Često se čuje da je istina prva žrtva rata. To, međutim, nije istina, ili bar nije u potpunosti tačno: istina umire daleko pre rata, inače ga ne bi bilo moguće raspiriti. Da bi NATO – po prvi put u svojoj istoriji – mogao da bombarduje, trebalo je stvoriti preduslove.
U jednoj zemlji pre našeg vremena
Poprište ove strahote bila je država koje više nema: Jugoslavija. Devedesetih godina prošlog veka punila je naslovne strane novina poput Sirije danas. Zašto je ta oblast bila tako važna za SAD i NATO?
Posle Prvog svetskog rata na ruševinama Austrougarske nastala je Kraljevina Jugoslavija. U Drugom ju je okupirala i rasparčala nacistička Nemačka – Hrvatska je postala satelitska država Trećeg rajha, veliki delovi Kosova potpali su pod italijansku upravu, a od muslimanskih dobrovoljaca formirane su trupe esesovaca. Po njegovom završetku osnovana je po drugi put, od strane partizana, koji su se pokazali uspešnim u borbi protiv nacista. (…)
Po Titovoj smrti 1980. u oblastima s albanskim stanovništvom počeli su oružani ustanci, a zemlju je potresala teška privredna kriza. Velesile sa Istoka i Zapada isprva su se zalagale za očuvanje zajedničke države, upozoravajući secesionistički raspoložene republike, Hrvatsku i Sloveniju, da ništa ne preduzimaju u tom smeru. U početku ni SAD nisu imale interesa da se u Jugoslaviji otvori ratno poprište. „We have no dog in this fight“ („Ne navijamo ni za koga“), bio je komentar američkog ministra spoljnih poslova Džejmsa Bejkera na stvaranje milicija koje su 1991. vodile ka secesiji pomenutih republika. Ali novi predsednik Bil Klinton, izabran iste godine, imao je druge namere: Jugoslavija je morala biti razorena, jer je kao nezavisna država izvan NATO i EU mogla postati uzor drugima. Ulog je bilo celokupno širenje zapadnog saveza na Istok.
Klanica u Bosni
Međunacionalni sukobi eskalirali su 1992. u republici Bosni i Hercegovini, gde su nepomirljivo suprotstavljeni bili muslimani (oko 40 odsto stanovništva), Hrvati (oko 20 odsto) i Srbi (oko 30 odsto). Dok su Srbi bili za ostanak u Jugoslaviji, muslimani i Hrvati su na referendumu izglasali otcepljenje – protivno Ustavu, koji nije dozvoljavao preglasavanje bilo kog naroda. Kao odgovor na to, Srbi su proglasili svoju Republiku Srpsku. Teritorija je podeljena oružanim nasiljem: Srbi su u početku držali veći deo teritorije, uključujući gradove sa muslimanskom većinom. Najžešće borbe vođene su oko glavnog grada Sarajeva. I Srebrenice na istoku. Nekadašnji grad srebra od 1993. bio je proglašen za tzv. zaštićenu zonu pod nadzorom UN. Srbi su, međutim, 1995. pod vođstvom komandanta Ratka Mladića osvojili tu enklavu.
U danima posle 11. jula 1995. desio se „najgori ratni zločin u Evropi od Drugog svetskog rata“, kako je Špigel nazvao događaje u Srebrenici. Srbi iz Bosne navodno su zarobili i pobili 7.000 muškaraca muslimana – to je najmanja cifra kojom se do danas barata u zapadnim medijima.
7.000 ubijenih? Međunarodni crveni krst registrovao je do leta 2001. ukupno 7.475 nestalih iz Srebrenice. Koliko je od tog broja nestalih mrtvih nije rečeno. Jedan važan svedok je izjavio: „Saznao sam preko nekih ljudi bliskih hrvatskoj tajnoj službi (…) da je nekih 5.600 ljudi iz Srebrenice još uvek živo i da ih drže na različitim lokacijama.“ Ovo svedočenje potiče od Ibrana Mustafića, predsednika muslimanske stranke SDA, do leta 1995. vladajuće u Srebrenici (u razgovoru za muslimanski nedeljnik Slobodna Bosna od 14. jula 1996). Po osvajanju grada, Srbi su ga zarobili i kasnije pustili, iako je bio na visokom položaju.
