Археолошки и необориви докази да се Срби нису доселили на Хелм!

 

Изводи из књиге: Трагом Срба

Краћи извод односно увод у књигу – Трагом срба – како би се знало о чему се бави и у којем правцу иде ова књига

Ако лаже коза, не лаже рог: Најстарија Богиња Сербона од печене глине стара три до четири хиљада година, украшена ћириличним словом нађена је на подручју Подунавља.

Срп нађен у Месопотамији, стар неколико хиљада година, проглашен је најстаријим српом цивилизације, само зато што је старији српски срп проглашен кривим ножем!

Зар српски срп није срп, већ мора бити криви нож само зато што је српски!?

Хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, зато морамо хиљадама пута понављати праву истину да би је повратили и себе спасили!

Најопаснија лаж од које треба поћи, која угрожава не само Србе, већ и све народе Балкана, је тврдња да су се Срби однекуд доселили – што у преводу значи да их се сме и протеривати, све по потреби страног фактора, владара из сенке, методом завади, па владај!

/div>

Најстарија Богиња Сербона од печене глине стара три до четири хиљада година, украшена ћириличним словом нађена је на подручју Подунавља недалеко од Винче. Уместо да се обележи то културно благо као благо народа који је тада живео на тим просторима, који живи и данас ту како то потврђују и археолошки налази, поготово античка ћирилица коју српски народ миленијумима користи у континуитету, од тадашњих 27 ћириличних слова још увек 22. Уместо те истине „научна“ интернационална необјективна “елита” назива то благо, благо винчанске па подунавске културе иако је култура производ народа, а не места. Зашто ако не зато да би те квази елите избегле рећи истину да су те претече светске цивилизације у ствари, по археолошким налазима, претече српске културе и српског народа на тим просторима који и данас од 27 тадашњих античких слова ћирилице користи у свакодневној употреби 22 а писма држава такозване светске цивилизације четири до пет.

То што нам раде са Маркалама, Сребреницом и Рачком то нам раде и са нашом изворном културом.

Чак су се дрзнули и на нашу Богињу Сербону, старију и од самог хришћанства, чија је хаљина украшена необоривим доказом, српским грбом, крстом са четири слова С, односно младим месецима, са грбом којег ми срби као и слово С (створено по узору на млади месец) у континуитету користимо миленијумима до данашњег дана, који се сматра за најстаријим грбом Европе а вероватно и светске цивилизације. Називајући нашу богињу подунавским, а не српским археолошким благом, одвајају је на тај начин од срба и српске културе, а Србе од од извора светске цивилизације.

Археологија је изнела на површину доказе да се народ Балкана миленијумима прије нове ере служио ћирилицом, а да се Срби, од тих тадашњих 27 слова, још увек служе са 22 док други народи имају највише четири до пет таквих слова што убедљиво доказује да су Срби наследници те античке културе.

Ова књига се бави доказима систематског затирања српске културе и то у континиутету од више миленијума. Зашто је то тако може се само претпостављати да су то последице распада велике, огромне империје на коју се окомило окружење. А да је то тако доказује ова књига конкретним, поред већ наведених материјалних доказа и другим археолошким доказима и многим другим конкретним примерима умањивања и утајивања, преиначавања, па и крађе српске културе доказане археолошким налазима на просторима данашње Србије.

Поред наведених примера веома је битно и знати да су наши предци са наших простора први топили металну руду и то 800 год. прије икога на свету. Треба имати на уму да су превазишли камено доба 2000 година пре народа средње Европе. Док су наши преци правили оруђе од метала становници средње Европе су их правили од камена. Као најстарији металурзи света који су први знали за технику топљења метала, обрађивали бакар и бронзу, би било логично да су и први топили гвоздену руду, а с тим и обележили настанак гвозденог доба што никога не интересује. Као што се прећуткује најстарији српски мач нађен на подручју Србије бележећи у стручној литератури место налаза, југоисточним делом Балкана тако се и прећуткује комплетно гвоздено доба. У стручној литератури се избегава рећи; на подручју Србије или барем; на подручју данашње Србије и ако је тај доказано српски мач из времена Маричке и Косовске битке пронађен на територији Србије. Напротив, постоје докази да се њиме касније китила Венецијанска гарда називајући га славенским мачем (само не српским) који је доспео до њих путем албанских и хрватских трговаца.

