уторак, 29. јун 2021.

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ: Које су све српске престонице?

 

Престонице су места у којима се налази седиште владара и његово пребивалиште у коме он обавља своје владарске дужности и живи са својом породицом.

Најстарија позната српска престоница је Дестиник или Достиника, која се налази у Рашкој, код данашњег села Врсјенице у Сјеничком пољу. Уништена је и напуштена у 9. веку за време бугарске инвазије на Србију.

Престоница Србије се даље сели у Дукљу на приморје, прво Котор, па Стон на полуострву Пељешац, па затим у Скадар где је српски краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и чувени гроф Рајмонд Тулуски.

У 12. веку престоница се враћа у Рашку у којој најзначајније утврђење Рас постаје српска престоница још у време великог жупана Стефана Немање. Стефан Немања је такође као српски владар (а не обласни) једно време столовао у Нишу где је у свом двору примио немачког цара Фридриха Барбаросу током Трећег крсташког похода. Татарска најезда из 1242. године и уништење града Раса наговештава и премештање центра српске државе из Рашке на Косово.

Током 13. и 14. века издвајају се следећа места у којима су се налазили српски дворови: Неродимље, Пауна, Сврчин и Штимље. Као престоница се прво издваја Призрен у Метохији, а касније се српски двор сели у Скопље, док је наследник престола „млади краљ“ имао своју резиденцију у Скадру. Такође у то време је и краљ Драгутин столовао у Београду као сремски краљ. Од 14. века такође можемо да пратимо и седиште дворова у средњевековној Босни: Сутјеска, Бобовац, па Високо (Подвисоки), да би се затим престони град преселио на запад, у Јајце.

Распадом српског царства добијамо велики број обласних господара Краљ Вукашин и Мрњавчевићи који се везују за Прилеп, Душанова удовица царица Jелена и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, Душанов полу-брат Симеон Синиша за Костур, породица Дејановића за Велбужд, Тома Прељубовић за Јањину, Радослав Хлапен за Бер и Воден, Никола Алтомановић за Ужице, Вук Бранковић за Приштину, Лазар Хребељановић за Крушевац, Балша I Балшић за Скадар и Улцињ, Војислав Војиновић за Гацко и Требиње, Павле Раденовић за Борач, породица Косача за Благај итд.

У време турске најезде и нестанка српских поседа на југу, престоница се у време деспота Стефана Лазаревића сели у Београд, да би Ђурађ Бранковић изградио последњу српску престоницу пред пад под Турке, моћан град Смедерево на Дунаву. Иван Црнојевић је негде у исто време преселио своју престоницу из Скадарске Крајине у новоосновани манастир на Цетињском пољу посвећен рождеству Пресвете Богородице где је такође сазидао свој двор.

Све време трајања Дубровачке републике, Дубровник је био престони град.

Након пада под Османлије, треба поменути и Суботицу која је била престони град самопроглашеног српског цара Јована Ненада чији устанак је на годину дана обновио српско царство током 1526-1527. Његов војсковођа Радослав Челник је такође као турски вазал столовао у Сланкамену.

Од почетка устанка 1804. престоница постаје Карађорђева Топола док је једно време то био и Београд у коме је најдуже функционисао и Правитељствујушчи совјет и то је било тако све до слома устаничке Србије 1813. Након избијања Другог српског устанка, књаз Милош столује у Црнући код Горњег Милановца, све док се 1818. није преселио у нову престоницу Крагујевац, који то остаје све до 1841. Београд коначно постаје престоница кнежевине и краљевине Србије 1841.
За време трајања Српске Војводине 1848-1849 престонице су биле Сремски Карловци, Земун, Велики Бечкерек и Темишвар, док је Темишвар био и престоница Војводства Србије и Тамишког Баната 1849-1860.

За то време у Црној Гори је престоница остала Цетиње тј. насеље настало око задужбине Ивана Црнојевића манастира Рождества Пресвете Богородице у којој су столовали и сви митрополити Петровићи и каснији кнежеви и краљ.

Ниш је 1915. поново био престоница Краљевине Србије, након заузећа Београда у Првом светском рату, док је српска престоница 1916-1917 била и град Крф на коме се налазила Српска војска након повлачења преко Албаније у зиму 1915-1916.

Београд остаје престоница и након стварања Краљевине СХС и Југославије, да би након распада Југославије и краткотрајне престонице Републике Српске Крајине у Книну, данас у српску престоницу поред Београда још једино могла да се уброји и Бања Лука (а пре ње и Пале након проглашења Републике Српске 1992. године).

На слици је приказана тврђава Рас која се налази на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара.

Извор: Историја Срба

ТУРСКИ ИЗВОРИ: У 15. веку на Косову и Метохији ни трага од Албанаца!

 



Albanci

Историјске чињенице

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прочитајте и: 


Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

Прочитајте и: 

ОН је научник ТЕСЛИНОГ РАНГА: Сви морају да знају његово име

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.

Albanci
ТУРСКИ ИЗВОРИ

Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.

Прочитајте и: 


„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију.

Прочитајте и:


Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

Извор: Спутник

Белоруски амбасадор у Србији збуњен: Ми вама „мигове“, ви нама забрану

фото: AFP 2021 / Kirill Kudryavtsev

Званични Минск је са неразумевањем примио придруживање Србије забрани летова белоруских авиокомпанија у ваздушном простору ЕУ и других држава, саопштио је за Риа новости амбасадор Белорусије у Србији, Северној Македонији и Црној Гори Валериј Бриљов.

„У Белорусији смо са неразумевањем примили одлуку Србије да се придружи рестриктивним мерама према нашој држави. Она није у складу ни са нашим високим нивоом међудржавног дијалога, нити са међувладиним споразумом о ваздушном саобраћају. Надамо се да ће ова одлука бити преиспитана», изјавио је амбасадор.

Према његовим речима, Белорусију и Србију повезују традиционално пријатељске везе, и белоруска страна жели да их и даље јача.

„Сигуран сам да потенцијал наших односа није ни изблиза исцрпљен“, нагласио је амбасадор.

Одлука о забрани летова у ваздушном простору Србије десила се истог месеца када је Белорусија поклонила Србији четири ловца МиГ-29 и обавила са њом и Русијом војне вежбе у Русији.

