понедељак, 31. мај 2021.

POKORILI SU CEO SVET, OSIM NAS: Evo kako su Srbi porazili najveće osvajače koje je istorija videla

POKORILI SU CEO SVET, OSIM NAS: Evo kako su Srbi porazili najveće osvajače koje je istorija videla

Mongolsko carstvo je svoj vrhunac doživelo u 13. i 14. veku, najviše zahvaljujući ozloglašenom osvajaču Džingis Kanu. Ono je i zvanično najveće carstvo koje je ikada postojalo.

Mongolsko carstvo se prostiralo od Kine do istočne Evrope obuhvatajući skoro celu Aziju i delove Evrope. Istorija je mongolske ratnike zapamtila kao borbene i nemilosrdne osvajače koji su spavali, jeli i ceo dan provodili na konjima.

Surovi osvajači



Džingis Kan (Foto: Wikipedia)Džingis Kan (Foto: Wikipedia)
DŽINGIS KAN (FOTO: WIKIPEDIA)

Mongolski osvajanje je bilo surovo, ali i veoma efikasno. U svakom selu i gradu koji bi pružio otpor oni bi pobili apsolutno sve stanovnike, pljačkajući i spaljujući useve, kako ostatak stanovništa ne bi imao šta da jede. Naročito su bili surovi prema ženama koje su masovno silovali. Kako su se vesti o njihovoj monstruoznosti širile, tako se sve manje protivnika usuđivalo da pruža otpor.







Umešni sa lukom i strelom (Foto: Profimedia)
UMEŠNI SA LUKOM I STRELOM (FOTO: PROFIMEDIA)

Pojedini izvori tvrde da je Džingis Kan za života poštedeo sve one koji su se smesta predavali, dok bi one koji su u početku pružali otpor sistematski uništavao.

Kao okupatori, nisu bili zahtevni. Sve što su tražili je formalno priznavanje carstva i redovno plaćanje poreza. Nisu nametali svoju religiju ili kulturu, tako da koliko god to apsurdno delovalo, mogu se okarakterisati kao "liberalni porobljivači". Ali to ima svoju cenu jer gotovo i da ne postoje tragovi njihove vladavine, kao što su promene u jeziku, religiji ili kulturi, što nije slučaj sa ostalim osvajačima kao što su Persijanci, Makedonci i Rimljani.







Poklanjanje Kanu (Foto: Wikipedia)
POKLANJANJE KANU (FOTO: WIKIPEDIA)



Eliminatori

Procenjuje se da su tokom svojih osvajanja pobili preko 40 miliona ljudi. Za tadašnje vreme, kada je našu planetu naseljavalo manje od milijardu stanovnika (danas je preko 7 milijardi), ovaj broj se čini gotovo nemoguć, a pojedini istoričaru smatraju da je ta cifra i mnogo veća. Postoje izvori koji tvrde da se posle mongolske invazije tadašnja populacija Kine smanjila sa 120 miliona na 60 miliona. Neki teoretičari idu toliko daleko da tvrde da je njihov krvavi pir drastično, pa čak i pozitivno uticao na planetarni ekosistem.






Moderno viđenje (Foto: Printscreen)
MODERNO VIĐENJE (FOTO: PRINTSCREEN)

I u drugim zemljama situacija je bila slična. Na primer, u tadašnjoj Persiji se broj stanovnika smanjio sa 2,5 miliona na 250 hiljada. Sigurno je da nisu samo Mongoli bili uzrok ove statistike, ali činjenica je da su, nakon njihove najezde čitava prostranstva i teritorije ostajale prazne.


Osvajanje Evrope






Mapa Evrope (Foto: Profimedia)
MAPA EVROPE (FOTO: PROFIMEDIA)

Mongoli su bili nadomak osvajanja čitave Evrope. Stigli su do delova Nemačke i Poljske, ali su se sticajem okolnosti, vratili nazad. Pošto je tadašnji vladar Ogedei Kan preminuo, običaji su nalagali da se vojska vrati nazad, dok se ne ustoliči naredni vladar.

Napad na Balkan



Kralj Milutin
KRALJ MILUTIN

Inače, ni naši krajevi nisu bili pošteđeni mongolske invazije. U jednoj bici 1288. godine kralj Milutin je uspeo da pobedi saveznu bugarsko/mongolsku vojsku, ali je bio pošteđen osvete zato što je pristao da se načelno povinuje Mongolskoj vladavini. Poslao je bogate darove, između ostalog i svog sina, Stefana Dečanskog kao taoca. Stefan je posle deset godina uspeo da pobegne kada je umro Nogai Kan, a osvetio se Bugarima u bici kod Velbužda 1330. godine (u bici je učestvovao i njegov sin, budući car Dušan).


Druge okolne zemlje Mongoli su potpuno opustošili, naročito teritorije današnje Rumunije gde je pobijena skoro polovina stanovnika. Hrvatska je takođe pretrpela teška razaranja. Mongoli su se najviše zadržali u Mađarskoj koja im je predstavljala kapiju Evrope.