Више о таквим и сличним аргументима можете наћи у књизи: ТРАГОМ СРБА, која излази из штампе 20. јула 2017.

Душан Нонковић

www.дијаспора.wордпресс.цом

NORVEŽANI SNIMAJU FILM O ZLOČINIMA NAD SRBIMA: Svet konačno saznaje za užase ‘polarnih’ logora smrti! (VIDEO)

Tokom Drugog svetskog rata, više od 4.000 Srba poslato je u norveške logore. Njih 2.398 nikada nije dočekalo oslobađanje. Ubijali su ih nemački i norveški vojnici, i to na strašno brutalan način.

Iako su ubistva dokumentovana, većina norveških vojnika nije bila kažnjena nakon rata, a neki su živi i danas.

Ipak, norveška producentska kuća producentska kuća PQX Media odlučila je da ispriča priču o ovim zločinima, nakon 75 godina od kada su izvršeni.

“U današnje vreme, norveški đaci putuju belim autobusima do Aušvica i drugih lokaliteta da uče o istoriji, a imamo jezivu istoriju i u Norveškoj, za koju malo ko zna. U ovom filmu čućete kako očevice događaja kako pričaju o tretmanu Srba zatvorenika u Karašoku, pre više od 75 godina”, stoji u opisu za trejler filma.

O strahotama koje su Srbi prolazili u pet logora na krajnjem severu Norveške, među kojima je bio i logor Karašok, možete pročitati u tekstu ispod:

SRBE I U NORVEŠKOJ SEKLA USTAŠKA KAMA: Branko Dimeski u zemlji fjordova istražuje stradanje naših sunarodnika u nacističkim logorima

Izvor: Serbian Times

Foto: Printscreen YouTube / Minner fra krigen 

Манастир Свете Катарине У Египту Православље

 

Манастир Свете Катарине је саграђен на месту испод Синајске горе, у Египту, где се према Старом завету Господ обратио пророку Мојсију око 1400. године пре Христа, код несагориве купине.

Године 330. на том месту царица Јелена, мајка цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ту капелу одлуком цара Јустинијана И (527-565) и царице Теодоре гради се црква, тробродна базилика од црвеног гранита којим обилују синајске планине.

Мојсије је ту, на месту садашњег манастира, видео пламени огањ у жбуну купине који гори, а не сагорева, и чуо је глас анђела Божијег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“.

У оквиру манастира налази се и бунар, где је Мојсије први пут видео и упознао своју жену.

Купинов жбун је јединствен у свету. Покушавали су људи да пресаде његове младице на неко друго место, али се нигде нису примиле. Делови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабораторије, где је утврђено да је купина вероватно стара колико и Мојсије.

Манастир је окружен највишим врховима гранитне планине Синајске горе — врх Света Катарина има 2.642 метра надморске висине, док Мојсијев врх има 2.285 метара надморске висине.

Црквени објекти су, пре свега у одбрамбене сврхе, опасани четвороугаоним каменим зидинама са четири куле. Године 542. цар Јустинијан и царица Теодора отпочели су градњу нове цркве и монашког конака.

Унутрашњост цркве украшена је крајем ВИ века. Име Света Катарина носи од ИX века, када су мошти те великомученице, рођене у Александрији 294. године, пренете са врха Синајске горе у манастир, где и данас почивају.

Манастир поседује другу највећу збирку рукописних књига на свету, која броји више од 3.500 књига и од које је већа једино рукописна збирка која се чува у Ватикану.

У манастирској збирци се до половине XИX века налазио Синајски кодекс, најстарији препис Библије, сачињен у ИВ веку, који је данас изложен у Британском музеју у Лондону.

У манастиру се чува и споразум о изузећу, документ са отиском Мухамедове руке, који су, према предању, монаси манастира добили лично од Мухамеда 625. године, када су, да би сачували манастир од муслиманске најезде, отишли у Медину и затражили помоћ од муслиманског пророка.