Tribunal UN u Hagu, koji je koordinisao iskopavanja u i oko Srebrenice, avgusta 2001. je saopštio da je broj nađenih leševa „najmanje 2.028“. Prema njihovim navodima, iskopani su iz 21 masovne grobnice, pri čemu još 18 njih nije istraženo. Pritom, ne znači da je svaka masovna grobnica nastala usled masovnih egzekucija – i poginuli u borbi često se brzo sahranjuju u na brzinu iskopanim rakama radi sprečavanja zaraze. Sporno je, dakle, koliko je žrtava pobijeno kao nenaoružani zatvorenici, a koliko je poginulo u borbi. Tribunal za ratne zločine u Hagu utvrdio je u postupku protiv generala vojske Srba iz Bosne, Radislava Krstića, sledeće: „Tribunal ne može isključiti mogućnost da su određeni postotak pronađenih leševa muškarci poginuli u borbi.“ Glavni haški istražitelj Žan-Rene Rue pretpostavlja da je svih 2.628 mrtvih pripadnika 28. muslimanske divizije „poginulo u borbama“ između Srebrenice i Tuzle (u razgovoru u knjizi Julije Bogojeve i Karoline Fečer Proces Srebrenica (Julija Bogoeva / Caroline Fetscher, Srebrenica – Ein Prozess).
Čak i kad se od 7.000 navodno „pobijenih“ odbiju poginuli u borbama i nestali koji su još u životu, nesporno je da se u Srebrenici desio strašan masakr nad nenaoružanim ljudima. Prema procenama, izvršena je egzekucija nad 1.500 muslimana koja nije imala veze sa oružanim sukobima. Njihovo ubijanje bio je ratni zločin za koji srpski počinioci moraju biti pozvani na odgovornost. Ali koliko god da je užasnutost ovom grozotom širom sveta bila opravdana, toliko je propagandistički bio pokušaj NATO da je predstavi kao jedinstvenu i tipično srpsku.
Masakr u redu za hleb
Sarajevo, 27. maja 1992. Prilikom bombardovanja ljudi koji su čekali u redu pred pekarom granata je ubila 18 civila. Američka vlada, Evropska unija, islamske države i Savet bezbednosti UN odmah su za odgovorne proglasili Srbe i 30. maja uveli drakonske sankcije protiv SRJ (Rezolucija UN 757).
Nedugo potom zapadne vlade i medije šokirao je članak u londonskom Indipendentu od 22. avgusta 1992, s naslovom „Muslimani ubijali svoje ljude“ i podnaslovom „Masakr u redu za hleb u Bosni bio je propagandni trik, kažu UN“. Činjenice navedene u tekstu bile su poverljive informacije dobijene od predstavnika Plavih šlemova i UN. Prema njihovim izjavama, za eksplozije su odgovorni muslimani, a ne Srbi. Uz to, neke izjave kanadskog generala Luisa Mekenzija, tadašnjeg komandanta trupa UN u Bosni, predstavljaju indirektan dokaz da su za napad od 27. maja 1992. odgovorni muslimani (videti njegovu knjigu Mirotvorac: Put u Sarajevo).
Dupli aršini
Radi poređenja: nekoliko nedelja posle Srebrenice, hrvatska vojska osvojila je Srpsku Krajinu. Proterano je 200.000 ljudi – više nego ikad pre od kraja Drugog svetskog rata. Prema istraživanjima organizacije za ljudska prava Veritas iz Beograda, tokom ofanzive nestalo je ili ubijeno oko 2.000 civila, a hrvatski Helsinški komitet za ljudska prava imenom i prezimenom je identifikovao 410 žrtava.