„Деветог јуна, на војном аеродрому „Батајница“ одржана је церемонија примопредаје српском ваздухопловству четири авиона „МиГ-29“ који су прошли капитални ремонт и модернизацију у белоруским предузећима. Свечаном догађају је присуствовало руководство војног ресора Србије. Штавише, у Краснодарском крају, са српским и руским војницима је од 16. до 18. јуна успешно одржана активна фаза војних вежби „Словенско братство 2021″. Све указује да је перспектива сарадње у тој области прилично широка“, закључио је Бриљов.

Шеф европске дипломатије Жозеп Борељ саопштио је раније да су се Србија, Северна Македонија, Црна Гора и Албанија придружиле одлуци ЕУ о забрани белоруским авиокомпанијама да лете ваздушним простором ЕУ и користе њихове аеродроме.

rs.sputniknews.com 

субота, 26. јун 2021.

Да ли знате КО ЈЕ БИО ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ЦАР?

Историчари ни данас нису сагласни ко је био, ни одакле је дошао.


Цар Јован Ненад данас је више део легенде него историје. Кажу да је рођен у “години звери” и да је имао огроман црни белег који му се протезао целом десном страном тела.

А опет, можда је само био црномањаст, па је због тога добио надимак. Ипак, колико год чудно звучало, његово царство било је стварно – протезало се на простору данашње Бачке, деловима Срема и Баната или на простору који данас познајемо под именом – Војводина.

Од ране задобијене у нападу из заседе, 26. јуна 1527. године, недалеко од Сенте, умро је последњи српски цар. Он се није звао ни Душан ни Урош! Звао се Јован Ненад и владао је малом, самопрокламованом државом која се простирала на просторима данашње Војводине са центром у Суботици.

Али, ово је само крај приче…

МИСТЕРИОЗНИ “ЦРНИ ЧОВЕК”

Војска Сулејмана Величанственог поразила је угарску војску у чувеној бици на Мохачком пољу 1526. Након тога, територија је подељена између Турског царства и Хазбуршке монархије, а преживеле велможе сврстале су се уз двојицу вођа – краља Ивана Запољу и краља Фердинанда.

Управо у то време на сцену је ступио Јован Ненад, мистериозни и данас скоро бајковити вођа Срба.

Историчари данас нису сагласни ко је био, ни одакле је дошао Јован Ненад. Он је тврдио да је потомак српских владара, чак и византијских царева, али било је и оних који су сматрали да је био ниског рода.

Како било, Јован Ненад се показао као веома добар заповедник, који је са једном четом Срба, одмах после Мохачке битке протерао Турке из Бачке и загосподарио над овим подручјем као и деловима Баната и Срема.

Mapa carstva Jovana Nenada

Мали између великих сила, изгледа да му нису недостајали мегаломански снови – своју независну државицу прогласио је српским царством, а себе царем. За седиште своје “имеприје” изабрао је Суботицу.

– И за оно време, нови владар је био мистериозан човек. Поданици су га називали цар Јован Ненад, а изван српских средина био је најчешће спомињан као “Црни човек” због црне пруге у ширини једног прста која му се пружала од десне слепоочнице па све до стопала – истиче историчар Добрица Јовичић и додаје да је једином документу који нам је остао иза овог необичног човека он потписан као “Јован од Бога послани цар”.

Ово није била једина необичност новог владара. Јован Ненад је живео аскетски – прича каже да је спавао само два сата, а да је сат проводио у молитви. Проповедао је и прорицао и многи су му долазили као светом човеку. По сведочењу једног његовог савременика “Срби су му хрлили као новом свецу и самом пророку”.

– Мало његових пророчанстава је оставило до наших дана, али је свакако најпознатије оно о томе да ће Турци пропасти. Јован Ненад је себе желео да прикаже као оружје божје и да, у атмосфери слома и очајања, борбу против Турака наметне као једину опцију – објашњава Јовичић.

Народне легенде и веру у новог великаша подгревало је и предање да је рођен у “години звери” – 1492. године од када сваког тренутка може да настане смак света.

НАРОД ГА ЈЕ ВОЛЕО, АЛИ НЕ И ДРУГЕ ВОЈСКОВОЂЕ

Са Јованом Ненадом остале српске велможе и деспоти углавном нису хтеле да имају никакве везе, а интересантно је да о овом човеку нема помена ни у летописима из оног времена.

– Било је то доба када се за превласт борио велики број деспота. Већина њих била је потпуно неважна. Угари су их користили за своју личну корист, а они су пак бринули само о својој личној користи. Појава Јована Ненада зато је некима од њих сметала више него непријатељима јер су у ситуацији у којој је свако бринуо само за себе, одједном појавио човек који је говорио о заједничком отпору И уједињењу – сматра ЈовичИћ И додаје да постоје индиције да је Јован Ненад узео титулу цара баш да би се разликовао од тих других, грамзивих деспота.

Јован Ненад се показао као добар војсковођа. Осциловао је између Запоље и Фендинанда и користио их бар колико и они њега – у борби против јачих Турака којима је његово “царство” било прво на удару.

Од тренутка када је Јован Ненад стао из Фердинанда, Запоља је на њега слао једну војску за другом, али их је “цар” све побеђивао, истина уз велике губитке.

На путу до Фердинанда са чијом војском је требало да се уједини, Јована Ненада је смртно ранио један Запољин присталица. Ово је био и крај његове мале државе, а за дуги низ година и снова о ослобађању Срба од турске власти.

“ОТАЦ” САВРЕМЕНЕ ВОЈВОДИНЕ?!

ДАНАС, ЦАР ЈОВАН НЕНАД ВИШЕ ЈЕ ДЕО ЛЕГЕНДЕ НЕГО ИСТОРИЈЕ. ИПАК, ИМА ОНИХ КОЈИ ЊЕГОВО “СРПСКО ЦАРСТВО” СМАТРАЈУ ЗАЧЕТКОМ ОНОГА ШТО ДАНАС ЗНАМО ПОД ИМЕНОМ ВОЈВОДИНА.

– Називати Јована Ненада “оцем Војводине” свакако је мало претерано, али је истина да се његова држава простирала управо на простору ове српске покрајине. Он је први дошао на идеју да на просторима јужне Угарске створи засебну словенску државу. Ову идеју касније ће преузети сви српски војвођански прваци иако нико од њих Јована Ненада неће помињати као претечу – закључује историчар.