Мухамед је написао документ у којем захтева да се манастир заштити и запечатио га је отиском своје руке. Али бојећи се да то неће бити довољно да заштите манастир када га је у XИ веку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси су калифу послали прегршт блага из богате манастирске ризнице, а преко ноћи, за сваки случај, срушили су трпезарију и сазидали џамију са минаретом који се види преко зидина изван манастира.

Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је овај манастир јединствено место у чијој унутрашњости се налази и муслиманска богомоља.

Манастирске ризнице чувају и најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до ВИИ века, а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару.

У ВИ веку израђена је Икона Христа Пантократора, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа — божанска и људска. Сачуване су и иконе Светог Петра, Богородице са анђелима и светих ратника рађене у истој техници.

У манастирску ризницу грчки свештеници пуштају само православце.

За Манастир Свете Катарине на Синају везан је и део српске историје. Познато је да је цар Јустинијан још у ВИ веку довео десетак породица са простора данашње реке Дрине и населио их уз сам манастир са циљем да чувају манастир.
За део данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се сматра да су потомци старих Срба са подручја данашње Србије. Занимљиво је и то да су они једина заједница у свету поред Срба чији припадници имају и славе породичне славе.

Свети Сава на свом другом путовању по светим местима боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав часни пост, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ.

Манастиру су свети краљеви Драгутин и Милутин даровали бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир.

Српски, односно Синајски псалтир или Димитријеви записи је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из XИ века и представља најстарији сачувани псалтир на старословенском језику.
Пронађен је у Манастиру Свете Катарине на Синају по којем и носи назив и где се још чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту.
Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи део Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.

Интересантни су и синајски (српски) папируси пронађени у Манастиру Свете Катарине, писани српским писмом — ћирилицом.

Сматра се да су као поклони српских великаша, многи најстарији српски рукописи доспели у Манастир Свете Катарине, где се и данас налазе.

Присне везе између Србије и манастира су постојале и у време цара Душана. Крајем XВИ века српски монах Јоаникије је постао игуман манастира и то у време када је у манастиру било више српских монаха.

У манастиру певају „по гласовима“ који су типични за српско народно певање, а осам врста гласова (изузетно древне мелодијске формуле) се користи и у српском црквеном појању.

У XИ веку делови моштију Свете Катарине разнети су по хришћанском свету, а у самом манастиру чувају се и глава и лева рука светитељке. Православци имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине, а након тога монах свакоме дарује прстен на којем пише „Агија Катарина“.

Манастир је у поседу Грчке православне цркве и као један од најстаријих хришћанских манастира налази се на списку Светске баштине, организације УНЕСКО.

ДО ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 19. ВЕКА НЕМА НИЈЕДНОГ АУТЕНТИЧНОГ АЛБАНСКОГ ДОКУМЕНТА! Докази да Албанци лажу о историји на 4.000 страна

 

Амерички дипломата Ричард Гренел, бивши представник председника САД за КиМ, на Видовдан се дословно провео као Србин међу Албанцима.

После његове објаве на „Твитеру“: „Данас одајемо почаст херојима Видовдана. На овај дан 1389. почела је битка против Отоманског царства на Косову. Данас се сећамо Светог кнеза Лазара и српских великомученика“, уследио је бараж албанских увреда и претњи, укључујући и ону талибанску, да ће му бити одсечена глава када дође у Албанију.

Гренел је постао жртва фалсификатора прошлости, међу којима се истиче амерички историчар Ноел Малколм, писац пропагандне књиге „Косово: Кратка историја“ за оправдање агресије НАТО. У исто време је немачки историчар Матијас Кинцел написао књигу „Пут у рат:

Немачка, НАТО и Косово“ која представља вертикалу агресивног оспоравања српског постојања од оснивања Призренске лиге до данас. Он у књизи каже: „Једини ум својствен албанском национализму је расистички: народно веровање да је новорођење Албаније могуће само након прогона или уклањања свих неалбанаца, нарочито свих Срба“.