Binarna struktura zapadne propagande – dobri Hrvati i muslimani, zli Srbi – bila je hladno proračunata: jedino predstavljanjem međusobnog klanja kao agresije samo jedne strane moglo se opravdati stajanje na stranu navodnih žrtava. Avgusta 1995. NATO je počeo s bombardovanjem isturenih srpskih položaja na ratištu, i naterao ih na povlačenje stotinama kilometara. Prema sporazumu iz Dejtona iz iste godine, Srbi su se morali odreći svoje države i pripajanja ostatku Jugoslavije. Umesto toga, njihov država je kao tzv. entitet podređena republici Bosni i Hercegovini u kojoj preovlađuju muslimani. Sve vodeće ličnosti Srba iz Bosne, među njima i predsednik Radovan Karadžić i general Mladić, završili su u zatvoru Haškog tribunala za ratne zločine – što nije bio slučaj sa glavnim političarima muslimana iz Bosne.
Završni čin oko Kosova
U vreme Dejtona, jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević još je sarađivao sa Zapadom i vršio pritisak na svoje sunarodnike u Bosni da prihvate diktat zvani mir. Ali to mu nije mnogo pomoglo kad su se muslimani u srpskoj pokrajini Kosovo ponovo digli na ustanak. NATO se odmah stavio na stranu navodno potlačenih, optužujući Miloševića za genocid.
Do završnog obračuna između beogradskih trupa i dobrovoljaca tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) došlo je 15. januara 1999: vodeći zapadni mediji javljali su o gomili leševa žrtava koje su Srbi navodno pobili iz neposredne blizine, navodno osakaćenih, navodno prvenstveno civila, žena i dece. Ono što se tog dana desilo u kosovskom seocetu Račak – odnosno što je odatle pokrenuto – „promenilo je zapadnu politiku na Balkanu, kako to pojedinačni događaji retko kad čine“, pisao je Vašington post. Račak je bio „prekretnica“ i za nemačkog ministra spoljnih poslova Jošku Fišera, a za njegovu koleginicu iz SAD, Medlin Olbrajt, „galvanizujući događaj“. Račak je NATO poslužio kao opravdanje za ultimatum jugoslovenskoj vladi, koji je naposletku 24. marta 1999. doveo do prvog zvaničnog rata koji je NATO vodio.
Koliko je Račak bio neophodan za legitimizovanje rata pokazuje i okolnost da je to bio jedini zločin pre natovskog bombardovanja koji je Međunarodni tribunal za ratne zločine naveo u optužnici protiv jugoslovenskog predsednika Miloševića i drugih članova jugoslovenskog rukovodstva. Iz toga se mora izvući zaključak da Hag nije imao nikakvih dokaza za druge teške povrede ljudskih prava za koje je pre početka rata bila odgovorna jugoslovenska vlada. I Vilijam Voker, tadašnji šef misije OEBS-a na Kosovu, kaže da je Račak bio neposredni povod za rat. „Epizoda u Račku je naravno bila odlučujuća za bombardovanje.“ U svom specijalnom izveštaju posle događaja, našao je dokaze za „proizvoljna hapšenja, ubistva i sakaćenja nenaoružanih civila“ i utvrdio koliko je žrtava „ubijeno iz neposredne blizine“.
Posmatračima su protivrečnosti u zapadnim izveštajima o masakru ubrzo upale u oči. Naročitu razdraženost izazvalo je ono što su ekipa francuske AP-TV i dopisnici Monda i Figaroa videli na licu mesta u Račku 15. januara. Srpska policija pozvala je ljude s televizije da snimaju opkoljavanje i osvajanje uporišta UČK tog dana. Ni televizijska ekipa, koja je iz blizine snimala oružane okršaje, ni novinari i verifikatori OEBS-a, koji su borbe posmatrali s jednog brežuljka, nisu videli ništa od onog što su seljani sutradan tvrdili pred šefom OEBS-a Vokerom: da je srpska policija oko podneva razdvojila žene od muškaraca i potom odvela muškarce na obližnji brežuljak i postreljala. Kad su novinari i ljudi iz OEBS-a popodne ušli u Račak radi inspekcije, našli su jednog mrtvog i dva ranjena civila. Srpska policija je istog popodneva saopštila da je ubila 15 boraca UČK.
