Порекло балканских Влаха

 

Келти (грч.: Кеltoi) се први пут спомињу у делу логографа Хекатеја из малоазијског града Милета  (VI век пр. Хр). Хекатејев спис није сачуван, али за њега знамо на основу навода из Херодотове „Историје“. Једно од келтских племена били су Волки (лат.: Volcae), које спомињу Цезар, Тит Ливије, Страбон и Јустин. Волки су живели у јужном делу Галије, на простору између данашњег Тулуза и Нима. Назив Влах потиче од имена келтских Волка. Називи белгијске Валоније и британског Велса такође потичу од Волка/Влаха. Римљани су Волке у њиховој постојбини покорили још 121. г. пр. Хр. и основали провинцију Нарбонску Галију. Много година касније, Цезар је из Нарбонске Галије кренуо у освајање слободног дела Галије, средином I в. пр. Хр.

Давно пре римске експанзије, у IV и III веку пр. Хр. Гали (Келти), међу којима су истакнуто место имали Волки и њима сродни Тектосажани и Боји су са простора данашње Француске започели покоравање Подунавља, Балкана и Мале Азије. Иако су запосели огромно подручје од Португалије до Анадолије, Келти никада нису основали јединствену државу. Без обзира на децентрализовани политички живот, келтска освајања се по својој размери могу поредити са каснијим римским. Келтска експанзија се осим у писаним изворима, може пратити и на основу ширења археолошког комплекса La Tene. Келтска латенска култура је добила име по селу La Tene које се налази на обали Нојбуршког језера у Швајцарској.

У IV веку пр. Хр. на простору данашње Аустрије и Словеније настаје келтска држава Норик. Римљани су Норик покорили тек 15. године пр. Хр. Први руски летописац Нестор (око 1100. г.) каже да Словени потичу од Норика са Дунава. Рус Нестор Власима (Волохи) назива Римљане који су успоставили своју границу (лимес) на Дунаву. Осим тога, Нестор као и многи Руси касније, словенске Пољаке назива Љасима, што је назив који такође потиче од речи Влах. Са друге стране, Пољаци Власима данас називају Италијане. То нам говори да је у Средњем веку Влах постао синоним за странца.
Из античког Норика, Волки, Боји и Тектосажани су се преко Херкнијских шума (Панонска низија) ширили на Балкан и Малу Азију. На основу ширења материјалне културе La Tene, предпоставља се да су дошли до Дњепра, где настаје мешовита словенско-келтска Зарубињецка култура (од III. века пр. Хр. до I века). На Балкану, Келти се сусрећу са Александром Великим 335. г. пр. Хр. После пропасти Александровог царства, Келти овладавају Балканским полуострвом. Најзначајнији подухват балканских Келта-Волка који се наводи у литератури је рушење грчког пророчишта у Делфима 279. г. пр. Хр.

Из симбиозе Волка, Боја и Тектосажана са Илирима, настају Скордисци, специфична келтско-илирска мешавина која је насељавала Славонију и Поморавље. Данашњи Београд је носио келтско име Сингидунум, а на простору данашње Србије и данас постоје неки келтски називи (планина Јухор, Багрдан итд). По римском историчару Тит Ливију, Келти су имали велико упориште у Дарданији, области између Ибра, Западне и Јужне Мораве. Можда називи Скадар и Скадарско језеро имају везе са именом Скордиска.

На источном делу Балкана Келти су се помешали са Трачанима. Трачко-келтска скупина Беса на Старој планини је дуго одолевала Римљанима. Бески жрец Вологез је од 15. до 11. г. пр. Хр. предводио свој народ у борби против Римљана. У основи имена Вологез налази се појам Влах. Било је то први пут да се влашко име употребило за балканске староседеоце.

У Малој Азији населили су се родови Волка: Тектосаги, Трокми и Толистобојци. Њих ће Грци назвати Галатима. Једна од посланица Св. Апостола Павла је била упућена Галаћанима, који су се тада, у I првом веку налазили под Римском влашћу и врло рано прихватили Христово учење. Име галатског рода Толистобој(к)а је у вези са келтским Бојима, који су заједно са Волкима дошли на Балкан. Византијски цар Константин Порфирогенит је средином Х века у 32. длави свог дела „De administrando imperio“ довео порекло Срба у везу са Бојима, односно Бојкима. По Бојима или Бојкима су се назвале и Баварска и Чешка (Бохемија). У вези са овим келтским називом је и име албанског фиса (племена) Боји. Ови албански Боји носе исто име као Власи из грчке Тесалије. Свеприсутност келтског имена Боја код народа различитог порекла сведочи о великој келтској експанзији из III в. пр. Хр.