Циљ тог тоталног геноцида је уклањање или присвајање свих сведочанстава о српском народу на простору КиМ. На то је још 1999. упозоравао наш велики археолог др Ђорђе Јанковић:

„Једно од оправдања за агресију западних земаља на Југославију, проналази се у одбрани наводно историјских права Албанаца, такозваних Косовара, на Косово и Метохију. Тврди се да су они домороци које су окупирали Срби 1912, мада их је населила Турска да би насиљем зауставили ослобађање тих предела Србије. Вешто осмишљена научна пропаганда, покушала је да докаже везе Албанаца са предримским Илирима. У новије време тврди се да Албанци потичу са подручја Косова и Метохије, што је сажео Ноел Малколм у својој књизи. Такви ставови немају потврде у расположивим археолошким подацима из Југославије и Албаније.

Иако је у време Јосипа Броза успостављен режим неистраживања средњовековне културе и становништва, прикупљена су многобројна археолошка сведочанства, дакле материјална и лако проверљива“.

Турски, врло прецизни, пописи становништва, сведоче да Албанаца не простору КиМ готово да није било до краја 17. века.

• Преломна је 1690. после аустријског продора у Србију након Бечког рата. Тада знатан број албанских првака прво уговара са Аустријанцима сарадњу против Турака. У тренутку када су Аустријанци почели да се повлаче, а и српски народ са њима, Албанци поново прилазе Турцима и тада почиње њихово запоседање територије КиМ и енормно увећање бројности исламизовањем, а затим албанизовањем Срба. То су документоване чињенице. Од тада траје вертикала зла према Србима. Иста је слика коју нам приказује руски конзул Иван Јастребов у 19. веку, са оном коју смо гледали у марту 2004. током антицивилизацијског, дивљачког, протеривања Срба и уништавања њихових цркава, манастира, гробаља и свега осталог – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“, у „Службеном гласнику“.

Она објављује заборављене и непознате научне радове о Србима и просторима које су они насељавали, од Јована Цвијића и његових сарадника, до скорашњих истраживача. Са више од 4.000 књишких страна посвећених Косову и Метохији, ова едиција је најобимнија и најконцизнија научна одбрана српске покрајине. Када се томе дода и око 1.000 страница први пут објављених путописа и истраживања Ивана Јастребова, насталих у „Старој Србији и Арбанији“, то је права ризница српске историје која је у СФРЈ била забрањена.

• Ако кренемо у потрагу за почецима албанске историје, долазимо до записа мисионара Католичке цркве који су од 16. до 18. века долазили у албанске планине да придобију племена која су тамо живела. Још су ти мисионари запазили да имају посла са народом који у бити поштује само своја правила и тешко прихвата било која друга, религијска, државна или културна. Они су створили лик митског албанског јунака Скендербега да би око њега ујединили примитивна племена. До друге половине 19. века нема ниједног аутентичног албанског документа. Албанска нација, у данашњем смислу, настаје тек напорима Хабзбуршке монархије после Берлинског конгреса и стварања Призренске лиге. Она је у Албанцима видела модус нестабилности којим може да утиче на Балкан. Тако је настала „германска историјска вертикала“ јер исту политику, после Беча, наставља Берлин, а затим Бон

Албански шовинизам добија између два светска рата главног савезника у политици Комунистичке интернационале.

• Она га све време подржава у документима и резолуцијама и косовско-метохијски простор виде као искључиво албански. Да се политика Коминтерне води у СФРЈ после рата показује чињеница и када су званични односи социјалистичке Албаније и Југославије прекинути, граница функционише као полуотворена према КиМ за албанске кадрове. То није могло да се дешава без директне дозволе владајућих структура Југославије – каже Челиковић.

О томе сведочи и Матијас Кинцел: „На универзитету у Приштини у осталим школама на Косову је предавало 237 професора и учитеља из Албаније, одатле је било увезено и више од 20 одсто коришћених уџбеника, 183 млада научника отишла су из Приштине у Албанију како би наставила студије, док су се на Косову налазила 62 студента из Албаније. Гранични сабраћај је био либерализован до те мере да су Албанци са Косова без проблема могли да путују у Албанију и враћају се.“

У време СФРЈ на стварању лажне албанске историје били су ангажовани и српски научници.