Početkom 2001. su i mediji, koji su dve godine u potpunosti podržavali laži NATO, bili prinuđeni da preispitaju svoje tvrdnje. U jednom članku u Špiglu stoji: „Ni dve godine posle vazdušnog rata NATO, izgleda da ključno pitanje Račka još nije rešeno. Jesu li tamo Srbi počinili masakr? Ili je kosovska gerilska armija UČK inscenirala ili bar instrumentalizovala krvoproliće (…)?“ Iako autori izbegavaju jasan odgovor na svoje pitanje, članak više naginje na ovo drugo. Između ostalog, o mestu gde je nađen najveći deo leševa stoji: „Leševi su tek naknadno položeni u obližnje jarke.“ I: „Istraživači UN nezvanično priznaju da su otprilike polovinu žrtava činili pomagači ili simpatizeri tzv. oslobodilačke armije UČK.“
Štern je pisao: „Nemačka vlada je po pitanju rata na Kosovu slagala svoje građane.“ A o događajima u Račku i još jednom selu, Rogovu, sledeće: „Ali ni jedan ni drugi masakr, kako je otkrilo više istraživanja, nisu se dogodili onako kako su mediji prenosili. Nisu se mogli utvrditi znaci masovnog ubijanja.“
Šarpingovi koncentracioni logori
„Priština, glavni grad Kosova, bila je pozornica perfidne propagandne priče u čijem je središtu bio fudbalski stadion. Oko njega se i danas vide ruševine, a beton na tribinama se raspada. Ali travnati teren se održava i na njemu se održavaju treninzi. Ali tada, pre dve godine (za vreme rata na Kosovu), Srbi su ovde navodno napravili koncentracioni logor za Albance, u svemu po uzoru na naciste. To je aprila 1999. izjavio Rudolf Šarping (…) Ali ako je neko nešto znao, to je Šaban Keljmendi, političar s Kosova. Njegova kuća nalazi se neposredno pored stadiona i tokom rata ni jedan jedini dan nije odlazio iz Prištine. Govori Šaban Keljmendi, svedok: ,Kao što i sami vidite, stadion se odavde direktno vidi. Sve se vidi. Tu onda nije bilo ni jednog jedinog zarobljenika ni taoca. Stadion je uvek služio samo za sletanje helikoptera.ʻ“
(Iz dokumentarnog filma nemačke državne televizije ARD „Počelo je s lažju“ („Es begann mit einer Lüge“) emitovanog 8. februara 2001)
Pobednik nosi sve
Imajući u vidu da se s vremenom javljalo sve više protivrečnosti, nije ni čudo da je Haškom tribunalu Račak na kraju postao suviše vruć krompir. Početkom jula 2006., sudije su preporučile tužitelju da odbaci Račak kao tačku optužnice. Optuženi Milošević u to vreme već je bio mrtav, pa se revizija odnosila samo na druge optužene. Račak, međutim, nije odbacio i Joška Fišer. U svojim memoarima objavljenim 2007. u potpunosti je branio pripisivanje krivice Srbima, otpisujući sve drugo kao „teoriju zavere“.
Rat koji je NATO vodio bombardovanjem od 24. marta do 10. juna 1999. uzrokovao je oko 3.000 ljudskih žrtava. Iako je pokrajina Kosovo potom potpala pod upravu UN, nastavio se opšti progon srpske manjine. Američka vojska je na Kosovu podigla svoju bazu Bondstil, jednu od najvećih na svetu. Kosovo je 2008. proglasilo nezavisnost, koju pored Srbije i Rusije do danas ne priznaje ni pet članica EU (Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka). Evropska komisija je i pored toga uvrstila državu „Kosova“, kako glasi albansko ime, među kandidate za članstvo, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom.
Jirgen Elzeser (Jürgen Elsässer, 1957), nemački novinar, publicista i politički aktivista. Od 2010. glavni i odgovorni urednik mesečnika Kompakt (Compact)
posetite nasu FB GRUPU
(Stanje stvari)
Нема коментара:
Постави коментар