Да посведочи и подсети на ову необичну историјску личност у Суботици је Јовану Ненаду у два наврата подизан споменик – први је 1941. године срушен од стране мађарских окупатора, а други, подигнут 1991. и данас стоји на градском тргу. На њему пише: “Твоја је мисао победила”.

Srbija Danas 

КРВАВИ УСКРС 1944. ГОДИНЕ: Савезници нас бомбардовали на Титов захтев!

Убијено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акције

КРВАВИ Ускрс, како је названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме је погинуло више од 2.000 људи, дуго је био табу тема, а ни данас са њега није потпуно скинут вео тајне. Досијеи Балкан ер-форса, који је 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита.

– Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања није била војничко већ политичко дејство. Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао је Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: војни, економски, морални и политички.

– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране јужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србији. То потврђују и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

– Кад је на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво је било обузето одушевљењем. Свет је веровао да се авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској. Тек кад су затрештале прве експлозије савезничких бомби, становништво је потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало је страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио је 20. априла извештај из Михаиловићевог штаба.

Страдале су Бајлонијева и Каленићева пијаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена је болница са болесним српским заробљеницима из Немачке који су доведени на рехабилитацију. Разорено је прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигијенски завод, Дечја болница, Дечји диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразије.

– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске војске, на Београд је пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено је укупно 687 зграда, а 20. априла је у рушевинама пронађен 1.161 леш. Број тешко повређених био је 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“.

– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао је тада нишки окружни начелник Јован Барјактаревић.

НЕСРЕЋНИ ЧОВЕК НИЈЕ НИ СЛУТИО КОЛИКО ЈЕ БЛИЗУ ИСТИНЕ.

– Би-Би-Си је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Јефтићу је усмено образложено да савезници бомбардују читаву Европу, па ни Београд није изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађају пише: „Нама би било драже да Би-Би-Си није објавио ту вест јер овако имамо непријатну дужност да објашњавамо своју политику“. У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју Србије.

На став западних савезника о догађајима и добрим и лошим момцима у Југославији пресудно је утицала група совјетских „кртица“ у британској тајној служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицајни. С њима је веома близак био и Фицрој Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група је била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), који је бомбардовао српске градове.

– Меклејн је сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као једину снагу отпора у Југославији“. Почетком априла 1944. Черчил је у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклејна и Владимира Велебита, који је био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан је први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

– Успостављена је координација између Балкан ер-форса, односно команде у Барију и мисија које су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република који су слали своје предлоге за бомбардовање о којима су одлучивали Меклејн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, који је одлучно одбио предлог да се бомбардује Љубљана, и Тита, који упркос захтевима савезника није допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србију Коча Поповић и британски обавештајац Џон Хеникер Мејџор сипали су предлоге као из рукава.

-Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић.

“НЕДЕЉА ПАЦОВА“

СПРЕГА у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито је функционисала током операције „Ретвик“ („Недеља пацова“).

– „Недеља пацова“, коју је измислила Меклејнова мисија, заиста је била јако несрећан назив. Била је то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србије. Овај циљ није испунила тако да је армија од 100.000 људи обавила уредно повлачење. „Недеља пацова“ је за Тита је била офанзива за ослобађање Србије од Михаиловића и лојалиста и успут од свих противника комуниста, стварних или потенцијалних – каже Лиз.

НОВОСТИ 

Ко је био Деспот Стефан Лазаревић: Витез, песник, горостас српске историје

 

Деспот Стефан Лазаревић у народу познат и као Високи Стефан, био је син кнеза Лазара и кнегиње Милице.

ЗА ЊЕГА СЕ КАЖЕ ДА ПРЕДСТАВЉА ГОРОСТАСНУ ФИГУРУ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ.

Када је имао само 13 година, започиње своју владарску каријеру и на своја плећа узима Србију – оптерећену материјалним и људским жртвама, у којој влада безвлашће и страх од турске најезде.

У том периоду, преживела властела се повлачила на своје територије без жеље да брине о становништву.

У оваквим околностима и уз свесрдну помоћ мајке, Стефан је сазревао као личност, државник и ратник. Стефан Лазаревић израстао је у, појавом, невероватног човека. Био је риђокос, имао је плаве очи и био необично висок. Причало се да људи нису могли дуго да издрже његов поглед.

Зашто Стефан Високи?

У много чему особен, он је једини српски владар чији су земни остаци идентификовани ДНК анализом, што додатно заокружује слику о његовој посебности и у смрти, и у животу.
Дуго се мислило да је гроб деспота Стефана у манастиру Копорин. Након ДНК анализе која је обављена на моштима пронађеним у неименованом гробу у манастиру Манасији, његовој задужбини, утврђено је да мошти припадају Стефану, особи у најближем сродству са кнезом Лазаром Хребељановићем.

Откривени земни остаци деспота Стефана говоре о његовој висини од око 178 цм, што је импресивна висина у епохи у којој се просечни раст одраслог мушкарца кретао око 165 цм.

Први витез Европе

После Косовског боја Србија се обавезала на слање помоћних одреда отоманском султану и плаћање данка. Као отомански вазал, Стефан је предводио српске одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.

Битка код Ангоре 1402. била је тежак пораз Отоманских снага, али и место где је Стефаново ратничко умеће највише засијало. Након ње добио је и титулу деспота.

Књижевник Александар Тешић, аутор романа о деспот Стефану „Онај што научи мрак да сија“, каже:

– Након овог боја слава деспота Стефана прочула се надалеко. Сви су му се дивили као ратнику. Чак су му и Монголи „скинули капу“. Са друге стране, у бици код Ангоре султан Бајазит је заробљен и убрзо је умро, а постојала је изјава деспота Стефана да је то био његов најсрећнији дан јер се ослободио Бајазитових окова.

Након Ангорске битке углед Стефана Лазаревића је нагло порастао, а легенде о његовом јунаштву рашириле су се по Европи.

Прича каже да су млади ратници из читаве Европе “хрлили” у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу.

Сви ови догађаји очеличили су деспота Стефана. Био је члан Витешког реда Змаја, познат и признат у читавој Европи. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био “Први витез“, а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.