После римских освајања на Балкану долази до романизације Влаха, којима господари са Апенинског полуострва намећу латински језик и културу. Када је римски цар Каракала Север 212. године донео свој чувени едикт у коме грађанско право даје свим поданицима Царства, Власи постају Римљани у правом смислу. Одмах након последњег Севера, царски венац је понео генерал Максимин Трачанин (235-238), пореклом са простора данашње Бугарске. Био је то први у низу римских царева са ових простора. Последњи велики римски цар који је потицао од романизованих балканских староседелаца је источноримски владар Јустинијан (527 – 565), који је рођен у Дарданији, у околини данашњег Лебана у јужној Србији.

Према подацима Анала александријског патријарха Јевтихија из Х века, управо је цар Јустинијан у VI веку населио неке Влахе са Балкана на Синај, како би бранили и опслуживали манастир Свете Катарине. Јевтихије Влахе бележи као Lahmienses. То би био најранији помен романизованих балканских староседелаца под именом Влах, негде око 550. године. После арабљанског покоравања Египта 642. године, Власи на Синају су примили ислам и одржали су се до данашњих дана под арапским именом Џебаљех.

Цар Ираклије (610 – 641) избације латински из употребе у војсци и администрацији и уводи грчки језик. Романизовани Власи постају мањина у оквиру хеленизоване државе која се називала Ромејско Царство, а за коју данас користимо технички термин Византија. Римско царство се од Ираклијевог времена преобразило у средњовековну грчку државу, па зато историчари избегавају термин „римско“, како би се нагласила разлика између античке латинске државе чији су корени на Апенинима и средњовековне државе чије су окоснице биле на грчким етничким просторима на југу Балкана и у Малој Азији.

Услед словенског ширења у Подунављу током VII века, Власи се померају на југ ближе Константинопољу и Солуну. Власи се у византијским изворима први пут после Јевтихијевог помена из 550. гдине спомињу тек у историјском делу Јована Скилице 976. Године. Тада су неки Власи Путници негде на тромеђи данашње Сев. Македоније, Албаније и Грчке, убили Давида, брата словенског цара Самуила. Очигледно је да су Власи, као Римљани били противници словенског цара и да су подржавали Византију. Цинцари се и данас називају Армањима, тј. Аромунима, што је искварени облик римског имена.
Након покоравања Самуилове државе 1027. године у Аналима града Барија се спомињу балкански Власи. Они су били део византијске војске која је кренула да поврати власт над јужном Италијом. У другој половини ХI века, византијски писац Кекавмен ће нагласити да Власи из јужног дела Балканског полуострва потичу од Беса и Дачана са Дунава. Кекавмен спомиње двојицу влашких главара: Беровоја и Славоту. У основи првог имена је влашка основа „бер-“, а у другом имену налази се влашки суфикс „-ота“, који означава деминутив и данас се среће међу Србима са простора Динарског ланца. Сам Кекавмен је једним делом био Грузијац, а једним делом Влах, будући да је био у сродству са влашком властеоском породицом Никулице са простора данашње Грчке.

О мешању Влаха са Словенима и турско-татарским скупинама имамо назнаке још давно пре Анала Барија и Кекавмена, у другом делу списа „Чуда Светог Димитрија“. Наиме, у време слабљења Аварског каганата, негде крајем VII века једна скупина Ромеја је из околине Сирмијума под вођством неког Бугарина Кувера побегла од Авара и населила се на Керамисијском пољу, у залеђу Солуна. Ови Ромеји су несумњиво били романизовани Власи.

На јадранском приморју у градским комунама су живели римокатолички Романи, који су одржавали трговачке, културне и верске везе са Апенинским полуострвом, али су признавали власт српских владара. На простору Динарског планинског ланца у Средњем веку је било много влашких скупина које припадају источној цркви и који се спомињу у српским средњовековним повељама. У Истри су се до данашњих дана задржали Ћирибири или Ћићи.