Чак и у зборницима САНУ могу се наћи радови који доказују тезу да су данашњи Албанци потомци Илира, прастановника Балкана, што је „идеолошко гориво“ великоалбанског шовинизма.

• У СФРЈ је постојала „братствојединствена политика“ којој су били подређени и научници, који су добијали задатак шта треба да докажу, упркос чињеницама. Због тога су потиснути радови истраживача који нису подлегли притисцима. Пример је Косовка Ристић, која је започела етнографско истраживање Дренице и Лаба у Ранковићево време, када је по селима могла да иде бициклом. После његовог пада, истраживање је и без званичне забране прекинуто. Дотадашњи резултати објављени су у књизи „Мало Косово“ 1970. у Приштини, која није забрањена већ је просто стављена у подрум. У мраку је чамила пола века док је недавно нисмо објавили – открива Челиковић.

ПРОПАГАНДА СЕ ШИРИЛА ИЗ ТИРАНЕ

За разлику од српске материјалне баштине, која сеже у далеку прошлост Косова и Метохије, најстарије албанске грађевине преузете су из турске културе и потичу из 19. века. Међутим, међу албанским становништвом које је до 1945. било у 90 одсто случајева неписмено, великоалбански идеолози су лако ширили измишљотине.

• Као археолог могу само да кажем да материјални трагови Албанаца у средњем веку уопште не постоје на КиМ, а историчарима препуштам тумачење повеља наших владара које помињу арбанашке катуне само на крајњој периферији Метохије – каже археолог др Дејан Радичевић.

• Актуелни случај Гренела и Косовског боја подсетио ме је на приказ те битке у музеју у Тирани. На карти су Срби представљени само као помоћни одред, а Албанци су главни. То је та пропаганда.

Борис Субашић

Etrurci bili Srbi? Poslušajte njihov jezik pa procenite da li pseudoistoričari znaju o čemu pričaju

Da bi nešto bilo prihvaćeno kao istorijska istina, nije dovoljno da to jedan narod želi, inače bi Nemanjići bili Albanci pošto je to ono što Albanci žele. Frustracija jednog dela našeg naroda, koji smatra da su Srbi „dokazano” autohtoni na Balkanu, posledica je neznanja i neshvatanja kako funkcioniše istorijska nauka, i šta predstavlja „dokaz”

Freska iz jedne etrurske grobnice na kojoj je prikazan simpozijum, tj. banket posle obeda, kada se pilo uz muziku, igru, recitacije i razgovore. Radi se o grčkom običaju koji je izvezen u druge delove Mediterana. Foto: Wikipedia

Ono što je devedesetih još uvek bila teza koju zastupa samo marginalna, malobrojna grupa sledbenika Olge Luković-Pjanović i Jovana Deretića (koji, uzgred budi rečeno, stoje na dve suprotne i nepomirljive strane), postalo je u međuvremenu opšte uverenje, zastupljeno među slojevima različitih stepena obrazovanja, od pekara preko „menadžera” do lekara.

Uverenje glasi: Srbi su narod najstariji, i svi su Srbi. Svaka reč koja počinje glasom „s” je dokaz „prave srpske istorije”, a i sve ono što je dobro a ne počinje glasom „s” takođe je srpsko: neutemeljene i nedokazane premise i hipoteze volšebno postaju činjenice, na kojima se grade nove takve premise i hipoteze, koje postaju činjenice, i tako se unedogled gradi ta kula od karata.

Suštinski, u pitanju je paranoična teorija zavere. Ona kaže da već hiljadama godina na antisrpskoj raboti zajednički rade rimski imperatori te grčki filozofi i istoričari, Vatikan i Carigradska patrijaršija, koji, poput Germana i Latina, ne mogu ni oko čega da se slože i u svemu su sukobljeni, sem u jednoj stvari: mržnji protiv nas i želji da nas liše našeg istorijskog prava.