Изузетна улога деспота Стефана у историји Београда

Дубоко свестан деликатног положаја мале Србије медју великима, деспот Стефан је 1403.године, постао вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замену за то, Србија је добила свој “бели град”, Београд је постао саставни део Србије и њена престоница.

До тог времена Београд је био разрушен, напуштен и “уклет“ град. Деспот га је средио и у њему владао око 15 година. Ту је подигао и цркву посвећену Богородици, заштитници и њега и Београда. Новостворена престоница је као своју славу прогласила Вазнесење Господње – Спасовдан и то се није променило до данашњих дана.

Захваљујући изузетној вештини владања, деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.

Деспот Стефан као покровитељ културе и уметности

Из различитих извора могуће је закључити да је деспот Стефан много одударао од раскалашне властеле свога доба. Понајвише је волео да чита и разговара са ученим људима. Волео је да пише и да лично преводи са грчког, као и да одлази у лов, а посебно са соколима.

Уживао је у хорском певању духовних и литургијских композиција, а за световну музику, по речима Константина Филозофа, није много марио, са изузетком походне војне музике, за коју је мислио да је добра за подизање војног морала при ратним сукобима.

СД/Стил

Захваљујући Николи Тесли: Како је Србија прва на Балкану почела да производи Струју

Захваљујући Николи Тесли…

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“). У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле

ЗАХВАЉУЈУЋИ ТЕСЛИ: Србија прва на Балкану почела да производи струју 1
ХИДРОЕЛЕКТРАНА ‘ПОД ГРАДОМ“ НА РЕЦИ ЂЕТИЊИ У УЖИЦУ

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас. Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.

ЗАХВАЉУЈУЋИ ТЕСЛИ: Србија прва на Балкану почела да производи струју 2ЂОРЂЕ СТАНОЈЕВИЋ, ГРАДИТЕЉ ПРВИХ СРПСКИХ ЕЛЕКТРАНА

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града,  да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

ЗАХВАЉУЈУЋИ ТЕСЛИ: Србија прва на Балкану почела да производи струју 3ПРОФ. ДР ЂОРЂЕ М. СТАНОЈЕВИЋ (1858 – 1921) У СВОМ КАБИНЕТУ. НА СЛИЦИ СЕ МОГУ ВИДЕТИ ЕЛЕКТРИЧНА ЛАМПА, СИЈАЛИЦА, РЕНДГЕНСКИ СНИМАК ЧОВЕЧИЈЕ ШАКЕ, КАО И ФОТОГРАФИЈА НЕПОЗНАТЕ КЛИСУРЕ РЕКЕ. ФОТО: ВИКИПЕДИЈА

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

ЗАХВАЉУЈУЋИ ТЕСЛИ: Србија прва на Балкану почела да производи струју 4

Хидроелектрана у Ужицу

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце. 

петак, 25. јун 2021.

MUSLIMAN ODBIO RUŠITI PRAVOSLAVNU SVETINJU: „Ja neću da rušim nečiju svetinju, da ukaljam obraz i ruke, da na đecu bacim sramotu i prokletstvo!“ (FOTO)

IZ 1926. Pogledajte kako je izgledala PRVA JUGOSLOVENSKA REKLAMA. (VIDEO)

 Bila je to reklama za kalodont, vjerovali ili ne. Za današnje standarde, naravno, potpuno odstupa od savremenog marketinga ali je ostala kao vjerodostojan dokument kako je to nekad bilo

Preporučujemo da pogledate.

VIDEO:

Podržite naš rad tako što ćete na instagramu kliknuti na link ispod i zapratiti nas, mnogo bi nam značilo i HVALA VAM OD SRCA:

Стравични подаци: Злочини комуниста над српским народом у 20. веку

Поделите: 

Прво, геноцид комуниста над Србима вршен је намјерним слањем партизанских српских јединица против далеко надмоћнијег и боље наоружаних окупаторских трупа, да би што више гинули (Kадињача, Пљевља, Сремски фронт).

Друго, „случајним погибијама“ нарочито српских комунистичких руководилаца, као што су, на примјер, погибија црногорских комунистичких руководилаца Буда Томовића и Баја Секулића, команданта Саве Kовачевића, Ивана Милутиновића, Саве Беловића и десетине других српских команданата које су касније проглашавали народним херојима. Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по „задатку партије“, због наводних грешака или промашаја у борби.

Треће, партизани су стријељали све заробљене четнике и то по Брозовој наредби „на лицу мјеста“, а осталим заробљеницима: усташама, домобранима, муслиманској милицији, балистима, мађарским хонведима, и другим, нудили су примање у партизанске редове, а ако нијесу хтјели, узимано им је оружје и пуштани су кућама. На овакав начин је стријељано на дестине хиљада српских четника још у току рата, а послије рата неколико стотина хиљада.

Четврто, стријељање само Срба приликом заузимања градова и села нарочито пред крај рата. Тако је, на примјер, само у Београду од ослобођења 20. октобра 1944. године до краја рата убијено 30.000 Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 професора и другог особља београдског Универзитета.

Посебан злочин комуниста је непосредно послије рата када су као „шкрипаре“ убили око 350.000 Срба без суда и закона. Десет година послије рата трајала је хајка на „шкрипаре“, међу којима су 99 процената били Срби.

Иначе, Срби су почели устанак против окупатора под вођством пуковника Драже Михаиловића 13. маја 1941. године, у Ивањици, и до почетка августа заузели већи дио Шумадије са градовима Ужице, Чачак и Лозница. Истовремено су на том простору четници дозволили комунистима да проводе мобилизацију својих присталица које су називали паризанима (партизани – паријска војска), да формирају комунистичке организације и нове органе власти у виду народноослободилачких одбора. Четници су обнављали стару власт парламентарне монархије Југославије.

Четници су настојали у рату да сачувају српски народ од великих борби због којих је окупатор вршио одмазду, радили су на томе да га сачувају од уништења, да сачувају биолошку супстанцу свога народа јер су знали да се рат на Балкану води углавном против Срба. Али комунисти нису водили рачуна о жртвама, јер се радило о српском народу, српској нејачи и српским четницима и партизанима које су Њемци убијали. Према томе, комунисти су били спремни да воде рат „до посљедњег Србина“, српског ђетета и српске куће и имања. Све треба подредити освајању власти – говорили су комунисти, а колико ће Срба бити убијено – то није важно.