(daliznate.com/EPK)

Autor: Foto: ProfimediaFoto: WikipediaFoto: Youtube Printscreen 

Click Here To Join Native Media

ВЛАДАРИ ПРЕ НЕМАЊИЋА: Скадар као престоница Србије

 

Последњу годину дана су јавна средства у Србији преплављена подацима о српској династији Немањића, од 12. до 14. столећа Нове ере. У чланицима се истиче, да су Немањићи створили српску средњевековну државу, а да је први крунисани српски краљ био Стефан Првовенчани Немањић (почетак тринаестог столећа).

Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века. Јер, Србија је основана 490. године с престоницом у Скадру, а од тада – па до 1171. године, кад власт преузима Немања, Србија је трајала око 700 година и имала је више од четрдесет крунисаних краљева.

Преднемањићка Србија се простирала од Црног мора до иза Трста, што сведочи у 18. столећу и Андрија Качић Миошић и тадашњи историчар из Венеције Себастијан Долчи.

Значи, тврђења званичне повјести (историје) – да су Срби дошли на Балкан и у Подунавље из Русије тек у 7. столећу Нове ере, те да су се описменили и покрстили тек у деветом столећу, потпуно је кривотворење (фалсификат).

Пре Стефана Немање, Србијом су владале три династије: Свевладовићи (од 490. до 641. године), Светимировићи (од 641. до 794. године) и Оштривојевићи (од 724. до 1171. године).

Занимљиво је, а званична повјест (историја) то не бележи, да државници Западног римског царства и Источног римског царства (Византија – измишљен назив) нису признавали у другим земљама владарима титуле краља и цара, те су српске краљеве, у својим документима, бележили као: банове, жупане, деспоте, кнежеве…

Папа је признао краљевску титулу тек Стефану Првовенчаном Немањићу, јер је то учињено због крсташког рата против Србије – крсташи Западног римског царства су окупирали српски Задар и околину (1202) и спремали се на освајање Источног римског царства.

Зато им је требао мир са Србијом, те су Немањићу признали краљевско звање – да Србија не би помагала Источно римско царство, које су крсташи напали 1204. године и заузели Консантипољ и велики део територије, којом су владали до 1261. године.

Због занемарене истине о прошлости Срба и осталих Словена, није се дошло до имена свих српских краљева пре Немањића, али до имена већине јесте, те наводим та имена у све три преднемањићке династије:

Свевладовићи: Оштроило, Свевлад, Селимир, Владан, Радимир Други и непознато име следећег;

Светимировићи: Светимир, Будимир Светопелек, Светолик, Владислав, Томислав, Себислав, Владимир, Кадомир, Тврдислав.

Оштривојевићи: Оштривој, Толимир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Родослов, Часлав (непозната имена владара од 865. до 926. – но, пронађено је ових година докумената о краљици Домослави, у зиданама једне цркве у Далмацији – почетак 10. столећа, за коју су Хрвати написали да је хрватска краљица.

У њиховој повјести пише, да су тада владали „хрватски владари“: Томислав, Трпимир Други и Крепимир Први), Палвимри Ратник, Тјецимир, Прелимир, Силвестар, Тугимир, Хвалимир, Драгимир, Владимир Други, Добросав, Војислав Први, Михаило, Бодин, Добросав Други, Владимир Трећи, Ђуро и Грубиша.

Невероватно је да званична повјест (историја) не спомиње оволики број владара Србије у Средњем веку. А колико су они важни (то се подразумева), видећемо из времена српског краља Крепимира Оштривојевића, владао од 815. до 840. године.

Почетком 9. столећа, Србију су војно напале: Франачка, Бугарска и Источно римско царство (Византија) – исто као и НАТО 1999. године! Тад су Бугари окупирали источну Србију, а из ње је побегао племић с делом војске и народа и стигавши до Срема, којег су окупирали Франци, заједно са Славонијом и северноисточном обалом Јадрана. Борна се предао Францима. Франци су му уступили североисточни део јадранског залеђа, које су окупирали, те је тим подручјем Борна административно управљао и спроводио политику франачких окупатора.

Ове чињенице данас признају и немачки повјесничари (историчари). Одбацују наметнуте лажи о Србима и осталим Словенима, које су у друштвене науке унели званичници германско-нордијске историјске школе у 19. столећу. Данас, немачки научници оповргавају сведочанство Константина Седмог Порфирогенита, јер нема основа веровати у његов садржај и његов навод о досељавању Словена на Балкан у 7. столећу.

Немци тврде:

„Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у VII веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе“.

Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока.

Ево најновијих немачких истраживања о Борни:

„Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика – жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускуму, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне.

Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана. Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског, у Славонији.”

Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана. Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „dux Dalmatiæ“.

У трећој години устанка (821), Борна постаје „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.

Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру.

Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна. Нису то биле посебне државе – како је то фалсификовано у друштвеним наукама у 19. столећу, а одржано до данас!

Било би корисно за све нас – да ове чињенице о древној и раној средњовековној истини о Србима и осталим Словенима упућујемо словенским државницима, научним установама, гласилима и појединим истраживачима…

Слободан Јарчевић

(Аутор је члан Српске развојне академије – РАС у Београду; члан Удружења књижевника Србије и члан Петровске академије наука и уметности -Русија)

pogledajte jos : Српским стазама Албаније: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест векова”

ИЗВОР: http://barskiportal.com

https://nativemedia.rs/?rid=256

UBIJAJU JEDAN NAROD, CEO SVET JE SVEDOK I NIKO NIŠTA! Viktor Igo bio je NA STRANI SRBA kad NIKO nije

UBIJAJU JEDAN NAROD, CEO SVET JE SVEDOK I NIKO NIÅ TA! Viktor Igo bio je NA STRANI SRBA kad NIKO nije


Slavni francuski književnik i mislilac 1876. godine napisao je tekst “Za Srbiju”, u kome je jasno prikazao svetu u koliko teškoj poziciji se Srbija nalazi i kako Evropa gleda na taj nemili položaj Srba.
U to vreme Srbija je bila u jeku srpsko-turskih ratova, pokučavajući da svoje teritorije oslobodi i izbori se za nezavisnu srpsku državu.
Ta borba srpskog naroda u Evropi je prolazila neopaženo, te je francuski pisac Viktor Igo, svojim tekstom želeo da skrene pažnju na našu situaciju.

“Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide. Narodi imaju iznad sebe nešto, što je ispod njih: to su vlade. U izvesnim trenucima, besmislica je očigledna: civilizacija je u narodima, varvarstvo je u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Nije, ono je profesionalno. Ono što ljudski rod zna, vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade vide sve kroz kratkovidost, koja se naziva državnim razlogom; čovečanstvo gleda sve drugim okom, savešću.

 *Foto: Wikipedia
Mi ćemo sigurno iznenaditi evropske vlade naučivši ih nešto, a to je da zločini ostaju zločini; da ni vladama kao ni običnim pojedincima nije dozvoljeno da budu ubice, da sve što se u Evropi radi, sama Evropa radi, i da se prema svakoj divljačkoj vladi, ako postoji, mora postupati kao prema divljoj zveri; pokazaćemo da se u ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči, vrče pokolji, pali, pljačka, istrebljuje; da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci; da se deca, koja su suviše mala da se mogu prodati, sabljom polove na dvoje; da porodice propadaju u ognju svojih kuća; da je čitava jedna varoš, Balak (Aleksinac), za nekoliko časova, svedena od devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša; da na grobljima ima više leševa nego što može da se pokopa, tako da živima, koji su im poslali pokolj, mrtvi vraćaju kugu, što je sasvim pravo; pokazaćemo evropskim vladama da bremenim ženama otvaraju utrobu, da bi ubili tek začetu decu, da na javnim mestima stoje čitave gomile ženskih skeleta, na kojima se vide tragovi kasapljenja, da psi po ulicama glođu lobanje silovanih devojčica; da je sve to tako strašno, i da je samo jedan gest evropskih vlada dovoljan da se to spreči, da su divljaci koji, te zločine vrše, strašni, a da su civilizovani ljudi, koji dopuštaju da se to vrši, užasni.”
“Ono što se događa u Srbiji dokazuje potrebu za Saveznim Evropskim Državama. Neka na mestu nesložnih vlada dođu složni narodi. Neka jedanput bude kraj s ubilačkim carstvima! Zauzdajmo fanatizme i despotizme. Slomimo mačeve, koji služe zabludama, i dogme, koje imaju. Dosta s ratovima i pokoljima, slobodna misao, slobodna razmena; bratstvo. Zar je mir tako težak? Evropska republika, kontinentalna federacija, to je jedina politička realnost. Razmišljanje to pokazuje; događaji isto tako.
U pitanju o toj realnosti, koja je jedna nužnost, svi su filozofi složni, a dželati svojim dokazima, potpomažu dokaze filozofa. Na svoj način, i baš zato što je strašno, divljaštvo svedoći za civilizaciju. Napredak je potpisao Ahmed – paša. Ono što zverstva, koja se u Srbiji događaju, stavlja izvan sumnje, to je da Evropi treba jedna evropska narodnost, jedna evropska vlada, jedan ogromni bratski izborni sud, demokratija u miru sa samom sobom, da svi narodi budu braća sa Parizom kao kolevkom i prestonicom, da sloboda dobije za prestonicu svetlost. jednom reči Savezne Države Evropske. To je cilj, to je pristanište. Do juče to je bila samo istina, danas je to očiglednost, blagodareći dželatima Srbije. Uz mislioce pristaju ubice. Dokaz su bili dali geniji: sada ga ponavljaju čudovišta. Budućnost je Bog koga vuku tigrovi.”
Nakon Viktora Igoa i drugi evropski mislioci i intelektualci su podigli glas protiv stradanja balkanskih naroda. Ratovi su se vodili sa promenljivom srećom sve do 1878. godine i Berlinskog kongresa na kojem je Srbija konačno izborila nezavisnost.