Након појаве Арбанаса (Албанаца) на Балкану 1078. године, Власи на простору византијске провинције (теме) Драч се утапају међу ове мистериозне дошљаке за које није сигурно одакле су потекли. Крајем ХII века тзв. Друго бугарско царство ће основати браћа Асени, који су били влашког порекла. Почетком ХIII века бугарски царви ће се у латинским изворима називати царевима „Бугара и Влаха“, а понекад само Влаха без помена Бугара. То је у савременом добу постало извор препирања између румунских и бугарских историчара. Нема сумње да су данашњи Бугари у великој мери потомци Влаха.

Северно од Дунава, Власи и њима слични Молдавци су у ХIV веку основали своја војводства или кнежевине, које су се у ХIХ веку објединиле и створиле савремену румунску нацију. Широм Балканског полуострва налазе се енклаве Влаха, који су данас полиномичан народ, односно носе разне локалне називе. Почев од полуострва Атике на југу до Кључа и Стига у Србији имамо разне називе за Влахе. На Атици и у Беотији живе Влахипименес или Куцовласи („Хроми Власи“). У грчкој области Акарнанија срећу се Власи Пистики, а у Епиру Кампоси. У Тесалији живе Катшауни и Боји. У Албанији су најбројнији Карагуни и Фрашериоти. Постоје и мање групе: Мизећари, Гуре и Тшули. Грци ове „албанске“ Влахе називају Арванитовлахи. Албанци за Влахе употребљавају погрдни назив Љацифаће, а Копатшарима називају Влахе који причају грчким језиком. Са простора Бугарске потичу Ашани и Саракачани (Каракачани). На граници Северне Македоније и Грчке живе Мегленски Власи (Мегленорумуни). На Косову су некада живели Гологари који су се асимиловали у Албанце.

Најбројнија скупина Влаха која живи на простору Сев. Македније и Грчке назива се Армањи (Аромуни). Срби их називају Цинцари, по речи „cinc“ (пет). У Албанији Цинцаре зову и Воскопоји, по граду Москопољу, кога су арбанашки качаци уништили крајем ХVIII века. Цинцари данас живе и у Србији, а многи су се двадесетих и тридесетих година ХХ века иселили у Румунију (област Добруџа).

Према теорији холадског слависте Ван Вејка, Срби и словенизовани Бугари су у раном средњем веку били предвојени огромним појасом влашког становништва. Данас у источној Србији имамо неколико романских етничких група које зовемо Власима: Царани (Кључ и Неготин), Унгурјани (Браничево, Стиг и Звижд), Мунћани (Црна река и Пореч) и Буфани (Мајданпек).

Власи су јужно од Дунава махом асимиловани од стране Срба, Хрвата, Бугара Албанаца и Грка. Често ће Власи бити главни инспиратори балканских национализама: Рига од Фере и Јанис Колетис грчког, браћа Фрашери албанског, Никола Пашић и Бранислав Нушић српског, а Димитрије Љотић чак и југословенског.

Литература:

Византијски извори за историју народа Југославије I, уред. Г. Острогорски – Ф. Баришић, Београд 1955.
Византијски извори за историју народа Југославије II, прир. Б. Ферјанчић, уред. Г. Острогорски, Београд 1959.
Византијски извори за историју народа Југославије III, уред. Г. Острогорски – Ф. Баришић, Београд 1966.
В. В. Седов, Славяне в древности, Москва 1994.
Богумил Храбак, Пресељавања прасловенског становништва на Балкан током средњег века, Х конгрес историчара Југославије, Београд 1998, стр. 73 – 83.
Петер Бартл, Албанци (од средњег века до данас), Београд 2001.
J.P. Mallory, Indoeuropljani. Zagonetka njihova podrijetla: jezik, arheologija, mit, Zagreb 2006.
Zef Mirdita, Balkanski Vlasi u svijetlu podataka Bizantskih autora, Povijesni prilozi 14, str. 25 – 115, Zagreb 1995.
Zef Mirdita, Vlasi, polinomičan narod, Povijesni prilozi 33, str. 249 – 269, Zagreb 2007.
Историја Бугарске, прир. Срђан Пириватрић, Београд 2008.
Arnulf Krauze, Kelti (Istorija i mit o jednom zagonetnom narodu), Beograd 2013.

аутор: Душан Јевтић / Васељенска