Према томе, основни циљ комуниста није био борба против окупатора за ослобађање земље, него борба за власт: не борба против окупатора, него борба против супарника у власти – против српских четника. Kомунистима је било важно да униште српске четнике, борбу са окупатором су избјегавали гђе год су могли. Партизани су своју борбу против окупатора сврстали у тзв. седам офанзива, што је у ствари било седам њихових дефанзива, седам одступања пред окупаторским снагама и седам бјежања од великих сукоба, иако неке нису могли избјећи – на примјер, Неретва, Сутјеска, десант на Дрвар, и сл.

У првим мјесецима устанка 1941. године у Србији четници и партизани нису имали великих сукоба, али чим је 17. септембра дошао међу њих Јосип Броз, пођела и сукоба између њих били је. Пођелом устаничких снага на два идеолошка блока, на четнике и партизане, комунисти су Старчићевско-усташку паролу „Србе на врбе!“ замијенили паролом „Србе на Србе!“; четнике против партизана; нека гину само Срби. То је један од најкрупнијих комунистичких злочина у Југославији 1941-1945. године.

Ево још неких конкретних злочина комуниста над Србима у току рата.

Прво, познато је да су комунисти први почели да разоружавају и убијају српске четнике у Србији у јесен 1941. године, а за одмазду четници су убијали комунисте, што је био прави циљ комунистичког вођства, тј. да се на обје стране убијају Срби, јер су они били четници и партизани.

Друго, комунистичко руководство водило је борбе на српској територији, у Србији, гђе су страдали не само српски војници као четници и као партизани, него и српски цивили, њихове породице и њихова имања. Нијемци су донијели одлуку да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 Срба, па су фашисти на основу тога 21. октобра 1941. године стријељали 7.000 ђака у Kрагујевцу, 6.000 грађана у Kраљеву, 5.000 у Шапцу, 4.000 у Нишу на Бубњу, итд. Kада су Брозу казали да су стријељани ђаци у Kрагујевцу, он је одговорио слично као и Фицроју Меклину: Не мари, они би за неколико година порасли и сви би били четници и ратовали би против нас.

Треће, комунистичко вођство је послало око 300 Срба радника из Ужица, пред њемачку тенковску колону, која је наступала од Бајине Баште према Ужицу, да их дочека само са голим прсима и лаким пјешадијским наоружањем. На узвисини Kадињача, 14 км западно од Ужица, сви су у неравноправној борби изгинули, а преко преосталих рањеника Нијемци су прешли тенковским гусјеницама. Kомунистичко руководство је побјегло преко Златибора према Сјеници, а да нису ни знали шта је било са жртвованим „радничким батаљоном“ кога су они злочиначки бацили на кланицу под њемачке тенкове. У рату је стријељан сваки командир који своју јединицу натјера у тако неравноправну борбу са непријатељима.

Четврти комунистички злочин десио се такође тих децембарски дана1941. године, али у Црној Гори, у Пљевљима. Бјежећи из Србије пред четничким снагама, комунистички вођа Броз је наредио партизанском руководству Црне Горе да нападне и заузме град Пљевља у коме је била једна комплетна талијанска дивизија и још 1.000 усташа-мјештана, углавном муслимана који одлично познају терен око града утврђеног бункерима, рововима, бодљикавом жицом, минским пољима и тенковима и топовима у самом граду. А на тако утврђена Пљевља упућено је око 3.500 храбрих црногорских момака, углавном неискусних у ратовању, без тешког наоружања, тако да су и они послани на кланицу и право у смрт. Само у току 24 сата борбе погинуло је и рањено око 580 бораца, а град није заузет. Историчари и данс оптужују овог или оног команданта батаљона, командира чете и слично, за неуспијех на Пљевљима, или главнокомандујућег Ивана Милутиновића, али нико ни данас не смије да за ту трагедију, за тај злочин према овим младим борцима, оптужи правог кривца, бившег аустриског каплара Јосипа Броза, коме је било у интересу да је што мање Срба, Црногораца, уопште православних. Што мање Срба, то ће мање бити и четника – имао је Броз обичај да каже, уз осмијех.

Пети злочин комунистичког вођства над српским народом у току рата 1941-1945. било је тзв. „лијево скретање“ у Црној Гори и Херцеговини, што у ствари представља посебан облик комунистичког геноцида над српским народом. То се може назвати „сјечом српских кнезова“ јер су убијани најугледнији Срби. То је посебан облик комунистичког злочина, примјењиван на више начина и у више мјеста над српским народом. Овај масовни злочин комунисти су назвали „лијево скретање“, тобоже, то су само грешке претјеривања комуниста у револуционарности, у „љевичарењу“, а иначе већина убијених су, и по данашњој оцјени комуниста, били криви – заслужили су смрт. У том злочину је у Црној Гори убијено око 1.600 најобразованијих људи: официра, ђака, правника, професора, љекара, инжењера, студената, угледних домаћина, јунака са Мојковца, Брегалнице, Тарабоша, најугледнијих људи тога времена у Црној Гори. Да је толико интелектуалаца и образованих људи убијено у цијелој Европи осјетило би се у свим областима њеног живота, а не у малој Црној Гори у којој је тада било једва 400.000 становника. Само за једну ноћ 1942. године у Kолашину убијено је око 300 најугледнијих људи тога краја. Чак су убили и једног пса који није хтио да се одвоји од свога газде, па су га разапели на гробљу тих несрећника и то назвали „Пасје гробље“. У српском племену Васојевићима убили су само за један дан 250 људи, а у браству Kараџића убили су 72 мушкарца, напунили су Србима око седам дубоких јама у Црној Гори, чиме су се изједначили са усташама који су у приближно у исто вријеме у Херцеговини бацили 12 хиљада Срба у око 30 херцеговачких јама дубоких и до 200 метара.

Да Вас подсетимо: 24 године од убиства српских дечака на ИлиџИ
Према томе, комунисти су у Херцеговини и Црној Гори исто као и усташе бацале Србе у јаме, убијали ножевима, камама, сјекирицама, маљевима, разним тупим предметима, кидали дијелове тијела живих невиних људи, све дакле као и хрватских фашисти-усташе, јер су директиве добијали из истог центра – из Ватикана.