(Izvor: espreso.rs / opanak.net) 

Click Here To Join Native Media

ZABLUDA U KOJU SMO VEROVALI VEKOVIMA: Kosovska bitka je najveća laž u srpskoj istoriji!?


Šta ako Srbi uopšte nisu izgubili na Kosovu 1389?! Od Konstantina Filozofa pa sve do obeležavanja 550. godišnjice Kosovskog boja svi su bili uvereni da je ova bitka bila težak poraz srpske vojske koji je u međuvremenu postao sastavni deo identiteta našeg naroda.
Međutim, počev od 1939. godine spominje se i jedna, potpuno druga strana istorije.
Prema kosovskom mitu, Srbi su u boju na Vidovdan 1389. godine na čelu sa knezom Lazarom svesno žrtvovali svoje zemaljsko carstvo da bi zadobili carstvo nebesko. Što se samog ishoda bitke tiče, po našem predanju, srpska vojska je poražena i knez je pogubljen.
Ali, šta ako uopšte nije bilo tako?!
Kosovska bitka

– Naša istoriografija i danas podržava mišljenje Ilariona Ruvarca, staro više od 120 godina, koje polazi od predanja o porazu.
Ovako mišljenje i dalje važi, iako već dugo postoje pokušaji da se ishod bitke revidira – počinje za Dnevno.rs priču Aleksandar Tešić, književnik i autor romana „Kosingas“ u kome Kosovska bitka uopšte ne predstavlja poraz srpske vojske.
[adsenseyu5]
Ilarion Ruvarac je bio srpski istoričar iz 19. veka. Iako se smatra začetnikom naučne metodologije u istoriji kod nas, izgleda da je, kada je u pitanju Vidovdan 1839. godine, bio potpuno zaveden.
– Malo je danas poznato da je tek nedavno, na proslavi šest vekova od Kosovskog boja 1989. na naučnom skupu u Prištini, izneto mišljenje profesora Milana Obradovića, a zasnovano na analizi Bajazitovog fermana napisanog odmah nakon Kosovskog boja, da bi trebalo revidirati ishod bitke, koji je u najmanju ruku bio nerešen, ako ne i srpska pobeda – objašnjava Tešić.
Naš poznati istoričar i akademik Radovan Samardžić zapisao je u knjizi pod nazivom „Bitka na Kosovu 1389″ koja je izašla 1989. povodom proslave šest vekova od boja u izdanju SANU: „U komparativističkim proučavanjima do kojih je potom došlo, kao da je prevagnula naučna sujeta istraživača jer su otkrića analognih i sličnih motiva, do kojih se nije teško stizalo, uopštavana do zaključaka bliskih tvrdnjama staroga Ruvarca….
Istovremeno su odbacili kao netačne prve vesti o boju, izvorno najautentičnije, jer su one govorile o srpskoj pobedi ili o neodlučnom ishodu bitke…
Veliki tvorac kritičke istoriografije Iliron Ruvarac, ovde sasvim zanesen svojom borbom protiv predanja, podlegao je u stvari tome predanju i izjavio, za najznačajnije od tih prvih vesti, da je najpametnije na njih se i ne osvrtati.“
[adsenseyu1]
Pored smrti oba vladara, odlučujući momenat za analizu ishoda Kosovskog boja jeste iznenadno i brzo povlačenje turske vojske u Jedrene pod komandom novog sultana Bajazita već idućeg jutra.
– Dok je to u vojnoj strategiji više nego jasan znak poraza, ili bar nerešenog ishoda, naši istoričari tvrde da je Bajazit to uradio plašeći se pobune trupa njegovog brata Jakuba koga je ubio odmah po smrti svoga oca pa je pohitao da učvrsti svoju vlast u Jedrenu – priča Tešić.
Pa ipak, istina o povlačenju turskih trupa možda je malo drugačija.
– Od svih turskih istoričara koji su prvi pisali o Kosovskom boju, samo je jedan, Ašik-paša, zapisao sledeće: „Te noći dogodiše se u vojsci smutnje. No čim nastupi jutro, vojnici primiše Bajazita za padišaha.
Zatim digoše tabor i pođoše put Jedrena.“ Iz ove rečenice zaista se ne stiče utisak da se Bajazit, već izabran za novog sultana, posebno zabrinuo za svoju sudbinu i svoj presto.
Nijedan drugi turski istoričar ne spominje nikakve smutnje, a kamoli strah od pobune – dodaje Tešić.
Bratoubistvo kod Turaka nije bilo ništa novo
Turski sistem nasleđivanja prestola se mnogo razlikovao od našeg ili zapadnog i takođe pobija tvrdnju o povlačenju Bajazita sa Kosova zbog straha za svoju vlast.
[adsenseyu1]
Kod nas je vladar birao kome će presto da ostavi, a to je uglavnom bio njegov prvorođeni sin. Čak i da nije nikoga odredio, smatralo se da najstariji sin ima pravo na presto.
Kod Turaka nije bilo tako. Vrlo često se nailazi na netačan podatak da je Jakub bio mlađi brat. Od tri brata – Jakuba, Bajazita i Sauđija, Jakub je bio najstariji. Pa ipak, važio je „opsatanak jačeg, a ne najstarijeg“, pa je bratoubistvo bilo praksa u carskoj porodici.
– Naravno da Jakubovim sledbenicima nije bilo drago što je ovaj ubijen, ali to nije bio razlog za pobunu.
Ovakav običaj bratoubistva se nastavio kasnije i predstavljao je pravilo – priča Tešić i dodaje da su turski vojnici neposredno posle Kosovskog boja priznali Bajazita za novog vladara, ali da su se svejedno povukli.
Kosovska bitka

