekovnim rukopisima pisanim „hrvatskom ćirilicom“.”

Niko nije pokušao da vrati naše knjige iz bivše NDH, a poznato je da je jedna saradnica u biblioteci držala noge na Miroslavljevom jevanđelju i koristila tu knjigu kao stalak za noge. Pre par godina za vreme kad je Ugričić bio upravnik bacali su izuzetno vredne knjige, tako se recimo čitava dvorska biblioteka našla u kontejneru.

Možemo slobodno reći da je ono što su Nemci i Ustaše uradili komunistima išlo na ruku jer je išlo u pravcu brisanja srpske istorije. Nažalost, to danas takođe ide na ruku svima koji se zalažu za novi svetski poredak i koji su protiv nacionalnog osvešćenja Srba. Dovoljno je da posetite sajt i videćete kako malo radi, malo koči. Neću ni da napominjem da najstarije srpske knjige i rukopise nemamo dostupne u digitalnom obliku na sajtu.

Obnova biblioteke danas

Gospodin Pištalo je rekao ”svaka biblioteka u kojoj se ne čita je spaljena, jer ako imamo biblioteke u koje mladi ljudi ne ulaze i ako ne nalazimo načina da zainteresujemo ljude za knjige…” Sa ovim se slažem, samo moram da kažem da ako ste mislili da će danas u doba interneta neki mladi čovek da ode u biblioteku da iznajmi knjigu da bi je čitao ili sedi u čitaonici onda se grdno varate. To će raditi samo studenti koji su u obavezi da naprave neki rad. Danas se na klik može skinuti najnoviji holivudski film i ako želimo da se naše knjige čitaju omogućite da se skidaju na klik!

Treba da koristimo internet kao oružije kulture i istorije. Šta to znači? Pre svega znači da bi trebalo sve knjige skenirati i postaviti u pdf i ebook formatu. Primera radi da kažem da recimo postoji Miroslavljevo jevanđelje skenirano ali u jako lošoj rezoluciji. Istovremeno na internetu se prodaje reprint ove knjige i košta 5.000 eur po primerku. Očigledno je da izdavači ove knjige poseduju fajl u kome je knjiga skenirana u visokoj rezoluciji. Za pohvalu je njihov rad i imam samo reči hvale za izgled te knjige. Ipak, zašto na sajtu biblioteke ne postoji fajl bolje rezolucije? Da li štite nečiji interes ili su samo nemarni?

Sve stare rukopisne knjige treba skenirati u visokoj rezoluciji i postaviti na internetu da ih ljudi skidaju i da mogu da se štampaju. Kada se desi sledeće bombardovanje te knjige ne mogu nestati jer će se nalaziti na diskovima i u štampanom obliku kod hiljada ljudi. Eto tako možemo da zaštitimo svoju kulturu od nestajanja.

Prvo treba skenirati najstarije knjige u svim bibliotekama kod nas i postaviti ih da budu dostupne na internetu svima. Zatim se fokusirati na sve naše ćirilične knjige u drugim fondovima van granica naše zemlje. Treba pronaći i skenirati sve naše knjige koje se nalaze po bibliotekama po svetu, ako već nemamo te knjige onda barem da nam budu dostupne u elektronskom obiliku kako ne bi ponovo nestale.

Nije loša ideja i da se sve knjige podignu na torent platformu jer će na taj način biti sačuvane od nestanka. Torent čuva delove fajlova kod hiljada korisnika i na taj način nije moguće obrisati fajl.

Postavlja se pitanje zašto Nemačka sada ne plati obnovu te biblioteke? Oni su je srušili, najmanje što mogu da urade je da finansijski pomognu. Eto ideje za naše diplomate.

Za gospodina Pištala imam kratku poruku: napunite novu biblioteku serverima, skenirajte sve što postoji kod nas i u svetu o našem srednjem veku i postavite da bude dostupno svima. Smatram da je ovo veoma uzvišen ali dostižan cilj za nacionalnu biblioteku. Nakon srednjeg veka projekat bi trebalo nastaviti i na kasnije periode.

Ako se država ne prihvati ovog zadatka nama samo ostaje da se sami organizujemo na ovu temu.

Za vaskrs Srbije

Interesantno u školama se uči o bombardovanju i svi znaju šta je bilo 6. aprila ali mnogo manje ljudi je svesno da je 6. aprila bio Uskrs najveći pravoslavni praznik. Još je interesantnije da je kasnije savezničko bombardovanje Srbije 1944. takođe bilo na Uskrs 16. aprila. Našim neprijateljima je bilo izuzetno važno da dodaju uvredu na poniženje i birali su datume kao Božić, Uskrs i Vidovdan. Ove praznike ne slave jugosloveni, niti evropljani, niti bilo ko drugi sem Srba.

Takođe je interesantno da je Aleksandar Ler bio pola nemac, pola pravoslavac. Rođen u Banatu, živeo u Pančevu. Vazda su nam najveći protivnici bili domaći izdajnici. Prodane duše raznih imena od Bogumila, preko Arnauta, do Jugoslovena i danas ovih proevropski nastrojenih.

Unuka Aleksandra Lera se zamonašila u manastiru u Srbiji. Ova divna žena okajava grehe svoga dede i oseća dug prema svom narodu. Ona je jedini živi Lerov potomak. 65-godišnja unuka Sibila koja je iako potiče iz stare aristokratske nemačke porodice i po rođenju pripada protestantsko – evangelističkoj crkvi, primila pravoslavnu veru svoje prababe Katarine i kao monahinja, sa novim imenom Jovana, danas živi u ženskom manastiru Soko podno Sokolskih planina u blizini Ljubovije.

Moja baba je govorila ”Bog nije mačka da odmah ogrebe”, ipak pre ili kasnije sve dođe na svoje pravo mesto i ništa se slučajno ne dešava. Postoji tanana nit koja povezuje Lera, biblioteku, Uskrs i njegovu unuku i Srbe. Tu tananu nit ne vide svi naravno ali oni koji je vide razumeju da je duhovna borba glavna stvar kojom treba da se bavimo.