Mapa drevne Etrurije iz perioda pre početka rimske ekspanzije. Foto: Wikipedia

Etrurci su bili antički narod koji je živeo na prostoru severne i centralne Italije, u oblastima današnje Toskane (koja nosi ime po rimskom nazivu za taj narod: Tuski), Umbrije, Emilije-Romanje, Lombardije, Veneta, delom i Lacija. Zašto ih naši pseudoistoričari prisvajaju? Zato što su oni sebe nazivali „Rasena” (tokom kasnijeg razvoja njihovog jezika: Rasna ili Raśna).

Zvuči kao „Raška”, zvuči i kao „Rasija”, kako Rusi izgovaraju ime svoje zemlje, ali dok se ne dokaže suprotno, radi se samo o slučajnom poklapanju s imenom naše istorijske oblasti oko koje se razvila nemanjićka država, koja je ime dobila po gradu Rasu, a ne obrnuto, u koji su Vizantinci krajem 10. veka smestili sedište Katepanata Rasa, i Raške eparhije, podređene Ohridskoj arhiepiskopiji.

Sam naziv tog našeg grada je izgleda nastao metatezom: za vreme Justinijana, sredinom 6. veka, nazivao se Arsa. Može biti da je „Arsa” u stvari proizvod metateze, te da je „Ras” izvorni naziv, ali to može ostati samo na nivou spekulacije, dok se ne ona dokaže, što ima male izglede da se desi. „Šta je babi milo, to joj se i snilo” nije prihvaćeni naučni metod.

A čak i ako bi se to dokazalo, to nije samo po sebi dokaz autohtonosti nas Srba na Balkanu (jer smo naziv oblasti mogli primiti po „dolasku”, koji se desio dok se takođe ne dokaže da se nije desio, pod uslovom da ima šta da se dokaže).

„Sarkofag supružnika”, 1. vek pre nove ere. Foto: Wikipedia

Svi ljudski jezici zajedno imaju ukupno stotinak fonema, a svaki jezik u proseku 40-50, retko više od toga. Svi dolazimo s istog izvora, i proizvodimo iste ili slične glasove, samo ih kombinujemo drugačije. Slučajnih poklapanja nepovezanih reči nepovezanih jezika, mora biti, oni se u lingvistici nazivaju lažnim kognatima, mada možda mogu biti i „lažni prijatelji”.

Pored toga, svi indoevropski jezici imaju isto poreklo, pa nije redak slučaj poklapanja među njima. Primera radi, nemačka reč „švajn” i srpska reč „svinja” istog su etimološkog porekla; a postoje i neke poznate ilirske reči (nema ih mnogo sačuvanih ali postoje) koje se poklapaju s našima (nemojte misliti da tih poklapanja nema i sa albanskim), no to samo po sebi jedino dokazuje da su nam jezici srodni.

Međutim, ono što je vrlo česta praksa u pseudoistorijskim krugovima je upotreba lažnih etimologija, koje nastaju iz pokušaja da se stare i tuđe, u antici zabeležene reči, objasne savremenim srpskim jezikom, što je komično, da ne upotrebimo neki grublji izraz, i naprosto besmisleno.

Erotska scena na etrurskoj vazi. Foto: Wikipedia

Prvo, čak i da je pre 2.000+ godina postojao barem zametak našeg naroda, mi ne možemo znati kojim su jezikom ti ljudi govorili, ne možemo biti sigurni ni da smo pre 1.500 godina govorili protoslovenskim, pa stoga se ne mogu ni nazivi niti reči drugih naroda koje želimo da prisvajamo, tumačiti koristeći ni savremeni srpski ni starosrpski, narodni jezik iz srednjeg veka.

Na tlu Evroazije, brojni toponimi i brojne reči u brojnim jezicima podsećaju na naš etnonim i verovatno su s njim u vezi, ali ni to nije samo po sebi dokaz postojanja nas kao naroda, jer može biti i puko objašnjenje etnonima, a to nije isto (mada je od ogromnog značaja, jer bi nam pružilo objašnjenje našeg narodnog imena: zašto se zovemo Srbi).