U prilog tvrdnji da je poraz na Kosovu kasnije iskonstruisan govori i kasnije ponašanje novog turskog sultana.
– Kada je Bajazit opet došao u Srbiju krajem 1389. godine, on je znao ko je bio pobednik na Kosovu polju i časno je postupio kada je kneginji Milici ponudio vazalstvo, a to svako ne bi uradio da je srpska strana bila poražena kao što se tvrdi, već bi nastavio svoj pohod ka Kruševcu i usput bi sve popalio i uništio kao što je Murat uradio u Bugarskoj, iako mu se Bugari već bili predali.
A on je ženi svog neprijatelja ponudio da bude vazal i kasnije joj je pomogao da protera Ugare koji su naredne godine prešli Savu i napali – tvrdi Tešić i dodaje das u stanovište o srpskoj pobedi izneli i mnogi srpski istoričari 20. veka.
Ipak, možda najjači argument u prilog tvrdnji da je na Kosovu polju trijumfovala vojska kneza Lazara iznose savremenici tog doba. Naime, svi do sada poznati izvori iz godine Kosovskog boja ili otvoreno slave hrišćansku pobedu ili su neodređeni. O turskoj pobedi ne govori niko!Bosanski kralj Tvrtko I je nekoliko nedelja posle boja javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe.
Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o turskom porazu dobili i u dalekom Parizu!
– Analizirajući savremene i nešto kasnije izvore, istoričar Rade Mihaljčić s pravom zaključuje da „Turci nisu dobili bitku na Kosovu“.
Međutim, govoreći o njenim posledicama on je izneo da su veliki gubici bili porazni samo za slabiju stranu, jer se Srbija ni po veličini ni po broju stanovništa nije mogla upoređivati sa Turskom.
Pišući o Kosovu 1984. naveo je da je cela jedna generacija izginula i „da se vremenom pokazalo da je to bila pobeda ekonomsko i brojno snažnijeg neprijatelja“ – zaključuje Tešić.

(Dnevno.rs) 

MAKEDONSKI ISTORIČAR ŠOKIRAO JAVNOST: Troja je bila u Srbiji! EVO DOKAZA GDE JE BILA…

 

Istraživač Ilija Ogorelica tvrdi da se drevna Troja nalazila nadomak Beograda, tačnije na tromeđi naselja Rušanj, Ripanj i Lipovačke šume.

Međutim, Ogorelica nije jedini koji smešta Troju nadomak prestonice Srbije, jer istog mišljenja je i makedonski istraživač Vlado Pavlov.
Pavlov, za razliku od Ogorelice, smatra da se sam grad Troja nalazio na planini Avala tj. na lokaciji grada Žrnov koji je porušio kralj Aleksandar I Karađorđević kako bi izgradio spomenik neznanom junaku.
Tekst Vlade Pavlova prenosimo u celosti:
Troja- Avala je povezana sa drevnom Brigijom, tesno povezana sa kultom ruke Ilije, Cara Carstva „Ilijade“, pretka Minoja- Mida (Mina-Riba), koji je uništio prestonicu Troje, zbog prisvojenja teritorije oko drevnog jezera Id, od strane Dardana, gde se odvijao Trojanski rat, koji je bio nalik na Svetske ratove, zbog tajne za „formiranje“ i trojstvo sulforota (kao posledica vulkana oko današnje Avale), živa (poznati rudnik nalazio koji se nalazio na danšnjoj Avali) i soli koja je iz drenog Panonsko-Pajonskog Mora punili su se i u jezeru Id.