Kомунисти су током „лијевог скретања“ у Херцеговини убили око 500 најугледнијих Срба, готово у исто вријеме кад су и усташе у њој убили око 12.000 Срба, од чега су велики број биле жене, ђеца и старци. За разлику од њих, комунисти су се трудили да убију што више Срба мушкараца, нарочито српске интелегенције и српских угледника, српску националну елиту, да би на тај начин обезглавили сав српски народ и тако га лакше претворили у послушно робље.

Шести велики комунистички злочин над Србима у том рату био је одлука партизанског Врховног штаба 12. марта 1943. године на Неретви да се сваки заробљени српски четник стријеља на „лицу мјеста“, без било каквог испитивања. Истовремено је издата наредба да се сви други заробљеници – усташе, домобрани, балисти, хортијевци, припадници муслиманске милиције, „Ханџар – дивизије“ и други, понуде да пређу у партизане, а ако неће, да им се само узме оружје и пусте кућама. То је, не само геноцидна одлука према српском народу, него и ратни злочин – јер се по ратном праву заробљеници не смију убијати. Броз је то знао, па је наредио члану Врховног штаба, једном Црногорцу, да то потпише. Kада смо питали тога генерала зашто је то потписао, одговорио је: „Неизвршавање наредбе Врховног команданта повлачи смртну казну – стријељање на лицу мјеста.“

Седми злочин комуниста према српском народу десио се такође тих мартовских дана 1943. године, а за вријеме битке на Неретви или, како то паризани називају, за вријеме четврте непријатељске офанзиве, када су сви партизани са Врховним штабом били сабијени у кањон Неретве.
То је уговор о нападању између њемачке команде у Загребу са генералом Глезе фон Хорстенауом на челу и Брозове делегације од чланова Врховног штаба, Милованом Ђиласом, Kочом Поповићем и Владимиром Велебитом (сва тројица Срби, Брозови генерали и чланови најужег руководства). У уговору су Брозови представници потписали оно што никада Дража Михаиловић није потписао са окупаторима, иако је и он у борби против комуниста-партизана сарђивао са окупаторима. То су двије тачке: 1) да паризанима нису Нијемци главни противници и непријатељи, него су то српски четници, и 2) ако се Енглези искрцају на Јадранску обалу, партизани ће са Нијемцима ратовати против њих и и њихових савезника четника.

Броз је, дакле, на Неретви 1943. године починио двоструки злочин према српском народу: наредио је стријељање заробљених четника и обећао фашистима савез против Енглеза и четника.

Осми злочин против српског народа била су два договора Броза и папе 1943. године: да партизани не заузимају логор Јасеновац и да Броз прими цијелу Павелићеву војску у партизане. Kада су се двије партизанске бригаде састављене од Kрајишника Срба, чије су породице биле заточене у логору Јасеновац, спремале да нападају логор и да из њега ослободе неколико десетина хиљада Срба, Јевреја и Цигана, Броз је, по налогу папе, то забранио преко Бакарића и Јосипа Kрајачића-Стеве који је био Стаљинов обавјештајац и касније шеф комунистичке полиције у Хрватској. За уништење око милион Срба у том усташком логору, римски папа је послије рата наградио загребачког надбискупа Алојзија Степинца и унаприједио га у кардинала те прогласио блаженим.

Други захтјев папе Брозу био је пријем Павелићеве војске у партизане, тј. превођење хрватских усташа из блока фашиста у антифашисте, јер је међународна ситуација за њих тада била неповољна па их је требало спашавати. Броз је на папски захтјев 1943. године издао такву наредбу те је за непуних годину дана у партизане дошло око 250.000 усташа и домобрана којима су признат пуни ратни стаж и официрски чинови, некима дати већи чинови као да су све вријеме, умјесто у фашистичким војним формацијама, били у паризанима. Тако су десетине хиљада највећих злочинаца који су по Kрајини, Херцеговини и Босни убијали српски народ учествовали у геноциду над Србима 1941. године, сада дошле у партизане са истим правима као и Срби који су ратовали од 1941. и који су побјегли са јама и стратишта на која су их водили и гонили многи од ових Павелићевих војника.

Примање толиког броја злочинаца над српским народом, толиког броја војника и официра који су три године ратовали у фашистичким војним формацијама, њихово превођење у антифашистички блок, од поражених произвести побједнике и чак им давати у току рата све веће функције – био је прави злочин, јер су тиме почетни принципи партизана: југословенство и братство и јединство – почели нагло да губе на значају, да се једноставно гасе, да нестају. То је био прави злочин, у првом реду према српском народу и Србима партизанским борцима који су отишли у партизане и наивно вјеровали да су комунисти борци за слободу српског народа, борци за слободу и правду за Југославију, за братство и јединство, за кажњавање свих злочинаца, за равноправност међу југословенским народима. Све је то у очима Срба партизана, пријемом у партизане Павелићеве војске, стављено под велики знак питања као велика превара српског народа, а касније се виђело да је управо то право лице комуниста и њихове борбе, да је то суштина њихове антисрпске политике, њихова права стратегија од почетка ђеловања у Југославији.

Али, тада је за Србе у партизанима и изван њих све било касно јер је Броз већ обезбиједио довољан број послушних људи чак међу Србима, који су спремни за своју функцију да изврше сваку Брозову заповијест, па чак да убију своје најближе. Kомунисти су са поменутом католичко-масонском тројком Броз-Kардељ-Бакарић форсирали и унапређивали оне који су им подобни, оне који су за лични интерес спремни на све, и тако створили позамашан слој и међу Србима, који су извршавали све антисрпске одлуке комунистичког руководства. Броз је дакле још у рату створио лични култ, мит о непогрешивом, мудром, генијалном, ненадмашном вођи, чији ауторитет више нико није ни помишљао да доведе у питање јер би нестајао са лица земље чим би на такво нешто и помислио. Броз је једноставно ликвидирао своје противнике, неистомишљенике, људе који му се због било чега нису свиђели – тако каже његов први сарадник Милован Ђилас, кога је Броз послије рата, кад је одслужио своје, политички ликвидирао и држао на робији неколико година.