U svakom slučaju, radi se o nečemu čime bi trebalo da se bave istoričari, arheolozi, lingvisti, antropolozi, genetičari, a ne diletanti, koji svojim ponašanjem i metodama samo kompromituju svako ozbiljno istraživanje na temu prethrišćanske istorije Srba, i onemogućavaju dijalog.

Drugo, reči menjaju značenja i u roku od sto godina, a kamoli u roku od par milenijuma. Recimo, praznik Duhovi se proslavlja 50 dana nakon Vaskrsa (zato se naziva i Pedesetnica), i mada njegov naziv danas zvuči kao množina, u stvari je to staroslovenski genitiv ili dativ jednine (u zavisnosti od tumačenja), i odnosi se na silazak Svetog Duha (koji je jedan) na apostole.

Etrurska nekropola Banditača, koja sadrži preko 1.000 tumula, tj. humki, pravi je grad mrtvih sa sve ulicama i trgovima. Foto: Wikipedia

Onda, reč „gusar” danas asocira na pomorskog razbojnika, ali u srpskom srednjovekovlju se odnosila na drumskog razbojnika, hajduka (ta reč ili dolazi od turske reči „hajdut” što znači „bandit”, ili mađarske ”hajdo” što znači „stočar”).

„Brod” je bio gaz, deo reke koji može da se pregazi konjima i pešice; „pustinja” je nama danas Sahara, ali srednjovekovnom Srbinu pustinja bi bila i Amazon, i zapravo je ogromna šuma duž Carigradskog druma, između Niša i Beograda, na prostoru današnje Šumadije, upravo nazivana pustinjom, zato što je bila pusta.

Treće, jezik se neprekidno menja, i nama bi danas bilo teško da razumemo Srbina koji je živeo u 14. veku nove ere, a kamoli u 14. veku pre nove ere, pod uslovom da je, kao što rekosmo, uopšte i govorio jezikom iz kojeg se razvio naš današnji. Ne može se prosto uzeti neki natpis na etrurskom i pročitati kao što čitate redove ovog teksta (a neki to pokušavaju ili tvrde da su uspeli).

Dalje, svi ti silni narodi koje naši pseudoistoričari prisvajaju, uopšte nisu govorili istim jezicima. Pođimo od već pomenutih Ilira. Ko su uopšte bili Iliri? Oni sebe tako nisu zvali, i pitanje je da li su sebe ikako zvali, tj. da li su imali bilo kakvu svest o zajedništvu.

Plemena u Iliriji i Donjoj Panoniji za vreme Rimske imperije. Foto: Wikipedia

Da li je to bio jedan narod podeljen na plemena, ili grupa srodnih naroda koji su govorili istim ili sličnim jezicima, ili zbir različitih naroda koji su govorili različitim jezicima, samo su ih Grci sve „đuture” zvali Ilirima?

Većina naučnika sada smatra, da najverovatnije nisu bili kulturno i lingvistički homogena grupa. Pod uslovom da je to tačno, smešna je bilo čija tvrdnja da su ekskluzivni „potomci Ilira”, pošto teoretski svaki čovek na današnjem Zapadnom Balkanu može biti i identitetski i genetski potomak nekih Ilira (takođe, može biti identitetski ali ne i genetski, te genetski ali ne i identitetski).

Što se tiče Tračana, oni jesu bili jedan narod podeljen na plemena, ali zaseban u odnosu na Ilire, s kojima su se mešali na rubnim područjima (nauka još ne zna kako da klasifikuje Dardane). O tračkom i ilirskom/ilirskim ne zna se mnogo, ali sve govori protiv njihove povezanosti; hipoteza o zajedničkoj tračko-ilirskoj grani indoevropskih jezika postojala je, ali je zbog gomilanja protivnih dokaza napuštena sredinom 20. veka.