Ova tri elementa sulfor, so i živa, su elementi po kojima je prepoznatiljiva najstarija Troja, prenesena u hrišćanstvo kasnije kao: Hristos, Sveti Duh i Bog, preko tečne žive koja ujedno predstavlja i Hermes Merkur.
Trojansko jezero Id je jezero kada. Na njegovom bregu se odbijao Trojanski rat 1250. god. p.n.e., poznat kao bratoubilački između Dardanaca – Kadmejaca sa jedne strane i Minjci- Spartanci (Argijanci) sa druge strane.
Da bi došli do željene stvari, zaboravimo Avalu-Troju, trebalo bi da znamo za početak da je danas i prisutna postojana pojava menjanja načina imenovanja državnih poslova iz vremena uspostavljanja sveukupne dominacije Rimske države na ovim prostorima.
Ovom prilikom ćemo spomenuti da je potmcima Ilije (Car Ilijade- Atlantiđana), Tribali su sebe i svoju državu zvali Srbi i Srbija, Skordi- Crnogorci i Crna Gora, Paonci i Traki kao Bugarska i Bugari, Makedonija zadržava svoje ime i naroda i države, ali je prošla kroz mnogo turbulencije da sačuva svoj identitet, nesumljivo zadržan u kontinuitetu od pojave Makedona, sina Minoj- Mida (Cara Brigijaca, koji susasvim identični sa Ilijadima) Za njih Homer objavljuje: Makedon za vreme Trojanskog rata vladao je Brigirijom, Iljadu nasleđujući od svog oca Minoja, Mida- Mina (Riba), gde je kasnije Brigija zamenjena u Makedonija. Minoj- Mida (Mina-Riba) je sin Tribala (teritorija koja se za vreme Rima zvala Srbija, a Tribali- Srbi).


Istina o Troji tesno je pozvezana sa rudnikom žive, rudnik koji je pak povezan sa jezerom i sa planinom Id, koja je prikazala svoju raskošnu lepotu svojom prirodom. Zbog gustih drva koje su nazivali „Id“. U sredini planine Id se nalazi pećina koja je postala slavna zbog kulta Venere, povezan sa rudnikom za živu. Tu je predstavljen početak formiranja otadžbine poznatih Idejca…
Idejci- Daktili koji su pozvezai sa Trojom, a preko Troje sa današnjom Avalom. Prvi su pronašli dvojnu upotrebu železa. Poznati su kao Minojci- Rudari.
Jezero je deo drevnog Panonskog-Pajonskog Mora, a za sve ovo potvrda je Pod-rid na Kalemegdanu klesan na kamenu.
U poznatom andergraundu bile su pronađeni fosilni ostaci od školjki, koje potiču sa brega obale drevnog Panonskog mora (Paonsko). Kada smo kod Avale i Kalemegdana kako deo od grada sa prestonicom Troje, moramo da priznamo da su povezani sa velikim podzemnim tunelom koji su pomogli rodonačelniku drevnog Rima: Enej, jedini preživeo sin Trinajsko-Dardanski kralj Prijam, koji je sa svojim sinom Askanijom, preko podzemnog grada (pod Avala, Kalemegdan), stigli do do današnje Rumunije, odakle se pokoljenje jedinstvenog preživelog Dardano- Trojanac prebacuje u oblast Lacija u Italijim, formirajući Rim. Kao argument ovde se nalazi i najveći rezervoar za vodu, kasnije poznat kao Rimski bunar, koji je služio snabdevanje vodom drevnih Trojanaca.
Sreća nije imao otac Prijam, kao i sin Hektor, koji je ostao da nam svedoči danas Kalemegdan, za „megdan“ dvojice najvećih junaka u tadašnjem svetu Hektor i Ahil. Posle ove bitke Minoj će vratiti Elenu (Bela Zara), a Troja više nije postojala sve do vremena Aleksandra Makedonskog, koji ponovo obnavlja drevni grad Troju, današnju Avalu i Kalemegdan.
Avala je od uvek važila za Triumfalnu kapiju Beograda, sa oblikom piramide, gde na vrhu nad gradom Troja (poznat kao Žrnov, kasnije), nalazila se prestonica Trojanaca, prestonica koju su prisvojili od svoje braće Tribala i od kojih potiče Minoj- Mina. Oni su ostali ovde, na ovo dominantno mesto, koje nam i danas svedoči pogled i dominaciju nad celom okolinom. Vrh je uvek bio koristan za utvrđenu prestonicu Troje, a pod njom grad Troja koji se prostirao niz celu piramidu, zahvatajući veliki rid Kalemegdan, kao pristanište.
Svi smo svedoci pada Troje, sa „drevnim konjem“, budući da su posle desetogodišnje opsade oko jezera ID, koje je ostalo kao deo drevnog Panonskog mora, rešili da uđu u grad a preko njega u prestonicu Troje, za koji je zbog njegove veličine, čak i ulaz u grad Troja bio raširen.
Za ovo danas nam svedoči skica Avale, gde svako može da zabeleži da je ulaz u grad razrušen. Sa još lukavstva minojsko-spartanskih vojnika uspeli su da uđu u grad i da ga osvoje, a kasnije i skroz da ga unište. Veličina drvenog konja nije slučajno bila tako izgrađena da ne bi mogla da prođe kroz gradska vrata grada Troje (Žrnov).
Ovo su nekoliko bitnih argumenata koji su povezani sa drevnom Tribalskom, prestonicom Troje osvojene od Dardana, koji je na račun svog bratanca proširio svoju teritoriju, preko današnjeg Skoplja, Kosova, Medveđe, Preševa. Zauzeli su i današnji Beograd (Avala, Kalemegdan) proterujući Tribale, među kojima i dva sina Tribal- Minoj i Agememnom, zbog velikog rudnika žive i velikih rudnih bogatstava Trribala (po kojem je dobio ime Tribalov sin, Minoj i Minojci)
Svako preko mape Avale može da se orijentiše u gore navednom tekstu i da spozna naše dokaze za Troju u današnjoj Srbiji, a pritom suprotstavljajući se Šlimanu i Troji u Turskoj, kao i mnogobrojnim našim prijateljima koji tvrde da je u Crnoj Gori. Drugačije, uništavanje Troje-Avale se poistovećuje i sa uništavanjem drevne Atlantide.
U produžetku nekoliko argumenata za Atlantidu i veliku kataklizmu koja je izmenila cele kontinente, a ne more, jezera, reke, države… odatle i naš argumen za Avalu- Troja na jezeru Id, kao ostatak od drevnog Panonskog-Paonskog mora.
Postojali su sveštenici jednog plemena iz drevne Atlantide koji su predskazali sudbinu Atlantide i velike vodene pustinje za vreme velikog potopa.