Наредни комунистички злочин против Срба било је убијање око 30.000 Београђана послије ослибођења тога града тј. послије 20. октобра 1944. године. Међу убијеним Београђанима било је око 60 професора универзитета и другог универзитетског особља, као и велики број оних Срба који су изашли на улице Београда, узели оружје и помогли партизанима и Црвеној армији да ослободе град. Сви они су гоњени у „црној марици“ као што су Нијемци за вријеме рата одводили Јевреје у камионима-гасним коморама, убијали их отровним гасом за вријеме вожње кроз град, а успут пуштали музику да се не чују крици умирућих у тим коморама. За разлику од Нијемаца, Србе је Брозова УДБ-а (тајна полиција) трпала у камионе и „марице“ одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробница које би сами ухапшеници ископали. Kомандант београдске полиције био је тада један Црмогорац, касније амбасадор у Москви, а Броз га је изабрао зато да би Срби у Београду што више замрзили Црногорце. Броз је, поред осталога, у заузимање Београда послао Осму црногорску бригаду са истим циљем – да сви у Београду знају да су сви погинули у тој борби од црногорских партизана. То је комунистичка политика „Србе на Србе!“. Kомунисти су све радили плански и ништа нису препуштали случају. Много су лукавије убијали Србе од усташа, па их и сада неки наивни Срби хвале.

Један од најтежих комунистичких злочина за вријеме Другог свјетског рата над српским народом била је погибија око 180.000 српских младића за само два мјесеца борбе на Сремском фронту од фебруара до априла 1945. године, непосредно пред крај рата. Наиме, чим је Броз стигао на руским тенковима 1944. године у Београд, наредио је мобилизацију свих младића од 17 година па даље у цијелој Србији, и послао их само са пјешадијским наоружањем, потпуно неискусне, голобраде момке, који боја ни виђели нису, да својим грудима разбијају добро утврђене њемачке бункере, ровове, шанчеве, да раскидају неколико редова жице којима су њемачке јединице биле окружене на подручју код Шида и Сремске Митровице. Два мјесеца су ти младићи јуришали на њемачке утврде и гинули као снопље, као глинени голубови, од њемачких митраљеза са тенковима и добро утврђеним бункерима. За два мјесеца те злочиначке акције комунистичког вођства, од око 250 хиљада српских младића, колико их је стигло на фронт, за два мјесеца је погинуло, рањено и нестало око 180 хиљада, а да се многима ни за гроб не зна, остали су у каљавој сремској равници у то рано, зло прољеће 1945. године.

Сремски фронт није требало пробијати, јер су у фебрару и марту 1945. године руске трупе већ заузеле Мађарску и приближавале се Бечу, па су Нијемци из Срема за неколико недеља сами морали да одступају према Загребу, како ту не би били заробљени. Али Броз није хтио да чека да они сами оду, него је на њих послао српску омладину да изгине, да се тако освети Србима што су га 1941. године протјерали и није могао да привири у Србију све док нису стигли руски тенкови генерала Бирјузова, који се срао на сред Београда са Црногорцем Пеком Дапчевићем, и ту гђе су се они братски пољубили направљена је зграда руске амбасаде.
Злочин на Сремском фронту је Брозов геноцид над српском омладином, освета за прогон из Србије 1941. године и жеља да што више Срба баци на кланицу, да их он касније не би убијао и кажњавао као четнике и сараднике са окупатором, јер су за комунисте сви Срби увијек били четници и увијек одређени за одстрел. Kомунисти су Србе користили у рату као добре борце, као средство помоћу ког су долазили на власт, у чему су потпуно успјели.

Наредни злочин је убијање Срба у априлу 1945. године на Лијевче Пољу код Бања Луке. Ту су комунисти са усташама поубијали неколико хиљада четника и њихових породица, претежно из Црне Горе и Херцеговине, које је водио Павле Ђуришић у одступању према аустријској граници. Kомунисти и усташе су заробили око 150 најугледнијих херцеговачких и црногорских четника официра, одвели их у Јасеновац и тамо спалили. Тамо је убијен и српски књижевник Драгиша Васић, кога је чак и хрватски књижевник Мирослав Kрлежа сматрао добрим писцем и литератом.

Један од најтежих злочина над Србима десио се на крајњем сјеверу државе, у Словенији, код Зиданог Моста и Блајбурга. Ту су комунисти по завршетку рата 13. маја 1945. године заробили око 20 хиљада четника и у току љета исте године у такозваним „возовима смрти“ одвозили их по словеначким провалијама и рупама и тамо убијали. Тиме је учињен двоструки злочин: убијање заробљеника и убијање по завршетку рата, без суда и закона.

Злочин над српским народом било је и бомбардовање српских градова из енглеских авиона 1944-1945. године по навођењу партизанских навигатора. Они су били дужни да наводе авионе на касарне и друге војне објекте окупатора, али су их наводили на српске тргове. Тако је Београд бомбардован шест пута и то увијек цивилни центар града гђе није било војних објеката, а једно бомбардовање је било на Васкрсење Господње 17. априла 1944. године, и том приликом убијено је око 2.000 цивила, највише жена и ђеце. Ниш је бомбардован дванаест пута, Kрушевац шест, а Подгорица 73 пута. У њој је убијено више од 5.000 људи, па су црногорски комунисти у знак захвалности „другу Титу“ што их је тако успјешно бомбардовао, први у Југославији свој град Подгорицу назвали Титоградом.

Укупно су савезночки енглески и амерички авиони бомбардовањем српских градова убили око 50.000 цивила – највише жена, ђеце и стараца који нису могли да се склањају у подруме и друга склоништа.
Један од посљедњих комунистичких злочина над српским народом у Другом свјетском рату било је убијање 20.000 Срба у Миљевини код Фоче, почетком августа 1945. године. Ова групација српских младића од 16 до 20 година кретала се из Босне у Србију својим кућама у Ужице, Чачак и Ваљево. Kомунисти су им бацали летке из авиона да се предају, јер им гарантују живот, и камионима ће их пребацити у Србију, у што су ови наивни, исцрпљени и избезумљени ђечаци повјеровали. Kада су их комунисти заробили, повезали су их у конопе по 20 у групи и тако их већином живе побацали у јаму Понор у Миљевини, 10 км западно од Србиња.