Prosto, nauka ne može pouzdano da tvrdi zato što traga za istinom zahtevajući nepobitne činjenice i služeći se ustanovljenim metodama jednakim za sve. Jedini princip pseudoistorije je želja da nešto bude istina (pošto bi bilo lepo da je ova bronzana glava tračkog kralja Seuta III deo naše baštine, zašto onda ne bismo i Tračane proglasili Srbima: to je logika kojom se vodi pseudoistorija), a dokazi i činjenice mogu da se fabrikuju ako ih nema; metod ne postoji.

Seut III, kralj Odriske kraljevine, velike tračke države koju je stvorilo moćno pleme Odrišana, a koja je postojala u periodu 5—3. veka p. n. e. Ova njegova bronzana glava sofisticirane izrade je otkrivena 2004. u njegovoj grobnici kod Kazanlaka u Bugarskoj. Foto: Wikipedia

Prema tome, ne možemo biti i Iliri i Tračani, već ili Iliri ili Tračani. (Ovo isto važi i za Albance, kod kojih takođe postoji tendencija prisvajanja i jednih i drugih, iako treba naglasiti da čak ni teza o njihovom ilirskom poreklu još uvek nije nedokazana, mada se smatra najverovatnijom; no to je zasebna tema.)

Dalje, ne možemo biti i potomci Etruraca, i Ilira ili Tračana, jer su Etrurci bili nešto potpuno drugo i govorili potpuno drugačijim jezikom. Istina, lingvisti ni njega još nisu pouzdano klasifikovali, ne mogu da kažu kojoj tačno porodici pripada i s kojim je sve jezicima u vezi, kako se i iz čega razvio.

No svi pokušaji da se dokaže da se radi o indoevropskom jeziku su propali, i naučnici sada smatraju da etrurski pripada grani izumrlih paleo-evropskih jezika kojima se govorilo pre dolaska Indoevropljana (kad već pominjemo Albance, pomenimo i da albanski jezik sam predstavlja jednu granu porodice IE jezika, tj. da je izolovan u porodici kojoj pripada i srpski).

Ali uprkos svim tim nejasnoćama, u kojima pseudoistoričari plivaju kao ribe u vodi, nudeći svoja epohalna rešenja, jezikoslovci su — oslonjeni na arheologiju koja je otkrila oko 13.000 etrurskih spomenika, od kojih je ipak samo mali broj znatnije dužine — odgonetnuli dosta bitnih stvari, blagodareći višedecenijskim naučnim naporima s istinom kao jedinom agendom.

 „Cippus Peresinus” je kamena ploča sa 46 linija teksta na etrurskom, što je čini jednim od najdužih natpisa na tom jeziku. Otkrivena je u blizini Peruđe 1822. godine, a pretpostavlja se da je postavljena u čast ugovora između dve etrurske familije, u vezi sa korišćenjem jednog zemljišta. Datira se na 3. ili 2. vek p. n. e. Foto: Wikipedia

S obzirom da se latinski alfabet razvio iz etrurskog, koji se razvio iz starogrčkog i feničanskog, mi znamo kako je etrurski jezik približno zvučao. A nije zvučao ni približno kao bilo koji slovenski, da bi se savremeni srpski i slovenski jezici mogli koristiti za njegovo direktno tumačenje. Na stranu svi ostali razlozi zbog kojih se to ne može raditi.

Dovoljno je samo napomenuti da je etrurski jezik bio aglutinativan, dakle, gramatički nastavci na jednoj reči su bili brojni i jasno vidljivi, i po tome spada u istu grupu s uralskim jezicima (mađarski, finski, estonski), turkijskim, mongolskim, baskijskim, japanskim, korejskim, dravidskim, itd.

Srpski, poput većine indoevropskih jezika, spada u flektivne jezike (svi baltički i slovenski, sanskrt, paštu, grčki, latinski, italijanski, španski, francuski, portugalski, rumunski, irski, nemački, islandski, albanski...), koje karakteriše malobrojnost gramatičkih nastavaka, od kojih svaki ima više funkcija.

A flektivni i aglutinativni jezici stoje u suprotnosti jedni sa drugima. Da ne dužimo: pogledajte ovaj video, poslušajte i uverite se sami.

(P. L.)