Dešavanje zbog koje su na zlatnim pločama izgravirali istoriju, kartu sveta, zvezdano nebo, istinita i napredna naučna i božanstvena znanja, kao i shvatanja antigravitacije, psihičke energije i životnih sila.
Zlatne ploče, knjige i druge mnogo značajne predmete za „super- intelektualce“ bile su sakrivene u kamenu pećine za naredna pokoljenja da saznaju njihovu istinu drevne prošlsti Atlantide.
Kao rezultat podizanja zemlje sa morem, klima se ponovo izmenila na planeti zamlji, gde je mnogo umrlo zbog novog ledenog doba i razređivanja vazduha. Oni koji su preživeli su predci najstarije civilizacije danas. Preostali od „Besmrtnih“ koji su bili spašeni kada je sveto ostrvo nastradalo, našli su pribežište u velikoj pustinji Gobi, gde opstaju i dan danas.
Deo od „preživelih“ postali su preci žitelja Tibeta, drevnih Agrinaca, a drugi deo je otišao na planinske predele Himalaja, kao i u oblast Bela Zara ulazeći u sastav samadije, čuvajući sami sebe i božanstveno znanje, poznato kao Minoj, Faraon, Hristos…


U oblasti Bele Zare bile su sakrivene zlatne ploče, knjige i instrumeni koji kasnije svedoče o drevnom božanstvenom saznanju. Sa ovim saznanjem bila je zadojena četvrta civilizacija- Atlantida, a mnogi će potvrditi da su bili spašeni samo: Bogo- bojažljivi, oni sa čistom dušom ili ljudi sposobni da se oslobode od negativne energije, što je osnovni preduslov za ulaz u somadi stil.
Bili su spašeni i oni čija su kopna zajedno sa zemljom se izdigla iznad mora gde su živeli.


Ovo potvrđuje i ostrvo Platona i ljudi koji su ostali živi samim podizanjem kopna sa zemljom iznad mora (Bela Zara), kao argument da ovi ljudi nisu izgubili božanstveno znanje i značenje o tehnoligiji, posebno „tajnu vode“. Ova grupa „atlantiđana“, koja je živela na ostrvu vršila je uticaj na razvoj poslednje pete civilizacije (arijevske), koja se rodila na ostrvu koji se podigao iznad mora.



U knjizi „Tajni doktorat“ gradnju piramida u Egiptu pripisuju atlantinjima sa ostrva Platon, Bela Zara, ostrvo koje je izvršilo najveći pozitivni uticaj na drevni Egipat: Dinastija najstarijih Egipćana je savladala sve tajne božanstvenog znanja „belih atlantiđana“, iako u njihovim venama nije tekla krv atlantiđana.
Pre 11.000 god. atlantiđani sa ostrva Platon, Bela Zara, na nebu su zabeležili „novu zvezdu“, poznatu pod imenom Hristov Monogram, tesno pozvezanu kasnija sa so Cezarion (Isus). Zvezda se povećala i ubrzo zračila neizdrižvom toplotom. To je bila kometa „Tifon“, po Nostramusu, koja je pala na planetu Zemlju. Kao posledica pada komete na ostrvo Platon, Bela Zara, je potonuo i sa njim su iščezli i poslednji Atlantiđani.
Ova kometa je probila zemljinu koru, izlivajući magmat u more. Ogromna količina pepela i pare se digla u atmosferu, pa se kao posledica toga, na planetu zamlju spustila dugogodišnja tama.
Naša peta civilizacija- arijevska, koja se začela u to vreme, ponovo je zapala u teške životne uslove.
Ovo potvrđuje veliko pomeranja tektonskih ploča, kao i kasnije izlivanje Panonskog mora, posle čega je nastalo današnje Jadransko more. Kao odgovor da se Troja istinski nalazila na beru jezera Id, ostatak drevnog Panonskog mora.