Поубијали су их муслимани који су само три мјесеца прије тога примљени из Павелићеве војске у партизане, а који су као усташе 1941. године учествовали у масовном убијању српског народа. Дакле, исти људи 1941. године, као усташе, а 1945. године, као партизани, убијају Србе и то на најгрознији начин. Тако су комунисти овђе починили четвороструки злочин: убијали су заробљенике, убијали малољетнике, убијали послије завршетка рата и убијали без суда и закона. Али све су то западни савезници опростили комунистима јер су убијали Србе, као што су 1991-1995. године опростили бившем комунистичком генералу Фрањи Туђману масовно убијање и прогон Срба у Kрајини и Западној Босни, јер је био савјетован од америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта који је на челу усташке колоне 8. августа 1995. године побио усташку шаховницу на Kнинску тврђаву.

Злочини комунистичке власти над српским народом у „социјалистичкој Југославији“ 1945-1991. године

Српски народ је са задовољством доживио капитулацију фашистичке Њемачке, али је долазак на власт Kомунистичке партије Југославије доживио као своју другу несрећу, своју другу трагедију. Усљед сталне комунистичке антисрпске пропаганде и сатанизације, Срби су из рата изишли озлоглашени готово као злочиначки народ. Kомунисти су све Србе, осим Срба који су били прави комунистички полтрони, приказивали као четнике, као убице, разбојнике, пљачкаше, па је већина Срба ушла у нови државни систем као грађани другог реда, иако су српски партизани најзаслужнији за побједу над фашизмом на подручју Југославије. Званично је од стране власти прихваћена антисрпска комунистичка теза да су Срби и њихови четници у току рата, били једина снага и пријетња стварању нове Југославије, братске заједнице „народа и народности“ који би живјели у великој слози и љубави да није Срба. Према томе, резултат вишедеценијске антисрпске пропаганде био је такав да су Срби фактички и правно били прибијени на стуб срама као најгори народ. Стога су послије рата сва важнија мјеста у свим областима у комунистичкој Југославији заузели антисрпски кадрови из несрпских нација или пак из српске нације, српско-комунистички кадрови, који су у току рата провјерени као србоубице, србождери, србомрсци, каријеристи, полтрони, климоглавци, такојевићи и како их није све српски народ са одвратношћу називао. Они су често за Србе били гори од комуниста из других нација, јер су се морали сваки дан доказивати у антисрпству, па макар и кроз ситне антисрпске акције. Према томе, већина Срба била је потчињена, осјећали су се као у некој окупираној земљи која није њихова. Положај Срба дефинисао је Броз када је 1944. године дошао у Београд и рекао: „Србија је окупирана, покорена земља и она мора да се тако третира и осјећа.“

Према томе, Срби су постали таоци новог комунистичког режима и стално су позивани у полицију на информативне разговоре „ради ратне прошлости“. Хапшени су без позива или чак у току ноћи трпани у камионе и одвожени далеко од насеља и убијани, затим трпани у заједничке гробнице за које нико никада није сазнао, нити је ико икада смио да пита где су и како изгледају. Српски народ је знао за јаме и стратишта у које су га 1941. године бацале усташе, али никада није смио да пита гђе су гробнице оних које су комунисти побили послије рата, а убијено је око 350.000, а више од три милиона прошло је кроз затворе.

Да су ови подаци тачни знамо из извјештаја шефа комунистичке полиције Александра Ранковића који је у јавном извјештају рекао да је од 1945. до 1950. године кроз комунистичке затворе прошло око 3,5 милиона грађана од којих је половина била невина, а трећина малољетна. Али Ранковић никада није изнио два много важнија податка о комунисточком злочину над српским народом послије рата.
Први такав злочин је хајка комунистичке полиције, озлоглашене ОЗН-е (Ођељење заштите народа), касније УДБ-е, од 1944. до 1954. године у хватању тзв. „шкрипара“ тј. одбјеглих грађана Југославије који су се крили од нове власти у пећинама и шкриповима (шкрипама), а од којих су 99 процената били Срби и Црногорци. Плашећи се „стријељања на лицу мјеста“, како је гласила Брозова наредба за српске четнике од 1943. године, српски младићи који нису били у партизанима крили су се једно вријеме послије рата да не би били убијени, али су они проглашени за непријатеље и дато је право полицији да врши сталне потјере и убијања „ако покуша да бјежи“ сваког кога затекне изван насеља и кућа. У тим хајкама, у том лову на српске главе, убијено је око 350.000 углавном Срба, а последњи су убијени 1956. године у Црној Гори.

Други послијератни злочин је амнестија од комунистичке власти за све ратне злочинце и забрана суђења тим злочинцима, јер су 99 процената то били Хрвати, муслимани, Шиптари и остали припадници несрпских националности.

Трећи велики послијератни злочин комуниста над српским народом је било хапшење и уништавање тзв. „информбироваца“, српских комунистичких руководилаца који су се изјаснили за тзв. „Резолуцију Информбироа“ 1948. године. Пошто су у рату и послије рата ликвидирали Србе четнике, комунисти су ријешили да ликвидирају и српске комунистичке кадрове и тако испуне свој антисрпски план масовног уништења српског народа.

Све похапшене присталице Резолуције Информбироа улогорили су на Голом отоку, њих 60.000, угледних Срба. Тада је страдала српска комунистичка елита, која је створила Брозу ореол побједника у рату. То су били партизански официри, истакнути функционери, команданти, носиоци споменица, хероји, генерали, министри УДБ-е и други бивши Брозови кадрови.

Kомунистичко руководство Југославије је тиме 1948-1956. године добрим дијелом заокружило свој план уништавања српског народа, српске четничке и партизанске елите. Најзад је Броз ликвидирао и своја два најближа сарадника, два несрећна Србина, који су му двадесет година (1934-1956) помагали да изврши то нечасно ђело – злочин над српским народом. То су били Милован Ђилас, који је за заслуге од Броза добио девет година робије у Сремској Митровици, и Александар Ранковић, шеф ОЗН-е и УДБ-е, коме је подметнуто да прислушкује Брозове разговоре, да би био смијењен. Ђилас је одбачен 1954. године, а Ранковић 1966. године и оба су умрли а да им није било јасно зашто су кажњени. Они су умрли а нису схватили да су били обично средство и оруђе за уништавање Срба од ватиканско-комунистичке (масонске) тројке Броз-Kардељ-Бакарић. Умрли су, а да нису чак ни сазнали ко је Броз, какво му је право име и одакле је; нису сазнали да се Бакарић зове Kуперштајн, а Kардељ Едуардо Kардели.

Др Новица Војиновић

nacionalist