Na kraju svako neka razmisli zašto je smetala Avala mnogim kraljevima, predsednicima, NATO-u, pa je svaki dokaz o drevnoj Troji uništavan, sa jednim jedistvenim razlogom: Falsifikat  Šlimanotve Troje da opstane, a istina za drevne Minojce- Mionci da isčezne kao i istina za Maje, Asteke, Aboridžane… Isto se dešava i sa onim što nam neko sprema sa današnjom Makedonijom, ostavljajući nam tragove koje hoće da zabeležimo i ostavlja nam tragove da zabeležimo da ništa nije smenjeno u čovekovom umu dva milenijuma. Evo nekoliko dokaza:
Prva mogućnost: Kralj Aleksandar je uništio poslednji dokaz nekadašnje prestonice Troja. Koincidencija ne postoji?
Pored vrha gde je postojao spomenik neznanog junaka uništen je i deo grada Troje, sa rušenjem grada Žrnov, koji je sravnjen sa zemljom po naredbi kralja- Bog.
U to vreme niko nije smeo da spomene a ne da pokrene inicijativu zašto je uništena prestonica Troje. Sa gradom Troja pored nas, koji je miniranjem uništen naredbom kralja Aleksandra na najvandalskiiji način, preko koga mnogo od dokaza za ovo naše svetsko otkriće sa kojim bi se suprotstavili celom svetskom umu danas, tada su bili uništeni.

Preko utvrđivanja na vrhu današnje Avale, prestonice Troje, više nego sigurno je da je na ovom dominatnom mestu, lično trojanski kralj gledao kontrolu puteva, grada Troje i zaštitu rudnika koji su bili ovde.

Jedinstven dokaz je ime Žrnok koji predstavlja dokaz za veliki rudnik žive pored kojeg je bila izgrađena drevna Troja, ime je dobijeno ne po običnoj rudi, već po meljiva ruda koju su koristili još iz vremena Troje i imala je veliku namenu pre uništavanja Atlantide, koja nam predstavlja ruku Ilije.
I argument za najstariji dokaz za „stvaranje“ za petu, danas poslednju civilizaciju, koja se rodila na spašenom ostrvu koji se zajedno sa kopnom izdigao nad drevnim Panonskim more, gde mu i Aleksandar Makedonski odaje najveće poštovanje, ponovo izgrađujući drevnu prestonicu Troja i grad  Troja na današnjoj Avali i Kalemegdan zbog velikog božanstvenog znanja, nazvanog Minoj, a sasvim identično Faraonu.
Minoj je rodonačelnik Faraona u Egiptu, a tituala Faraon predstavlja rodonačelnika Hristosu, kao argument da je: božanstveno znanje zzapočelo sa novom „arijevskom civilizacijom“ koja se rodila kao produžetak četvrte uništene civilizacije Atlantida (današnji Balkan, poznat pod imenom Brigija, spominjan od Homera u Ilijadi)
Pored poslednjih istraživačkih delatnosti Aleksandar Makedonski pre nego da pođe u pohod ka Persiji, na prestonici Troje, koja se nalazila na vrhu današnje Avale, pronalazi „kamen mudrosti“, koji se nalazio u mauzoleju trojanskog junaka Ahila. Prevedeno danas: Alegorično spomenik neznanog junaka koji je zajedno sa tribalima naseljavao kelte i ilire, zbog čestih napada od galskih pirata, koji su napadali današnji Dinav i Transilvaniju, ali i zbog njegvog savetnika „Druida“, (poznati Lužički Srbi, proterani kasnije posle smrti Aleksandra i uništavanja drevne Makedonije) od strane Rima, od njihove matične države u nekadašnjoj Prusiji, proterani od strane arapskih semita Vavilonaca, koji se ovde naseljuju iz Palestine, koji ostavljaju novoizgrađeni grad Singidunum, na mestu drevne Troje, za koji je ostavio beleg sravnjen sa zemljnom Žrnov današnje Avale.
Sve ovo se dešavalo zbog žive i zbog ostalih rudnih bogatstava koje je Aleksandar alhemijskim putem koristio za stvaranje skupocenog metala, zlata, ali i za kraljevske grobnice minojaca, zbog vlage koje je pravila živa, kao i pogrebne rituale povezane sa životom i simbolikom Merkura drevnih Minojaca-Minoca.
(Vladopavlov.com)